Diogen Laertije - Životi i mišljenja istaknutih filozofa.pdf

Naslov originala

ΔΙΟΓΕΝΟΥΣ ΛΑΕΡΤΙΟΥ Βίοι καί γνωμαι των έν φιλοσοφία ίΰδοκιμησάντων

Prevod sa izdanja koje je pripremio H. S. Long © Oxford University Press 1964

Urednik DIMITRIJE TASIC Osnivač Biblioteke Dr VUKO PAVICEVIĆ

DIOGEN LAERTIJE

ŽIVOTI I MIŠLJENJA ISTAKNUTIH FILOZOFA (U DESET KNJIGA) DRUGO IZDANJE

SA STAROGRČKOG PREVEO

ALBIN VILHAR PREDGOVOR NAPISAO

Dr BRANKO BOŠNJAK

BEOGRADSKI IZDAVAČKO-GRAFIČKI ZAVOD BEOGRAD, 1979.

Senima drage i plemenite žene posvećuje ovaj prevod Albin Vilhar

DIOGEN LAERTIJE — DOKSOGRAFSKI HISTORIČAR FILOZOFIJE ŽIVOT I DJELO

Knjiga Diogena Laertija: Životi i mišljenja istaknutih filo­ zofa važna je kao izvor koja nam zamjenjuje mnoge tekstove izgubljene još u antici. Na osnovu Diogenovih izvoda mi ipak možemo upoznati pojedina filozofska učenja, a time i ideju filozofije, kako je tada bila shvaćena. O samom autoru djela ne zna se gotovo ništa. Tko je uopće bio Diogen Laertije? Samo ime Diogen bilo je tada uobičajeno. Na primjer, u velikoj klasičnoj Enciklopediji (Pauly-Wissowa) obrađeno je 54 Diogena, a naš je pod rednim brojem 40. Drugi dio imena: Laertije mogao bi biti prema karijskom gradu Laerte, što je uglavnom i primljeno, iako neki i to osporavaju. No i ime Diogenes može se rastaviti na dio-genes (dion genos eh5n), što bi značilo uzvišena roda (kao atribut kraljeva i ju­ naka), odnosno Dios genos eh5n — onaj koji je od Zeusa po­ tekao. U kasnijim rukopisima naš autor se naziva: Laertius Diogenes ili Diogenes Laertius, a Stefan iz Bizanta (iz 6. st. n.ere) piše ga kao: Diogenes ho Laertieiis (grčki). Neki autori misle da oblik pisanja: Laertius Diogenes može biti kao oznaka pripadništva rimskom rodu, koji je Diogena ili njegove preteče preuzeo. To izgleda malo vjerojatno. Da stvar bude još neja­ snija, neki istraživači to prezime dovode u vezu sa limenom Odisejevog oca, koji se zvao Laertes, i misle da je sam Diogen sebe tako nazvao, jer je tada obrazovani svijet stalno čitao Homera i Laertes je bio pojam dobrog i čestitog čovjeka. Tajna sa imenom bila bi možda manja kad bi se moglo pouzdano odrediti kada je Diogen živio. Razlika u određivanju tog termina iznosi oko 350—450 godina. Ima publikacija (iz prošlog stoleća) u kojima je on stavljen u doba 150 g. prije n.ere a i dalje. No na osnovu prikaza skeptika, koje Diogen V

izlaže po imenima, vidi se da bi on mogao živjeti koncem 2. st. n.ere i početkom 3. st. n.ere. I to je uslovno. Ipak je danas u literaturi primljeno da Diogen pripada u 3. st. n.ere. Ta neizvjesnost oko njegovog imena i života proširuje se i na samo djelo s pitanjem: kojim se je izvorima Diogen služio? Već više od stotinu godina to istražuju klasični filolozi i filozofi. Današnjeg čitaoca ne mora zanimati da u detalje sazna što je od kojih autora Diogen preuzimao, što je prepisivano a što prerađivano, odnosno kako je to djelo uopće nastalo. Danas se to manje-više ipak zna, pa iako nije potrebno opširnije o tome pisati, ipak će biti korisno ukratko prikazati taj tok rada. To je poučno i zbog toga da vidimo kako je u to vrijeme takvo djelo moglo nastati i što je ono značilo. Sam Diogen za sebe kaže da je izdao svoju zbirku epigrama (I, 39) o tadašnjim ljudima filozofije i kulture uopće, pa iz te knjige citira odgovarajuća mjesta i u ovoj knjizi o filozo­ fima. Diogen je posebno interesovanje pokazao za biografije slavnih ljudi. Zbirku svojih epigrama nazvao je: Ράmmetros (različite pjesme u različitim metrima). Prem a tekstu III, 47 vidi se da Diogen svoje izlaganje o Platonu nam jenjuje nekoj obožavateljici Platona i želi da joj što jasnije izloži tu filo­ zofiju. Možda je odatle i nastala potreba da se prikaže razvoj i ostale filozofije. O samim izvorima za Diogenovo djelo postoji danas vrlo opširna literatura. Interesantni su pokušaji koje je tu učinio Friedrich Nietzsche (Fridrih Niče) (1844—1900) u periodu kada se je bavio studijem i izučavanjem klasične filologije. On je još kao student objavio na latinskom jeziku studiju: De Laertii Diogenis jontibus 1867)1. To djelo mladog studenta nagradio je Univerzitet u Lajpcigu (31. oktobra 1867). Nešto kasnije Nietzsche se ponovno vraća toj temi i objavljuje na njemačkom jeziku: Beitrage zur Quellenkun.de und K ritik des Laertius Diogenes (1870)®. Nietzscheova teza svodi se na to da je Diogen sve prepisao iz nekoliko djela, što stvarno ne stoji, i o tome je mnogo pisano protiv njega (Freudenthal, Hell. Stud. ΠΙ. 305; Diels-Doxogr. Gr. 161 id.). Autor članka o Diogenu (Schwartz) kaže u već pomenutoj klasičnoj Enciklopediji — da se Nietzsche za svoje teze služio papirnatom dijalektikom. Na osnovu Diogenovog teksta (9, 109) u kojem piše: »Apollonid iz Nikeje, pri1 Rhein. Mus. Bđ. XXIII (1868), S. 632-653) 1 Bd. XXIV (1869). S. 181-228; F. Nietzsche: Gesammelte Werke, Erster Band, Musarion Verlag, Miinchen, 1922, S. 299-391. * IbUL, Zweiter Band, 1920, S. 33-81.

VI

padnik naše škole«, zaključio je Usener da je taj autor lite­ rarni izvor za Diogena. Tom tvrdnjom priključio se je Dielsu, no teza o tom izvoru ostaje samo pretpostavka. Nietzscheova karakteristika Diogena je tačna. Diogen je bio pjesnik, pa mu je bilo važnije kako će o pojedinom filozofu sastaviti epigram, da bi savremenicima pokazao svoj talent, nego ga se bavi egzaktnim historijskim istraživanjem prošlosti. Naime, sam Diogen piše (u poglavlju o Ksenokratu) da je proza nešto što je stvar prirode, a tek poezija je djelo umjetnosti (IV, 15). Dalje, Nietzsche piše da je Diogen bio protiv samoubistva, pa je one koji su to učinili ironizirao u svojim epigramima. Prema Nietzscheu, glavni izvor za Diogenovo djelo bio je Diokles iz Magnesija (1. stoljeće prije n.ere) koji je sastavio dva djela: Epidrome ton filosofdn (Pregled filozofa) i Bioi ton filosofdn (Opis života filozofa), a sporedni izvor za Diogena bio bi Favorinus (grč. Faborinos) oko 155. n. ere, i to sa djelima: Pantodape historia (Historijske priče) i Apomnemoneumata (Uspomene). Nietzsche je čak brojio i to koliko puta je Diogen citirao Favorinija, što izlazi ovako: 41 put, navodeći izvor, a samo jedanput bez oznake teksta. Kao posebnost Nietzsche navodi da Diogen nigdje nije citirao Andronika. Tačno je da je Diokles iz Magnesija Diogenov izvor za historiju filozofije (VII, 48) i nije isključeno da je Diogen imao njegova djela: Bioi ten filosofdn (II, 54 i 82) i Epidrome ton filosofdn (VII, 48, X, 11), a u prilog tome idu i ova mjesta: VI, 12 i 13; VI, 99. Sa sigurnošću se može reći da je Diogen Laertije prepisivao iz mnogih djela (on i sam često navodi tekstove), a to se vidi i po tome što on ta mjesta nije usklađivao. Na prim jer u II, 19, govori se o tome da je Sokrat podučavanu retorici, a suprotno tome je II, 36, gdje piše da se on ne razumije u retoriku. Takvih suprotnih mjesta ima još, a isto tako i ponavljanja. Na prim jer o Empedoklovom političkom uvjerenju govori se u: VIII, 65 i 66, 67 (ponavljanje). No i pored kompilatorskog karaktera djela, ipak se vidi da je Diogen bio dobro informiran o toj vrsti lite­ rature. To je tada već bio poseban književni rod i Diogen tu nije ni novost n i izuzetak. Kad je prestala stvaralačka misao, a i nakon mnogih poli­ tičkih promjena, počelo se je sa sastavljanjem različitih priruč­ nika o slavnim ljudima prošlosti. To je bila literatura referi­ ranja koja je na popularan način prikazivala različita učenja. Baš zbog toga bila je i namjenjivana široj publici, pa je raVII

zumljlvo da se je pazilo i na ukus čitača. Ako se o pojedinom filozofu osim učenja mogu navesti i razni skandali — utoliko bolje, jer to daje neposrednost i svježinu svakodnevnom prepričavanju. Svakako je bilo zabavno čitati da li je Sokrat pored Ksantipe imao još jednu ženu, i što još više iznenađuje, da se je jednom pojavio u novom odijelu. A sa posebnim zadovolj­ stvom će Diogen pričati ne samo o neobičnim životima tih ljudi, nego i o njihovim smrtima. Užitak je također razlaganje kako se Diogen kiničar bavio falsificiranjem novca i zašto je to učinio. U tu kombinaciju je dovedeno i samo delfijsko proročište. Diogen kao i prethodni doksografi (oni koji prepričavaju tuđe misli) uopće nije osjećao potrebu da mitološko odvaja od realnog. Tu su u istom opsegu prisutni i Zeus i Had, bogovi, boginje kao i kritički filozofi. Sve je to cjelina koja zajedno postoji i jedno bez drugog je neprihvatljivo. Diogen se ipak ne gubi u tadašnjoj literaturi, već potpuno zadržava svoj individualitet, što se vidi iz izbora građe koji je u svom djelu saopćio. To je morao uglavnom uraditi sam, a opet to nije moguće bez velike marljivosti u izučavanju tih različitih djela. J e r i za prepisivanje je potrebno znati odakle će se to učiniti. Njegovo djelo ostaje prim jer tadašnjeg inter­ pretiranja filozofije, a po sačuvanoj dokumentaciji i danas je važan izvor u izučavanju antičke misli. PRETHODNA LITERATURA

Da bi se dobio bolji uvid u samo djelo Diogena Laertija, potrebno je upoznati autore i djela te vrste prije Diogena. Time će se dobiti cjelina koja je oblikovana tokom nekoliko stoljeća. Kad pomislimo na to da je tek Hegel prvi razmatrao problem historije filozofije kao kritičkog razmišljanja o samoj filozofiji (dakle historija filozofije kao nauka), onda ne smijemo biti prestrogi u ocjeni rada tadašnjih doksografa. Oni su skupljali razne tekstove i to komentirali u duhu tadašnjeg mišljenja uopće. No baš na osnovu tog sabiranja mi smo donekle upoznati s djelima koja su zauvijek izgubljena. Ovdje ćemo ukratko saopćiti imena i djela pojedinih autora koji su se tada istakli u pisanju o filozofiji i filozofima. Takva bibliografija opširno je prikazana u mnogim priručnicima, no za našu potrebu dovoljno je dati opći pregled. VIII

U biografskoj grupi ističe se Aristotelov učenik Aristoksenos, koji je napisao djelo Bioi. Tu se vidi njegova simpatija za Pitagoru. U tekstu ima različitih zgoda d nezgoda o pojedinim filozofima. Peripatetskoj grupi pripada Neantes iz Kysikosa (oko 300. prije n. ere), koji je napisao djelo Peri endokson andron, a od filozofa su obrađeni: Pitagora, Heraklit, Empedokle, Platon i Antisten. Peripatetsku tradiciju su nastavili aleksandrinci, a taj rad je zasnovao Teofrastov učenik Demetrios od Falerona, koji je došao u Aleksandriju oko 297. prije n.ere. On je potakao Ptolomeja I. da osnuje veliku biblioteku, a u djelo je to sproveo njegov nasljednik. Kallimahos iz Kirene, koji je živio oko 310—235. prije n.ere, sastavio je na osnovu materijala u biblioteci ogromno djelo u 120 knjiga (Pinakes ton en pase paideia dialampsžnton kai hon synegrapsan). Tu su obrađeni i filozofi, njihovi životi i djela. Kallimahov učenik Aristofan iz Bizanta (od 195. prije n.ere), aleksandrijski bibliotekar, sastavio je tetralogiju Pla­ tonovih djela. O tome piše i Diogen u prikazu Platonove fi­ lozofije. Za hronologiju je bilo značajno djelo Hronografiai, a na­ pisao ga je Eratosten iz Kirene (oko 276—194. prije n.ere). To djelo palo je u sjenu hakon pojave Hronika, koje je napisao Apolodor iz Atene (prvo izdanje do godine 145/4. prije n.ere). Ta Hronika je pouzdana i njome se služio i D. Laertije. Vrijeme maksimalnog stvaralaštva (akme) računalo se kao 40. godina života, pa se po tome određivala godina rođenja, a često i smrti. Demetrios iz Magnesia (1. st. prije n.ere) bavio se je auto­ rima koji su imali isto ime. On je to pokušao objasniti u svom djelu O istoimenim pjesnicima i prozaicima (Peri hom6nymon poietčn te kai singrafeon). Tu treba spomenuti i njegovo djelo O istoimenim gradovima (Peri hom6nymon pćleon). U peripatetsko-aleksandrijske biografe spada i Diokles iz Magnesia, koji je napisao djelo: Bioi filosofčn (ukoliko to djelo nije bilo identično sa kasnije nazvanim Epidrome ton filosofdn). Posebno mjesto tu ima Antigonos iz Karystosa, koji je poslije 225. prije n.ere sastavio Živote'filozof a (Bioi). On se ne bavi anegdotama niti golicavim pričama, već piše na osnovu vlastitog druženja s pojedinim filožofima. Za nas je on važan kao izvor za Diogena Laertija. Na žalost, sva su ta djela, osim manjih fragmenata, izgubljena. IX

Neki pisci su više obrađivali historijat pojedinih filozofskih škola. Važnost škole cijenjena je i po tome koliko je imala učenika, odnosno nastavljača. Glavni predstavnik škole zvao se je diadohos, pa je prikazivan slijed iza njega (diadohai filosofdn). Glavni začetnik takvog prikazivanja filozofa i filozofije je Sotion iz Aleksandrije. On je napisao djelo: Diadohe tčn filosofčn (između 200. i 170. prije n.ere) u kojem je prikazan slijed svih škola. Ono je poslužilo i Diogenu Laertiju. Iz Sotionovog djela napravio je oko 150. prije n.ere izbor Herakleides Lembos. Ne zna se da li vremenski prije tog Herakleida dolazi Antisten sa Rodosa koji je napisao Diadohai filosofčn. Od drugih pisaca takve literature poznatiji su: Aleksandar Polyhistor (u vrijeme Sule), Filodem iz Gadare; iz njegovog djela Syntaksis ton filosofon sačuvani su odlomci o akademicima i stoicima. Zatim: Sosikrates (oko 130. prije n.ere), Nikias iz Nikeje (za vrijeme Nerona), Hippobotos (koncem 3. st. prije n.ere), koji je sastavio popis filozofa: Ton filosofčn anagrafe. Slično je bilo i djelo: Epidrome filosofčn koje je napisao Diokles iz Magnesia (1. st. prije n.ere). Za nas je u izučavanju stare filozofije najvažniji izvor Diogen Laertije. Samo historiju skeptika obrađuje do 200. n.ere. Nije neosnovano tvrditi da su kasniji prepisivači njegovog teksta pojedine bilješke sa strane uvrstili u tekst, a to mnogo smeta u prikazu cjeline. Osnovu za doksografsku metodu čini Aristotelov učenik Teofrast. On je napisao djelo: Fysikčn doksai (Mišljenja fizi­ čara, tj. istraživača prirode) u 18 knjiga, a obrađeno je po problemima. Kao izvor kasnijim piscima služio je i Aetije (100. god. n.ere). On se navodi kao autor djela: Synagčge tčn areskontčn. Važan doksografski materijal nalazi se u prvoj knjizi (Filosofoumena) djela: Refutatio omnium haeresium (Elenhos kata pasčn haireseon), koje je sastavio oko 220. n.ere crkveni učitelj Hippolytos, jedan od učenika Ireneja; do 1842. bila je poznata samo ta prva knjiga i pogrešno je smatrana Origenovim djelom. Prikaz učenja (ne po problemima) pojedinih škola i grupa daju: Eratostenes, Hyppobotos, akademičar Kleitomahos, stoičar Panaitios, epikurovac Apollodor. Njegov spis: Peri tčn fi­ losofčn hairesečn identičan je sa naslovom: Synagčge tčn dogmatčn. Prim jer takve klasifikacije imamo i kod Diog. Laert; uvod, 18 i d. X

Prikaz platonovsko-akademske, aristotelovsko-peripatetičke, zenonovsko-stoičke a možda i Epikurove filozofije, gdje su bila odvojena područja: logika, fizika, etika dao je stoičar Areios Didymos (iz Augustovog vremena) iz Aleksandrije u svom djelu: Epitome (Pregled) (naslov: Peri hairesečn je sporan). Prikaz glavnih filozofskih sistema dao je u 2. st. n.ere peripatetičar Aristokles u djelu koje je imalo 10 knjiga: Peri filosofias. Odlomci toga sačuvani su kod Eusebija. To su glavnija djela doksografskih autora. Ne mora biti najhitnije da se utvrdi šta je Diogen Laertije preuzeo od drugih. Za nas je važno njegovo djelo u cjelini kao historija grčke filozofije. Najstariji’ rukopis Diogenovog teksta je iz 12. stoljeća, tzv. Burbonicus (Napulj). Prvo potpuno izdanje Diogenovog teksta je Bazelsko iz T533. godine; štampano je u štampariji čiji su vlasnici bili Hieronymus Froben i Nikolaus Episkopius, pa je taj tekst stoga nazvan Frobeniana ili Basileensis. Prvi latinski prevod objavljen je prije toga. Delo je preveo monah Ambrosius Civenius, Venecija 1475. Ono je zatim objavljeno u Niimbergu 1476. i 1479, a već u 16. stoljeću objavljivan je paralelni grčko-latinski tekst. Desetu knjigu Diogena Laertija (o Epiktiru) posebno je izdao s latinskim prevodom P. Gassendi, Leyden 1649. Najnoviju redakciju grčkog teksta Diogena Laertija izdao je H.S. Long: Vitae philosophorum, 2 Voli. Oxford, 1964. REDOSLIJED POJEDINIH ŠKOLA

Već u samom uvodu knjige vidi se da je kod Diogena pojam filozofije neodređen i suviše uopćen. Pod filozofijom on podrazumeva ne samo želju za znanjem, nego i shvaćanje o svijetu i životu u mitološkom obliku. Zbog toga može govoriti i o fi­ lozofiji kod mnogih starih naroda. A tko je protiv bogova, uopće se ne može nazvati filozofom, kao što to Diogen posebno ističe za Orfeja. Ipak Diogen razlikuje grčku filozofiju od fi­ lozofije barbara i smatra da filozofija počinje kod Grka. Grčku filozofiju Diogen sistematizira u dvije grupe. Prva je jonske^, koju je zasnovao Tales, a druga italska, čiji je osnivač Pitagora, koji se je pridružio orfičaru Ferekidesu. Neoplatonizam Diogen ne prikazuje, što upućuje na to da je živio prije Plotina. Prema Diogenu, shema škola izgleda ovako: XI

a) Jonski niz Tales (7 mudraca) — Anaksimandar — Anaksimen — Anaksagora (prenio školu iz Jonije u Atenu) — Arhelaos (Sokratov učitelj, učenik Anaksagorin) — Sokrat (osnivač etike). Od So­ krata idu: sokratovci i Platon. Sokratovci su: Aristip (iz Kirene) — Ksenofont (možda slijeda direktno iza Arhelaosa) — megarani — elidsko-eretrijska škola; zatim kinici: Antisten — Diogen — Krates. Na kinike se nastavlja stoička škola: Zenon — Kleant — Hrizip. Iz Platona proizlaze Akademija i Aristotel. Stara akademija: Speusip — Ksenokrat — Polemon. Od Polemona ide linija Krantor i Krates, od K rantora ide Srednja aka­ demija: Arkesilaj. U Novoj akademiji su Lakyđes — Karnead — Kleitomahos. U Aristotelovoj, peripatetskoj školi (Likej) su: Tćofrast — Straton — Lykon. b) Italski niz Pitagora (slijedi Ferekidesa). Od Pitagore proizlaze na jed­ noj strani Empedokle — Heraklit a na drugoj Telauges (Pitagorin sin) — Ksenofan — Parmenid — Zenon iz Eleje — Leukip — Demokrit. Od Demokrita idu dva pravca, prvi je Protagora, a drugi Piron — pironovci — Nausifanes — Epikur. Taj pregled nalazi se u Diogenovom Uvodu, a neka imena uz to dodaje Klement Aleksandrijski (Strom. 1, 15, 62—64. II. p. 39 i d. Stohlin). Ta sistematizacija nije izvedena po problemima pojedinih filozofa, jer se oni međusobno mnogo više razlikuju nego što bi to po gornjem slijedu moglo biti. Prikaz grčke filozofije Diogen počinje sa Talesom a zavr­ šava sa Epikurom. Današnjem čitaocu može izgledati neobično da Diogen ne izlaže pojedina učenja u cjelini, nego se zado­ voljava fragmentarnim izvodom, navodeći ipak dosta tekstova. Kao što smo već rekli, tada je bilo vrlo značajno prikazati što opširnije biografije filozofa, obogaćene raznim anegdotama i duhovitim mislima. Kad bi se htjelo o svemu reći sud s gle­ dišta današnjeg shvaćanja historije filozofije, onda bi se uz svako Diogenovo mjesto morao pisati komentar, a to bi tada bila knjiga o knjizi, što je nepotrebno, jer čitalac ima navedem tekst pojedinih filozofa, pa sam može da odlučuje. Diogen je ponekad finom ironijom govorio o raznim shvaćanjima filozofa. Na primjer, on se zabavlja kad piše o Pitagori i njegovom XII

učenju o seljenju duša, zatim o njegovom silasku u Had itd. To je tada neke uveseljavalo, a nekima izgledalo kao Pitagorina veza s bogovima, što za filozofe ne bi (prema tadašnjem shvaćanju) bilo isključeno. A cijelo izlaganje dobija svoju raz­ novrsnost mnogim anegdotama, koje i danas djeluju svježe. Diogen za svoje tvrdnje navodi različite izvore, koji su često i protivrečni, pa se ni on ne odlučuje, nego ostavlja či­ taocu da sam odabere ono što mu se više sviđa. Ta metoda dokazivanja svodi se na objektivističko referiranje pojedinih tekstova. Na prim jer, kad govori o Sedam mudraca, onda navodi mjesta prema kojima slijedi da bi ih bilo ne 7, nego 17, što ga ne smeta da to ostavi potpuno neodređeno. U prikazu Solona vidi se Diogenov smisao za socijalne teme i političke prilike. To se izražava i u drugim temama, na pri­ mjer, da li se filozof treba u životu angažirati ili ne. Prema njegovom mišljenju slijedi upravo to, da je filozof pozvan da u društvu djeluje. Mane filozofa Diogen opširno prikazuje. O Perianderu piše da je krao zlato, o Mysonu da je mrzio ljude, a o Sokratu da je skupljao ispale sitne novce. Tema o homoseksualcima je po­ sebna zabava u izlaganju, a razgovor o boginji Ateni, naime, po čemu se može znati da li je muško ili žensko, također je fini oblik ironije. Da je Platon spavao s knjigama pod glavom, ne mora biti neobično, no da se nije pretjerano smijao djeluje kao norma ostalima. Moglo bi se reći da je Platon bio i dosadan, jer Dio­ gen piše da je on jednom pred učenicima čitao svoj dijalog Fedon. Kad je završio čitanje u dvorani je bdo još jedino Ari­ stotel, dok su svi ostali otišli kućama. Ksenokrat je dnevno jedan sat šutio da bi bolje mislio. Arkesilaj je prije spavanja čitao Homera, no Diogen ne pro­ pušta priliku da navede sve Arkesilajeve ljubavnike. Da je Diogen iz bureta imao dupli kaput i da je bos hodao po snijegu bilo je uvjerljivo, no da je prosio i krao nije adekvatno. Zenon stoik bio je ozbiljan i tmuran, a Ariston je učio da mudrac mora biti dobar glumac u životu. Za Kleanta koji je prije nego što je postao filozof bio bokser, Diogen piše da je bio spora duha. Za Hrizapa kaže da je pisao takve pornografske stvari o Heri i Zeusu (u 600 stihova) da ga je stid da to uopće navede. Budući da takvog teksta nema kod ranijih pisaca, Diogen zaključuje da je to Hrizip sve sam napisao. XIII

Kad bi danas netko napisao pregled savremene filozofije, navodeći o filozofima i takve stvari koje opširno izlaže Diogen, s:gum o je da bi to čitali i om koji se uopće filozofijom ne bave. A zašto bi u doba Diogena to bilo drugačije? DIOGENOV INTERES ZA ŽIVOTNU MUDROST

U svojim prikazima pojedinih filozofa Diogen Laertije iz­ nosi mnoge njihove izreke u kojima se ogleda sinteza kritič­ nosti, duhovitosti i učenosti. To se najbolje moglo vidjeti u raznim životnim situacijama u kojima su se neki filozofi našli. Ovdje nije važno da li je to tako i bilo, ili da li je dotični fi­ lozof baš to rekao što mu se pripisuje, već je značajno da je shvaćanje života bilo prožeto duhovitim izrekama, koje mogu biti uvijek poučne i korisne. Diogen je bio uvjeren da će i takvim tekstovima potaći čitaoce da razmišljaju o sebi i svojim djelima. Pogledajmo neke prim jere filozofiranja u pojedinim od­ govorima i anegdotama: Biant — Nesretan je onaj tko nesreću ne zna podnositi. — Većina ljudi je loša. Pitak (Pittakos) — S nužnošću se ni bogovi ne bore. Upitan od Kreza koja je vladavina najmoćnija, odgovorio je: — Vladavina šarenog drveta (čime je mislio na zakone, koji su bili pisani na daskama). Njegova glavna izreka: Upoznaj pravi čas (kairćs). Hilon Upitan po čemu se razlikuju obrazovani od neobrazovanih, rekao je: — Po dobrim nadama. Evo odgovora na pitanje šta je teško: 1. Ne odati tajne, 2. Dobro raspolagati svojim slobodnim vremenom (shole), i 3. Biti u stanju pod­ nositi nepravdu. Tales Hodajući putem Tales je gledao u nebo i pao u jamu. Zvao je u pomoć i na to mu je rekla jedna starica: — E, Talese, ti nisi u stanju da vidiš šta ti je pred nogama, a htio bi spoznati što je na nebu. — Tales je govorio da se smrt ne razlikuje od života. Kad mu je prigovoreno pa zašto onda ne umre, rekao je: — Baš zato što nema nikakve razlike. Sta je teško? — Samoga sebe spoznati. A što je lako? — Drugome savjet davati.

XIV

Kako ćemo živjeti najbolje i najpravednije? — Ako ne budemo radili ono što drugima prigovaramo. Solon Priča se da je Krez s mnogo nakita sjeo na prijesto i upitao Solona da li je išta video ljepše? — Svakako, odgovorio je Solon. Pijetlovi, fazani i paunovi sjaje se po prirodi, i to je hiljadu puta ljepše. — Zakoni su kao paučina. Ako padne nešto lako i slabo, tada će to izdržati, no ako je nešto veće — probit će i izvući će se. — Govor treba pobijediti šutnjom, a šutnju vremenom. Platon Nakon govora Dioniziju kako bi trebalo vladati, reče Dionizije: — Tvoje riječi odaju staračku nemoć. — A tvoje tiransku volju, odgovori Platon. Bion — Silazak u Had jednostavan je, jer u njega se ide zatvorenih očiju. Aristotel Cesto je govorio: Atenjani su pronašli žitarice i zakone. 2itarice su znali prim ijeniti, ali ne i zakone. Na pitanje šta brzo zastarjeva, rekao je: — Zahvalnost On je uvijek govorio: — Mnogo prijatelja nijedan prijatelj. Kad su mu prigovorili da daje milostinju lošem čovjeku, rekao je: — Ne sažaljevam njegov karakter, nego njega kao čovjeka. Antisten Kad je bio uveden u orfičke misterije i kad mu je rekap svećenik da posvećene očekuju u Hadu mnoga dobra, rekao je: — Zašto ti onda ne umreš? — Države propadaju tada kad nisu u stanju da razlikuju loše od dobrih. Na pitanje kakvu korist ima od filozofije, rekao je: — Sposobnost da se sam sa sobom družim. — Vrlina je oružje koje se ne može oduzeti. — Neprijatelje treba uvažavati, jer oni prvi primjećuju naše po­ greške. Kad je bio teško bolestan posjetio ga je Diogen (kiničar) držeći u ruci mač. Nakon što je Antisten izustio: — Tko bi me mogao osloboditi od mojih muka? — reče Diogen, pokazujući na mač: — Ovaj ovdje. Tada odgovori Antisten: — Od muka — rekao sam, a ne od života. Diogen (kiničar) Na pitanje gdje je u Grčkoj naišao na dobre ljude, rekao je: — Na ljude nigdje, a na djecu u Lakeđemonu. — Muzičari nastoje da žice na liri dovedu u sklad, a svoju dušu prepuštaju neskladu.

XV

Jednom je rekao: — Hej, ljudi, — i kad su mnogi dotrčali, otjerao ih je štapom, govoreći: — Ljude sam zvao, a ne ološ. Govorio je za sebe da je vrlo cijenjen pas, ali nitko se ne usuđuje s njim ići u lov. — Sudbini suprotstavljam hrabrost, zakonu prirodu, afektu logos. Kad se sunčao u Kraneionu (predgrađe Korinta) došao je Alek­ sandar pred njega i rekao: — Šta želiš? Na to mu odgovori Diogen: — Makni mi se sa sunca. On je po danu zapalio svjetlo i rekao: — Tražim čovjeka. Kad je jednom vidio gdje svećenici odvode nekog nižeg činovnika, koji je iz hrama ukrao jednu posudu, primjetio je: — Veliki lopovi vode malog lopova. Kad ga je Hegesija molio da mu posudi neki svoj spis, kazao je: — Ti si smiješan, Hegesijo, jer kad se radi o sušenim smokvama, tada ti nećeš one koje su mljevene, već prave, a gdje se radi o vježbanju duha, tada nećeš time da se baviš, nego tražiš ono što je napisano. Na pitanje zašto ljudi daju darove prosjacima, a ne filozofima, od­ govorio je: — Jer misle da i sami mogu biti bogalji ili slijepi, a nikada da bi mogli biti filozofi. Kad je vidio da je sin neke hetere bacio kamen u masu, reče mu: — Pazi da ne pogodiš svog oca. Upitan odakle je, rekao je: — Ja sam kozmopolita. Na pitanje šta je najbolje, odgovorio je: — Slobodna riječ (parresia). Anaharsis Skit Kad je čuo da debljina daske na brodu iznosi četiri prsta, rekao je: — Dakle, toliki je razmak između putnika i smrti. Kad mu se neki Atenjanin rugao što je Skit, kazao je: ■ — Meni je moja domovina na sramotu, a ti si sramota za svoju domovinu. Upitan što je za čovjeka i dobro i loše, odgovorio je: — Jezik. Mison Kažu da je Mison mizantrop. Neki ga je čovjek primijetio u Lakodemonu da se sam, udaljen od ljudi, smije. Upitan zašto se smije, kad nikog nema, rekao je: — Baš zbog toga. Njegova poznata izreka: — Ne suditi o stvarima iz govora (logos), nego govore iz stvari. Anaksagora Jednome koji ga je. upitao: — Nije li ti draga tvoja domovina, rekao je: — Jest, i ništa mi nije draže nego moja domovina, — pokaže rukom prema nebu. Upitan zašto se rodio, odgovorio je: — Da promatram sunce, mjesec i nebo. Nekom čovjeku koji se žalio da će umrijeti u tuđini, reče tješeći ga: — Silazak u Had na svakom mjestu je jednak. Sokrat — Svatko će lako moći reći što posjeduje, ali neće moći reći koliko ima prijatelja.

XVI

Kad je neki prigovorio da je Antistenova majka Tračanka, rekao mu je Sokrat: — Da možda nisi mislio da takav plemenit čovek potječe od dva Atenjanlna? Kad mu je neki poznanik kazao: »Atenjani su te osudili na smrt«, odgovorio mu je: — A priroda je njih osudila na smrt. Lisija je napisao apologiju (obrambeni govor) za Sokrata. Kad je to Sokrat pročitao, rekao je: — Lijep govor, moj Lisija, ali nije pri­ kladan za mene (tj, nije bio u duhu filozofije). Arištip Na pitanje u čemu imaju filozofi prednost pred drugim ljudima, odgovorio je: — Pretpostavimo da se ukinu svi zakoni, tada bi mi filozofi živjeli na isti način (bez promjene). — Bolje je biti prosjak, nego neobrazovan. Onome fali novac, a ovome čovječnost (humanitet). Na pitanje kakve će koristi imati njegov sin od obrazovanja, rekao je: — Ako ništa drugo, a onda to, da neće u teatru sjediti kao kamen na kamenu. Stilpon Kad se Stilpon zadržavao u Ateni, ljudi su njime bili toliko odu­ ševljeni da su izlazili iz svojih kuća da bi ga vidjeli. I kad mu je neki čovjek rekao: — Stilpone, oni te gledaju kao kakvu divlju zvijer, od­ govorio je: — Ne, nego kao pravog čovjeka. Zenon stoičar Na pitanje šta je prijatelj, kazao je: — Drugo ja. Kleant Kad su mu prigovorili da je plašljiv, rekao je: — Zbog toga malo i griješim. Jednome koji je sam sa sobom razgovarao, reče: — Ne govoriš s lošim čovjekom. Hrizip Kad je čuo prigovore da nije kao mnogi drugi išao u školu Aristonu, odgovorio je: — Da sam slušao masu, ne bih nikada postao filozof. O sebi je Hrizip imao visoko mišljenje. Tako je nekome ocu, koji je pitao kome da pošalje svoga sina u školu, rekao: — Meni, jer kad bih mislio da 'je drugi bolji od mene, tada bih i ja k njemu išao učiti. Piron — Teško je čovjeka izvući (iz njegovih predrasuda). Epikur — Mudrac se neće opijati niti brinuti za svoj ukop. Biće mu sve­ jedno da li mu se postavljaju statue ili ne. — Filozofijom treba da se bavi i mladić i starac, jedan da bi stareći ostajao mlad pomoću vrlina, koje duguje prošlosti, a drugi da bi, ne bojeći se budućnosti, bio ujedno i mlad i star.

XVII

FILOZOFSKI DIO IZLAGANJA

Mnoga filozofska učenja ostala su u Diogenovom prikazu nepotpuna. To se naročito može vidjeti kod filozofa čija su djela sačuvana, na prim jer kod Platona i Aristotela. Očito je da je Diogen izbjegavao teže teme. On uopće (ne ulazi u problem Aristotelove prve filozofije (kasnije nazvane Metafizika), niti govori o Platonovoj teoriji države, osim što uz stoike navodi da je i Platon bio za zajednicu žena (VII, 131). Kozmološki period u grčkoj filozofiji izložen je dosta op­ širno. Istaknuta je i ideja Anaksagorine filozofije o nusu (svjet­ ski um). Jasno je obrazložen Sokratov etički problem kao i njegovo doživljavanje daimoniona. O Sokratovoj smrti rekao je u svom epigramu: »Tvojim ustima Atenjani su sami ispili otrov.« Sokratovci su vrlo opširno prikazani, a naročito Diogen, koji je dobio mnogo više prostora nego Aristotel. Platonova filozofija obrađena je fragmentarno, no ipak pregledno, što se naročito vidi u izlaganju njegovih dijaloga. Problem dijalektike saopćen je u odnosu na kritiku raznih sofizama. Tema o duši i bogu u platonizmu prikazana je dosta opširno. O Platonovoj Državi i Zakonima Diogen ne govori ništa. Aristotelovu filozofiju izložio je u dva dijela. Prvi je prak­ tički a drugi teorijski dio. O logici i etici kod Aristotela nije posebno govorio. Hvali Aristotelovu univerzalnost i navodi da su njegovi spisi imali 445.270 redaka. I kod nekih drugih filo­ zofa Diogen navodi broj redaka njihovih djela. Na primjer, Krantorovi spisi iznosili su 30.000 redaka, Speusipovi 43.475, a Teofrastovi 230.808. Izgleda da Diogen Platonove tekstove nije brojio po recima, je r taj podatak ne navodi. U prikazu Diogena iz Sinope Diogen Laertije ističe njegov kritički stav prema misterijama. On ironizira nekog koji se često prao posvećenom vodom, kao i one koji misle da im je, posvećenjem misterije, otvoren put na ostrvo blaženih (VI, 40 i 42). No Diogen Laertije je protiv ateizma. Na primjer, u epi­ gramu Bionu on piše protiv njega, je r je negirao egzistenciju bogova (IV, 55 i d.), a kad se je razbolio počeo im se obraćati molitvama. Za Epikura kaže da je mnogo uzeo iz knjige Teo­ dora Ateiste: O bogovima. Diogen kaže da je tu knjigu imao u rukama i da nije nevažna. Stoičko učenje u dijelovima: fizika, logika, etika prikazano je vrlo opširno. Takvih prikaza bilo je i prije Diogena i on se je njima poslužio. Na primjer, u izlaganju logike kod njega se XVIII

nalazi term in negacija negacije (VII, 69). U cijelom jonskom nizu stoici su prikazani naj temelj nije. Tu je vrlo uspješno dat sadržaj i smisao stoičke filozofije. Italski niz u filozofiji počinje sa Pitagorom a zaključuje s kritičkim mišljenjem Epikura. O Pitagori Diogen spaja u cjelinu i mitološko i racionalno, no ipak ce vidi da on razlikuje misterije i filozofiju. Blagom ironijom opisuje Pitagorinu smrt, koja je nastala zbog njegove političke aktivnosti. Bježeći pred protivnicima Pitagora je naišao na polje zasađeno grahom. I tu je nastalo kobno iskušenje, da li ići preko polja kroz grah (jer je grah bio zabranjeno jelo) ili ga zaobići. I baš zbog tog za­ obilaženja Pitagora nije uspio umaći, i tako je poginuo. No Diogen zna i druge detalje, o čemu čitaoce opširno informira. On je u svom epigramu Pitagori rekao, povodom zabrane da jede meso, da Pitagora sigurno nije jedini koji tako misli, no ako je meso dobro kuhano, pečeno i posoljeno tada ga svi rado jedemo, je r više nema svoju dušu. Empedokle, Heraklit, Elejci i atomisti prikazani su prema izvornim tekstovima, ali i tu ima dovoljno doksografskog mate­ rijala u kojem se iznose različita uvjerenja i zbivanja iz života tih ljudi. Za Empedokla kaže da je nosio dugu kosu i da je slučajno pao u krater (dakle nije bio ljubimac bogova), a He­ raklit šuti da bi drugi mogli brbljati. Ističe Demokritovo učenje kao sintezu cjelokupnog znanja, pa je Demokrit s pravom na­ zvan Mudrost (Sofia, IX, 50). No u prikazu skeptika i Epikura pred nama se ipak ot­ kriva Diogen kao filozof koji te dvije škole opisuje sa velikom simpatijom. On je po uvjerenju i skeptik i epikurovac. U izla­ ganju skepticizma vidi se da je Diogen upućen u sve probleme te filozofije i to na osnovu tekstova. On to ne piše po tuđim izvorima, nego daje svoju interpretaciju i sintezu. Opaža se na svakom retku da se je s tom filozofijom saživio, te polemizira sa dogmatičarima koji su iznosili razne prigovore protiv Pirona i njegovih sljedbenika. Duh skeptičke filozofije kao i metoda njihovog mišljenja dati su vrlo sadržajno d pregledno. To se može zaključiti baš na osnovu sačuvanih tekstova skeptika. U posebnim knjigama Diogen je izložio samo Platona i Epikura. Od svih filozofa o kojima je pisao Epikur je prikazan najopširnije, i to na osnovu tri njegova pisma u kojima je sam dao sintezu svih svojih spisa. Diogen hvali Epikura kao uvaže­ nog i čestitog čovjeka, te kao filozofa koji je sam bio svoj uči­ telj i nikad nije citirao druge. Sam Diogen se pobrinuo da se tačno prepišu Epikurova pisma Herodotu (učenje o fizici), PiXIX

toklu (učenje o nebeskim pojavama), i Menokeju (etička pro­ blematika i život mudraca), gdje je bitno za Epikura da u svemu što mislimo treba isključiti mitove i samo racionalno odlučivati. Na kraju nalazi se pregled Epikurovog učenja: Koridi doksai u 40 tačaka (stavova). I tako smo došli do kraja djela jednog autora koji o sebi nije imnogo rekao. No, ipak, govorilo nam je ono što je on napisao. To što je zabilježio o Epikuru bilo je u historijskom utjecaju najznačajnije. Na osnovu tih tekstova znalo se što je ta filozofija prirode bila — i koliko se je u metodološkom pogledu uzdizala iznad teološkog i teleoloskog učenja. I baš pomoću Epikura napredovala je kasnije filozofija prirode. Fran­ cuski filozof Gassendi (1592—1655) objavio je od 1647—1649. radove o Epikuru i time se suprotstavio skolastičkom Aristotelu i jednoj interpretaciji aristotelizma koja je bila objektivna zapreka svakom kritičkom izučavanju prirode. Tu je Diogen Laertije bio jedini izvor na kojem se nova, kritička misao mogla razviti. Tako je u tom pogledu historijski bio prisutan mislilac, koji je kao doksograf ipak učinio značajan posao. Zna se i to da je Nikola Kuzanski (1401—1464) imao knjigu Diogena Laertija i taj njegov ručni prim jerak nalazi se u Bri­ tanskom muzeju. Tu je nama važan termin docto ignorantia (učeno neznanje) kojega prije njega poznaju Augustin i Bonaventura. No N. Kuzanski je taj pojam dobio izvorno iz Sokrata i to baš čitajući Diogena Laertija. Knjiga Životi i mišljenja istaknutih filozofa ima svoju trajn u vrijednost. Možemo lako izdvojiti doksografski dio i ostaće tek­ stovi koji su temelj filozofskog mišljenja. Tko tu školu nije prošao ne može shvatiti što je historija filozofije bila i što ona jest kao filozofija o filozofiji. Iz dijelova se ide prema cjelini u kojoj su izraženi njeni sadržajni stupnjevi razvoja. U tom procesu i Diogen Laertije ima svoje određeno mjesto i značenje. Branko Bošnjak

XX

KNJIGA I PREDGOVOR

1

Neki tvrde da je proučavanje filozofije počelo kod varvara. Kažu, naime, da su u Persijanaca živeli magi, a u Babilonjana ili Asiraca Haldejci, u Indusa gimnosofisti; među Keltima i Galima ljudi koji su se zvali druidi i sveti; tako tvrde Aristotel u knjizi Magikus1 i Sokrat 'u dvadeset trećoj knjizi dela Diadochai (Redosled filozofa). Dalje tvrde da je Mohos bio Feničanin, Zamolksid — Tračanin. a Atlant — Libijac. Egipćani tvrde da je Hefest bio sin Nila i da je s njim počela filozofija, a da su njeni glavni predstavnici bili sveštenici i proroci. Od toga vremena do Aleksandra Makedonskog 2 prošle su 8.863 godine; za to vreme dogodila su se 373 Sunčeva i 832 Mesečeva pomračenja. Doba maga, od kojih je prvi bio Persijanac Zoroaster, trajalo je pet hiljada godina pre pada Troje, kako tvrdi Platonov učenik Hermodor2 u svom delu O matematici; Ksantos Liđaniin računa šest hiljada godina od Zoroastra do Kserksovog pohoda, i kaže da je posle toga bilo mnogo magova jedan za drugim, po imenu Otanas, Astrampsihos, Gobrias i Pazatas, sve do osva­ janja Persije od strane Aleksandra. 3 Ali ovim piscima nije poznato da ovi uspesi koje oni pripi­ suju varvarima zapravo pripadaju Helenima, s kojima nije počela samo filozofija, nego i sam ljudski rod. Kod Atinjana je, na primer, živeo Musajos, a kod Tebanaca Linos. Tvrdi se da je Musajos bio sin Eumolpov, da je napisao Teogoniju i prvi konstruisao loptu; dalje, da je on učio da sve vodi poreklo od jednoga i da se u jedno rastvara. Umro je u Faleronu, i priča se da mu je napisan ovaj epitaf (Anthol. Pal., VII, 615): Faleron krije dragog Eumolpovog sina, Musaja, telo pokojnikovo, ispod ovog groba. i ntogen

1

4 Atinjani se nazivaju Eumolpidima po Musajevom ocu. Linos je, po predaji, bio sin boga Hermesa i muze Uranije. On je napisao Kozmogoniju, opisao kretanje Sunca i Meseca, i govori o postanku životinja i plodova. Početak ove pesme glasi ovako: Beše jednom vreme u kome ponikoše sve stvari.

Ovu misao je prihvatio Anaksagora i izjavio da su sve stvari bile zajedno, da je došao Um (Nus) i da ih je lepo rasporedio, lin o s je umro u Eubeji, pogođen Apolonovom strelom3, a ovo je njegov epitaf (Anthol. Pal., VII, 616): Ova zemlja prihvatila je mrtvoga Tebanca Lina lepo ovenčanog sina muze Uranije.

I tako je filozofija počela kod Helena; i samo njeno ime ne dozvoljava da se prevede na strani jezik. 5 Ali oni ljudi koji njen pronalazak pripisuju varvardma navode Orfeja Tračanina, tvrdeći da je bio filozof i da je naj­ stariji od njih. Ja zaista ne znam da li ga treba nazivati filozo­ fom ako se ima na umu šta je on rekao o bogovima. Jer, šta treba da kažemo za onoga koji ne preza od toga da bogovima pripiše sve ljudske patnje, pa čak i što i sami ljudi retko izgovaraju i čine ružno svojim jezikom. Priča se da je poginuo od ruku žena; ali prema epigramu u Diosu, u Makedoniji, govori se da je bio pogođen munjom; epigram glasi (Anthol. Pal. Plan., VII, 617): Ovde sahraniše muze Tračanina Orfeja sa zlatnom lirom, koga je ubio mudri Zevs zadimljenom munjom.67

6

Pobornici mišljenja da je filozofija počela kod varvara izlažu oblik koji je ona u pojedinim narodima primila. Tako tvrde da su gimnosofisti i druidi izražavali filozofiju kroz zagonetke, zahtevajući od ljudi da poštuju bogove, da ne čine nikakvo zlo i da se vežbaju u hrabrosti. Klitarh u dvanaestoj knjizi svoga dela govori da gimnosofisti preziru smrt, da se Haldejci bave astronomijom i predskazivanjem budućnosti, da magi provode vreme u obožavanju bogova, prinošenju žrtava i molitvama, govoreći da bogovi jedino njih čuju. Oni iznose svoja mišljenja o prirodi bogova i njihovom poreklu, i sm atraju da su bogovi vatra, zemlja i voda. Osuđuju upotrebu kipova, a najviše one 7 koji govore da postoje i muška i ženska božanstva. Raspravljaju o pravičnosti i smatraju da je spaljivanje bezbožno. Smatraju 2

8

9

10

11

da nije bezbožno imati odnose sa majkom ili kćerkom, kao što tvrdi Sotion u dvadeset trećoj knjizi svoga đela. Oni, dalje, upražnjavaju mantiku i proricanja budućnosti i tvrde da im se i sami bogovi prikazuju. Dalje, oni govore da je vazduh pun likova (priviđenja) koja se kreću kao para, a vide ih ljudi sa oštrim okom. Zabranjuju upotrebu svakog nakita i svako nošenje zlata. Njihovo odelo je belo, krevet im je na zemlji, od slame, hrana njihova je zeleniš, sir i prost hleb. Trska im služi kao štap; njime, kažu, nabadaju sir, podižu ga i tako jedu. čarobnjačka magija nije im poznata, tvrdi Aristotel u svom spisu Magikus, kao i Deinon u petoj knjizi svojih Istorija* Deinon· tvrdi takođe da je Zoroaster (što i samo ime u tačnom prevodu znači) bio obožavalac zvezda.5 To potvrđuje i Hermodor. Aristotel u prvoj knjizi dela O filozofiji tvrdi da su magi stariji od Egipćana. Oni, kaže, veru ju u dva principa: u dobrog duha (demona) i zlog duha; prvog zovu Zevsom, ili Oromazdom (Ormuzdom), a drugoga Hadom ili Arimanom. Ovo potvrđuju i Hermip® u svojoj prvoj knjizi O magvma, Eudoks7 u svom Putu oko sveta i Teopomp u osmoj knjizi svoga dela Filipika. Teopomp takođe tvrdi da će na osnovu učenja maga ljudi živeti u budućem životu i da će biti besmrtni, i da će svet ostati dalje po njihovim molitvama. To potvrđuje i Eudem sa Rodosa. A Hekataj tvrdi da, po njihovom učenju, i bogovi podležu rađanju. Klearh iz grada Soloi, u svojoj ras­ pravi O vaspitanju tvrdi da gimnosofisti vode poreklo od maga. Neki tvrde da i Hebrejcd vode poreklo od njih. Autori koji su pisali o magima optužuju Herodota, tvrdeći da Kserks nikad nije bacao koplja u Sunce, niti da je spuštao lance u more, zbog toga što su, po verovanju maga, Sunce i more bogovi. Ali da je on s punim pravom razarao kipove. Egipatska filozofija, ukoliko se odnosi na bogove i pravičnost, uči da je princip svega materija, da su se zatim četiri elementa odvojila od materije, te su najzad stvorena raznovrsna živa bića. Sunce i Mesec su bogovi, a nazivaju se Oziris i Izida. Kao što pričaju Maneto u svom delu Epitome o prirodi i Hekataj u prvoj knjizi svoga dela O egipatskoj filozofiji, Egipćani kao božanske simbole uzimaju bubu, zmiju i sokola, kao i druge životinje. Oni ovim svetim životinjama podižu kipove i hramove zbog toga što ne znaju kakav je pravi božji lik. Po njihovom učenju, svet je stvoren, prolazan je i ima oblik lopte; zvezde se sastoje od vatre, i sve što se na Zemlji događa, zbiva se prema tome kako je ta vatra pomešana. Mesec se pomračuje zato što zapadne u Zemljinu senku. Duša čovekova nadživljava sm rt i prelazi3 i·

3

12

13

14

15

u druga tela. Kiše nastaju zbog promena u vazduhu. I za sve druge pojave oni daju prirodna objašnjenja, kako pričaju Hekataj i Anistagora®. Egipćani su takođe doneli zakone o pravič­ nosti, a pripisuju ih Hermesu. I sve životinje koje su korisne ljudima oni su proglasili bogovima. Oni takođe tvrde da su pronalazači geometrije, astronomije i aritmetike. Eto, tako stoje stvari sa pronalaženjem (filozofije). Ali reč filozofija prvi je upotrebio Pitagora,10 i samoga sebe je nazvao filozofom, u razgovoru sa sikionskim ili flijuntskim tiraninom Leonom: tako priča Heraklid Pontski u svom delu O snu; rekao je da niko nije mudar, osim boga. Ono što se sad naziva filozofijom ranije se zvalo mudrost, a mudrac je značio onoga koji se mudrošću bavi po pozivu, dakle čoveka koji je bio istaknut po svojoj duhovnoj snazi i oštrini, dok filozof označava samo ljubitelja mudrosti. Ljudi su se zvali i sofiistima, i to ne samo filozofi, nego i pesnici. Kfatdn ovako zove Homera i Hezioda, hvaleći ih u svom delu Arhilohi. Mudracima su smatrani: Tales, Solon, Periandar, Kleobul, Hilon, Bijant i Pitak. Ovima dodaju Skita Anaharsisa, Misona iz Hena, Ferekida iz Sirosa, Krićanina Epimenida. Neki među njih ubrajaju i tiranina Pisistrata. To su, dakle, m udraci11 Filozofija ima dvostruko poreklo; ona je počela od A iaksimandra, a s druge strane od Pitagore. Prvi je bio učenik Tilesov, a Pitagoru je učio Ferekid. Jedna škola se zvala jonskom školom, je r je Tales bio Jonjanin iz Mileta. On je bio Anaksimandrov učitelj. Druga škola je italska od Pitagore, jer je on najviše vremena kao filozof živeo u Italiji. Jonska škola se završava Klitomahom i Hrisipom i Teofrastom, a italska škola Epikurom. Jer Talešov učenik beše Anaksimandar, njegov Anaksimen, a Anaksimenov opet Anaksagora; Anaksagorin učenik je bio Arhelaj, a Arhelajev učenik beše Sokrat, koji je uveo etiku. Njegovi učenici su bili ostali sokratici i Platon, osnivač Stare akademije. Njegovi učenici behu Speusip i Ksenokrat; njih nasleđuju Polemon, K rantor i Krates; Arkesilaj je osnivač Srednje akademije; zatim Lakid,12 osnivač Nove akademije. Njegov učenik beše Kamead, a učenik Kameadov bio je Klitomah. Eto, tako je bilo do Klitomaha.13 Ova škola vodi do Hrisipa ovako: Sokrata je nasledlo Antisten, njega Diogen zvani Cinik (ho kyon), zatim dolazi Tebanac Krates, pa Zenon iz Kitiona, pa njegov učenik Kleant, pa Hrisip. Do Teofrasta ona vodi ovako: Platonov učenik je bio Aristotel, a Aristotelov Teofrast. Tako se završava jonska škola. 4

16

17

18

19

Evo kako se završava italska škola. Ferekidov učenik beše Pitagora, posle toga dolazi njegov sin Telang, njegov naslednik Ksenofan, pa Parmenid,* zatim Zenon Eleaćanin, pa Leukip i Demokrit. Demokritovih učenika je bilo mnogo, a ističu se Nausifan i Naukid, čiji je učenik bio Epikur. Filozofi se mogu podeliti u dogmatike i efektike14 (skeptike). Dogmatici su svi oni koji tvrde da se stvari mogu shvatiti, a skeptici su svi oni koji o stvarima ne donose sud, je r se one ne mogu saznati. Neki od ovih mudraca su ostavili spise, a neki uopšte nisu ništa napisali, kao što je po mišljenju nekih bio slučaj sa Sokratom, Stilponom, Filipom, Menedemom, Pironom, Teodorom, Kameadom, Brisonom; neki dodaju i Pitagoru i Aristona sa Hiosa, koji su napisali samo nekoliko pisama. Drugi su, pak, napisali samo jedan spis, kao što su: Melisos, Parmenid i Anaksagora. Mnoga dela napisao je Zenon, još više Ksenofan, još više Demokrit, još više Aristotel, još više Epikur i još više Hrisip. Neke filozofske škole nazvane su po njihovim zavičajnim gradovima, kao što su: eleaćani, megarici, eretrici i kirenaici; druge, opet, po prostorijama u kojima su učile, kao što su: akade­ mici i stoici. Neke filozofske škole su nazvane po slučajnim okol­ nostima: kinici; jedni po temperamentima: eudemonisti (ili škola 0 sreći), drugi po shvatanjima: istinoljubivi, ili elenktici (refutacionisti), ili analogetici (koji prosuđuju na osnovu analogije); neki, opet, nose ime po svojim učiteljima kao što su: sokratid 1 epikurovci — i slično. Neki su dobili naziv po prirodi: fizičari (prirodnjaci) po svom istraživanju prirode, drugi su prozvani etičarima (moralistima) jer su se bavili etikom (moralom). Dijalektičari su svi oni koji se bave žongliranjem rečima. Filozofija ima tri dela: fiziku, etiku i dijalektiku (ili logiku). Fizika je deo koji se bavi kosmosom i svime što je u njemu; etika se bavi životom i svim stvarima što se odnose na nas; dijalektika se bavi procesima rezonovanja (mišljenja) i kod jedne i druge. Fizika je preovladavala sve do vremena Arhelaja; sa Sokratom je počela etika, kao što smo ranije rekli, a dija­ lektika počinje od eleaćanina Zenona. U etici je postojalo deset škola: akademička, kirenaička, elijska, megarska, kinička, eretrijska, dijalektika, peripatetika, stoicizam i epikureizam. Staroj školi akademika stajao je na čelu Platon, Srednjoj akademiji — Arkezilaj, a Novoj — Lakid. Aristip iz Kirene bio * Ovi podaci se donekle razlikuju od podataka u Diog. L., IX, 21, gde je kao Pitagorin učenik naveden Parmenid, a ne Ksenofan. Sve potpisane i nepotpisane fusnote i napomene na kraju knjige su prevodiočeve. — Prim. urednika.

5

je Osnivač kirenske škole; elijske škole — Faidon iz Elije, megarske — Euklid iz Megare, kiničke — Antisten iz Atine, eretrijske — Menedem iz Eretrije, dijalektičke — Klitomah iz Kartagine, peripatetičke — Aristotel iz Stagire, stoičke — Zenon iz Kitiona. Epikurska škola nazvana je po Epikuru. Hipobot u svom delu O filozofskim jeresima kaže da postoji devet sekta ili škola: prva je megarska, druga — eretrijska, treća — kirenska, četvrta — epikurejska, peta — anikerejska,15 šesta — teodorejska, sedma — Zenonova i stoička, osma — staroaka20 đemska, a deveta — peripatetička. On ne pominje ni kiničku. ni eldjsku ni dijalektičku školu. Sto se tiče sekte pironičara, nju zbog nejasnoće u zaključ­ cima većina ne ubraja u sekte; neki, međutim, tvrde da ona predstavlja sektu u nekom pogledu, a u drugom ne. Izgleda da je to ipak sekta, jer mi sektom nazivamo sve one koji u svom stavu prema pojavama slede, ili izgleda da slede, neke principe. Na osnovu toga mogli bismo s pravom da tu sektu nazovemo skepticima. Ali ako sektu smatramo nekom sklonošću u korist dogmi, oni se više ne bi mogli nazivati sektom skeptika,1®jer nemaju dogmi, odnosno pozitivnih učenja. Ovo su bili počeci filozofije, i njen razvojni put; toliko je bilo delpva i toliko sekti u filozofiji. 21 Pored toga je pre kratkog vremena Potamos17 iz Aleksandnije uveo i eklektičku sektu: on je od svih postojećih sekti odab­ rao ono što mu se dopalo.18 Kao što sSm navodi u Elementima filozofije (Stoicheičsis), za njega postoje dva kriterija istine: prvi kriterij je ono što proizvodi sud (a to je razum, duša), a drugi je ono pomoću čega je on proizveden, na primer, najjasnija moguća predstava (percepcija). Po njemu, principi svega su materija i delujuća sila (tč> ροΐύη), kvalitet i mesto. Je r ono iz čega je neka stvar stvorena, i pomoću čega je ona stvorena, i mesto na kome je ona stvorena — to su principi. A cilj je ono čemu sve teži, život savršen u svakom pogledu; prirodna preimućstva tela i okoline su neophodne stvari da bi se to postiglo. Treba da govorimo o samim ljudima filozofima, ali najpre, naravno, o Talesu.

6

GLAVA 1. — TALES

(oko 625—548. pre n. e.) 22

Kao što pričaju Herodot, Duriš i Demokrit, Talesov otac se zvao Heksamija, a majka Kleobulina; pripadao je porodici Telida,19 koji su Feničani, i među najuglednijim potomcima Kadma i Agenora. Bio je, kao što Platon kaže, »jedan od sedam filozofa«. On je prvi dobio nadimak filozofa kad je u Atind bio arhont Damasip; posle njega je i svih sedam filozofa tako nazvano. Tako kaže Demetrije iz Falerona u svom delu Spisak arhonata. U Miletu je dobio građanstvo kad je tamo došao sa Nilejem, koji je bio proteran iz FeniMje. Međutim, većina pisaca tvrdi da je Tales rođeni Milećanin i izdanak otmene porodice. 23 Bavio se politikom, a posle je počeo da proučava prirodu. Prema nekim podacima, on nije ostavio ništa napisano; jer Nautička astrologija, koja se njemu pripisivala, delo je, kako kažu, Foka sa Samosa. Kalimah za njega zna da je otkrio sazvežđe Malog Medveda, jer u svojim Jambima on veli: Govorilo se da je utvrdio zvezde Kola, kojima se Feničani služe pri plovidbi.*0

Prema podacima drugih autora, on je napisao samo dve rasprave: O solsticiju i O ekvinociju — jer je mislio da se ostalo ne može saznati. Izgleda da je, prema nekim autorima, prvi proučavao astrologiju, da je prvi predskazao Sunčeva pomračenja i utvrdio ravnodnevice. Tako tvrdi Eudem u svojoj Istoriji astrologije.* To je bio razlog divljenja koje su prema njemu osećali Ksenofan 24 i Herodot. S njime se slažu i Heraklit i Demokrit. Neki, među njima i pesnik Hoirilos, pričaju da je on iz­ javio da su duše besmrtne. On je bio takođe prvi koji je utvrdio kretanje Sunca od solsticija do solsticija, i, prema tvrđenju nekih autora, on je prvi utvrdio veličinu Sunca (Sunčevog kruga), kao i veličinu Meseca (da iznosi sedamsto dvadeseti deo Sunčevog kruga). On je takođe poslednji dan u mesecu nazvao trijakadom (tridesetim), i prvi je, prema nekima, raspravljao o prirodi. Aristotel21 i Hipija kažu da je i mrtvim predmetima pripi­ sivao da imaju dušu ili život, dokazujući to sa magnetom i * Astrologija znači »proučavanje zvezda« i ima u Grka samo to značenje; dakle, isto Sto i astronomija. Prev.

7

25

26

27

28

ćilibarom. Pamfila kaže da je kod Egipćana učio geometriju i da je prvi u krug ucrtao pravougli trougao i da je posle toga prineo vola na žrtvu bogovima. Drugi, među kojima je i mate­ matičar Apolodor tvrde da je to učinio Pitagora. Pitagora je najviše razvio učenje (koje Kalimah u svom delu Jambi pripisuje Frižaninu Euforbu) o trouglovima i svemu što ima veze s teoret­ skom geometrijom.22 Izgleda da je Tales davao najbolje savete o političkim stvarima. Kad je, na primer, Krez poslao Milećanima poslanike nudeći im savez, on je to sprečio, i to je spasio grad kad je Kir pobedio Kreza. On sam je, kako tvrdi Heraklid, rekao da živi usamljeno i da je uvek daleko od javnih poslova. Drugi, opet, pričaju da se oženio i da je imao sina Kibista; neki kažu da je ostao neženja i da je usvojio sina svoje sestre. I kad su ga upitali zašto nema svoje dece, on je odgovorio: »Zbog toga što volim decu.« Priča se da je majci koja ga je nagovarala da se oženi odgovorio da je suviše rano, a kasnije, kad je ponovo navalji­ vala, da mu »sad nije vreme«. Hijeronim sa Rodosa u svojoj drugoj knjizi Razbacane zabeleške priča da je Tales, u želji da pokaže kako je lako obogatiti se, predviđajući da će biti dobar rod maslina, uzeo u zakup sve mlinove maslina i tako nagomilao čitavo bogatstvo.28 Tales je za princip svega uzeo vodu i učio je da je svet živ i pun božanstava (demona). Priča se da je ustanovio godišnja doba i da je godinu podelio na trista šezdeset i pet dana. Uopšte nije imao učitelja, jedino što je posetio Egipat i družio se s tamošnjim sveštenicima. Hijeronim priča da je Tales izmerio i visinu piramida po njihovoj senci, posmatrajući tre­ nutak kad je naša senka iste dužine kao naše telo. Živeo je, kako kaže Minija, s Trazibulom, tiraninom u Miletu. Dobro poznata priča o tronošcu koji su pronašli ribari, a koji su Milećani namenili mudracima, glasi ovako: »Priča se da su neki jonski mladići od milećanskih ribara kupili njihov ulov. Pošto je zajedno s lovinom bio izvučen i tronožac, nastala je prepirka. Naposletku Milećani poslaše tronožac u Delfe, a bog je dao ovakvo proročanstvo (Anthol. Plan., VI, 51): Potomče Mileta, pitaš Feba za tronožac? Odgovaram: — Ko je prvi u mudrosti, njegov je tronožac.

I tako ga predadoše Talesu, ovaj ga preda drugome, ovaj, opet, drugome, dok ne dođe do Solona. A ovaj izjavi da je bog prvi u mudrosti, pa ga pošalje u Delfe.« Kalimah u svojim Jambima 8

drugačije pripoveđa o toane, a priču je preuzeo od Meandrija iz Mileta.24 Priča govori da je Batikles, neki Arkađanin, na samrti ostavio jednu posudu i svečano izjavio da se preda onom čoveku koji je najviše učinio svojom mudrošću. Tako posudu predadoše Talesu, zatim je ona obišla sve mudrace, pa se po­ novo vratila Talesu. A Tales ju je poslao Apolonu Didimejskom, 29 s ovom posvetom, kako priča Kalimah: Tales me poklanja vladaru Neilovog naroda pošto me je dvaput uzeo kao nagradu.

A prozni natpis glasi ovako: »Tales, sin Heksamijev iz Mileta, (posvećuje) Delfijskom Apolonu, pošto me je dvaput primio kao nagradu od svih Helena.« Tu Batiklejevu posudu nosio je od mesta do mesta Batiklejev sin, čije ime beše Tirion, kao što pričaju Eleusis u svome delu O Ahilu i Aleksos iz Mindije u devetoj knjizi svojih Mitova. 30 Eudoksos sa Knida i Milećanin Euant pričaju da je neki od Krezovih prijatelja od kralja primio zlatan pehar da ga preda najmudrijem među Helenima, i on ga je predao Talesu. Od Talesa je došao drugima, pa tako i do Hilona. Hilon je sad pitao Pitijskog Apolona ko je mudriji od njega. I bog je odgovorio da je to Mison, o kome ćemo govoriti. (Ovoga u spisku o sedmorici mudraca koji daje Eudoksos stavljaju mesto Kleobula, a Platon ga stavlja mesto Periandra). Za njega je Pitijski Apolon ovako odgovorio (Anthol. Plan., VI, 40): Kažem da se neki Mison rodio u Heni, u Ojti, i da je on svojom mudrošću nadmašio tebe.

A pitanje je postavio Anaharsis. Platonik Daimah i Klearh kažu da je Krez poslao posudu Pitaku i da je tako počeo njen obilazak. Andron25 u svom delu O tronošcu priča da su Argivljani poklonili tronožac kao nagradu za vrlinu najmudrijem čoveku 31 od svih Helena; bio je izabran Spartanac Aristodem, ali ga je on ustupio Hilonu. Aristodema se seća Alkaios ovim rečima: Kažu da Aristodem u Sparti nije izgovorio besmislenu reč: »Bogatstvo je vrednost čovekova, a siromašan čovek nipošto nije ugledan.«

Neki pričaju da je Perijandar poslao Trazibulu, tiraninu u Miletu, brod s teretom. Kad je brod pretrpeo brodolom na moru oko ostrva Kosa, tronožac su kasnije pronašli neki ribari. Fa- 9

9

nod'ik, opet, tvrdi da je tronožac pronađen u atinskim vodama i da je bdo donet u grad u vreme kad je održavana skupština, i 32 da je zatim poslat Bijantu. Zašto, o tome ćemo govoriti u živottopisu Bijanta. Postoji i priča da je tronožac8* bio delo Hefestovo i da ga je bog poklonio Pelopu na njegovoj svadbi. Odande je došao Menelaju, a od Menelaja ga je zajedno s lepom Jelenom, odneo Pariš, pa ga je Lakonka (Jelena) bacila u Jonsko more, jer je govorila da će on predstavljati predmet svađe. U toku vremena izvesni narod Lebedijaca, pošto je tamo kupio lovinu od ribara, došao je u posed tronošca; i dok su se svađali s ribarima oko njega, nastavili su put do Kosa. I pošto se nisu sporazumeli, iznesu čitav slučaj u Miletu, njihovom rodnom gradu. Milećani, pošto njihova izaslanstva nisu bila poštovana, objaviše Kosanima rat. Pošto su s obe strane mnogi poginuli, tad neko proročanstvo odluči da se tronožac preda najmudrijem čoveku. Obe sporne strane složiše se da to bude Tales. I pošto je tronožac obišao sve mudrace, Tales ga posveti Apolonu Didimejskom. A Kosani su 33 dobili ovakvo proročanstvo: Neće prestati svađa između Meropa i Jonjana pre nego zlatni tronožac, koji Hefest beše bacio u more, pošaljete iz građa i ne stigne u kuću onog ćoveka koji je mudar i sada, i koji je bio i koji će biti mudar.

A Milećanima ovako: Potomće Mileta, pitaš za Febov tronožac?

i dalje što je već ranije bilo rečeno. Stvari stoje, dakle, ovako. Hermip u svome delu Biografije kaže da se na Talesa odnosi priča koju je ispričao neko od Sokratovih prijatelja. Govorio je, naime, da zbog triju stvari duguje zahvalnost Sudbini. »Prvo, 34 jer sam rođen kao čovek, a ne kao životinja; zatim što sam rođen kao muškarac, a ne kao žena; treće, što sam Helen, a ne varvarin.« Priča se da je jednom, kad ga je neka stara žena izvela iz kuće da bi posmatrao zvezde, pao u jarak, i dok je vikao, žena je rekla: »Pa ti, Talesu, nisi u stanju da vidiš ono što ti je pod nogama, pa kako misliš da ćeš znati sve o nebu?« — I Timon zna za njega kao za astronoma, i u svom delu Sili hvali ga ovim rečima: Tales, mudri astronom među sedmoricom mudraca...

10

Lobon27 iz Argosa priča da ono što je Tales napisao obuhvata nekih dve stotine reči. Njegova statua, kako se priča, nosi ovaj natpis (Anthol. Palat., VII, 83): Ovoga Talesa rodili su Milet i zemlja Jonija, od svih astronoma najstarijeg po mudrosti

35

Od svih pesama koje se još pevaju ovi stihovi su njegovi: Mnoge ireči ne otkrivaju razum (pamet). Traži samo jednu mudrost. Biraj jedno jedino dobro, Jer tako ćeš zavezati jezik brbljivaca koji pričaju bez kraja.

Njemu se pripisuju takođe ove izreke: Najstarija od svih stvari je bog, jer on se nije rodio. Najlepša stvar je svet, jer je delo božje. Najveći je prostor, jer on obuhvata sve stvari. Najbrži je um (misao), jer on trči svuda. Najsilnija je nužda, jer ona vlada svima. Najmudrije je vreme, jer ono pronalazi sve.

Govorio je da se smrt ni u čemu ne razlikuje od života. »Pa zašto ne umreš?« — reče neko. »Zato«, odgovori on, »što 36 nema nikakve razlike«. Coveku koji ga je pitao šta je bilo pre: noć ili dan, on je odgovorio: »Noć je za jedan dan starija.«28 Neko mu je postavio pitanje da li čovek može sakriti neko zlo delo od boga. On je odgovorio: »Ne; pa čak ni samu misao!« Razvratniku koji ga je pitao da li da se zakune da nije učinio preljubu rekao je da krivokletstvo nije gore od preljube. Kad su ga pitali šta je teško, odgovorio je: »Poznavati samoga sebe.« A šta je lako? — »Dati drugome savet.« A šta najprijatnije? — »Uspeh«. Sta je božansko? — »Ono što nema ni početka ni kraja.« Na pitanje šta je najneobičnije što je ikad video odgo­ vorio je: »Tiranin u godinama.« Kako čovek najlakše može podneti nesreću? — »Kad vidi da su njegovi neprijatelji u gorem 37 položaju.« Kako ćemo voditi najbolji i najčasniji život? — »Ako sami ne uradimo ono što kod drugih osuđujemo.« A ko je srećan? — »Onaj koji ima zdravo telo, okretan duli i pristupač­ nu prirodu.« On veli da se treba sećati prijatelja bilo da su prisutni ili odsutni; da se ne ponosimo svojim spoljnim izgle­ dom, već da težimo da budemo lepi po svom karakteru. »Ne stići bogatstvo na nepošten način i ne govori ružno o onima koji su stekli tvoje poverenje.« — »Sve što si ti dao svojim rodi­ teljima, to ćeš prim iti i od svoje dece.«-1 11

Objasnio je da Nil nadolazi zato što etezijski* vetrovi koji 38 duvaju u suprotnom pravcu teraju tok vode uzvodno. Apolodor u svojoj Hronologiji kaže da je Tales rođen prve godine trideset pete olimpijade (640. pre n. e.). Umro je u starosti od sedamdeset osam godina (ili, kao što kaže Sosikrat, u devedesetoj godini života). Umro je pedeset osme olimpijade, kao savremenik Krezov, kome je obećao da će preći reku Halis ne gradeći most, tako što je skrenuo tok reke. Bilo je još pet Talesa, kao što priča Demetrije iz Magne­ zije u svom Rečniku ljudi istog imena: 1. Retor iz Kalatije, s afektiranim stilom. 2. Slikar iz Sikiona, veoma talentovan. 3. Jedan koji je bio savremenik Hesiodov, Homerov i Likurgov. 4. Tales kojeg pominje Duriš u svom delu O slikarstvu. 5. Jedan mlađi, nepoznat čovek, kojeg pominje Dionizije u svojim Kritičkim spisima. Mudrac Tales umro je dok je posmatrao atletsku utak39 miču, od vrućine, žeđi i slabosti, već u godinama. I na njego­ vom grobu je natpis (Anthol. Pal., VII, 84). Mali je ovaj grob — ali slava dopire do neba — Ovo je inesto najmudrijeg Talesa.

I ja imam ovaj epigram u prvoj knjizi mojih Epigrama u raz­ nim metrima (Anthol. Palatina, VII, 85). Nebeski Zevse, mudroga Talesa odneo si sa stadiona dok je posmatrao atletski «gon**. Hvalim te što si ga odveo; jer on, kao starac, više nije mogao posmatrati zvezde sa Zemlje.

40

Njegova je izreka »Upoznaj samoga sebe«, koju Antisten u svom delu Redosled filozofskih škola pripisuje Femonoji, i napominje da ju je prisvajao i Hilon. O sedmorici mudraca (zaslužuju da se ovde pomenu i svi zajedno) pripovedaju se ove priče. Damon iz Kirene, koji je napisao delo Istorija filozofa, spominje sve, a najviše Sed­ moricu. Anaksimen kaže da su se svi oni posvetili poetici: Dikearh kaže da oni nisu bili ni mudraci ni filozofi, već samo pametni ljudi sa sklonošću ka zakonodavstvu. Arhetim iz Si* Etezijski vetrovi — periodiCni vetrovi, naročito oni što duvaju leti sa severozapada. (Herodot, 2, 20; 6.140). Tako se zove i južni monsun (Arrian. Anab., VI 21, 1.) ** Agon — sportsko takmičenje kod Helena.

12

rakuze opisao je njihov sastanak na Kipselovom dvoru kome je i sam slučajno prisustvovao. Efor, međutim, govori o sastanku 41 kod Kreza, ali bez Talesa. Neki kažu da su se sastali na panionskoj svečanosti u Korintu i u Delfima. O njihovim izrekama se različito prepričava; jedna se sad pripisuje jednom, sad opet drugome; na primer, sledeća (Anthol. Planudea, IV, 22): Lakedemonac Hilon beše mudar, i on reče ovo: »Ništa suviše: vremenom dolazi svako dobro.«

I o njihovom broju postoji nesporazum. Je r Meandrije, umesto Kleobula i Mizona, stavlja Leofanta, Gorgijadovog sina, iz Lebeda ili Efeza, i Krićandna Epimenida; Platon u svom Protagori navodi Mizona, a izostavlja Periandra; Efor umesto Mizona stavlja Anaharsisa; drugi, opet, dodaju Sedmorici i Pitagoru. Dikearh nam daje spisak od četiri opštepriznata mudraca: Ta­ lesa, Bijanta, Pitaka i Solona — i dodaje šest drugih imena, me­ đu kojima je izabrao trojicu: Aristodema, Pamfila, Lakedemonca Hilona, Kleobula, Anaharsisa, Periandra. Drugi dodaju 42 Akusilaja, sina Kabovog ili Argivljanina Skabra. Hermip u svom spisu O filozofima nabraja njih sedamnaest, od kojih ljudi biraju sedam — jedan ovako, a drugi onako. To su: Solon, Tales, Pitak, Bijant, Hilon, Mison, Kleobul, Periander, Anaharsis, Akusilaj, Epimenid, Leofant, Ferekid, Aristodem, Pitagora, Lasos, sin Harmantidov ili Sisimbrinov ili Habrinov (kao što kaže Aristoksen, rođen u Hermioni), Anaksagora. Hipobot u Spisku filozofa nabraja: Orfeja, Lina, Solona, Pe­ riandra, Anaharsisa, Kleobula, Misona, Talesa, Bijanta, Pitaka, Epiharma i Pitagoru. Talesu se pripisuju i ova pisma: »Tales pozdravlja Ferekida. Saznao sam da nameravaš, kao prvi Jonjanin, da izneseš 43 Helenima stvari u vezi s bogovima. I svakako je to bila mudra odluka da knjigu učiniš opštam svojinom, umesto da je poveriš nekim određenim osobama: stvar koja nema nikakve koristi. Ako ti je to prijatnije, ja želim da s tobom raspravljam o stvari­ ma o kojima pišeš. I, ako kažeš, doći ću kod tebe u Siros. Sva­ kako Atinjanin Solon i ja ne bismo bili pametni kad smo otplovili na K rit da bismo tamo nastavili svoja istraživanja, i u Egipat da bismo tamo raspravljali sa sveštenicima i astronomima, 44 ako bismo oklevali da dođemo do tebe. Doći će i Solon, ako dopuštaš. A ti toliko voliš svoju zemlju da malo dolaziš u Joniju, i nemaš nikakve želje da vidiš strance. Ali, tako se13 13

nadam, prilegni na jedan jedini posao: na pisanje. A mi, koji nikad ništa ne pišemo, obilazimo putujući i Heladu i Aziju.« »Tales pozdravlja Solona. Ako napustiš Atinu, mislim da bi bilo najpogodnije da se naseliš u MUetu kod vaših naseljenika. Jer tamo ti ne preti ni­ kakva neprijatnost. A ako ti je neprijatno što i mi stojimo pod upravom tiranina — jer i ti mrziš sve aisimnete (vladare) — onda ćeš bar uživati u tome da živiš zajedno s nama, tvojim prijateljima. I Bijant je poslao pismo, s pozivom da dođete u Prijemi; a ako ti je grad Prijenjana pogodniji da tamo živiš, doći ćemo i mi i živeti kod tebe.« GLAVA 2. — SOLON

(635—559. pre n. e. Arhont 594) 45

Solon, Eksekestidov sin, rođen je u Salamini. On je Atinjanima dao prvu seisdchtheiu* zakon o opraštanju dugova. Zakon je bio otkup i oslobođenje lica i svojine. Ljudi su, naime, uzi­ mali zajam na ličnost (osobu) i mnogi su, zbog nemaštine, po­ stali neslobodni kmetovi. On se prvi odrekao prava na sedam talanata koje su dugovali njegovom ocu i podstakao ostale da urade isto. Posle toga je doneo druge zakone koje je ispisao na plo­ čama. Bilo bi dugo da ih sve ovde nabrajamo. 46 Da pomenemo njegovo najveće delo. Naime, Atinjani i Megarani su polagali pravo na njegovo rodno mesto Salaminu. Posle mnogih poraza u ratovima Atinjani doneše odluku da će biti kažnjen smrću svako ko bude predložio da se obnovi ra t oko Salamine. Solon, pretvarajući se da je lud, pojuri na Agoru s vencem na glavi. Tamo je Atinjanima pročitao svoju pesmu o Salam ini preko glasnika i uzbudio im duhove. I oni obnoviše rat protiv Megarana i, zahvaljujući Solonu, pobediše. A reči elegije koja je najviše raspalila Atinjane bile su ove: Kamo da sam građanin Folegandira ili Slkionije umesto da budem građanin Atine pošto sam- zamenio domovinu. Odmah bi Ise među ljudima čula ova reč: To je jedan od Atičanina, koji se odrekoše Salamine. * Reč seisdchtheia znači zbacivanje tereta 1 predstavlja najsmeliju Solonovu reformu. Ali već u IV veku se nije tačno znalo u čemu se ona sastojala. Sigurno je da je njenom primenom uklonjeno ropstvo, jer su se sve dotle dužnici prodavali kao robovil To je sigurno bilo ukinuto.14

14

Pa onda: Krenimo na Salaminu u borbu za drago nam ostrvo odbacivši od sebe tešku sramotu.

48 On ih je takođe nagovorio da pridobiju i tračka Hersonez. A da ne bi izgledalo da su Salaminu dobili ne samo silom, nego i po pravdi, otvorio je neke grobove i pokazao mrtvace koji su bili sahranjeni okrenuti prema istoku,29 kao što je bio i među Atinjandma običaj da svoje mrtve sahranjuju. Dalje, da su i grobovi sami okrenuti istoku, i da su natpisi urezani na grobovima pominjali pokojnike prema njihovim demosima, što je takođe svojstveno Atinjanima. Neki tvrde da je u spisak lađa u Ho­ mera posle stiha (Ilijada, II, 557): Ajas je sa Salamine poveo dvanaest lađa —

uneo jedan svoj stih: I smestio ih tamo gde su stajale atinske falange.

49

Posle toga demos (narod) je stao uz njega i rado bi videli kad bi on njima vladao kao tiranin; ali Solon je to odbio, pa je čak i svoga rođaka Pisistrata, kao što priča Sosikrat, sprečio u njegovim namerama za koje je bio ranije saznao. Požurio je, naime, u Skupštinu naoružan kopljem i štitom i građanima izneo Pisistratove namere. Ali nije ostao samo pri jome, nego je bio spreman i da pomogne ovim rečima: »Atinjani, ja sam mudriji od nekih, a od nekih sam hrabriji; m udriji sam od onih što ne shvataju Pisistratovu zaveru, a hrabriji od onih što, do­ duše shvataju, ali zbog straha ćute.« A članovi skupštine koji su bili na Pisistratovoj strani govorili su da je lud. To mu je dalo povoda da kaže: Ubrzo će vreme građanima pokazati moje ludilo, onda kad se pojavi istina među nama.

50 A elegije njegove kojima je predskazao Pisistratovu tiraniju bile su ove: Iz oblaka dolazi sva sila snega i grSda; a grmljavina nastaje iz sjajne munje; grid propada od velikih ljudi; a demos je neprimetno pao u ropstvo jednoga vladara.

I kad je Bisistrat već bio zauzeo vlast, Solon je, u nemoguć­ nosti da ubedi narod, odložio oružje ispred zapovedničke zgrade 15 15

i rekao: »O domovino, ja sam ti pomogao i rečju i delom«, a zatim je otplovio u Egipat i na Kipar, a odande došao na dvor Krezu. Tamo je Krezu — na postavljeno pitanje: »Ko ti izgleda srećan?« — odgovorio: »Atinjanin Telos, i Kleobis i Biton« — i nastavio ono o čemu se toliko priča. 51 Neki autori pričaju da se Krez obukao u sjajno odelo, seo na presto i upitao Solona da li je ikad video lepši prizor. »Da«, reče Solon, »petlove, fazane i paunove; jer oni su ukrašeni prirodnim bojama, i hiljadu puta lepšim.« Otišao je odande i došao u Kildkiju, i osnovao je grad koji je po svome imenu na­ zvao Soloi. U gradu je naselio nekoliko Atinjana, koji su u toku vremena iskvarili atički jezik, pa se za njih govorilo da »soleciziraju«.* Stanovnici toga grada zovu se Solejci, a stanovnici grada Soloi na Kipru zovu se Solid. A kad je saznao da Pisistrat već vlada kao tiranin, Solon napisa Atinjanima ove reči: 52

Ako ste podnosili nevolje zbog svojeg nevaljalstva, nemojte prebacivati bogovima krivicu za to. Vi sami ste ih ojačali time što ste ih spasli i zbog toga ste stekli teško ropstvo. Svaki od vas ide tragovima lisice, ali svi zajedno imate samo malo pameti. Vi gledate u jezik i reči laskavca, a ne gledate uopšte na ono što se događa.

53

»Pisistrat pozdravlja Solona. Ja nisam jedini čovek među Helenima koji je težio za tira­ nijom, niti mi to odgovara, budući da vodim poreklo od Kodra. Ja sam primio privilegije koje su Atinjani pod zakletvom dali Kodru i njegovim potomcima, mada su ih kasnije oduzeli. U svim ostalim stvarima ja ne činim nikakav greh ni prema bo­ govima m prema ljudima. J a sam Atinjanima ostavio da svojim poslovima upravljaju onako kako si ti odredio. I oni bolje uprav­ ljaju poslovima nego što bi to radili pod demokratijom. Jer, ja nikome ne dozvoljavam da bude ohol. I mada sam tiranin, ja sebi ne pripisujem više poštovanja i ugleda, nego samo one počasti koje su u ranijim vremenima ukazivane kraljevima. Svaki Atinjanin plaća desetinu od svoga imanja, ali ne meni, nego jednom fondu odakle će se smanjivati troškovi javnih žrtava ili bilo koji drugi zajednički državni troškovi, i u slučaju da nas zadesi rat.« » Solecizam danas ima značenje onih reči koje se u književnom jeziku ne upotrebljavaju.

16

54

»Ja se ne ljutim na tebe što si otkrio moje namere. Ti si to uradio više iz blagonaklonosti prema gradu nego iz mržnje prema meni; još i iz neznanja, jer nisi znao kakvu ću ja vladavinu uspostaviti. Jer, da si to znao, ti bi verovatno to podneo i ne bi otišao u izgnanstvo. Vrati se, zato, kući; veruj mi, iako se nisam zakleo, da Solon neće pretrpeti od Pisistrata nikakvu neprijatnost. Znaj da ni jedan drugi čovek nije pretrpeo ništa od mene. A ako budeš smatrao dostojnim da postaneš jedan od mojih prijatelja, bićeš među prvima — je r ja u tebi ne vidim ni traga izdajstva niti išta što izaziva nepoverenje. A ako želiš da u Atini živiš na drugi način, biće ti to dopušteno. Ali ni u kom slučaju nemoj radi mene da se lišiš domovine.« 55 Tako je pisao Pisistrat. Solon kaže da je sedamdeset godina granica ljudskog života. Izgleda da je Solon doneo i sledeće zakone. Na primer: »Ako neko ne vodi računa o svojim roditeljima, neka bude prognan.« Pa i za onog koji proćerda svoju očevinu važi slično. Takođe, neradnik da može biti optužen od svakoga koji to želi. Lizija u svom govoru protiv Nikije tvrdi da je taj zakon napisao Drakon, a Solon da je napisao jedan drugi zakon koji javnog razvratnika lišava prava da javno govori u skupštini. On je takođe smanjio počasti atletama koji su učestvovali u takmičenjima odredivši pobedniku u olimpijskim igrama pet stotina drahmi, pobednikii u Istmijama stotinu, a srazmemo pobednicima u ostalim igrama. Govorio je da je nepristojno povećavati nagrade ovim ljudima, a zanemariti počasti onima koji su pali u ratovima, čiji bi sinovi trebalo da budu izdržavani (hranjeni i vaspitavani) o javnom trošku. 56 Posledica toga je bila da su se mnogi trudili da postanu dobri i valjani vojnici u ratu — 'kao Polizel, kao Kinegir, kao Kalimah — i svi oni koji su se borili kod Maratona; ili kao Harmodije i Aristogeiton, i Miltijad i hiljade drugih. Atlete, s druge strane, traže velike izdatke i, dok treniraju, nanose šte­ tu; a kad pobede, dobivaju venac za pobedu na račun svoje zemlje pre nego na račun svojih protivnika. Kad ostare, oni, prema Euripidovim rečima: postanu izlizani kaputi koji su izgubili potku.

I Solon, videvši i shvativši to, postupao je s njima s umerenim poštovanjem. Dobro je bilo i to što tutor ne sme da se oženi majkom svoga štićenika i da najbliži naslednik, kome pripada imanje 2 Diogen

17

57 posle sm rti siročadi, ne sme da bude njihov tutor. Graveru pečata nije bilo dozvoljeno da čuva kalup od izrađenog prstena koji je prodao. »Ako neko izbije oko čoveku koji ima jedno oko, da mu se iskopaju oba oka.« »Sto nisi ostavio kao zalog, nemoj uzimati; akio je drukčije, onda je kazna za to smrt.« »Kad se arhont zatekne da je pijan, kam a za to je smrt.« On se postarao za to da se javne recitacije Homerovih pesama održavaju jednim utvrđenim redom. Tamo gde je prvi recitator stao, da sledeći nastavi. Solon je, dakle, više svetlosti bacio na Homera nego što je to uradio Pisistrat, kako kaže Dieuhid u 'petoj knjizi Istorije Megare. A reči su uglavnom bile ove:* Oni koji su živeli u Atini...

i sledeće. Solon je bio prvi koji je trideseti dan meseca nazvao starim i novim, i prvi je organizovao sastanke devet arhonata za zajedničke razgovore, kao što iznosi Apolodor u drugoj knjizi dela O zakonodavcima. Kad je počela građanska pobuna, on nije stao ni na stranu onih iz grada ni na strm u prostog naroda, ali ni s primorskim odeljenjem. Govorio je da je reč ogledalo dela, da je kralj najjači po moći. Po njemu, zakoni su slični paučinama, koje izdrže ako na njih padne neki lak i slab predmet, a ako padne neki veći predmet, paučine se kidaju i nestaju. Govorio je da je ćutanje 59 pečat govora, a vreme da je pečat ćutanja; svi oni koji imaju uticaja kod tirana slični su kamenčićima koji se upotrebljavaju prilikom računanja, je r kao što svaki kamenčić predstavlja čas veći, čas manji broj, tako će i tiranin sa svakim onim koji se nalazi oko njega jednom prilikom postupati kao s velikim i slavnim čovekom, a drugi put kao s neuglednim čovekom. Kad su ga pitali zašto nije doneo nijedan zakon protiv oceubica, on je odgovorio: »Zato što se nadam da to nije potrebno.« Upitan šta bi trebalo učiniti da ljudi čine manje nepravde, on je rekao: »Kad bi se ljudi kojima nije nanesena nepravda ljutili isto onoliko koliko i oni kojima je nepravda učinjena.« Rekao je da bogatstvo donosi zasićenost, a zasićenost — oholost. Od Atinjana je zatražio da dane broje prema mesecu. Tespisa je sprečio da 60 izvodi tragedije, jer da je pričanje lažnih događaja beskorisno. I kad je Pisistrat sam sebe ranio, rekao je da to dolazi upravo 58

* Homer, It. II, 546.

18

od prikazivanja tragedija. Ljudima je savetovao, kako priča Apolodor u knjizi O filozofskim sektama, ovo: »Više imaj poverenja u otmenost karaktera (kalokagathija) nego u zakletvu!« »Ne laži!« — »Vežbaj se U onome što vredi!« — »Prijatelje ne stiči na brzu ruku, a kad si ih jednom stekao, ne napuštaj ih!«. — »Nauči prvo da slušaš pre nego što počneš da zapovedaš!« — »Ne savetuj ono što je najprijatnije, več ono što je najbolje!« — »Neka ti um bude vođa!« — »Ne druži se s lošima!« — »Poštuj bogove, poštuj roditelje!« Priča se da je takođe kritikovao Mimnerma koji je napisao: Kad bi samo bez bolesti i teških briga mogla da me zadesi neumitna smrt u šezdesetoj godini!

61 — i da je odgovorio ovako: Ako me budeš i sad poslušao, izbaci to, i nemoj odricati da sam rekao nešto bolje od tebe. Protneni to i pevaj ovako: »Da me neumitna smrt zadesi u osamdesetoj godini!«

Od pesama koje se Solonu pripisuju jeste i ova: Posmatraj svakoga čoveka 1 gledaj da U on možda ne krije mržnju u svome srcu i razgovara sa ljubaznim izrazom lica, dok mu jezik govori dvostrukim jezikom iz crne duše.

Solon je nesumnjivo pisao zakone, govore i savete upućene samom sebi, pesme-elegije i pesme o Salamini i o atinskom uređenju (ustavu) — ukupno pet hiljada stihova, pored jamba i epoda. 62 Na njegovoj statui stoji napisano ovo (Anthol. Pal., VII, 86): Salamina koja je srušite nepravednu oholost Persijanaca, rodila je Solona, svetog zakonodavca.

Solon je bio u naponu svojih snaga oko četrdeset šeste olimpijade; u trećoj godini te olimpijade (594) bio je arhont u Atini; tada je i doneo zakone. Umro je na Kipru, pošto je živeo osamdeset godina. Njegova poslednja uputstva rođacima bila su u ovom smislu: da njegove kosti prenesu na Salaminu, da ih spale i pepeo raseju po zemlji. Zato i Kratin u svojoj drami Hironi kaže da je Solon govorio: Živim na ostrvu, kao što ljudi pričaju, rasut po čitavoj Ajantovoj zemlji.

2

*

19

63

U zbirci Epigrami u različitim metrima, nalazi se i izvestan moj epigram, gde sam razgovarao o svim čuvenim po­ kojnicima u svim metrima i ritmovima, u epigramima i u lir­ skim strofama. On glasi ovako: Kiparska vatra spali Solonovo telo u tuđini, kosti su na Salamini, i postale su plodonosna prašina Dušu su odnela na nebo brza kola jer on je zakone svojim građanima dao kao najlakše breme.

Kažu da je njegova izreka bila: »Ništa suviše.« A Dioskorid u svom delu Uspomene priča da je, kad je plakao za svojim sinom o kome mi ništa više ne znamo, nekome koji je rekao: »Pa to ništa ne pomaže!« — odgovorio: »Baš zbog toga i plačem što mi ništa ne pomaže.« Sledeća pisma pripisuju se Solonu. 64

»Solon pozdravlja Periandra Pišeš mi kako su se mnogi zaverili protiv tebe. Ako bi nameravao da se svih njih oslobodiš, ipak, ne bi mnogo po­ stigao. Je r mogao bi se zaveriti protiv tebe i neko od ljudi potpuno nesumnjivih, recimo, ako se boji za sebe, ili iko te prezire zbog toga što se ti plašiš svega i svačega. Staviše, neko bi stekao zahvalnost grada ako bi predviđen časove kad ti nisi podozriv. Najbolje je, dakle, da se odrekneš vlasti, da bi bio daleko od svake optužbe. Ali, ako na svaki način treba da ostaneš tiranin, treba da razmisliš o tome kako da svoju najamničku snagu održiš većom nego što su snage grada. Onda se nećeš nikoga bojati, i onda ne teraj nikoga u izgnanstvo.« »Solon Epimenidu

65

Ni moji zakoni, izgleda, nisu doneli mnogo koristi Atinjanima, niti si ti gradu učinio korist očistivši grad. Jer, religija i zakonodavci nisu dovoljni da sami po sebi pomognu gradovima: samo oni što stalno vode gomilu kuda god to žele mogu to da urade. I tako su i religija i zakoni, ako stvari idu dobro, korisni, a ako idu loše, nisu ni od kakve koristi. Ni moji zakoni nisu bolji, ni sve ono što sam kasnije za­ konski doneo. Ali narodne vođe su zajednicu oštetili dajući joj slobodu, ά nisu mogli sprečiti Pisistrata da nametne tiraniju. 20

Ali, dok sam ih upozoravao, nisu mi verovali. A njemu su više verovali, je r je laskao, nego meni koji sam govorio istinu. A ja sam odložio oružje ispred komandantovog stana i rekao da sam pametniji od onih koji ne uviđaju da Pisistrat teži tiraniji i da sam hrabriji od svih koji oklevaju da se odupru. A oni su, naravno, Solona optužili da je lud. Na kraju sam izjavio: — Domovino, ja, Solon, spreman sam da te branim i rečju i delom, a nekima izgledam lud. Zato odlazim iz njihove sredine kao jedini Pisistratov neprijatelj, a ostali, ako to žele, neka postanu i njegova lična straža . . . Je r znaj, prijatelju moj, 66 da je on bio bezmemo zanet ambicijom da bude tiranin. Počeo je s demagogijom. Zatim se sfim ranio i, pojavivši se pred Helijejom, vikao je da su mu rane zadali neprijatelji i zatražio od njih da mu daju kao stražu četiri stotine mladića. A narod mu je, ne slušajući mene, dao te ljude, i oni su bili naoružani batinama. Posle toga uništio je demokrati ju. Zaista sam uzalud pokušavao da siromašne građane među Atinjanima oslobodim kmetovskog ropstva, koji sad svi robuju jednom gospodaru — Pisistratu.« »Solon pozdravlja Pisistrata Nadam se da od tebe neću pretrpeti nikakvo zlo. I pre no što si postao tiranin bio sam ti prijatelj, a i sada se nimalo ne razlikujem od svakog drugog Atinjanina koji ne odobrava tiraniju. A da li je bolje biti pod upravom jednog čoveka ili 67 živeti pod demokratijom, o tome mora svako od nas sam doneti odluku. I ja tvrdim da si ti najbolji tiranin od svih tirana. Ali vidim da nije dobro za mene da se vratim u Atinu, da me neko ne bi kudio: ako sam Atinjanima dao ravnopravnost, zašto sam odbio da budem tiranin kad sam to mogao, a sad se vraćam i odobravam sve ono što ti radiš?« »Solon pozdravlja Kreza Divim ti se zbog tvoje naklonosti prema meni. I, tako mi Atene, da m i nije pre svega stalo do toga da živim u demokratiji, ja bih radije prihvatio da živim u tvojoj palati pored tebe negoli u Atini, gde Pisistrat silom upravlja kao tiranin. Ali za mene je život prijatniji tamo gde svi imaju jednaka prava. Ipak ću doći u tvoju zemlju i posetiću te, je r želim da ti budem gost i prijatelj.« 21

GLAVA 3. — HILON

(oko 560. pre n. e.) 68

Hilon, sin Demagetov, Lakeđemonjanin. Napisao je pesmu u elegijskom m etru od 200 stihova. Govorio je da je čovekova vrlina u tome da nasluti budućnost ukoliko se ona može shvatiti razumom. Svome bratu koji je bio nezadovoljan što nije uspeo da postane efor,* dok je on sam to bio, rekao je: »Ja razumem kako treba prim iti nepravdu, a ti ne znaš.« Eforom je postao u pedeset petoj olimpijadi, a Pamfila kaže da je to bilo u pede­ set šestoj. Prvi put .je postao efor za vreme Eutidema, kako priča Sosikrat. Prvi je predložio da efori budu postavljeni kao pomoćnici kraljeva, mada Satir tvrdi da je to uveo Likurg.30 Kao što Herodot priča u prvoj knjizi, kad je Hdpokrat pri­ nosio žrtvu u OMmpiji — i kad su kotlovi počeli sami od sebe da ključaju — Hilon mu je savetovao da se ne ženi, ili, ako 69 već ima ženu, da se razvede od nje i da se odrekne svoje dece. Priča se takođe da je pitao Ezopa šta Zevs radi, i da mu je ovaj odgovorio: »On ponižava ono što je visoko, a podiže ono što je nisko.« Upitan u čemu se razlikuju obrazovani od neob­ razovanih, odgovorio je: »U dobrim nadama.« — A šta je teško? »Čuvati tajnu, dobro upotrebiti odmor i biti u stanju podneti nepravdu.« I ovo su njegove zapovesti: vladati jezikom, naročito na svečanoj gozbi; ne govoriti ružno o susedu, je r ako to učiniš' 70 moraćeš slušati ono što će te boleti. »Nemoj nikome pretiti, je r to su ženske stvari.« — »Budi brži u posećivanju prijatelja u nesreći nego u sreći.« — »Pravi skromnu svadbu.« — »Ne govori ružno o pokojniku.« — »Poštuj starost.« — »Čuvaj samoga sebe.« — »Više ceni gubitak nego nepoštenu dobit; jer prvo donosi bol samo za trenutak, a drugo za trajno.« — »Ne rugaj se čoveku u nesreći.« — »Kad si jak, budi milosrdan, tako da te tvoj sused više poštuje nego što te se boji.« — »Uči da budeš mudar gospodar u svojoj kući.« — »Nemoj da ti jezik istrčava ispred misli.« — »Savladaj bes.« — »Nemoj mrzeti veštinu proricanja.« — »Ne želi ono što je nemoguće.« — »Na putu nemoj žuriti.« — »Kad govoriš, nemoj da mlataraš rukama, jer to je osobina luđaka.« — »Pokoravaj se zakonima.« — »Uživaj u spbkojstvu duše.« * Efor (ćphoros) — visoki činovnik u Sparti. Bilo je pet efora, koji su birani na godinu dana; imali su nadzor nad svim građanima; imali su pravo da uhapse i izvedu na sud i same kraljeve. — Prev.

22

71

Od njegovih pesama najpoznatija je ova: Zlato se ispituje na kamenim brusevima, i ono se lako prepoznaje; a zlatom se vrši ispitivanje duše dobrih i loših ljudi.

Priča se da je jednom u dubokoj starosti' rekao da se ne seća da je ikad u životu prekršio zakon. Ali u jednoj stvari nije bio sasvim jasan. Naime, u jednom procesu u koji je bio upleten jedan od njegovih prijatelja on je presudio po zakonu, ali je nagovorio svoga druga, koji je bio takođe njegov pri­ jatelj, da oslobodi optuženog, da bi tako zadovoljio i zakon i svoga prijatelja. Hilon je postao veoma čuven u Helena kada je dao javnu izjavu o ostrvu Kiteri blizu Lakedemonije. Naime, pošto se upoznao s prirodom ostrva, rekao je: »Kamo sreće da nikad nije 72 postalo, ili da je posle postanka potonulo!« A ta opomena je bila dobra, je r je Demarat, kao izgnanik iz Lakedemonije, savetovao Kserksu da svoju flotu ukotvi pored ostrva. I da je Kserks prihvatio taj savet Grčka bi bila osvojena. A kasnije je Nikija u peloponeskom ratu osvojio to ostrvo i tamo postavio atinsku posadu i naneo mnogo zla Lakedemonjanima. Hilon je bio čovek koji je malo i sažeto govorio, i zato Milećanin Aristagora ovakav način kratkog govora βραχυλογία naziva hilonizmom, ali dalje kaže da ova oznaka potiče od Branha, koji je podigao hram u Branhijadama81. Bio je već star čovek oko pedeset druge olimpijade kada je basnopisac Ezop bio u punoj snazi. A umro je, prema rečima Hermipovim, u Fizi, upravo pošto je zagrlio svoga sina, olimpijskog pobednika u pesniičenju. To je bilo zbog preterane radosti, zajedno sa slabošću jednog čoveka u godinama. I svi koji su se nalazili na svečanosti ispratili su ga uz najveće počasti. I za njega sam napisao jedan epigram koji glasi (Anthol. Pol., VII, β8): 73

Svetli Polideuko, zahvaljujem ti što je Hilonov sin u pesničenju stekao maslinov venac. A ako je otac, videvši sina ovenčanog, izdahnuo od radosti, ne treba mu zameriti: neka bude takva i moja smrt.

Na njegovom kipu nalazi se ovo (Anthol. Pol., IX 596): Ovoga Hilona rodila je Sparta, ovenčana oružjem, koji je po mudrosti bio prvi između sedmorice mudraca.

23

Njegova izreka je: »Daj zalog, a prevara je već tu.« Njegovo je takođe ovo kratko pismo. »Hilon Periandru32 Ti mi poručuješ o nekom pohodu na neprijatelja u tuđini u kome bi i ti lično hteo uzeti učešća. A ja mislim da ni domaće prilike nisu suviše sigurne za vlastodršca; i ja smatram srećnim onog tiranina koji prirodnom smrću umre u svojoj sopstvenoj kući.« GLAVA 4. — PITAK

(650—750. pre n. e.) 74

Pitak je bio sin Hiradijev, iz Mitilene. Duriš, naprotiv, priča da je njegov otac bio Tračanin. Ovaj je s Alkejevom braćom srušio Melanhra, tiranina na Lesbosu. I u borbi Atinjana i Mitilenjana oko zemlje Ahileide bio je vrhovni zapovednik, a Atinjanima je zapovedao Frinon, koji je bio pobednik u Olimpiji u pankrationu. Pitak je pristao da se sastane s njim u pojedinačnoj borbi; uzeo je mrežu, sakrio je ispod štita, uhvatio Frinona, ubio ga i tako spasao zemlju. A kasnije, kako pripoveda Apolodor u svojoj Hronologiji, Atinjani i Mitilenjani izneli su svoj spor da se o njemu odluči. Periandar je čuo poziv i dosudio je teritoriju Atinjanima. 75 U to vreme su Mitilenjani, naravno, veoma cenili Pitaka i poverili m u vladu. On je vladao deset godina i sredio prilike u gradu. Zatim je napustio vlast i živeo još deset godina. Mitilenjani su m u dodelili zemljište, a on je tu zemlju proglasio svetom, i ona se danas zove Pitakeion. Sosikrat priča da je odvojio jedan mali deo za sebe i da je izjavio da je polovina više nego celina. Nije primio ni novac koji mu je bio ponudio Krez, s napomenom da ima dvostruko više nego što mu je potrebno, je r je njegov b rat umro bez dece i on je nasledio njegovo imanje. 76 Pamfila u drugoj knjizi svojih Uspomena priča da je nje­ gova sina Tireja, dok je sedeo u berbem id u Kimi, ubio neki kovač udarcem sekire. Kad je narod ubicu poslao Pitaku i kad je ovaj saznao o svemu, O slobodio ga je i rekao: »Oprostiti je bolje nego kasnije kajati se.« A Heraklit tvrdi da je Alkeja oslobodio kad ga je uhvatio i da je rekao: »Bolja je milost nego osveta.« 24

On je doneo i zakone: »Ako pijan čovek učini prestup, kazna treba da bude dvostruka.« A to zato da se ljudi ne bi opijali, jer je na ostrvu bilo mnogo vina. Njegova izreka je: »Teško je biti dobar.« Te izreke se seća i Simonid: »Pitakova 77 je izreka da je zaista teško postati čestit čovek.« Te izreke su seća i Platon u dijalogu Protagora*: »Protiv nužde ne bore se ni bogovi.« I: »Vlast pokazuje kakav je čovek.« Upitan šta je najbolje, Pitak je odgovorio: »Dobro obaviti posao koji je pred tobom.« I kad ga je Krez upitao koja je vlada najbolja, odgovorio mu je: »Vlada nestalnog drveta«, misleći pri tome na zakon. On je terao ljude da pobeđuju bez krvi. Kad je neki Fokiđanin govorio da treba tražiti valjanog čoveka, Pitak je odgovorio: »Ako ga pažljivo tražiš, nećeš ga nikad naći.« Lju­ dima koji su ga pitali šta je prijatno, odgovorio je: »Vreme.« A na pitanje šta je tamno, odgovorio je: »Budućnost.« A šta je dostojno poverenja? — »Zemlja.« 78 Govorio je da je dužnost razboritih ljudi da pre no što se nesreća desi predvide kako bi se ona sprečila, a posao hrabrih ljudi je da se s njom nose ako se već dogodila. »Sto nameravaš da radiš nemoj unapred ispričati, jer ako ti ne pođe za nikom, bićeš ismejan.« — »Nesreću nemoj grditi, iz 'straha od Nemeze.**« — »Vrati sve što ti je bilo povereno na čuvanje.« — »O prijatelju ne govori ružno, ali ni o neprijatelju.« — »Vežbaj se u pobožnosti. « — »Voli umerenost.« — »Neguj istinu, vemost, iskustvo, spretnost, druželjubivost, poštovanje.« Od njegovih pesama najviše je cenjena ova: Treba imati lfik i pun tobolac i krenuti na nevaljalca. Jer njegov jezik ne govori kroz usta ništa pouzdano, jer u srcu krije Varljivu misao.

79

Pisao je i pesme u elegijskom metru, nekih 600 stihova, a u prozi zakone. U pimoj snazi je bio četrdeset druge olimpijade. Umro je u vreme arhonta Aristomena, u trećoj godim pedeset druge olimpijade (570. pre n.e.), dožavevši preko sedamdeset godina. I na njegovom spomeniku stoji napisano ovo (A n th o lP la n ., II, 3): Sveti Lesbos koji te je rodio oplakuje Pitakovu smrt roditeljskim suzama. * 345 D ** Nemeza (Nćmesis) — boginja osvete — Prev.

25

Njegova izreka je: »Saznaj za zgodnu priliku!« Postojao je još jedan zakonodavac Pitak, kao što kaže Favorin u prvoj knjizi Uspomena, i Demetrdje u delu Ljudi istog imena (Homonimi); on je nosio nadimak Mali. Priča se da je mudrac nekom mladiću koji ga je pitao za brak rekao onako kako nam priča Kalimah u svojim Epigra­ mima (Anthol. Pal., VII, 89): 80

Neki stranac iz Atarneja pitao je ovako Pitaka iz Mitilene, sina Hidradijevog: — Dedice, hoću da se ženim, a ne znam koju od dve žene da uzmem; jedna mlada je, meni jednaka i po. bogatstvu i po rodu; a druga je iznad mene. Sta je bolje? Deder, savetuj mi ti kojom da se oženim.. . Tako reče. A Pitak podiže štap, oružje stara čoveka, i reče: »Gledaj tamo, oni dečaci će ti reći sve.« A dečaci su udarcima terali svoje čigre da idu i da se okreću brže na otvorenom prostranom mestu. »Pođi za njima«, reče, »tragovima.« Tako se on približi, a oni rekoše: »Drži se svoga kruga!« Kad je to čuo, stranac je poslušao savet đečaka i odrekao se ženidbe koja mu ne odgovara. Skromnu nevestu je odveo svojoj kući. Tako uradi i ti, Dione, čkrži se svoga kruga!

81

Izgleda da je ovo rekao na osnovu sopstvenog iskustva. Jer njegova je žena bila plemenitijeg porekla, pošto je bila sestra Drakonova, Pentilovog sina, i postupala je s njim veoma oholo. Pitaku je Alkej nadenuo nadimak sarapus σαράπονζ zbog toga što je imao ravne tabane te je pri hodu vukao noge; zvao ga je i »cheiropćden«, je r je na nogama imao prozebline koje su zvali »cheirades«; »gaureka« zato što se neprestano prsio; škembaš (physkona) i trbušan, jer je bio debeo; zofodorpidas, je r je bio bez svetiljke; agasyrton (prljavko), je r je bio 'prljav i umazan. Po kazivanju filozofa Klearta, njegovo zanimanje je bilo mlevenje žita. Njemu se pripisuje i ovo kratko pismo: »Pitak pozdravlja Kreza Pozivaš me da dođem u Lidiju da vidim tvoje bogatstvo; ali i da ga ne vidim, mogu verovati da je Alijatov sin najbo­ gatiji od svih kraljeva. Nikakve koristi neće biti za mene ako putujem u Sard. Jer, novac mi uopšte nije potreban, a ono što imam dovoljno je za mene i za moje drugove. Pa ipak ću doći da budem tvoj gost i da se upoznam s tobom.« 26

GLAVA 5. — BIJANT

(Oko 570. pre n. e.) 82

Bijant, sin Teutamov, rodio se u Prijeni. Satir ga je među sedmoricom mudraca stavio na prvo mesto. Neki kažu da je bio bogat, a Duriš da je bio doseljeni stranac. Fanodik pripoveda da je otkupio neke mesenske devojke zarobljene u ratu i da ih je vaspitao kao svoje kćeri, dao im miraz, a posle ih vratio njihovim očevima u Mesenu. U toku vremena, kao što sam već ranije ispričao, našli su u Atini ribari neki bronzani tronožac s natpisom: »Mudrom čoveku«. Prema pričanju Satirovoin, devojke — ili njihov otac, prema drugim kazivanjima, uključujući tu i Fanodika — dođoše u skupštinu, i pošto su ispričale svoje događaje, proglasiše Bijant a mudracem. Posle toga tronožac je poslat njemu. A kad ga je Bijant video, rekao 83 je da je Apolon mudar i odbio je da ga primi. Drugi, opet, kažu da ga je u Tebi posvetio Heraklu, pošto je bio potomak Tebanaca koji su bili osnovali koloniju u Prijeni; tako priča i Fanodik. Pripoveda se i ovo. Dok je Alijat* opsedao Prijenu, Bijant ugoji dve mazge i potera ih u njegov logor. Kad ih je kralj video, začudio se blagostanju u kome se građani nalaze kad su u stanju da pruže takvu ishranu životinjama. Odlučivši da sklopi ugovor s njima, posla im poslanika. Za to vreme Bijant je dao da se načine gomile peska, a na vrhu svake gomile nasuo je žita. To je pokazao Alijatovu čoveku. Kad je za ovo saznao, Alijat je zaključio m ir s Prijenjanima. Uskoro posle toga, kad je Alijant poslao Bijantu poziv da dođe kod njega, ovaj je od­ govorio: »A ja preporučujem Alijatu da jede luk·*.« Priča se 84 takođe da je bio izvanredan besednik kao branilac, ali je svoju besedničku snagu upotrebljavao u dobre svrhe. Upravo na ovo se poziva Demodik iz Lera u stihu: Ako slučajno sudiš, sudi kao što rade u Prijeni.

Hiponaks kaže ovako: Snažniji je u odbrani od samog Bijanta iz Prijene.

Umro je na ovaj način. Upravo je bio završio odbranu nekog klijenta, uprkos dubokoj starosti. Pošto je završio govor, • Alijat — kralj Lidije (618—562. pre n. «.), Krezov otac. ** U tekstu stoji, očigledno kao neka glosa, »to znači: plakati«.

27

naslonio je glavu na grudi svoga unuka. Suprotna strana je održala govor, i sudije su pristupile glasanju i donele presudu u korist Bijantovog štićenika. Ali, posle završenog suđenja 85 Bijant je nađen m rtav na rukama svoga unuka. Grad mu je pripremio veličanstvenu sahranu, a na grobu je napisano ovo (Anthol. Palat., VII, 90): U slavnoj zemlji Plijene rođenog Bijanta krije ova stena, veliku slavu Jonije.

Moj epitaf glasi (Anthol. Pol., VII, 91): Ovde leži Bijant, koga je Hermes neustrašivog odveo u Had, od starosti snežnobelog, Izgovorio je, izgovorio je odbranu nekog prijatelja, zatim se naslonio u naručje unuka i zaspao dugim snom.

Napisao je pesmu o Joniji (otprilike 2.000 stihova), kako da postane napredna. A od njegovih pesama stekla je glas najviše ova: Dopadni se svim građanima, u bilo kom gradu živiš, Jer to stiče najviše zahvalnosti. Jer, uobražen karakter (duh) često bljesne štetnom zaslepljenošću.

86

Snaga čovekova je delo prirode (što je čovek postao snažan, to je delo prirode). Biti u stanju govoriti u korist svoje zemlje — jeste stvar duše i razuma. Mnogima slučaj donosivobilje bogatstva. Govorio je takođe da je nesrećan onaj čovek koji ne može podnositi nesreću; da je to bolest duše ako se žele nemo­ guće stvari, i da ne treba da se zadržavamo na nesrećama dru­ gih. Kad su ga upitali šta je teško, odgovorio je: »Otmeno pod­ nositi promenu na gore.« Jednom je putovao s bezbožnicima, a kad je brod zapao u oluju i oni počeli da dozivaju bogove u pomoć, rekao je: »Cutite, da ne bi bogovi prim etili da ste vi ovde na brodu.« Upitan od jednog bezbožnika šta je pobožnost, on je ćutao. A kad je onaj upitao zašto ćuti, odgovorio je: »Ćutim je r se ti raspituješ o nečemu što te se ništa ne tiče.« 87 Upitan šta je slatko za ljude, on je rekao: »Nada.« Rekao je da je lakše odlučiti u raspri između dvojice neprijatelja nego između dvojice prijatelja-, jer je sigurno da će od prijatelja jednoga učiniti neprijateljem, a od neprijatelja jednoga pri­ jateljem. Upitan koji posao čoveku daje najveću radost, on reče: »Zarađivanje novca.« Savetovao je ljudima da život mere tako kao da će imati i dug i kratak život, i da vole svoje prija­ telje kao da će ih jednom mrzeti, je r većina ljudi je loša. 28

Dao je i ovaj savet: »Sporo se odlučuj za neki posao; a ako ga 88 prihvatiš, istraj uporno u njemu.« — »Ne govori brzo, je r je to znak ludila.« — »Voli mudrost.« — »O bogovima govori da postoje.« — »Nedostojna čoveka nemoj hvaliti zbog njegovog bogatstva.« — »Pobedi ubeđivanjem, a ne silom.« — »Sva svoja dobra dela pripisuj bogovima.« — »Uzmi mudrost kao poputninu od mladosti do starosti, je r to je sigurnija potpora nego sva ostala blaga.« Bijanta pominje i Hdponaks, kao što smo već ranije rekli. I Heraklit, kome je teško ugoditi, hvalio ga je najviše, opisavši ovo. »U Prijeni je živeo Bijant, Teutamov sin, čovek o kome se više govori nego o ostalima. I sami Prdjenjani su mu posvetili jedan gaj po imenu Teutameion.« Njegova izreka je: »Većina ljudi je loša.« GLAVA 6. — KLEOBUL

(Oko 600. pre n.e.) 89

90

Kleobul, Euagorov sin, iz Linda. Međutim, po Durisovim podacima, on je bio rodom iz Karije. Neki, opet, pričaju da je svoje poreklo vodio od Herakla, da se isticao snagom i lepotom i da je bio upoznat s egipatskom filozofijom. Imao je kćerku Kleobulinu, pesnikinju, koja je pisala zagonetke u heksametrima; nju pominje i K ratin u jednoj od svojih drama, koju je nazvao Kleobulina. Priča se takođe da je ponovo sa­ gradio hram boginje Atene koji je bio podigao Danaj. Napisao je i pesama i zagonetaka u otprilike tri hiljade stihova. Neki kažu da je sastavio i ovaj epitaf na Midinom grobu (A. Pal, VII, 153): Ja sam devojka od zlata, i počivam na Midinom grobu. Sve dok bude tekla voda 1 raslo visoko drveće, i dok se Sunce bude rađalo i sijalo, i sjajni Mesec, i budu tekle reke, a more oblivalo obale, ja ću stajati na ovom istom mestu na grobu poprskanom (oplakanom) suzama i prolaznicima govoriti: »Ovde je sahranjen Mida«.

Kao dokaz navode i jednu Simonidovu pesmu, gde kaže: Koji mudar čovek bi hvalio Kleobula, stanovnika Linda, što je suprotstavio snagu jednog stuba rekama koje večno teku, prolećnom cveću, žaru Sunca, i zlatnog Meseca, i obalama morskim? Jer, sve je slabije od bogova; čak i ruke smrtnih ljudi lome mermer na komade; to je savet ludog čoveka.

29

Taj epigram ne može se pripisati Homeru, koji je živeo, kažu, davno pre Mide. Sledeća njegova zagonetka sačuvana je u Pmafilinim Uspomenama: (Anth. Pal., XIV 101): 91

Jedan je otac, dvanaestoro đece, a svako od ove dece ima dva puta po trideset sinova,* različitog lika; jedni od njih su beli, drugi, opet, crni; besmrtni su, a ipak umiru svi.

Rešenje: to je godina. Od njegovih izreka najpoznatije su ove: »Neobrazovanost** daleko preteže među ljudima, zajedno s praznoslovljem; ali vreme će učiniti svoje.« — »Misli o nečem valjanom.« — »Ne­ moj postati nepromišljen.« Govorio je da kćeri treba da udarno kao device po godinama starosti, ali kao žene po pameti. Time je pokazao da i devojkama treba dati vaspitanje kao i đečacdma. Dalje je govorio da pri­ jatelju treba činiti dobro da bi nam bio još bolji prijatelj, a neprijatelju da bismo ga učinili prijateljem. »Treba da se ču92 vamo od prekora prijatelja i od intriga neprijatelja.« — »I kad neko iziđe iz svoje kuće, neka najpre razmisli šta namerava da uradi; kad se vrati, neka se upita šta je uradio« Savetovao je ljudima da vežbaju svoja tela, da radije slušaju nego da govore; da više vole obrazovanje nego da ostanu u neznanju; da njihov jezik govori srećonosne reći; da budu prijatelji vrline, a neprijatelji greha; da izbegavaju nepravdu; da državi savetuju samo što je najbolje; da savlađuju nasladu; da ništa ne rade nasiljem; da vaspitavaju decu; da prekidaju neprija­ teljstvo. Njegov je savet: izbegavatd nežnost prema ženi, ne svađati se s njom kad su drugi prisutni; jer ono prvo dokazuje bez­ umlje, a ovo drugo ludilo. Nikad ne kažnjavaj slugu uz čašu tvoga vina, je r će smatrati da si ti loš čovek zbog vina. Treba 93 se ženiti sebi ravnom, jer ako uzmeš ženu koja je bolja od tebe, njena će rodbina postati tvoj despot. Nemoj se smejati ljudima s kojima drugi teraju šegu, jer ćeš im se zameriti. * Original ima »kćeri«, jer se dan na grčkom kaže hemera i žen­ skog je roda; ja sam preveo sa »sin« jer je dan u nas muškog roda. ** Ovako sam preveo grčku reč amusia, što zapravo znači, (stanje) bez Muza, koje su bile zaštitnice umetnosti i svih lepih veština. Prema tome, značenje reči je, otprilike: nedostatak osećanja za sve što je lepo. — Prev.

30

U sreći nemoj biti ohol; ako si dospeo u bedu, nemoj se ponižavati. Znaj da otmeno podneseš promenu sreće. Umro je kao star čovek, doživeVši sedamdeset godina. Nje­ gov epitaf glasi ovako (Anthol. Pal., VII, 618): Mudrog Kleobula oplakuje mrtvog ova domovina Lindos, koja se ponosi morem.

Njegova izreka je bila: »Najbolja je mera.« (Ariston mitron.) A Solonu je napisao ovo pismo: »Kleobul pozdavlja Solona Imaš mnogo prijatelja i svoj dom kuda god pođeš; ali ja tvrdim da će najpovoljniji za Solona biti Lindos, koji je pod upravom demokratije. I samo ostrvo je na dubokom moru, i ko tamo živi, nema ničeg strašnog da se plaši od Pisistrata. A prijatelji će sa svih strana dolaziti da te posete.«

GLAVA 7. — PERIANDAR

(668 — 584. pre n. e. Tiranin 625 — 585) 94

Periandar je bio Kipselov sin, rođen u Korintu, iz porodice Heraklida*. Oženio se Lisidom, koju je nazivao Melisom, kćer­ kom Prokleja, tiranina u Epidauru i Eristeneje, koja je bila Aristokratova kći i Aristodemova sestra, koji su zajedno vla­ dali gotovo čitavom Arkadij om — tako priča Heraklid Pontski u svom delu O vladi. Imao je s njom dva sina — Kipsela i Likofrona; mlađi je bio pametan, a stariji malouman. Posle izvesnog vremena, u nastupu besa, bacio je na ženu šamlicu i tako je ubio dok je bila noseća; na to su ga intrigama nagovorile konkubine, koje je kasnije žive spalio. 95 Sina čije je ime bilo Likofron, koji je tugovao za svojom majkom, prognao je u Kerkiru. A kad je ostareo, poslao je po njega da bi ga nasledio kao tiranin, ali su ga Kerkirani ubili pre no što je otišao. Ovaj se sad naljutio na njih i poslao njihove sinove Alijatu da od njih učini evnuhe. Ali kad je brod pristao na Samos, oni dođoše u Herin hram tražeći azil, te behu spašeni od Samljana. * Heraklidi — po pređanju, potomci Heraklovi, Dinastija u Sparti, Lidiji, Kartagini i Makedoniji.

31

Periandar je umro u osamdesetoj godini života, potpuno razočaran. Sosikrat kaže da je umro četrdeset godina pre Kreza, pre četrdeset devete olimpijade (584—580). Herodot u svojoj prvoj knjizi priča da je on bio gost Trazibula, tiranina u Maletu. 96 Aristip u prvoj knjizi svoga dela O raskoši starih33 kaže da se njegova majka Krateja zaljubila u njega i svršila s njim incest krišom, a da je i on u tome uživao. Kad se to saznalo, on je iskalio svoj bes nad svima je r je teško podnosio što se to otkrilo. Efor pominje da se zavetovao kako će posvetiti zlatnu statuu ako pobedi na olimpijskim igrama u četvoropregu. A kad je pobedio, budući u nestašici zlata, opljačkao je od svih žena nakit koji su imale na sebi na nekoj lokalnoj sveča­ nosti; tako je poslao zavetni dar. Priča se da nije želeo da se zna gde će mu biti grob, pa je zato izmislio ovo. Naredio je dvojici mladića da iziđu noću iz kuće, pokazao im put i zapovedio da ubiju prvog čoveka koga sretnu i da ga sahrane. Posle toga je četvorici drugih naredio da krenu u poteru za tom dvojicom, da ih ubiju i sahrane. Za­ tim je ponovio istu zapoved većem broju ljudi, da idu u poteru za ovima. Sam je naišao na onu prvu dvojicu i bio ubijen. Ali Korinćani su na kenotafu napisali za njega ovo (Anth. Pal., VII, 619) : 97

Vladara bogatstva i mudrosti Periandra krije ova domovina Korint, blizu mora, u svom krilu.

Moj epitaf glasi (Anth. Pal., VII, 620): Ne tuguj što nisi nešto postigao, nego se raduj svemu što bog daje zajedno. Jer i mudri Periandar je umro ljut što nije postigao ono što je želeo.

Njegova je takođe izreka: »Ne radi nikad ništa zbog novca, je r treba težiti postizanju samo onoga što je vredno da se postigne.« Napisao je i didaktičku pesmu od otprilike 2000 sti­ hova. Rekao je da oni koji žele da vladaju spokojno kao tirani treba da za svoju telesnu stražu uzmu odanost, a ne oružje. Kad ga je neko upitao zašto je tiranin, on je odgovorio: »Zato što je isto tako opasno povući se dobrovoljno kao i izgubiti vlast.« I ovo je rekao: »Staloženost je lepa stvar; naprasitost je opas­ na.« — »Sticanje bogatstva je ružno.« — »Demokratija je bolja od tiranije.« — »Naslade su prolazne, a počasti su besmrtne.« 32

98 — »U sreći budi umeren, u nesreći razuman.« — »Budi pod­ jednak prema svojim prijateljima i u sreći li u nesreći.« — »Drži se svega na što si pristao.« — »Kažnjavaj ne samo pres­ tupnike nego i one koji se spremaju da to postanu.« Periandar je bio prvi koji je imao telesnu stražu i koji je vladavinu pretvorio u tiraniju. Nije nikome dozvoljavao da bez njegovog dopuštenja živi u gradu, kako pričaju Efor i Aristotel. U punoj snazi je bio oko 38. olimpijade, a tiranin je bio četrdeset godina. Sotion i Heraklid, kao i Pamfiila u petoj knjizi svojih Komentara, kažu da su živela dva Periandra — jedan tiranin, 99 a drugi filozof, koji je bio rodom iz Ambrakije. To tvrdi i Neant iz Kizika d dodaje da su bni bili bliski rođaci. Aristotel34 misli da je korintski Periandar bio filozof, dok Platon to poriče. Njemu pripisuju izreke: »Praksa je sve.« On je nameravao da prokopa Istmos. Postoji i njegovo pismo: »Periandar pozdravlja mudre ljude Veoma sam zahvalan Pitijskom Apolonu što sam vas za­ tekao skupljene na jednom mestu. Moja pisma će vas dovesti i u Korint. A ja ću vas dočekati, kao što i sami znate, na sasvim narodni način. Čujem da ste se prošle godine sastali u Sardu na lidijskom dvoru. Nemojte, dakle, odugovlačiti, i dođite k meni, vladaru korintskom. Korinćani će vas rado dočekati prilikom dolaska u Periandrovu kuću.« 100

»Periandar pozdravlja Prokleja Ubistvo moje žene nije bilo namemo. Ali ti mi činiš ne­ pravdu što lsi moga sina odvratio od mene. Zato ili prestani s lošim postupcima prema mome sinu, ili ću ti se ja za to osvetiti. Je r ja sam odavno platio otkupninu za tvoju kćer time što sam zajedno s njom na lomači spalio sav nakit Korinćankd.« A i Trazibul mu je ovako pisao: »Tvome glasniku nisam ništa odgovorio, nego sam ga od­ veo na žitno polje i štapom udarao i posekao klasove koji su prerasli iznad drugih, dok me je on pratio. I ako ga budeš upitao šta je čuo ili video, on će ti ispričati. I ti uradi tako ako želiš da svoju apsolutnu vlast ojačaš? pobij one građane koji se ističu bilo da ti izgledaju neprijatelji, ili ne. Jer apsolutnom vladaru sumnjiv je čak i prijatelj.« 3 Diogen

33

GLAVA 8. — ANAHARSIS

(Oko 600. pre n. e.) 101

Skit Anaharsis je bio sin Gnurov, a brat Kaduidov, koji je vladao Skitima. Majka mu je bila Grkinja, pa je govorio dva jezika. Pisao je o uređenjima kod Skita i kod Grka osam stotina stihova koji govore o jednostavnom životu i o vojnič­ kim stvarima. Bio je otvoren i iskren, pa je to dalo povod za poslovicu: »Govori kao Skit.« Sosikrat priča da je Anaharsis došao u Atinu oko četrdeset sedme olimpijade (591—588), za vreme arhonta Eukrata. Hermip priča da je prilikom dolaska u Solonovu kuću jednome od slugu naredio da mu javi da je stigao Anaharsis i da ga želi videti i da mu bude, ako je moguće, i gost. Sluga je to javio, i Solon mu je rekao da mu kaže da ljudi po pravdu svoje goste biraju među svojim zemljacima. Anaharsis je tada rekao da je on u svojoj domovini i da ima pravo da bude primljen kao gost. A Solon, iznenađen njegovom prisebnošću duha, primio ga je u kuću i učinio svojim najvećim prijateljem. 102 Posle izvesnog vremena Anaharsis se vratio u Skitiju, i pošto je, zbog njegovog oduševljenja za sve što je helensko, izgledalo kao da obara narodne običaje, umro je pogođen strelom od ruke svoga brata dok su zajedno bili u lovu. Na samrti je uzviknuo da ga je njegov govor spasao kroz grčku zemlju, ali da je poginuo od zavisti u svojoj domovini. A neki pričaju da je ubijen dok je proslavljao neku svečanost na grčki način. Moj epigram posvećen njemu glasi (A nth. Pol., VII, 92): 103

Anaharsis dođe u Skitiju posle mnogih lutanja da bi tamo živeo potpuno po helenskim običajima. Još nije bio dovršio svoj govor, kad ga je strela napravljena od trske odnela među besmrtne.

Anaharsis je rekao da loza rađa tri vrste grožđa: prvo, grožđe uživanja, zatim grožđe pijanstva i, treće, grožđe od­ vratnosti. Rekao je da se čudi zašto se u Grčkoj stručnjaci takmiče, a nestručnjaci dodeljuju nagrade. Upitan kako je mo­ gao da ne postane pijanac, on je odgovorio: »Tako što sam pred očima imao nepristojno ponašanje pijanaca.« Izrazio je svoje čuđenje kako to da Heleni donose zakone protiv prestup­ nika, a atlete cene zato što jedni druge tuku. Kad je za vreme jedne plovidbe morem zapazio da debljina brodskog oklopa iz-34 34

nosi četiri prsta, rekao je da su putnici upravo za četnri prsta daleko od smrti. 104 Rekao je da je ulje otrov što izaziva ludilo, zato što se atlete, kad se njime namažu, razbesne jedan protiv drugoga. Kako je to moguće, pitao je, da Grci zabranjuju varanje, a da u maloj trgovini očigledno lažu. Izjavio je takođe da se čudi kako Grci, kad počnu da piju, piju iz malih čaša, a kad se napiju, onda iz velikih. Na njegovim statuama je napisano: »Savlađuj jezik, proždrljivost i senzualnost.« Upitan da li u Skita ima frula, odgovorio je: »Ne, ali ni loze.« Na pitanje koji su brodovi najbezbedniji, odgovorio je: »Oni koji su izvučeni na obalu.« Rekao je i to da je najneobičnija stvar koju je video u Grčkoj to što ostavljaju dim na planinama, a drvo odnose u grad*. Upitan kojih ima više, živih ili mrtvih, odgovorio je: »Među koje ubrajaš one koji plove morem?« Kad mu je neki 105 Atičanin prebacivao što je Skit, odgovorio je: »Ako je otadž­ bina sramota za mene, ti si sramota za otadžbinu.« I kad su ga pitali šta je kod ljudi dobro, a šta loše, njegov odgovor je glasio: »Jezik.« Govorio je da je bolje imati jednog prijatelja koji mnogo vredi nego mnoge koji ne vrede ništa. Za trg je rekao da je to mesto odvojeno za to da ljudi mogu varati jedni druge i da se mogu bogatiti. Kad ga je neko pijano dete vređalo, on je rekao: »Dete, ako ne možeš da podneseš vino dok si mlad, nosićeš vodu kad ostariš.« Prema predanju, on je pronašao sidro i lončarski točak. Njemu se pripisuje ovo pismo: »Anaharsis pozdravlja Kreza Ja sam, o kralju lidijski, došao u zemlju Grka, da bih se obrazovao u njihovim navikama i poslovima. Zlato mi nije potrebno, ali je dovoljno da se vratim u Skitiju kao bolji čovek. Dođoh u Sard, je r veoma cenim da se upoznam s tobom.«

GLAVA 9. — MISON

(Oko 600. pre n. e.) 106

Prema podatku Sosikrata, koji navodi Hermipa kao svoj izvor — Mison je bio Strimonov sin rodom iz Hena, jednog sela u predelu Oite, ili Lakonije; ubraja se među sedam mudraca. * Ovde se misli na pravljenje drvenog ćumura. — Preo. 3·

35

Pričaju takođe da mu je otac bio tiranin. Postoji priča da je Pitija, kad je Anaharsis jednom pitao da li postoji neko mudriji od njega, odgovorila (kao što je već ranije rečeno u biografiji Talesovoj o Hilonu) {Anth. Plan., VI, 40): Tvrdim da je Mison iz Oite, rođen u Heni, bolje od tebe opremljen za polet misli.

Zainteresovan, Anaharsis dođe u neko selo i zatekne ga kako usred leta namešta ralo na plug i reče mu: »Pa, Misone, to baš 107 nije vreme za plug.« A on odgovori: »Baš je vreme da se po­ pravi.« Drugi autori tvrde da je proročanstvo reklo: »Neki iz Eteje« a raspituju se šta znači reč Etejac. Parmenid stvarno tumači da je Etis lakedemonski demos* odakle Mison vodi poreklo. Sosikrat u svom delu Diadochai kaže da je iz Etisa po ocu, a po majci da je rodom iz Hena. Eutifron, sin Heraklida Pontskog, kaže da je Krićanin, je r je Eteja grad na Kritu. Anaksilaj tvrdi da je Arkađanin. Pominje ga i Hiponaks rečima: . . . i Mison koga je Apolon proglasio najmudrijim od svih ljudi.

108

Aristoksen u svojim Istorijskim osvrtima kaže da je bio sličan Timonu i Apemantu, je r je bio mizantrop. U svakom slučaju, videli su ga u Lakeđemonu kako se na nekom usamljenom mestu smeje. Odjednom se neko stvori pored njega i upita ga zašto se smeje kad nikoga nema blizu. On odgovori: »Upravo zbog toga.« Aristoksen pripoveda da je upravo zato bdo nepoz­ nat što nije pripadao nijednom gradu, nego selu, i to nekom nepoznatom. Zato što je bio nepoznat, neki pisci, osim Platona filozofa, pripisaše tiraninu Pisistratu upravo ono što je bilo Misonovo. Platon ga takođe pominje u Protagoii**, stavljajući ga kao .jednog od sedmorice mudraca umesto Perianđra. Obično je govorio da ne treba verovati u stvari na osnovu reči, već treba reči proveravati na osnovu stvari; je r stvari ne postoje zbog reči, već reči zbog stvari. Umro je doživevši devedeset sedam godina. * Demos — narod; okrug, terit. jedinica u Grčkoj. — Prev. ** 343A.

36

GLAVA 10. — EPIMENID

(Oko 600. pre n. e.) 109

Epimenid — kako pričaju Teopomp i mnogi drugi — bio je sin Fajstijev; jedni tvrde da je bio sin Dosiadov, a drugi, opet, Agesarhov. Rodio se u Knosu na Kritu. Jednog dana ga je otac poslao u polje s ovcama. Oko podne je skrenuo s puta i le­ gao da spava u nekoj pećini, i tako je spavao pedeset sedam godina. Posle toga je ustao i pošao da traži ovce misleći da je spavao samo kratko vreme. A kako ih nije mogao naći, pošao je na imanje, gde je zatekao sve izmenjeno, a imanje u rukama nekog stranog čoveka. Onda se vratio natrag u grad veoma zbunjen. I kad je tamo ušao u svoju kuću, naiđe na nepoznate ljude koji su ga ispitivali ko je, sve dok nije pronašao mlađeg 110 brata koji je tada već bio starac; od njega je saznao ćelu istinu. Tako je postao čuven kod Helena; smatran je naročitim milje­ nikom bogova. U to vreme u Atini je vladala kuga, i Piti ja objavi proro­ čanstvo da se grad očisti. Atinjani tada pošalju brod pod zapovedništvom Nlikije, Nikeratovog sina, na Krit, pozivajući -Epimenida u pomoć. Ovaj dođe u četrdeset šestoj olimpijadi (595— 592), očisti njihov grad i tako zaustavi kugu. On uze ovce, crne i bele, i odvede ih na Areopag*; tamo ih je pustio da idu kud god žele. Ljudima koji su ih pratili naredio je da obeleže mesto gde će svaka ovca da legne, i da prinesu žrtvu bogu toga kraja. I tako je, kažu, kuga prestala. Zato se i dan-danas po pojedinim delovima Atike mogu naći bezimeni žrtvenici kao uspomena na ondašnje izmirenje s bogovima. Neki pisci kažu da je on izjavio da je kugu prouzrokovalo okuženje koje je Kilon doneo u grad, i pokazao im kako da ga uklone. Zbog toga umreše dva mladića, K ratin i Ktesibije, a grad se oslo­ bodi bede. 111 Atinjani tada izglasaše da mu daju jedan talanat i brod koji će ga odvesti natrag na Krit. Ali on nije primio novac, nego je zaključio prijateljstvo i savez između Knošana i Atinjana. Vrativši se kući, posle kratkog vremena umre, kako kaže Flegon u svojoj raspravi O dugovečnosti, poživevši sto pede­ set i sedam godina; a kako Krićani tvrde, živeo je dvesta deve­ deset i devet godina. Ksenofan iz Kolofona kaže da je čuo da je Epimenid živeo sto pedeset i četiri godine. * Areopag — brežuljak u Atini na kome se sastajao državni savet. — Prev.

37

On je napisao pesmu O rođenju Kureta i Koribanta i jednu Teogoniju*, ukupno 5000 stihova; zatim Građenje lađe Argo 112 i Jazonov odlazak u Kolhidu, u 6.500 stihova. Sastavio je i proz­ na dela O žrtvovanju i O kritskom ustavu, O Minosu i Radamantisu, oko 4.000 stihova. U Atini je podigao hram posvećen Semnama (Eumenidama**), kako nam priča Lobon iz Arga u svom delu O pesnicima. Priča se takođe da je prvi očistio kuće i njive, i prvi podigao hramove. Neki pisci, opet, tvrde da nije odlazio na spavanje, nego da je noću izlazio iz kuće i skupljao korenje. Postoji i jedno njegovo pismo upućeno Solonu zakonodavcu. Pismo sadrži ustav koji je Minos dao Krićanima. Međutim, Demetrije iz Magnezije, u svome delu O pesnicima i piscima istog imena, pokušava da dokaže da je pismo iz kasnijeg doba i da nije napisano kritskim dijalektom, već atičkim, i to novoatičkim. Ali ja sam našao još neko drugo pismo ove sadržine: 113

»Epimenid pozdravlja Solona

Samo hrabro, prijatelju. Jer, da je Pisistrat napao Atinjane još dok su bili kmetovi i pre no što su imali dobre zakone, on bi sebi osigurao vlast za večita vremena porobivši građane. A sada je porobio ljude koji nisu plašljivci, ljude koji se sećaju Solonove opomene s bolom i stidom, i oni nikad neće trpeti da budu pod vlašću tiranina. Pa i ako je Pisistrat sad pokorio grad, ja ne verujem da će se njegova vlast produžiti na decu, jer je nesnosno za ljude koji su živeli u slobodi, pod najboljim zakonima, da budu robovi. A ti, umesto da lutaš, dođi kod mene na Krit. Ovđe nećeš imati vladara da ga se bojiš, a ako neki od njegovih prijatelja naiđu na tebe za vreme tvog putovanja, plašim se da ne pretrpiš neko zlo.« 114 Ovako, dakle, piše ovaj. Ali Demetrije priča da neki iznose kako je od nimfi primio nešto hrane naročite vrste i da ju je čuvao u papku jedne krave; da je uzimao pomalo od te hrane, i da je ona u potpunosti ušla u njega, i da ga nikad nisu videli da jede. I Timej ga pominje u drugoj knjizi. Neki autori tvrde da mu Krićani prinose šrtve kao bogu. Pričaju čak da je imao nadljudsku moć predskazivanja. Kad je, naime, kod Atine vi* Teogonija — spev o poreklu bogova. Prva Teogonija je Hesiodova. — Prev. ** Semne (Semnai), Eumenide, Erinije — ženska bića sa kosom od zmija. Progone ljude koji učine zločin. Kod Rimljana Furije (Furiae). — Prev.

38

deo Munihiju, rekao je da ne zna koliko će zla ovo mesto Atinjanima naneti; jer kad bi to znali, oni bi ga razorili, pa čak da to moraju da učine i svojim zubima. To je govorio toliko godina pre samog događaja. Priča se takođe da je on prvi sebe nazvao Eakom, da je Lakedemoncima predskazao poraz koji su im naneli Arkađani.* Tvrdio je da je često umirao i ponovo oživljavao. 115 Teopomp u svojim Čudima (Thaumasia) pripoveda ovo. Kada je gradio hram nimfama, odjeknuo je glas s neba: »Epimenide, ne hram nimfama, nego Zevsu!« Krićanima je pro­ rekao da će Lakedemonjani biti poraženi od Arkađana, kao što smo već rekli, i zaista su oni kod Orhomena bili zarobljeni. Ostareo je za toliko isto dana koliko je godinama spavao. I to priča Teopomp. Mironijan u svojim Paralelama tvrdi da su ga Krićani nazivali jednim od Kureta. Njegovo telo čuvaju Lakedemonjani kod sebe na osnovu nekog proročanstva, kako priča Sosibije iz Sparte. Postojala su još dva druga Epimenida — jedan genealog, a drugi koji je na dorskom dijalektu pisao o iRodosu. GLAVA 11. — FEEEKID

(Oko 540. pre n. e.) 116

Po pričanju Aleksandra u delu Diadochai — Ferekid, sin Babijev, rođen je u Siru. Bio je Pitakov učenik. Za njega Teopomp kaže da je prvi pisao o prirodi i o bogovima. O njemu se pričaju mnoge neobične stvari. Kad je jednom šetao pored morske obale na Samosu, spazio je neki brod kako juri. ispred vetra. Rekao je da će brod ubrzo potonuti. Još dok ga je posmatrao, brod je potonuo. Jednom prilikom, dok je pio vodu izvađenu iz bunara, predskazao je da će se trećeg dana desiti zemljotres, i zaista se desio. Kad se vraćao iz Olimpije u Mesenu, savetovao je svom domaćinu Perilau da se iseli odande sa svim stvarima. Ovaj ga nije poslušao, a Mesena je posle toga bila poharana. 117 Lakedomonjanima je rekao da ne treba da cene ni zlato ni srebro, kako priča Teopomp u Čudima. Govorio im je da je to naređenje dobio u snu od Herakla, a ovaj je još te iste noći zapovedio kraljevima da slušaju Ferekida. Neki tu priču pri­ pisuju Pitagori. * Možda je to poraz koji su pretrpeli od Tegeje, Herodot, I, 66. —

Preo.

39

Hermip priča da je uoči rata između Efeza i Magnezije želeo da Efežani pobede. Upitao je nekog od prolaznika odakle je rodom, a kad mu je ovaj odgovorio da je iz Efeza, rekao mu je: »Povuci me za noge i stavi na teritoriju Magnežana; i javi svo­ jim sugrađanima da me posle pobede ovde sahrane, i da je to 118 poslednja poruka Ferekidova.« Ovaj čovek je tako javio. A jedan dan kasnije Efežani napadnu i pobede Magnećane; nađoše Ferekida m rtva i sahraniše ga na tom mestu uz velike počasti. Drugi pričaju da je došao u Delfe i da se bacio s brda Koraka. Ali Aristoksen u knjizi O Pitagori i njegovoj školi tvrdi da se razboleo i da ga je sahranio Pitagora na Delosu. Drugi kažu da je bio pun vašiju35 i da im je podlegao. Priča se da je i Pitago­ ra bio svedok tome; on ga je pitao kako mu je, a Ferekid je pro­ turio prst kroz vrata i rekao: »Moja koža to pokazuje.« I odatle se u filologa ta izreka upotrebljava u smislu »gore mi je«, mada 119 neki to pogrešno shvataju kao »sve je u redu«. Govorio je da bogovi »sto« nazivaju imenom (thgoros — što se brine o da­ rovima) »čuvar darova«. Andron iz Efeza priča da su živela dva Ferekida iz Sirosa — jedan astrolog, a drugi teolog, sdn Babijev, koji je bio i Pitagorin učitelj. A Eratosten tvrdi da postoji samo jedan (Ferekid iz Sirosa), i da je onaj drugi (Ferekid iz Atine), genealog. Od Ferekida iz Sirosa sačuvana je i jedna knjižica koju je napisao, a koja počinje ovako: »Zevs i Hronos (Vreme) i Hthonos (Zemlja) su večni. Hthonija je dobila ime Ge (Zemlja) pošto joj je Zevs poklonio zemlju na dar.« Na ostrvu Siru sačuvan je i sunčev sat. Duriš u drugoj knjizi svojih časova kaže da je na njegovom grobu napisan ovaj epigram (Anthol. Pal., VII, 93): 120

U meni je celokupno znanje; a ako ga !neko ima više, reci to o mome Pitagori, koji je prvi od svih u zemlji Helenskoj; ne lažem kad ovako govorim.

Ion Hijski kaže za njega: Ukrašen muževnošću, muškom ođlučnošću i skrom­ nošću, makar da je mrtav, u duši ima srećan život. Inače bi se varao Pitagora, koji je ipak iznad svih ljudi i proučio ljudske misli u potpunosti.

Postoji još jedan moj epigram, sastavljen u ferekratejskom metru (A nth. Plan., III, 128): 40

121

Slavni Ferekid, koga rodi Siros, kad mu crvi uništiše pređašnju lepotu, dao je naređenje da ga odnesu pravo u zemlju Magneziju da bi mogao obezbeđiti pobedu plemenitim Efežanima. Postojalo je proročanstvo koje je samo on znao, s ovim uputstvom: i on je umro među njima. Izgleda da je to istinita priča: ako je neko stvarno mudar, on donosi blagoslov i onda kada ga više nema, kao i za vreme svog života.

Ždveo je u pedeset devetoj olimpijadi. Napisao je i ovo pismo: »Ferekid Talesu 122

Želim ti da ti smrt bude srećna kad za nju dođe vreme. Otkako sam primio od tebe pismo, razboleo sam se. Sav sam u vaškama, a trese me i groznica. Zato sam svojim slugama dao uputstva da ove moje spise odnesu tebi pošto me sahrane. A ako ih ti zajedno s ostalim mudracima odobriš onda ih objavi; a ako ih ne odobrite, nemoj ih objavljivati. Meni se lično nisu svideli. Ja ne iznosim potpuno proverene činjenice, a ne smat­ ram ni to da sam otkrio istinu, nego iznosim samo ono što može reći čovek koji govori o bogovima. O ostalim stvarima treba razmišljati; a ja o svemu samo nagađam. A pošto me bolest sve više i više pritiskuje, ja nijednom od lekara niti od svojih prijatelja nisam dozvoljavao da uđe u moju sobu gde sam bio, ali, pošto su stajali ispred vrata i raspitivali se o meni kako se osećam, ja sam provukao prst kroz ključaonicu i po­ kazao im kako sam teško bolestan. Rekao sam im neka dođu sutra na Ferekidovu sahranu.« Toliko o onima koji su bili nazvani mudracima, kojima neki pribrojavaju i tiranina Pisistrata. Sad treba da govorimo o filozofima. Najpre treba da počnemo s jonskom filozofijom, čiji je osnivač Tales, a njegov je učenik bio Anaksimandar. Kraj prve knjige

41

KNJIGA II GLAVA 1. — ANAKSIMANDAR

(Oko 611. do 546. pre n. e.) Anaksimandar, sin Praksiadov, rođen je u Miletu. On je izjavio da je princip i elemenat dpeiron, ono što je neogra­ ničeno, ne defindšuči ga kao vazduh, ili vodu ili nešto drugo. Smatrao je da se delovi menjaju, ali da je celina nepromenljiva. Učio je da Zemlja ima sferični oblik i da zauzima mesto -u sre­ dini. Dalje, da Mesec šija pozajmljenom svetlošću, da prima svetlost od Sunca; ali da ni Sunce nije manje od Zemlje i da se sastoji od najčistije vatre.1 On je prvi pronašao gnomon* i namestio ga na sunčanom satu u Lakedemonu, prema rečima Favorina u Šarenoj istoriji, da bi pokazivao ravnodnevice i solsticije; konstruisao je i 2 satove za određivanje časova.** Prvi je nacrtao ne samo obim Zemlje i mora, na mapi, nego je izradio i prvi globus. Izlaganje je izneo po glavama, i ono je dospelo u ruke Apolodora iz Atine. Apolodor u drugoj knjizi svoje Hronologije iznosi da je u drugoj godini pedeset osme olimpijade (547—546) Anaksimandar imao šezdeset i četiri godine i da je ubrzo zatim umro, da je najbolje godine svoga života proveo za vreme tiranina Polikrata sa Samosa2. Priča se da su se deca smejala njegovom pevanju, a kad je on to saznao, kazao je: »Pa, onda, moram zbog dece bolje da pevam.« Živeo je još jedan Anaksimandar istoričar; i on je bio iz Mileta i pisao je na jonskom dijalektu. 1

* Gnomon je, rekli bismo, sunčani sat. Upotrebljavali su ga već Egipćani i Vavilonci, u helenističko doba izvođen je u raznim oblicima. U principu je to štap koji je prvobitno služio za određivanje godiš­ njih doba, postavljen vertikalno bacao je senku. ** horolćgion, horoskćpion; lat. horologium.

42

GLAVa 2. — ANAKSIMEN

(585—525. pre n. e.) 3

Anaksimen, Euristratov sin, iz Mileta, bio je učenik Anaksimandrov. Neki tvrde da je bio i Parmenidov učenik. On je učio da je princip ili praosnov svih stvari vazduh i da je vazduh ono neograničeno, bezgranično (apeiron). Zvezde se, po njegovom mišljenju, kreću, ali ne zalaze pod Zemlju. On piše jednostav­ nim i neizveštačenim jonskim dijalektom. Prema podacima Apolodora, rodio se u vreme zauzimanja Sarda, a umro je u šezdeset trećoj olimpijadi (528—525). Ovaj filozof napisao je i ova pisma: »Anaksimen Pitagori 4 Tales, sin Eksamijev, doživeo je u starosti neugodnu sud­ binu. Kao što je bio njegov običaj, on je sa svojom služavkom izišao iz kuće i posmatrao zvezde. I, zaboravivši gde se nalazi« dok je vršio posmatranja, stao je na jednu kosu ivicu i okliznuo se. Milećani su, dakle, na ovaj način izgubili svog astronoma. Mi, koji smo bili njegovi slušaoci i učenici, čuvajmo uspomenu takvoga čoveka, a neka ga vole i naša deca i naši učenici; i da nikad ne prestanemo uživati u njegovim rečima. Svaki raz­ govor da počnemo pozivanjem na Talesa.« I opet: »Anaksimen Pitagori 5 Kad si se sa Samosa preselio u Kroton, gde živiš u miru, bio si najrazumniji od svih nas. Jer, Eakovi sinovi vrše nepre­ stana zlodela, i Milećane samodršce nikako ne napuštaju. Strah za nas predstavlja i kralj Međana, ali samo dok nismo spremni da mu plaćamo danak. Ali Jonjani se spremaju za ra t s Međanima da bi obezbedili zajedničku slobodu, i kad smo jednom u ratu, više nema za nas nade u spas. Kako bi, onda, Anaksimen još mogao misliti na proučavanje zvezda kad je obuzet strahom od propasti i ropstva? A ti sa prijatan tvojim Krotonjanima i dobrodošao i ostalim Grcima u Italiji; a učenici ti dolaze i sa Sicilije.« GLAVA 3. — ANAKSAGORA

(500—428. pre n. e.) 6

Anaksagora, rodom iz grada Klazomene, bio je sin Hege-A sibulov, ili Eubulov. Bio je učenik Anaksimenov. Prvi je pored materije postavio um (duh) jer, na početku svoje rasprave, na43

pisane prijatnim i uzvišenim jezikom, on kaže: »Sve stvari bejahu zajedno; zatim je došao Um (Nous) i to doveo u red.« Zbog toga su mu nadenuli nadimak Nous (Um), i Timon u svom delu Sili kaže za njega: Kažu da je bio Anaksagora, hrabair junak, Nous po nadimku, zato što je imao razuma, koji se odjednom probudio, i sve što je ranije bilo izmešano ponovo divno sastavio.

Anaksagora se isticao i otmenim poreklom i bogatstvom, 7 ali i velikodušnošću. Svoju očevinu je razdelio među rođake. Kad su ga okrivili što ne vodi računa o njoj, odgovorio je: »Pa zašto se vi ne starate o njoj?« Najzad se povukao i posvetio istraživanjima o prirodi, ne mareći uopšte za političke probleme. Zato je nekojne koji mu je postavio pitanje: »Zar ti ništa nije stalo do domovine?« — rekao: »Ćuti, meni je veoma mnogo stalo do domovine« — i pri tome je pokazao na nebo. Kažu da je u vreme Kserksove invazije imao dvadeset go­ dina, a da je živeo sedamdeset dve godine. Apolodor u Hronici beleži da se Anaksagora rodio u sedamdesetoj olimpijadi (500— —497), a umro je u prvoj godini osamdeset osme olimpijade (428). Filozofijom je počeo da se bavi u Atini za vreme arhonta Kalija (456) kad mu je bilo dvadeset godina. Demetrije Faleronski, u spisku arhonta, kaže tako. Zato i tvrde da je u Atini proveo trideset godina. 8 Anaksagora je učio da je Sunce usijana masa i da je veće od Peloponeza, dok neki tvrde da je ovo rekao Tantal. On je takođe učio da na Mesecu postoje prebivališta, pa čak i brda i provalije. Princip svega su homojomerije (homogene mole­ kule), jer, kao što se zlato sastoji od finih delića koji se zovu zlatna prašina, tako je i on smatrao da se čitav kosmos sastoji od sitnih delića, pomešanih među sobom. Um je princip kre­ tanja (principium movens); od tela su neka, kao zemlja, teška i zauzimaju mesto dole, a lakša tela, kao vatra, zauzimaju mesta gore; voda i vazduh zauzimaju sredinu. Tako je Zemlja, koja 9 je pljosnata3, podloga mora, a vlaga se isparava pod dejstvom Sunca. Zvezde su se u početku kretale na nebu kao u pokretnoj kupoli, tako da se pol, koji je uvek vidljiv, nalazi vertikalno iznad Zemlje; kasnije je pol zauzeo kosi položaj4. Galaksija (Mlečni Put) je odsjaj svetlosti zvezda koje ne obasjava Sunce; komete su nastale susretom planeta koje puštaju plamen; zvezde padalice su neke vrste iskri koje izbacuje vazduh. Vetrovi nastaju onda kad se vazduh razredi zbog Sunčeve jare; kad se oblaci sudare, nastaje grmljavina, a munje nastaju kad 44

10

11

12

13

se oblaci snažno trljaju; zemljotres nastaje kad se vazduh vraća u zemlju. Životinje su postale od vlage, toplote i neke Zemljine supstance, a kasnije se rađaju jedna od druge, i to muške od desne strane, a ženke od leve strane. Priča se da je on predskazao i pad meteorita kod Egospotama, za koji je rekao da je pao sa Suhca.5 Zato Euripid, koji je bio njegov učenik, kaže u Faetonu da je Sunce zlatna grudva.6 Štaviše, kad je došao u Olimpiju, seo je uvijen u ogrtač od ovčje kože, kao da će padati Irisa; i kiša je zaista pala. Nekome koji ga je pitao da li će planine u Lampsaku ikad postati more odgovorio je: »Hoće, samo je za to potrebno vreme.« Upitan zašto se rodio, odgovorio je: »Da bih proučavao Sunce, Mesec i nebo.« A na pitanje: »Osećaš li nedostatak društva Atinjana?« — on je rekao: »Nisam ja lišen njih, nego oni mene.« Kad je video Mauzolov grob, rekao je: »Skupocen grob je slika imanja pretvorenog u kamen7.« A nekom čoveku koji se žalio što će umreti u stranom svetu odgovorio je: »Sa svih mesta jednak je put u Had.« Favorin u Šarenoj istoriji (Pantodape historia) kaže da je Anaksagora prvi rekao da Homer u svojim pesmama rasprav­ lja o vrlini i pravičnosti, i da je ovo mišljenje u dužoj raspravi podržavao njegov prijatelj Metrodor iz Lampasaka, koji se prvi bavio Homerovim učenjem o prirodi. Anaksagora je takođe prvi objavio knjigu s dijagramima8 koju j e sam bio napisao. Silen9 u prvoj knjizi svoje Istorije kao datum pada meteorita navodi vreme Demilovog arhontata, i kaže da je Anaksagora učio da je čitavo nebo sastavljeno od kamenja: brzina rotacije izazvala je njihovo sjedinjavanje, a kad bi se kamenje olaba­ vilo, ono bi palo. Raznovrsne priče iznose se o njegovom suđenju. Sotion u Redosledu filozofa iznosi da ga je Kleon osudio zbog bezbožnosti (asebeia), zato što je govorio da je Sunce usijana masa, da ga je branio njegov učenik Perikle, i da je bio osuđen na globu od pet talanata, a zatim prognan. Satir u svojim Živo­ topisima kaže da je tužilac bio Tukidid, Periklov protivnik, i da nije bio optužen samo zbog bezbožništva, nego i zbog održavanja veza s Persijancima, i da je Anaksagora u odsustvu bio osuđen na smrt. Kad mu je bilo javljeno da je osuđen na smrt i da su njegovi sinovi mrtvi, on je za suđenje rekao: »Već odavna je priroda, kao i vi (sudije), mene osudila na smrt.« A u vezi sa sinovima rekao je: »Znam da sam ih rodio tako da će umreti.« Međutim, neki ovu priču pripisuju Solonu, a drugi 45

Ksenofonu. Da je Anaksagora svoje sinove svojeručno sahranio, priča nam Demetrije Faleronski u spisu O starosti. A Hermip u Životopisima kaže da je bio zatvoren u tamnicu i očekivao smrt, da je Perikle prošao i upitao narod da li imaju šta da prigovore njegovom javnom životu, a građani su odgovorili da nemaju. »Pa dobro«, nastavio je Perikle, »ja sam Anaksagorin učenik; neka vas ne zavedu klevete pa da ubijete toga čoveka, nego imajte poverenja u mene, pa ga pustite.« I tako 14 on bi pušten. Ali nije mogao da podnese poniženje, pa je iz­ vršio samoubistvo. Hieronim u drugoj knjizi Šarenih beležaka priča da je Perikle doveo Anaksagoru pred sud tako oslabelog i oronulog od bolesti, da je za svoje oslobođenje imao da zahvali uglavnom sažaljenju sudija. Toliko o njegovom suđenju. Izgledalo je da se ljutio na Demokrita11 što nije mogao da dođe u dodir s njim. Naposletku se povukao u Lampsak, i tamo je umro. I kad su ga upravljači grada pitali da li ima nešto što bi želeo da za njega učine, on je rekao da bi želeo da dečacima daju ferije svake godine, i to onoga dana u mesecu kada on bude umro. Taj običaj održava se do dana da15 našnjeg. I kad je umro, Lampsačani ga svečano sahraniše i na njegov grob staviše ovaj natpis: (Anthol. Pal., VII, 94): Ovde leži Anaksagora, koji je u traženju istine stigao do granice nebeske vasione.

I ja sam napisao jedan epigram o njem u (Anthol. Pal., VII, 95): Rekao je nekad da je Sunce usijana masa, i zbog toga je morao Anaksagora umreti. Ali prijatelj Perikle ga je ispasao, a on se s&m ubio, pošto je duhom bio klonuo.

Pored ovoga, živela su još trojica s imenom Anaksagora (o kojima nijedan drugi pisac ne daje potpun spisak): jedan retor iz Isokratove škole, drugi vajar, koga pomihje i Antigon, a treći je bio gramatik, učenik Zenodotov. GLAVA 4. — ARHELAJ

(Oko 450. pre n. e.) 16

Arhelaj rodom iz Atine ili Mileta, bio je sin Apolodora, ili, kako neki tvrde, Midona; učenik Anaksagorin i učitelj Sokratov. Učenje o prirodnoj filozofiji koje je negovano u Miletu, 46

on je preneo u Atinu.12 Zvali su ga fizičarom zato što je s njim zajedno i prirodna filozofija došla do kraja, odmah čim je Sokrat uveo etiku. Izgleda da se i Arhelaj bavio etikom, jer je raspravljao i o zakonima, i o dobroti, i o pravičnosti. Sokrat je interesovanje za etiku primio od njega, i pošto ga je doveo do savršenstva, smatran je pronalazačem etike. Arhelaj je učio da postoje dva uzroka postojanja: toplota i hladnoća. 2iva bića nastaju iz blata. Pravično i ružno nisu to po prirodi, nego po dogovoru. 17 Njegovo učenje se sastoji u ovome. Voda se isparava pod uticajem toplote; kad se ta para zgušnjava, nastaje zemlja, a kad se razređuje, ona proizvodi vazduh. Otuda je Zemlja ogra­ ničena vazduhom, a vazduh kruženjem vatre. Živa bića se rađaju iz Zemlje kad je ona zagrejana i kad pušta, kao ne­ kakvu hranu, blato slično mleku; tako je Zemlja stvorila i ljude. Prvi je izjavio da zvuk nastaje treperenjem vazduha. More u šupljinama nastaje na taj način što se čeda kroz zemlju. Naj­ veće nebesko telo je Sunce, a kosmos je bezgraničan. Zivela su još trojica ljudi po imenu Arhelaj. Prvi je topograf koji je opisao zemlje kojima je prošao Aleksandar, drugi je napisao raspravu O prirodnim znamenitostima, a treći je bio retor, koji je napisao teoriju retorike. GLAVA 5. — SOKRAT

(469. do 399. pre n. e.) 18

Po pričanju Platonovom u dijalogu Teaitet, Sokrat je bio sin vajara Sofroniska i babice Fenarete. Rođen je u Atini, u demi Alopeke. Mislilo se da je sarađivao s Euripidom, u pisanju njegovih drama. I zato Mnesimah kaže: Friiani su nova drama Euripidova, kojoj je i Sokrat priložio drva za potpalu.1*

I na drugom mestu naziva Euripiđa spravom okovanom od So­ krata. Kalija u Zarobljenicima kaže: A. A zašto si tako svečan i tako uobražen? B. U stanju sam da budem: za to je kriv Sokrat

Aristofan u Oblacima kaže: On piše tragedije za Euripiđa, one mudre drame, koje tako mnogo pričaju, a ništa ne kažu.

47

19

Prema nekim piscima, bio je učenik Anaksagorin, a kako tvrdi Aleksandar u Redosledu filozofa, bio je i Damonov uče­ nik. Kad je ovaj bio osuđen, on je slušao Arhelaja, filozofa pri­ rode. I Aristoksen priča da je Arhelaj veoma uživao u tome. Duriš tvrdi da je bio rob i da je obrađivao kamen; njegovo delo su i Harite na Akropoli, one obučene. Zato i Timon u svom delu Sili kaže: Od tih se razlikovao vajar, brbljivac oko zakona, opčinitelj Helena, pronalazač suptilnih dokaza, ismevač finije retorike, poluatički Ironičar.

Bio je veoma snažan u javnim besedama, kako nam priča Idomenej. Ksenofan čak priča da su mu Trddesetorica* zabra­ nili da poučava veštinu govora. Aristofan ga ismeva u kome­ dijama, jer da ono što je lošije čini takvim da izgleda bolje. Favorin u Šarenoj istoriji priča da su Sokrat i njegov učenik Eshiin bili prvi koji su poučavali retoriku; to potvrđuje i Ido­ menej u knjizi O Sokratovim učenicima. On je takođe prvi raspravljao o načinu života, i bio je prvi filozof koji je osuđen na sm rt i nad kojim je ta kazna izvršena. Aristoksen, Spintarov sin, pniča za njega i da je zarađivao novac; kaže da je on skup­ ljao kamate na svoj kapital, zatim to potrošio i ponovo stvarao kapital. Demetrije iz Bizantija priča da ga je Kriton odveo iz nje21 gove radionice i obrazovao ga, je r ga je bila zanela lepota njegove duše; kaže da je Sokrat uvideo da istraživanje pri­ rode nije naša stvar, i da je raspravljao o etici u radionicama i na javnom trgu (agori); da je govorio da traži sve ono (Homer, Odiseja, IV, 392):

20

što je i dobro i loše u jednom domu.

22

Dalje priča da su zbog žestine u njegovim istraživanjima ljudi često navaljivali na njega stegnutim pesnicama, ili ga čupali za kosu, a najčešće su ga prezirali i ismevali, a on da je sve to podnosio strpljivo. Zato je, kad ga je neko ritnuo nogom pa se čudio što to tako mirno podnosi, Sokrat odgovorio: »Da me je ritnuo magarac, da li sam to dobio po pravdi?« Tako priča Demetrije. Njemu nisu bila potrebna putovanja, kao većini filozofa, osim kad je morao da pođe u rat. Ostatak svog života proveo * Trideset tirana, na čelu sa Kritijom, došli su na vlast u Atini 404. god. pre n.e., posle Lizandrove pobede kod Egospotama. — Prev.

48

je kod kuće i raspravljao sa svakim ko god bi želeo da s njim razgovara. Isticao je da njegov cilj nije da promeni mišljenje svog sagovornika, nego da ovaj sam dokuči istinu. Pričaju da mu je Euripid dao raspravu o Heraklitu i da ga je pitao za mišljenje, a Sokratov odgovor je bio: »Ono što sam razumeo izvrsno je; a mislim da je tako i ono što nisam razumeo: samo je za to potreban Delski ronilac da dođe do dna!« Vodio je računa i o nezi tela pa je bio telesno otporan. Išao je na ratni pohod protiv Amfipole. I kad je Ksenofan pao 23 s konja u bici kod Delija, on ga je prihvatio i spasao mu život. I kad su svi Atinjani redom bežali, on se mimo povlačio, spo­ kojno se okrećući s vremena na vreme da bi se branio kad bi ga neko napao. Krenuo je i u rat protiv Potideje,14 i to mo­ rem, jer pešice nije mogao pošto su mu ratne prilike to one­ mogućavale. Tamo je, kažu, čitavu noć stajao ne pomerivši se. Tamo je stekao nagradu za hrabrost, ali ju je odmah pre­ dao Alkibijadu, za kojeg je, prema pričanju Aristipa u četvrtoj knjizi O raskoši starih, osećao nežnu ljubav. A Ion sa Hiosa kaže da je u mladosti posetio Samos u društvu Arhelaja; Ari­ stotel tvrdi da je posetio i Delfe. Išao je i na Istmos*, kao što priča Favorin u prvoj knjizi svojih Uspomena. 24 Bio je čovek jake volje i odan demokratiji, što se vidi po tome što se nije pokorio K ritiji i njegovim drugovima kad su mu naredili da dovede pred njih Leonta sa Salamine, bogatog čoveka, da bi ga pogubili. On je jedini glasao za oslobođenje deset komandanata. A kad mu je bilo omogućeno da pobegne iz zatvora, on to nije hteo. Svoje prijatelje izgrdio je što plaču nad njegovom sudbinom i ostajući u tamnici održao je one divne govore. Bio je takođe čovek veoma samostalan i dostojanstvenog karaktera. Pamfila u sedmoj knjizi Uspomena priča kako mu je jednom Alkibijad poklonio veliko imanje da sazida kuću, a on je rekao: »Pretpostavimo da mi je potrebna obuća, a da 25 mi ti poklanjaš čitavu kožu da od nje načinim samo jedan par; zar ne bi to bilo smešno ako bih primio?« često je bacio i pogled na obilje robe koja se prodavala i onda bi samom sebi rekao: »Kako mnogo stvari mi je nepotrebno!« često je recitovao i sledeće jambe: Srebro i purpur su korisni za pesnike tragedija, a ne za život. * U čast boga Posejdona proslavljane su svake druge godine sve­ čanosti na Istmosu (Korint). pored ovih igara Grci su održavali i olim­ pijske igre (u Olimpiji), pitijske igre (u Delfima), i nemejske igre (Nemeja u Argolidi). — Prev. 4 D io g en

49

Prezirao je i Arhelaja Makedonskog,* i Skopa iz Kraniona i Euriloha iz Larise, ne primajući od njih ni poklone ni poziv da dođe na njihov dvor. Provodio je veoma uredan život pa se jedino on nije razboleo kada je u Atini, u njegovo vreme, u nekoliko mahova harala kuga. 26

Aristotel kaže da se dvaput ženio. Prva žena mu je bila Ksantipa, s kojom je imao sina Lamprokla; druga žena mu je bdla Mirto, kćerka Aristida, zvanog Pravedni, koju je uzeo bez miraza. S njom je imao Sofroniska i Meneksena. Drugi, opet, pričaju da je Mirto bila njegova prva žena. Neki, među njima Satir i Hijer onim sa Rodosa, tvrde da je obe imao u isto vreme. Kažu čak da su Atinjani, zbog oskudice u muškar­ cima a u želji da uvećaju broj stanovnika, doneli odluku da svaki građanin, pored zakonite žene koja mora biti Atinjanka, može imati decu i s nekom drugom ženom. Zato je, kažu, i Sokrat to učinio. 27 Bio je sposoban da prezire one što su ga grdili. Ponosio se svojim jednostavnim životom, a nikad nije ni od koga tražio neku platu. Govorio je da najradije jede hranu kojoj je po­ trebno najmanje začina i da pije najradije ono što mu izaziva najm anju želju za nekim drugim pićem; da mu je potrebno vrlo malo pa da bude najbliže bogovima. To se može saznati i od pisaca komedija, koji mu upravo time što ga grde ukazuju pohvalu. Aristofan kaže (Oblaci, 412—417): O čoveče koji s pravom tražiš veliku mudrost, kako srećno ćeš živeti među Atinjanima i Grcima, dobrog pamćenja i mislilac kao što si, zatim nepokolebiv u duši nikad se ne zamaraš, ni kad stojiš ni kad hodaš; nikad nisi ukočen od hladnoće, nikad željan doručka; ne piješ vino i uzdržavaš se od dobrog jela i ostalih sitnica.

28

Ameipsija, izvodeći ga na pozornicu u ogrtaču, kaže: A. Ti dolaziš k nama, Sokrate, najbolji od malobrojnog društva, i daleko najsujetniji. Snažan momak si. Odakle da ti se nađe ogrtač? B. Tvoje loše stanje je uvreda za obućare. A. Pa ipak ovako gladan, ovaj čovek se nikad nije priklonio đa bi laskao. * Arhelaj, makedonski kralj (413—400 pre n.e.), primio izgnanog Evripida (485?; umro u makedonskoj prestonici Peli 408). Ubio ga je njegov poverljivi čovek Krates. — Prev.

50

Ovu njegovu crtu prezira i ponosa takođe ističe Aristofan re­ cima (Oblaci, 362): Zato što se ovako gordo krećeš ulicama, i kolutaš očima 1 bosonog podnosiš mnoge nevoljeni bleneš u nas.

A ponekad bi u zgodnoj prilici obukao i lepo odelo, kao, na primer, u Platonovom Simpozijumu (Gozbi) kad ulazi u Agatonovu kuću. 29 Bio je sposoban da ljude nagovara i da ih odvraća. Tako je sa Teajtetom raspravljao o znanju, i poslao ga kući, kako Platon kaže, punog božanskog žara. A kad je Eutrifron hteo da optuži svoga oca zbog ubistva stranca, Sokrat ga je, posle kratke rasprave o pobožnosti, odvratio od njegove namere. T.irisa je nagovaranjem takođe učinio čovekom s najviše vrlina. Bio je spretan u izvlačenju dokaza i činjenica. I kad se njegov sin Lamprokles ljutio na svoju majku, Sokrat ga je doveo do toga da se stidi samoga sebe, kao što je ispričao Ksenofon. I kad je Platonov brat Glaukon hteo da uđe u politički život, on ga je od toga odvratio zbog toga što nema iskustva. — Tako priča Ksenofon. — Harmida je, naprotiv, nagovorio da se bavi po30 litikom, je r je imao sklonosti za to. Strategu Ifikratu povećao je samopouzdanje pokazujući mu kako petlovi berberina Meidije u borbi s Kalijevim petlovima udaraju krilima. Glaukon je smatrao da Sokrata treba uzeti za ukras države, kao fazana ili pauna. Govorio bi kako je neobično što svako lako može da kaže koliko ovaca ima, a ne može da odgovori koliko je prijatelja stekao: tako malo ljudi cene vrednost prijatelja. I kad je video Euklida veoma zainteresovanog za erističke dokaze, on je re­ kao: »O Euklide, ti ćeš moći da iziđeš na kraj sa sofistima, ali nikako s ljudima.« On je, naime, smatrao da nema nikakve koristi od ovakvog cepiđlačenja i nadmudrivanja, kao što Pla­ ton pokazuje u svom Eutidemu. 31 Kad mu je Harmid dao nekoliko robova da bi pomoću njih mogao steći neki prihod, on je ponudu odbio. Neki tvrde da je i lepotu Alkibijadovu prezirao. Dokolicu je hvalio kao »naj­ bolje imanje«, prema podacima Ksenofona u Simpozijumu. Govorio je da je znanje jedino dobro, a neznanje jedino zlo. Bogatstvo i plemenito poreklo ne predstavljaju nikakvo dosto­ janstvo, nego, naprotiv, zlo. I kad mu je neko rekao da je Antdstenova majka Tračanka, on je odgovorio: »A ti si, valjda, mislio da je jedan ovako ugledan čovek rođen od dva Atinjanina.« Kritonu je naredio da otkupi Fedona, koji je kao za«·

51

32

33

robljenik u ratu držan u ropstvu, i tako ga je pridobio za filozofiju. Već kao star čovek naučio je da svira u liru, govoreći da nimalo nije besmisleno naučiti nešto što čovek ne zna. Redovno je igrao, kao što priča Ksenofon u Simpozijumu, smatrajući da takva vežba održava telo u dobrom stanju. Govorio je takođe da mu daimonion (njegov unutrašnji glas) predskazuje budućnost. Rekao je: »Ne znam ništa, osim to da ništa ne znam.« Kad su ljudi plaćali veliku cenu za plod koji je ranije sazreo, on je rekao da moraju biti očajni kad vide plodove koji sazrevaju kad im je vreme. I upitan jednom prilikom u čemu se sastoji vrlina mladog čoveka, on je odgovorio: »Da ništa ne radi preterano.« Smatrao je da svako mora proučavati geometriju sve dotle dok ne bude u stanju da izmeri zemlju koju stiče ili daje drugome. Kad je čuo da Euripid u drami Auge kaže za vrlinu: Najbolje je ostaviti je samoj sebi,

ustao je i napustio pozorište, govoreći da je smešno praviti pi­ tanje oko jednog roba koji se ne može naći, a ostavljati vrlinu da na ovaj način propadne. Upitan da li čovek treba da se ženi ili ne, on odgovori: »Sto god da uradiš, kajaćeš se.« Govorio je takođe da se čudi da se vajari merm em ih kipova trude da ka­ men učine takvim da potpuno liči na čoveka, a da se ne trude nimalo sami za sebe da Ine postanu slični kamenu. Smalrao je da mladi stalno treba da upotrebljavaju ogledalo, da bi lepi ljudi stekli odgovarajuće držanje, a ružni da bi vaspitanjem nadoknadili svoje nedostatke. 34 Jedpom je pozvao na ručak bogate ljude, i kad se Ksantipa stidela (zbog oskudnog jela), on reče: »Ne mari ništa, jer ako su razumni, oni će se s tim pomiriti, a ako su nevaljalci, nećemo se brinuti za njih.« Govorio je da neki ljudi žive da bi jeli, dok on jede samo zato da bi živeo. O jednoj gomili ljudi, koja ne zaslužuje ni da se o njim a govori, izjavio je da je govoriti o njima isto kao kad bi neko hteo da prebaci jednoj jedinoj tetradrahmi da je falsifikovana, a u isto vreme čitavu gomilu na­ pravljenu od isto takvih komada držao pravima. Kad mu je Eshin rekao: »Siromašan sam i ništa nemam da ti dam, ali ti nudim samoga sebe« — on mu je odgovorio: »Pa zar ne vidiš da mi poklanjaš najveći dar?« Nekom čoveku koji se žalio što su ga ispustili iz vida kad su Tridesetorica došla na vlast, rekao 35 je: »Pa valjda se ne kaješ zbog toga?« Drugom čoveku koji je rekao: »Atinjani su te osudili na smrt«, odgovorio je: »A priroda 52

je njih osudila na smrt.« Međutim, neki ovu reč pripisuju Anaksagori. Kad mu je njegova žena primetila: »Po nepravdi umireš«, on je odgovorio: »Pa zar bi ti želela da umrem po prav­ di?« Sanjao je da mu je neko rekao (Homer, II., IX, 363): — Trećeg dana stići ćeš u plodnu Ftiju.

On je posle toga rekao Eshinu: »Trećeg dana ću umreti.« I kad se spremao da popije otrov, Apolodor inu ponudi lepu opremu da u njoj umre. A on reče: »Pa zar je moj ogrtač bio dobar da u njemu živim, a nije dobar da u njemu umrem?« Kad mu je neko napomenuo: »Taj i taj čovek loše govori o tebi«, on mu 36 odgovori: »Pa on nije ni naučio da lepo govori.« Kad je Antisten okrenuo ogrtač tako da se videla poderotina na njemu, on reče: »Ja tvoju taštinu vidim i kroz ogrtač.« Nekome koji ga je pitao: »Zar te taj i taj čovek ne vređa?« — odgovorio je: »Nipošto, jer za svađu 'su potrebna dvojica.« Govorio je da ne treba biti protiv toga da komediografima služimo kao pred­ met; jer, ako izvrgavaju ruglu naše greške, činiće nam dobro, a ako ne, onda to nema nikakve veze s nama. Ksantipi, koja ga je najpre grdila, pa posle toga i polila vodom, rekao je: »Ni­ sam li rekao da će Ksantipina grmljavina izliti kišu?« I kad je Alkibijad izjavio da je Ksantipino vladanje nepodnošljivo, 37 on je odgovorio: »Pa ja sam navikao na to, kao na neprestano kloparanje dizalice. Pa ni ti ne mariš za gakanje gusaka!« I kad mu je ovaj rekao: »Pa one m i nose jaja i legu mladunče« — ovaj reče: »Pa i meni je Ksantipa rodila decu.« Kad m u je jednom prilikom skinula ogrtač s leđa, i to na trgu, a njegovi poznanici mu savetovali da se odbrani rukama, on reče: »Zevsa mi, da bi vi, dok se ini tučemo, mogli vikati: — Udri, Sokrate, udri Ksantipo!« Rekao je da živi s goropadnom ženom, kao što jahači vole da imaju jogunaste konje; »ali upravo tako kao što oni, pošto savladaju ove, mogu lako izaći na kraj sa osta­ lima, tako ću se i ja u zajednici sa Ksantipom naučiti kako da se prilagodim ostalom svetu.« To i slično je govorio i radio, o čemu je posvedočila Pitija kad je Herefontu dala onaj čuveni odgovor: Od svih ljudi Sokrat je najmudriji.

38

Zbog toga su mu i najviše zavideli. Naročito je znao da uzme na zub one koji su imali visoko mišljenje o sebi, dokazu­ jući im da su budale, onako kao što je postupio u Platonovom Menonu (95A). Ovaj nije mogao podneti da ga Sokrat izlaže ruglu, pa je zato najpre pobunio Aristofana i njegove prijatelje 53

protiv njega, a posle toga nagovorio i Meleta da ga optuži zbog bezbožnosti i da kvari omladinu. Tužbu je podneo Melet, a govor je održao Polideukt, po pričanju Favorina u Šarenoj istoriji. Govor je napisao sofista Polikrat — prema tvrđenju Hermipovom, ili Anit — kao što pričaju drugi; a sve što je bilo potrebno pripremio je demagog Ldkon. 39 Antisten u svom delu Redosled filozofa i Platon u Apologi­ ji pričaju da su ga trojica optužila — Anit, Likon i Melet; da je Anit bio besan zbog zanatlija i političara, Likon zbog retora, a Melet zbog pesnika; to su bile te tri klase ljudi koje je Sokrat šibao. A Favorin pripoveda μ prvoj knjizi Uspomena da Polikratov govor protiv Sokrata nije autentičan; u njemu on pomdnje obnavljanje zidina, što se dogodilo tek šest godina posle Sokratove smrti. A stvari stoje ovako. 40 Izjava pod zakletvom u parnici, koja je još uvek saču­ vana, kaže Favorin u delu Metroon, glasila je ovako: »Ovu tužbu i zakletvu je podneo Melet, Meletov sin iz Pithosa, pro­ tiv Sokrata, Sofroniskovog sina, iz deme Alopeke. Sokrat je kriv što ne priznaje bogove koje priznaje država i što uvodi neka nova božanstva.* Kriv je takođe što kvari omladinu.« Kazna za to je smrt. Filozof je tada, pošto je Lizija napisao za njega odbranu, pročitao ovu do kraja i rekao: »Vrlo dobar govor, 41 Lizija, ali nije pogodan za mene.« Govor je očigledno bio više sudski nego filozofski. Lizija odgovori: »Ako je govor dobar, kako, onda, može da ti ne odgovara?« »Pa, dobro, zar fino odelo i fina obuća fte bi bili isto tako nepogodni za mene?« Kako priča Justus iz Tiberije u svojoj knjizi O vencu — za vreme suđenja popeo se na govornicu Platon i počeo ovako: »Atinjani, mada sam ja najmlađi od svih koji je ikad stao na govornicu... « (U to su sudije povikale: »Siđi, siđi!«). Kad je, dakle, posle toga bio osuđen sa dvesta osamdeset glasova više nego što je bilo glasova za oslobođenje i kad su sudije ocenjivale šta treba da ispašta, ili koju kaznu da plati, on predloži da plati dvadeset pet drahmi. A Eubulid tvrdi da je pristao na 42 sto drahmi. I kad je ovo izazvalo pobunu među sudijama, on reče: »Zbog svojih zasluga, ja predlažem kaznu izdržavanja o javnom trošku u Pritaneju**.« •δαιμόνια

·· Pritanej (Pritaneion) — zgrada državnog saveta u At ini; u kojoj su se sastajali pritani, članovi drž. saveta. — Preo.

54

Tada ga osudiše na smrt, dodavši još novih osamdeset gla­ sova. Bačen je u tamnicu, gde je posle nekoliko dana popio otrov, posle mnogih lepih i divnih razgovora koje je vodio i koje Platon pominje u dijalogu Fedon. Prema nekima, napisao je i pean (pohvalu), koji počinje ovako: Zdravo, Apolone Delijski*, i Artemido, slavna deco!

Dionisodor tvrdi da pean nije njegov. Sastavio je i ezopovsku basnu ne baš vešto, koja počinje ovako (Anthol. Plan., IV, 16): Ezop je jednom rekao upravljačima grada Korinta da ne Sude vrlini na osnovu mudrosti naroda.

43

Tako je, dakle, bio odvojen od ljudi i naroda. Uskoro zatim Atinjani se pokajaše, te zatvoriše sva vežbališta i gimna­ zije. Ostale tužioce proteraše u izgnanstvo, a Meleta osudiše na smrt. Sokratu su ukazali počast statuom od bronze koju je iz­ radio Lizip; postavili su je u Pompeionu**. A Anita, koji je bio u poseti Herakleji, još istoga dana građani toga grada isteraše. Atinjani nisu samo Sokrata kaznili, nego i mnoge druge. Kako priča Heraklit15 — oni su i Homera kaznili sa pedeset drahmi zato što je tobože lud; Tirteja su ogovarali da nije »pri sebi«, a Astidamu ukazaše počast pre Eshila i njegovih drugova pesnika postavljanjem njegove statue od bronze. Eu44 ripid ih grdi u drami Palamedes ovim rečima: »Ubili ste, ubili ste Muzinog slavuja, premudrog,1®nevinog.« Međutim, Filohor priča da je Euripid umro pre Sokrata. Sokrat je rođen — kako priča Apolodor u svojoj Hronici — za vreme arhonta Apsefiona u četvrtoj godini sedamdeset sedme olimpijade (469—468), šestoga dana meseca targeliona, kada Atinjani vrše očišćenje grada i kad je, prema mišljenju Delijaca, rođena i Artemida. Umro je u prvoj godini devedeset pete olimpijade (400—399), poživevši sedamdeset godina. S ovim se slaže i Demetrije Faleronski; a neki kažu da mu je bilo šezdeset gpdina kad je umro. 45 Obojica su bili Anaksagorini učenici, to jest Sokrat i Eu­ ripid, koji je bio rođen u prvoj godini sedamdeset pete olimpi­ jade za vreme arhonta Kalijada (480—479). Po mom mišljenju, Sokrat je podjednako dobro rasprav­ ljao i o problemima prirode i o etici; zato što je razgovarao i * Delos, danas Dhilos — ostrvo u Egejskom moru, po mitologiji, rodno mesto Apolona. — Prev. ·* Pompeion — zgrada u kojoj su čuvani predmeti potrebni za sve­ čane povorke.

55

o proviđenju, kako kaže Ksenofon, mada tvrdi da je rasprav­ ljao samo o etici. Međutim, Platon u Apologiji, pošto je pomenuo Anaksagoru i neke druge filozofe prirode, i sam raspravlja o predmetima kojih se Sokrat odriče, mada sve to stavlja So­ kratu u usta. Aristotel priča da je došao neki mag iz Sirije u Atinu i da je, između mnogih ostalih nesreća kojima je pretio Sokratu, predskazao i to da će njegova smrt biti nasilna. 46 Ja sam napisao sledeće stihove o njemu (Anthol. Pal., VII, 96): Pij, dakle, sada, Sokrate, pošto si u Zevsovu domu; jer zaista te je bog nazvao mudrim, a bog je mudrost. Jer ti si mirno primio otrov od Atinjana, a oni su ga sami ispili sa tvojih usana.

Sokrata je, kako priča Aristotel u spisu O pesništvu, oštro napao η'»1’.' Antiloh sa Lemnosa, i prorok Antifon, baš kao što je FJagoru kritikovao Kilon iz Krotona, ili kao što je Homera za njegova života napadao Siager, a posle njegove sm rti Ksenofan Kolofona. Tako je i Hesioda za vreme života napa­ dao Kekrops, a posle smrti malo pre spomenuti Ksenofan. Pindara je> napadao Amfimen sa Kosa, Talesa — Ferekid, Bijanta — Salaros iz Prijene, Pitaka — Antimedit i Alkej, Anaksagoru — Sosibije, Simoniđa — Timokreon. 47 Među onima koji su ga nasledili i dobili ime sokratici17 naj glavnij i behu: Platon, Ksenofon, Antisten, a među deseto­ ricom onih koji se pominju u spisku najistaknutiji su: Eshin, Fedon, Euklid, Aristip. Najpre treba da govorim o Ksenofonu. Antisten će doći posle toga među kinicima. Zatim o sokraticima*, pa onda o Platonu. Sa Platonom počinje deset škola**; on je sam bio osnivač Prve akademije. To je, dakle, red kog ću se pridržavati. Živeo je i Sokrat istoričar, koji je napisao geografski spis o Argu; drugi je bio peripatetičar iz Bitinije; treći pesnik epigrama; naposletku Sokrat sa Kosa, koji je pisao o imenima bogova. • Sokratici su, u najširem značenju, Sokratovi učenici, a u užem autori tzv. Sokratikol ldgoi (spisa). Glavna grupa sokratika: Ajsnin, An­ tisten, Aristip, Euklid, Fajdon, Platon i Ksenofon. U potpunosti su nam sačuvana samo Platonova i Ksenofonova dela. Osnivači sokratskih škola su Antisten (kinici), Aristip (kirenaici), Euklid (megarici), Fajdon (elijska škola), i Platon (osnivač akademije), Dosta malo znamo o učenjima. ** Tj. deset sekta, hereza. — Prev.

56

GLAVA 6. — KSENOFON

(Oko 430—354. pre n. e.) 48

Ksenofon beše Grilov sin, rodom iz Atine, iz deme Erhija. Bio je veoma skroman čovek i izvanredne lepote. Priča se da ga je Sokrat sreo u jednom tesnom prolazu i da je ispružio štap da bi mu preprečio put dok ga je ispitivao gde se prodaje svakovrsna roba. Kad je dobio odgovor, postavio je drugo pi­ tanje: »A gde ljudi postaju dobri i valjani?« I kad ovaj nije znao šta da kaže, Sokrat mu reče: »Pođi za mnom i nauči.« Od tog časa on je bio Sokratov učenik. On je takođe prvi pravio beleške i preneo ljudima ono što je Sokrat govorio na­ pisavši Uspomene. Napisao je i Istoriju filozofa. U četvrtoj knjizi svoga dela O raskoši starih Aristip kaže 49 za njega da je bio zaljubljen u Klinija. Rekao je i ovo: »Ja radije posmatram Klinija nego sve što je kod ljudi lepo.« — »Voleo bih da budem šlep na sve drugo, samo kad bih mogao gledati Klinija jedinog. Mučim se i noću i u snu, što ga ne vidim, a najvišu zahvalnost dugujem danu i suncu što m i opet pokazuju Klinija.« Sa Kirom* je postao prijatelj ovako. On je, naime, imao intimnog prijatelja Proksena, rodom Beoćanina, učenika Gorgije iz Leontina, a bio je i Kirov prijatelj. Dok je živeo u Sardu kod Kira, pisao je pismo Ksenofonu u Atinu, pozivajući 50 ga da se sprijatelji s Kirom. A ovaj pokaže pismo Sokratu i zamoli za savet. Sokrat ga pošalje u Delfe da pita proročanstvo. Ksenofon posluša i dođe u božji hram. Ali nije pitao da li treba da ode Kiru ili ne, već kako da to uradi. Sokrat ga je za to prekoreo, ali mu je dao i savet da pođe. I ovaj dođe Kiru, i prijatelj Proksenov nije bio u manjoj m eri i njegov prijatelj. Sve ono što se dogodilo u vezi.s pohodom (anabasis) i povratkom kući dovoljno smo ispričali. Ali bio je neprijateljski raspoložen prema Menonu iz Farsala, komandantu najamnika za vreme pohoda, kojega je grdio što ima ljubavnika starijeg od sebe. A grdi i nekog Apolonida što je imao probušene uši.** 51 Posle pohoda i posle nezgoda pretrpljenih na Crnom moru i izdajstva Seuta, kralja Odriza, on se vrati u Aziju radi po­ drške lakedemonskom kralju Agesilaju, ponudivši mu Kirove * Ovde se misli na persijskog kralja Kira Mlađeg, kojega je Kseno­ fon pratio na pohodu protiv Kirovog brata Artakserksa, sa 10.000 grčkih najamnika4·1. Posle Kirove pogibije vratio se s vojskom u Grčku i opisao taj put u Anabazi. Ksenofon 430—354. pre n. e. *· Anabasis, III, 1. 26—32. — Prev.

57

vojnike kao najamnike, je r mu je bio veoma odan. U to vreme bio je osuđen na progonstvo iz Atine zbog održavanja veze sa Spartancima. Kad je bio u Efesu, budući da je imao novaca, predao je polovinu na čuvanje Artemidinom svešteniku Megabizu dok se on ne vrati; a ako se ne vrati, neka novac upotrebi na podizanje jednog kipa u čast boginje. Drugu polovinu poslao je u Delfe kao zavetni dar. Zatim je došao u Grčku s Agesilajem, koga su Spartanci bili pozvali natrag da povede ra t protiv Tebanaca. I Lakedemonci mu dadoše prokseniju*. 52 Zatim je ostavio Agesilaja i pošao u Skilu, jedno mesto u Eliji. Po pričanju Demetrija iz Magnesdje, s njim je pošla i njegova žena, po imenu Filesija, i njegova dva sina — Gril i Diodor — koje su zvali Diskurima. Ovo tvrdi Dinarh u govoru koji je napisao u korist jednog oslobođenika koga je Ksenofon tužio zbog zanemarivanja dužnosti. I kad je Megabiz došao pod izgovorom da ide na svečanost, doneo je i novac, i Ksenofon je kupio zemljište i posvetio ga boginji; kroz imanje protiče reka Selinus, istog imena kao i reka u Efesu. I od toga vre­ mena on je provodio u lovu, gošćenju prijatelja i pisanju istorije. Dinarh kaže da su mu Lakedemonjani poklonili i kuću i zemlju. 53 Pričaju da mu je i Spartanac Filopida poklonio zaroblje­ nike od Dardana, i da je on s njima raspolagao po svojoj volji; da su Elejci krenuli protiv Skilusa, i pošto su Lakedemonjani bili spori, oni su zauzeli to mesto. Posle toga su se njegovi sinovi povukli u Leprejon s nekolicinom svojih slugu. Sam Ksenofon je najpre otišao u Elis, a zatim u Leprejon svojim sinovima i s njima je pobegao u Korint i tamo se nastanio. U međuvremenu su Atinjani odlučili da pomognu Lakedemonjanima, i Ksenofon pošalje sinove u Atinu da krenu u rat 54 u odbranu Lakedemonjana. Jer, kao što priča Diokles u Životopisima filozofa, oni su i bili vaspitani u Sparti. Diodor se spasao iz bitke ne izvršivši nikakav veći podvig; i on je imao jednog sina koji je nosio isto ime kao i njegov brat (Grilos). Gril je bio raspoređen u konjicu (to je bila bitka za Mantineju), borio se hrabro i pao. Kako priča Efor u dvadeset petoj knjizi, Kefisodor je bio zapovednik konjice, a Hegesilaj glavni komandant. U toj bici poginuo je i Epaminonda (362). Tom prilikom je, kažu, i Ksenofon prinosio žrtvu, s vencem na glavi, i kad mu je bilo javljeno o smrti, on je skinuo venac. A kad je posle toga čuo da je poginuo slavno, on je ponovo * Proksenija — gostoprimstvo. — Prev.

58

55

stavio venac na glavu. Neki, opet, tvrde da nije čak ni zapla­ kao, nego da je uzviknuo: »Znao sam da je moj sin smrtan.« Aristotel pominje da je bilo bezbroj pisaca epigrama i epitafa u Grilovu počast, koji su to pisali da bi učinili ocu uslugu. I Hermip takođe u svojoj Biografiji Teofrasta priča da je čak i Isokrat napdsao enkomij u Grilovu čast. Timon se ruga Ksenofonu ovim stihovima: Slabih spisa Ima dva, tri, ili čak više, kao što bi ih mogli napisati Ksenofon ili Eshin, taj neuverljivi pisac...

Takav je, dakle, bio njegov život. U punoj snazi je bio oko četvrte godine devedeset i četvrte olimpijade (401—400). Uzeo je učešća u Kirovom pohodu za vreme arhonta Kseneneta u godini pre Sokratove smrti. 56 Prema podacima Ktesiklida iz Atdne u njegovom spisku arhonata i olimpijskih pobednika, umro je u prvoj godini sto pete olimpijade, za vreme arhonta Kalidemida18 (360—359), one godine kada je Amintov sin Filip došao na makedonski presto. Umro je u Korintu — kako priča Demetrije iz Magnezije — očigledno već veoma star. On je bio uglavnom častan čovek; voleo je naročito konje i lov; bio je sposoban takmičar, kao što se vidi iz njegovih spisa; bio je pobožan i voleo je da prinosi žrtve; stručnjak u proricanju na osnovu žrtava. Za svoj prim er je uzeo Sokrata. Napisao je oko četrdeset dela, mada se njihova podela na Knjige razlikuje. To su: 57 Anabaza, u kojoj je napisao predgovor za pojedine knjige, a za ćelu knjigu nije; Kirupedija; Hellenika; MemorabUia (Uspomene); Simpozijum (Gozba); Ekonomikns; O veštini ja­ hanja (Hipoikč); O lovu (Kgnegetikon); Hipparchikon (O duž­ nostima komandanta); Odbrana Sokratova (Apologia Sokrdtus); O dohocima (Peri p&ron); Hieron tli O tiraniji (Hieron έ Tyrrdnikon); Agesilaj; Ustavi Atine i Sparte (Athenaion kai Lakedaimonion Politćia). Za ovu poslednju knjigu Demetrije iz Magnezije tvrdi da nije Ksenofonovo delo. Postoji takođe priča da je učinio Tukidida slavnim objavljivanjem njegovog dela, koje je bilo ne­ poznato, pa je mogao nešto i sam da iskoristi. Zbog ljupkosti u pričanju nazvan je Atickom muzom. Zato su on i Platon bili ljubomorni jedan na drugog, kao što ču izneti u spisu o Platonu. 59

58

I o njemu sam napisao epigram, koji ovako izgleda (Anthol. Palat., VII, 97): Ksenofon nije išao samo u Persiju na pohod Kiru, nego je tražio i put koji vođi do Zevsa. U delima Helena pokazao je i svoje obrazovanje. Kako divno se mudrost setila Sokrata!

Drugi o njegovoj sm rti (Anthol. Palat., VII, 98): Mada su te sugrađani Kranaja i Kekropa osudili na iz­ gnanstvo, o Ksenofone, zbog tvoga prijateljstva s Kirom, Korint te prijateljski dočekao, gde si u radostima ovoga grada uživao; tamo si odlučio i da ostaneš.

59

U drugih pisaca našao sam da je bio na vrhuncu oko osam­ deset devete olimpijade1® (424—420), zajedno s ostalim sokraticima, a Istros kaže da je bio prognan po Eubulovoj odluci i da se vratio natrag odlukom istoga čoveka. Bilo je sedam ljudi po imenu Ksenofon. Osim ovoga, dru­ gi je hio Atinjanin, brat Pitostrata koji je napisao Tezeidu, a sam je napisao među ostalim stvarima i biografiju Epaminonde i Pelopida; treći — lekar sa Kosa; četvrti — autor istorije o Hanibalu; peti — autoritet za legendama čuda; šesti — skul­ ptor sa Parosa; sedmi — pesnik stare komedije.

GLAVA 7. — ESHIN

(389—314. pre n. e.) 60

Eshin je bio sin Harina, kobasičara. Neki kažu da je njegov otac bio Lisanija. Rodio se u Atini. Od mladih nogu je bio vredan. Zato nikad nije napuštao Sokrata. Otuda i Sokratova primedba: »Jedino ovaj kobasičarov sin zna da me ceni.« Idomenej kaže da je on savetovao Sokratu da pobegne iz zatvora, i da to nije bio Kriton. Međutim, Platon je te reči pripisao Kritonu zato što je Eshin bio više odan Aristipu nego njemu samome. Eshina je najviše klevetao Menedem iz Eretrije, da je većinu svojih dijaloga izdao kao svoje, a u stvari su to bili Sokratovi dijalozi, koje je on dobio od Ksantipe. Oni među njima koje zovu »akephalod« (bez početka) veoma su površni i ni u čemu ne pokazuju Sokratovu snagu. Pisistrat iz Efesa je 60

61

čak tvrdio da nisu Eshinovi. Većinu od sedam dijaloga Persej pripisuje Pasifonu iz Eritrijske škole, i da ih je on uneo među Eshinove dijaloge. Eshin se koristio čak i Antistenovim Malim Kirom, Manjim Heraklom i Alkibijadom, ali i dijalozima dru­ gih pisaca. Ima sedam Eshinovih spisa koji odaju Sokratov ka­ rakter; prvi je Miltijad, zatim Kalija, Aksioh, Aspasia, Alkibijad, Telauges, Rinon.

Pričaju da ga je nevolja nagnala da ode na Siciliju na Dionizijev dvor, i da Platon nije poveo računa o njemu, ali da ga je Aristip doveo u vezu s Dionizijem. Kad mu je predao 62 neke dijaloge, dobio je poklone, zatim se vratio u Atinu, ali se nije usudio da drži predavanja zbog velikog ugleda Plato­ novog i Aristipovog. Držao je predavanja koja su se plaćala. Posle toga je pisao sudske govore za svoje klijente kojima je činjena nepravda. Zato je, kažu, i Timon rekao o njemu: » . . . kao sila Eshina koja nije neubedljiva«. Kažu da mu je Sokrat, kad je video kako ga muči beda, rekao da pozajmi od samoga sebe na taj način što će smanjiti svoje obroke. I Aristip je sumnjao u originalnost njegovih dijaloga. Kad je jednom čitao u Megari, kalu da ga je Aristip povukao za nos pitanjem: »Odakle ti to, lopove?« 63

Polikrit iz Mende u prvoj knjizi svoje Istorije o Dioniziju kaže da je Eshin živeo s tiraninom sve do izgona iz Sirakuze i da je doživeo povratak Diona, i da je s njim bio i pesnik tragedija Karkin. Postoji i jedno Eshinovo pismo upućeno Dioniziju. Dobro je bio izvežban i u retorici, kao što se vidi iz odbrane oca komandanta Feoka i njegove odbrane Diona. Jako se ugledao na Gorgija iz Leontina. I Lizija je napisao govor uperen protiv njega s naslovom O sikofantiji. Iz ovoga se jasno vidi da je bio besednik. Pominje se samo jedan njegov učenik, i to Aristotel, s nadimkom Mi/thos (bajka, priča).

64

Panetije misli da su od svih dijaloga sokratika originalni dijalozi Platona, Ksenofona, Antistena i Eshina; nije siguran u one koji se pripisuju Fedonu i Euklidu. Sve ostale on od­ bacuje. Bilo je osam ljudi s imenom Eshin. Prvi ovaj naš, drugi je pisao udžbenik retorike; treći — retor, protivnik Demostenov; četvrti — iz Arkadije, Isokratov učenik; peti — iz Mitilene, koga su takođe zvali »bič retora«, šesti — iz Neapolisa, filozof Akademije, učenik i ljubavnik Melantija sa Rodosa; sedmi — Milećanin koji je pisao o politici; osmi — vajar. 61

GLAVA 8. — ARISTIP

(Oko 435—350. pre n. e.) 65

Aristip je po rođenju bio građanin Kirene, ali je, kako nam priča Eshin, otišao u Atinu privučen Sokratovom slavom. Držao je predavanja kao sofist i, kako priča peripatetičar Fanije iz Efesa, on je bio prvi od Sokratovih sledbenika koji je tražio novac da ga šalje svome učitelju. I kad mu je jednom prilikom poslao dvadeset mina, ovaj mu je novac bio vraćen, je r je Sokrat rekao da mu neki unutrašnji glas (daimonion) ne dozvoljava da ga primi. U stvari, i sam poklon ga je vređao i ljutio. Ksenofon nije bio u dobrim odnosima s njim i zato je naterao Sokrata da napiše govor protiv Aristipa, u kome je govorio protiv naslade. Pa i Teodor u spisu O sektama grdio ga je, a i Platon u dijalogu O duši,20 kao što smo već pre rekli. 66 Bio je sposoban da se prilagodi i mestu i vremenu i osobi, i svoju ulogu je mogao prema potrebi odigrati. Zato je i kod Dionizija uživao bolji glas nego iko drugi, je r je bio sposoban da se prilagodi svim prilikama. Zadovoljavao se onim što mu je bilo pri ruci i nije se mnogo mučio da bi uživao u nečem čega nije bilo. Zato ga je Dionizije nazvao kraljevim psetom21, a Timon mu se ruga zbog luksuza ovim rečima: Kao sladostrasna priroda Aristipa, koji se hvatao onog što je lažno.

Kažu da je jednom prilikom naredio da se kupi prepelica za pedeset drahmi*, i kad ga je neko zbog toga prekoreo, ovaj mu odgovori: »A ti je ne bi kupio ni za jedan obol*?« A kad 67 mu je ovaj to potvrdio, dodao je Aristip: »Toliko za mene vredi pedeset drahmi!« Kad mu je Dionizije dao da izabere jednu od tri kurtizane, on je odveo sve tri s rečima: »Ni Parisu nije pošlo za rukom da dadne prednost samo jednoj.« Kažu da ih je odveo do kapije i da ih je pustio. U toj meri je on mogao i da bira i da prezire. Zato mu je Straton (a neki kažu da je to bio Platon) rekao: »Tebi je jedinom dato da ideš i u odelu i u ritama.« Kad ga je Dionizije pljunuo, on se uzdržao, a nekome koji ga je pokudio, odgovorio je: »Kad već ribari oče­ kuju da ih more nakvasi da bi mogli uloviti ribu, zar da ja ne dozvolim da me pokvasi pljuvačka da bih mogao dobiti malo ribe za ručak?« * Drahma — jedinica starogrčkog novca, sadrži šest obola. — Prev.

62

68

Diogen je jednom prao povrće i ugledao Aristipa kako pro­ lazi pored njega. Izgrdio je Aristipa rečima: »Da si naučio da ovo bude tvoja hrana, ne bi se udvarao kraljevima.« A na to je ovaj odgovorio: »A i ti, da si znao kako se treba družiti s ljudima, sad ne bi prao povrće.« Kad su ga upitali šta je dobio od filozofije, on je rekao: »Sposobnost da se lako mogu družiti sa svima.« I kad su mu prebacivali zbog njegovog ra­ skošnog života, on je rekao: »Kad bi to bilo loše, ne bi se isto događalo i na svetkovinama u čast bogova.« Upitan kakvu pred­ nost uživaju filozofi, on odgovori: »I kad bi se svi zakoni 69 ukinuli, mi ćemo živeti kao i dosad.« Kad ga je Dionizije pitao zašto filozofi odlaze bogatašima na vrata, dok bogataši ne posećuju filozofe, on je rekao: »Jedni znaju šta im je potrebno, a drugi ne znaju.« I kad ga je Platon grdio što tako raskošno živi, njegov odgovor je glasio: »Misliš li ti da je Dionizije dobar?« I kad je ovaj to potvrdio, on reče: »Pa ipak on živi još u većoj raskoši nego ja.« Tako ne postoji ništa što bi sprečilo čoveka da živi i raskošno i dobro. Na pitanje u čemu se obrazovani ljudi razlikuju od neobrazovanih, on je odgovorio: »U istom po čemu se izvežbani konji razlikuju od neizvežbanih.« Kad je jednog dana ulazio u kuću neke kurtizane, jedan od dečaka koji su bili s njim je pocrveneo; na to ovaj reče: »Nije opasno ući, ali je opasno ne moći izići.« 70 Neko mu je zadao neku zagonetku i rekao: »Resi!« — »Želiš li da rešim, budalo, ono što i vezano zadaje teškoće?« Govorio je da je bolje biti prosjak nego neobrazovan: je r pr­ vom je potreban novac, a drugome je potrebna humanizacija. Kad ga je jednom prilikom neko grdio, on se uklonio; onaj drugi ga je gonio i pitao: »Zašto bežiš?« — a ovaj reče: »Zato što ti imaš slobodu da me ružiš, a ja imam slobodu da te ne slušam.« Nekome koji je govorio da uvek vidi filozofe na vra­ tima bogataša, on je odgovorio: »Pa i lekari su kod svojih bolesnika, pa ipak niko zbog toga ne bi više želeo da bude bolestan nego da bude lekar.« 71 Jednom prilikom, dok je plovio u Korint, upao je u oluju i veoma se uplašio. Neko tada primeti: »Mi obični ljudi se ne plašimo, a vi filozofi ste kukavice.« Na to on odvrati: »Ne bojimo se za sličan život.« Kad se neko prsio zbog svoje uče­ nosti, on reče: »Kao što ni oni koji najviše jedu i najviše se vežbaju nisu boljeg zdravlja nego oni koji se ograničavaju na ono što im je potrebno, tako ni mnogo čitanje, nego korisno čitanje, dovodi do vrline.« I nekom advokatu, koji ga je bra­ nio i dobio spor, pa ga je posle toga pitao: »Kakvo dobro ti je 63

72

73

74

75

učinio Sokrat?« — Aristip odgovori: »To da je govor koji si za mene održao istinit.« Najbolji savet je dao svojoj kćerki Areti, vežbajući je u tome da prezire sve što je suvišno. Pitali su ga u čemu je njegov sin bolji zato što je obrazovan, i on je rekao: »Ako u ničem drugom, bar u tome što u pozorištu neće sedeti kao kamen na kamenu.« Kad mu je neko doveo svoga sina da ga uči, Aristip zatraži nagradu od 500 drahmi, 1 kad dečakov otac primeti: »Za tu sumu mogu kupiti roba!« — on odvrati: »Kupi, pa ćeš imati dva.« Izjavio je da ne uzima novac od svojih poznanika za svoju ličnu upotrebu, već da bi oni uvideli u koju svrhu treba novac potrošiti. I kad su mu jednom prebacivali što je uzeo besednika da ga brani, on je odgovorio: »Pa, kad dajem ručak, ja uzimam kuvara!« Jednom prilikom m u je Dionizije naložio da mu iznese neko učenje filozofije. »Bilo bi smešno«, reče Arisip, »da ti od mene učiš šta treba da govoriš, a da ti mene učiš kad treba govoriti.« Kažu da se Dionizije na to naljutio i da ga je posadio u začelje stola. Tada Aristip reče: »Svakako si hteo da to mesto učiniš istaknutijim.« I kad se neko hvalisao svojom veštinom ronjenja, on mu reče: »Zar se ne stidiš što se hvališeš nečim što i delfin ume?« Na pitanje u čemu se razlikuje mudar čovek od nemudrog, on odgovori: »Skini obojicu gole i pošalji ih među strance, pa ćeš znati.« I kad se neko hvalio da može mnogo da popije a da ne bude pijan, on je rekao: »Pa to može i onazga!« Nekom čoveku koga su optuživali što živi s jednom heterom* on postavi pitanje: »Ima li kakve razlike između toga da uzmeš neku kuću u kojoj je pre toga živelo mnogo ljudi, ili da uzmeš kuću u kojoj nikad niko nije živeo?« — »Nema!« »A između plovidbe brodom kojim je pre toga putovalo deset hiljada ljudi i broda kojim niko nije putovao?« — Nema! »Onda nema nikakve razlike ni u tome da li je žena s kojom živiš živela s mnogima ili ni s kim.« Nekome koji ga je optuživao što prima novac iako je bio Sokratov učenik, on je odgovorio: »Pa, dabome, je r i Sokrat, kad bi mu neki ljudi poslali hleba i vina, uzimao bi malo i vraćao ostatak; i imao je za svoje pomoćnike najuglednije ljude iz Atine, a moj sluga je rob Eutihid.« Uživao je naklonost hetere Laide (po pričanju Sotiona u drugoj knjizi Redosleda). I ljudima koji su ga prekorevali odgovorio bi: »Ja imam (Laidu), ne ona mene.« »Bolje je vladati zadovoljstvima i ne biti pod njihovom vlašću, nego * Hetera — obrazovana kurtizana.

64

ne služiti se njima.« Kad ga je neko grdio što za skupe novce nabavlja hranu, on mu odgovori: »Zar ti to ne bi kupio ako bi ga dobio za tri obola?« I kad mu ovaj potvrdi, Aristip reče: »Nisam ja veći ljubitelj zadovoljstva nego što si ti ljubitelj novca.« Jednog dana mu je Simos, Dionizijev upravnik, po rođenju Frižanin, i nevaljalac, pokazivao skupe kuće sa mo76 zaicima; Aristip iskašlja sluz i pijunu mu u lice. I kad se ovaj naljutio, Aristip mu reče: »Pa nisam imao nijedno pogodnije mesto za to.« Na Harondino (ili, kako neki kažu, Fedonovo) pitanje: »Ko je taj što toliko miriše?« — ovaj reče: »Ja, jadnik, i još veći nesrećnik — kralj persijski.« Na pitanje kako je Sokrat umro, odgovorio je: »Kao što bih i ja sam želeo.« Kad je jed­ nom prilikom Poliksen ušao u njegovu kuću i video žene i skupocene ponude, pa mu posle toga to prebacio, Aristip ga 77 posle izvesnog vremena upita: »Možeš li i danas doći kod nas?« A kad je ovaj prihvatio poziv, Aristip reče: »Pa zašto si onda grdio? Izgleda da zameraš raskoši, a ne ponudama.« Kad je njegov sluga nosio novac pa mu je teret bio težak — tako pričaju Bijantovi drugovi u Predavanjima — rekao m u je Aristip: »Prospi veći deo, a koliko možeš ponesi.« Jednom je putovao morem, i kad je saznao da brod pripada piratima, uzeo je novac i počeo da ga prebrojava. Zatim ga je, kao iz nepažnje, bacio u more, pa onda zakukao. Drugi, opet, kažu da je govorio da je bolje za novac da propadne zbog Aristipa, nego da Aristip propadne zbog novca. Kad ga je nekom pri­ likom Dionizije upitao zašto je došao, odgovorio je: »Zato da 78 podelim što imam i da primim što nemam.« Drugi, opet, kažu da je njegov odgovor glasio: »Kad mi je bila potrebna mudrost, •ja sam. otišao Sokratu, a sad, kad mi je potreban novac, ja dođoh kod tebe.« Zalio se na ljude što, kupujući zemljano posuđe, čine probu da vide da li dobro odjekuje, ali nemaju mere kad prosuđuju život. Drugi ovu primedbu pripisuju Diogenu. Kad je Dionizije jednom pri piću naredio svima da se obuku u purpurno odelo i da igraju, Platon je to odbio navodeći reči: Ne bih mogao da obučem žensku haljinu.

Aristip je, međutim, uzeo haljine, ali kad se spremao da igra, rekao je spremno: Cak ni u bahij adama* razumna žena se neće pokvariti. * Bahijade (bahanalije) — svetkovine i orgije u čast Baha (Bćkchos), boga vina i plodnosti. — Preo. 5 Diogen

65

79

Jednom prilikom je molio Dionizija za jednog svog pri­ jatelja. Kad nije postigao što je želeo, pao mu je pred noge. A kad mu je neko to zamerio, odgovorio je: »Pa nisam ja kriv, nego Dionizije koji ima uši kod nogu.« Drugom prilikom, kad je boravio u Aziji, bio je zarobljen od satrapa Artafema. Kad ga je neko pitao: »Zar si i u ovakvim prilikama raspolo­ žen?« — on odvrati: »Budalo, pa kad bih mogao biti zado­ voljniji nego sad kad se spremam da razgovaram s Artafernom?« A one koji su slušali obične vežbe iz obrazovanja, a ot­ kazali kod filozofije, upoređivao je s Penelopinim proscima. »Jer prosci su dobili i Melantu i Polidoru i ostale sluškinje, 80 ali nisu imali uspeha da isprose samu gospodaricu.« Sličnu napomenu je dao i Ariston: »Jer, kad je Odisej sišao u Had, video je gotovo sve mrtve i upoznao se s njima, a samu kra­ ljicu njihovu nije video.« Kad su Aristipa upitali šta lepi dečaci treba da uče, rekao je: »Ono što će im koristiti kad odrastu.« Kritičaru koji ga je prekorevao zato što je otišao Dioniziju, odgovorio je: »Sokratu sam išao radi obrazovanja, a Dioniziju radi uživanja.«22 I kad je poučavanjem stekao nešto imetka, upita ga Sokrat: »Odakle ti toliko?« A on mu odgovori: »Odande odakle tebi tako malo.« 81 Kad mu je neka kurtizana rekla: »Zatrudnela sam s tobom«, on joj odgovori: »Ti u tome nisi mnogo sigurnija nego kad bi prošla kroz gusti sitak i rekla da te baš taj i taj struk ubo.« Neko ga je optužio što se odrekao svoga sina kao da ga nije rodio. A on odgovori: »I šljam i vaške znamo da se stvaraju u nama i iz nas, ali, pošto su beskorisni, mi ih odbacujemo što je moguće dalje.« Jednom zgodom je primio novac od Dio­ nizija, a baš u tom momentu je Platon nosio neku knjigu. Kad mu se Dionizije podrugivao zbog toga, on je odgovorio: »Pa, dobro, meni je potreban novac, a Platonu su potrebne knjige.« Nekom čoveku koji ga je pitao zašto dozvoljava da ga Dionizije prekoreva on je odgovorio: »Iz istog razloga zašto i drugi to rade.« 82 Kad je jednom tražio od Dionizija novac, ovaj mu reče: »Bogami, ti si govorio da mudrac nikad ne može biti u nevolji.« Na ovo je Aristip odgovorio: »Daj samo, pa ćemo posle o tome raspravljati!« Kad mu je Dionizije dao, Aristip mu reče: »Vidiš da nisam u nevolji.« Kad mu je Dionizije rekao: Jer ko odlazi na tiraninov dvor postaje njegov rob, mada je slobodna roda,

ovaj je odvratio: Nije rob ako je došao kao slobodan čovek.1*

66

O tome priča Diokle u Životopisima filozofa, dok drugi te anegdote pripisuju Platonu. Kad se naljutio na Eshina, smesta mu je kresnuo ovo: »Zar se nećemo pomiriti, zar nećemo pre­ stati da blebećemo gluposti; ili želiš da nas neko pomiri uz 83 čašu vina?« Na to on reče: »U redu!« »Seti se, onda«, nastavi Aristip, »da sam ja, mada stariji od tebe, prvi učinio pokušaj.« Na ovo Eshin odgovori: »Vrlo dobro, tako mi Here, potpuno si u pravu; ti si zaista mnogo bolji od mene, je r ja počinjem svađe, a ti prve korake ka prijateljstvu.« Te se anegdote pri­ čaju za njega. Zivela su četiri čoveka po imenu Aristip. Prvi je ovaj o kome je ovde reč; drugi — autor knjige O Arkadiji; treći — zvani učenik svoje majke, unuk prvog Aristipa po kćeri; če­ tvrti je filozof iz Nove akademije. Postoje sledeće knjige kirenskog filozofa: Istorija Libije, u tri knjige, koje je poslao Dioniziju; jedna knjiga u kojoj ima dvadeset pet dijaloga — neki napisani atičkim dijalektom, a drugi dorskim. To su ovi: 84 Artabazos, Brodolomnicima, Izgnanicima, Prosjaku, Laidi, Poru, Laidi o ogledalu, Hermejas, Jedan san, Domaćinu pi­ janke, Filomel, Prijateljima, Onima koji ga kude zato što voli staro vino i kurtizane, Onima koji ga kude što ekstravagantno živi, Pismo kćeri Areti, Vežbaču za olimpijske igre, Pitanja, Druga pitanja, Hrija Dioniziju, Druga hrija o statui, Još jedna Krij a o Dionizijevoj kćeri, Onome ko se smatra nipodaštavanim. Onome ko pokušava da daje savete. Neki autori kažu da je napisao šest knjiga, eseja; drugi, među njima i Sosikrat sa Rodosa, da uopšte nije napisao ništa. 85 Prema podacima Sotiona u drugoj knjizi, i Panajtija, nje­ govi su spisi: O vaspitanju, O vrlini. Uvod u filozofiju, Artabazos, Brodolomnici. Izgnanici, Šest knjiga eseja, Tri knjige hrija, Laidi, Poru, Sokratu, O sreći. Kao kraj, izjavio je da lagano kretanje prelazi u osećaj (senzaciju). Pošto smo opisali njegov život, da sad načinimo pregled filozofa iz škole kirenaika, od kojih se neki nazivaju naslednicima Hegesije, drugi nasledmcima Anikerdsa, treći, opet, naslednicima Teodora. Mi ćemo videti takođe učenike Fedonove, od kojih se glavni nazivaju Eretrijskom školom. Stvar stoji 6·

67

86

ovako. Učenici Aristipovi behu njegova kćerka Areta, Etiopljanin iz Ptolemaide24 i Antipatar iz Kirene. Aretin je učenik bio Aristip s nadimkom »materin učenik«*; učenik ovoga je bio Teodor, pod imenom ateista,** a kasnije boga.*** Antipatrov učenik je bio Epitimid iz Kirene, njegov Parajbates, njegov Hegesijas s nadimkom »pedsithanatos« (zagovornik samoubistva) i Anikeris, koji je otkupio Platona iz ropstva. Ovi, dakle, što su ostali pod Aristipovim vodstvom i bili nazvani kirenaici zastupali su sledeća mišljenja. Prihvatali su da postoje dva duševna stanja — patnja i zadovoljstvo. Za87 dovoljstvo predstavlja lako kretanje, nasladu, a patnja pred­ stavlja grubo kretanje. Naslada se ne razlikuje od druge na­ slade, niti je, pak, jedna naslada veća od druge naslade. Jedno je stanje prijatno, a drugo odvratno svim živim bićima. Me­ đutim, za njih je cilj telesna naslada, kao što kaže Panajtije u svom delu O sektama, a ne tiha naslada posle otklanjanja bola, ili neka vrsta slobode od nelagodnosti, — što prihvata Epikur i smatra da je upravo to cilj. Oni takođe sm atraju da postoji razlika između »cilja« i »sreće«. Cilj je, naime, pojedinačno zadovoljstvo, dok je sreća skup svih pojedinačnih zadovoljsta­ va, u koje se ubrajaju kako prošla tako i buduća zadovoljstva. 88 Pojedinačna naslada je poželjna zbog same sebe, a sre­ ća je poželjna, ne sama po sebi, nego zbog pojedinačnih na­ slada. Da je naslada cilj, dokazuje činjenica što mi od mladih nogu bivamo instinktivno privučeni k njoj, i kad je postignemo, više ne tražimo ništa drugo i ništa ne izbegavamo više nego njenu suprotnost, to jest — bol. Naslada je dobra čak i kad dolazi od najneprikladnijeg ponašanja, kao što kaže Hipolit u svom delu O sektama. Jer, čak i da je radnja nerazumna, ipak je zadovoljstvo od nje poželjno i dobro samo po sebi. Otkla89 njanje bola, međutim, kako to iznosi E 'kur, njima izgleda da uopšte nije zadovoljstvo, kao što ni odsustvo zadovoljstva nije bol. J e r i zadovoljstvo li bol se sastoje u kretanju, dok odsustvo zadovoljstva kao i odsustvo bola nisu kretanje, pošto je bezbolnost stanje čoveka koji spava. Oni tvrde da neki ljudi ne mogu težiti za zadovoljstvom zato što nisu normalni; ali sva psihička zadovoljstva i bolovi ne dolaze od telesnih za­ dovoljstava i bolova. Jer mi uživamo u blagostanju naše domovi­ ne, a to je u stvari isto tako stvarno kao što je uživanje u našem sopstvenom blagostanju. Oni takođe ne dopuštaju pretpostavku * metrodidaktos ** dtheos *** theds

68

da zadovoljstvo dolazi od sećanja na dobro ili od očekivanja 90 dobra, — kako je to učio Epikur; je r pokreti duše se vreme­ nom iscrpljuju. Oni, dalje, tvrde da zadovoljstvo ne dolazi od samog gledanja ili slušanja. Jer, mi svakako sa zadovoljstvom slušamo ljude koji podražavaju tugovmke, dok stvarne tugovanke izazivaju bol. Odsustvu zadovoljstva i odsustvu bola daju naziv »srednje stanje«. Ali oni ističu da su telesna za­ dovoljstva mnogo bolja od duševnih zadovoljstava, i da su telesni bolovi mnogo gori od duševnih bolova, i da je to upravo razlog što se prestupnici kažnjavaju telesnim bolovima. Teže je podnositi telesni bol, po njihovom mišljenju, a prijatnije je uživati u zadovoljstvu. Iz ovih razloga oni su više pažnje uka­ zivali telu nego duši. Otuda oni, mada je zadovoljstvo samo po sebi poželjno, ipak smatraju da su neke stvari koje proizvode izvesna zadovoljstva često bolne, upravo suprotne zadovoljstvu; zato sm atraju vrlo odvratnim i dosadnim poslom nagomilavati zadovoljstva koja stvaraju sreću. 91 Oni ne prihvataju učenje da svaki mudar čovek živi pri­ jatno, a svaka budala mučno, nego sm atraju da je to tačno samo u najvećem broju slučajeva. Dovoljno je ako uživamo u svakom pojedinačnom zadovoljstvu, kako ono dolazi. Oni kažu da je razumnost, doduše, dobra, mada nije poželjna sama po sebi nego zbog svojih efekata. Prijatelje stičemo zbog koristi; tako i pojedinačni deo tela volimo dok ga imamo. Neke vrline mogu se naći čak i kod bezumnih ljudi. Telesno vežbanje, po njihovom učenju, doprinosi sticanju vrline. Mudar čovek neće zavideti, neće se zaljubljivati, a neće ni pasti u praznoverje (deisidaimonia), jer sve to je samo prazno mišljenje (iluzija). 92 Ali, on će osetiti bol i strah, je r ta osećanja nastaju prirodno. I bogatstvo stvara zadovoljstvo, mada nije poželjno samo po sebi. Bolovi se mogu shvatiti, ali se ne zna odakle dolaze. Oni su napustili proučavanje prirode je r im je izgledalo da je ne mogu shvatiti. A proučavanje logike su prihvatili zbog njene koristi. Meleagar u drugoj knjizi svojih rasprava O mišljenjima fi­ lozofa i Klitomah u prvoj knjizi rasprave O sektama tvrde da su za njih beskorisne i fizika i dijalektika. Jer, čovek koji je prostudirao učenja o dobru i zlu može dobro govoriti i biti slo­ bodan od praznoverja i izbeći strah od smrti. Oni uče takođe 93 da ništa po prirodi nije ni pravično, ni lepo ni ružno, nego samo po konvenoionalnosti i navici. Valjan čovek nikad neće ura­ diti ništa besmisleno zbog nametnutih kazni ili predrasuda. Mudrac zaista postoji. Oni dopuštaju da u filozofiji kao i u 69

94

95

96

97

ostalim stvarima postoji napredak. Priznaju i to da bol jednoga čoveka premaša bol drugoga, i da čula nisu uvek vem a d da ne pokazuju uvek istinu. Takozvane Hegezijine pristalice prihvatile su iste ciljeve, naime: zadovoljstvo (uživanje, nasladu) i bol. Po njihovom shvatanju, zahvalnost, ili prijateljstvo, ili dobročinstvo realno ne postoje kao nešto zasebno zato što mi te stvari ne obavljamo radi njih samih, nego isključivo iz sopstvenog interesa d koristi; a kad toga nema, nema ni njih. Sreća je uopšte nešto nemoguće. Telo je, naime, puno mnogih patnji, a duša sudeluje u patnjama tela i uznemirava se, a sreća razočarava u 'mnogome u što se nadamo, tako da je sreća nešto što se ne može ostvariti. Život i sm rt su podjednako poželjni. Tvrde da po prirodi ništa nije ni prijatno ni neprijatno. Neki ljudi uživaju, a neki pate zbog istih stvari, zbog toga što su ti predmeti retki, ili ih ima suviše. Siromaštvo i bogatstvo nemaju nikakve veze sa zadovoljstvom, jer bogati i siromašni se ne raduju na razne načine. Ropstvo i sloboda, plemeniti rod i nisko poreklo, čast i sramota — imaju podjednaku vrednost u određivanju zadovoljstva. Za budalu život predstavlja dragocenost, dok za mudraca predstavlja nešto indiferentno (adidphoron). Mudar čovek će raditi sve zbog svojih interesa, jer ne smatra nijednog drugog čoveka sebi podjednako dostojnim. Jer, i kad bi imao i najveću korist od drugoga, to ne bi bilo jednako onome što sam doprinosi. Oni nisu priznali ni čula, je r ona ne doprinose tačnom saznanju. Treba raditi sve što izgleda razumno. Govorili su takođe da treba praštati prestupe, jer niko ne greši od svoje volje, nego prinuđen nekom patnjom. Ne treba mrzeti, nego učiti ljude boljem. Mudar čovek neće imati toliko prednosti u biranju onog što je dobro koliko u izbegavanju onog što je loše, pošto smatra za svoj cilj da živi bez bola i bez patnje. Ovaj cilj bolje postižu oni koji ne pridaju veliku važnost sredstvima koja izazivaju zadovoljstvo. Anikerijci se u ostalim stvarima slažu s ovima, ali doz­ voljavaju da prijateljstvo i zahvalnost prema roditeljima zaista postoje u životu, i da će valjan čovek ponekad raditi pobuđen patriotskim motivima. Zato mudrac, iako bude izložen patnjama, ipak neće biti manje srećan, čak ako mu se dogodi malo pri­ jatnih stvari. Sreća prijatelja ne može se želeti sama po sebi je r je njegov sused he oseća. Razum sam za sebe nije dovoljan da nas podstakne na odvažnost i da nas uzdigne visoko iznad mišljenja gomile. Moraju se stvarati navike (običaji), zbog našeg lošeg nastrojenja koje je s nama zajedno sraslo. Prijate70

lja ne smemo voleti samo zbog koristi, jer ako koristi nestane, više se nećemo družiti s njim; njega treba voleti zbog sklonosti koja se vremenom stvorila i zbog koje ćemo i patnje podnositi. Iako zadovoljstvo smatramo ciljem i ljutimo se ako smo njega lišeni, mi ćemo ipak to rado izdržati zbog ljubavi prema pri­ jatelju. Teodorićani su dobili ime po Teodoru, koga smo već ranije opisali, i oni su se služili njegovim učenjima. Teodor je bio čovek koji je potpuno odbacivao sve što se mislilo o bogo­ vima. Ja sam naišao na jednu knjigu koju je on napisao, s naslovom O bogovima, koju ne treba sasvim zanemariti; kažu da je Epikur najviše od svoga učenja pozajmio upravo iz ove knjige. Teodor je takođe bio učenik Anikerisov i dijalektičara 98 Dionizija, kao što kaže Antisten u svom delu Redosled filozofa. On je smatrao da su radost i bol najviše dobro i zlo: jedno proističe iz razuma, a drugo iz ludosti. Dobrim je nazivao mud­ rost i pravičnost, a zlim njihova suprotna stanja, u sredini su zadovoljstvo i patnja. Nije uvažavao ni prijateljstvo, je r ono ne postoji ni među nerazumnim ni među mudrim ljudima; kod prvih, kad nestane korist i potreba, nestaje i prijateljstvo, dok su mudri dovoljno sami sebi pa im prijatelji nisu ni potrebni. Govorio je takođe da je pametno da valjan čovek ne izlaže svoj život za odbranu svoje domovine, jer nikad ne treba od­ baciti mudrost radi koristi nerazumnih ljudi. 99 Govorio je da je njegova domovina ceo svet. Krađa, pre­ ljuba i skrnavljenje svetih mesta — sve je to dozvoljeno u datom slučaju, jer, govorio je, nijedno od tih dela nije po pri­ rodi nisko ako je jednom čovek odbacio predrasudu o njima; a predrasuda postoji zato da bi se nerazumni ljudi držali za­ jedno. Mudar čovek će bez ikakvih obzira popuštati svo’jim strastima. Zato je postavljao i ovakva pitanja: »Da li je žena obrazovana u gramatici korisna ukoliko je obrazovana u gra­ matici?« — Da! »A dečak ili mladić, izvežban u gramatici, je li i on koristan ukoliko je izvežban u gramatici?« — Da! »Dakle, i lepa žena je korisna ukoliko je lepa? I lep dečak i mladić su korisni ukoliko su lepi?« — Tako je! »Dakle, i lep dečak i mla100 dić koristan je za ono zašto je i lep?« — Da! »Onda je koristan za to da s njim održavaš odnose.« I kad je ovo prihvaćeno, on je nastavio: »Ako se, dakle, neko koristi čulnim uživanjem zato što je korisno, on ne greši. Neće grešiti ni ako se služi lepotom zbog toga što je korisna.« — I postavljajući ovakva pi­ tanja, on bi postizao svoj cilj. 71

Izgleda da je imao nadimak »thećs« (bog). Naime, jednom prilikom Stilpon ga je pitao: »Jesi li ti, Teodore, ono što tvrdiš da jesi?« Kad je ovaj potvrdio, Stilpon nastavi: »Kažeš li da si bog?« I kad se ovaj s tim složio, on reče: »Pa, onda si bog!« Teodor je to rado prihvatio, i Stilpon smejući se reče: »Pa ti bi, nevaljalče, na ovaj način dozvolio da budeš i čavka i bez­ broj drugih stvari!« Teodor je jednom prilikom, sedeći pored hijerofanta* Eu101 riklida, rekao: »Reci mi, Euriklide, ko su oni koji se bezbožno ponašaju u vezi s misterijama!« Ovaj m u je odgovorio: »Oni koji neposvećenima otkrivaju misterije.« »Pa onda si i ti bezbožan, pošto ih objašnjavaš neposvećenima.« I zaista je s teš­ kom mukom izbegao da ne bude odveden na Areopag; spasao ga je Demetrije iz Falerona. Amfikrat u svom delu O slavnim ljudima kaže da je bio osuđen da popije kukutu (kćneion). 102 Dok je boravio kod Ptolemeja, sina Lagovog, poslao ga je ovaj jednom prilikom kao poslanika Lizimahu. I ovom prilikom je govorio tako gordo da ga je Lizimah upitao: »Reci mi, Teo­ dore, nisi li ti onaj Teodor koji je bio prognan iz Atine?« Ovaj odgovori: »Dobro si čuo, jer država Atinjana nije me mogla nositi kao što Semela nije mogla nositi Dioniza, pa me je izbacila.« I kad je Lizimah ponovo pitao: »Gledaj da više ne dođeš k nama« — ovaj reče: »I neću, ako me Ptolemej ne pošalje.« Mitras, upravnik Lizimahov, stajao je tu pored njega i rekao: »Izgleda da ti ne ignorišeš samo bogove, nego i kra­ ljeve.« Teodor odgovori: »Kako ignorišem, kad tebe smatram neprijateljem bogova?« Priča se da je jednom prilikom u Korintu šetao s velikim društvom učenika oko sebe, a kinik Metrokle, koji je prao neko povrće, reče: »Ti, sofisto, ne bi imao potrebu za svim ovim učenicima da sd prao povrće.« A Teodor 103 odgovori: »A tebi koji nisi sofist, da si znao kako se treba družiti s ljudima, ne bi ovo povrće bilo potrebno!« Slična aneg­ dota se pripisuje, kao što je već ranije rečeno, i Diogenu i Aristipu. Takav je bio Teodor. Naposletku se vratio u Kirenu**, gde je živeo s Magom (Magas), i dalje bio u velikoj časti. I kad je bio prvi put isteran iz Kirene, kažu da je rekao nešto lepo: »Vrlo lepo od vas, Kirenjani, iz Libije me terate u Grčku.« * Hijerofant (hierophantes) — vrhovni sveštenik nekog boga ili kulta. — Red. ** Kirena — glavni grad grčke kolonije u Sevemoj Africi. — Red.

72

Bilo je dvadeset Teodora. Prvi je bio sa Samosa, sin Roikov; to je onaj što je savetovao da se u temelje Efeškog hrama stavi ćumur jer, kako je teren bio veoma vlažan, pepeo će, oslobodivši se đrveta, dobiti čvrstinu koja je otporna na vodu. Drugi je zemljomerac, koga je slušao Platon. Treći je filozof o kome sam govorio; četvrti je autor jednog vrlo lepog dela o 104 vežbanju glasa. Peti je bio autoritet o muzičkim kompozitorima, počev od Terpandra. Šesti — stoik; sedmi — pisac dela O Rim ­ ljanima; osmi, rodom iz Sirakuze, pisao je o taktici; deveti — iz Bizantiona, čuven po svojim političkim govorima; deseti — isto tako čuven, koga pominje Aristotel u svom delu Epitome o govornicima, jedanaesti je bio vajar iz Tebe; dvanaesti — slikar koga pominje Polemon; trinaesti — slikar, Atinjanin, o kome piše Menodot; četrnaesti je bio slikar, Efežanin, koga pominje Teofan u svom delu O slikarstvu; petnaesti — pesnik epigrama; šesnaesti je pisao o pesnicima; sedamnaesti — lekar, Atenejev učenik; osamnaesti — stojički filozof sa Hiosa; devetnaesti — takođe stojički filozof, rodom iz Mileta; dvadeseti — pesnik tragedija.

GLAVA 9. — FEDON

(Oko 400. pre n. e.) 105

Fedon, iz plemenite porodice, rođen je u Eleji. Porobljen je zajedno sa svojom domovinom i bio je primoran da upravlja nekom kućom na zlu glasu. Ali on se iza zatvorenih vrata dru­ žio sa Sokratom, i ovaj je na kraju pnivoleo Alkibijada ili K ritona i njihove prijatelje da ga otkupe. I od toga vremena bavio se filozofijom kao slobodan čovek. Hijeronim ga u svom delu O uzdržavanju od donošenja sudova napada i naziva ro­ bom. Napisao je dijaloge: Zopir i Simon, koji su originalni, a sumnjivi su Nikija, i Medios, koji je, po nekima, Eshinovo delo, a po drugima, Polijenovo; Antimah ili Starci, takođe je sumnjiv; Priče obućara takođe neki pripisuju Eshinu. Njegov nasleđnik je Plisten iz Eleje, a u mlađoj genera­ ciji su: Menedem iz Eretrije i Asklepijad iz Flijunta, sa svo­ jim učenicima, koji su došli od Stilpona. Do toga vremena škola je bila nazvana Elijska škola, a od Menedema dalje — Eretrijska. O ovome ćemo govoriti kasnije jer je i on osnovao jednu novu školu. 73

GLAVA 10. — EUKLID

(Oko 400. pre n. e.) 106

Euklid je rodom iz Megare na Istmu, ili iz Gelona, kako neki tvrde, kao na primer, Aleksandar u Redosledu filozofa. On se bavio Parmenidovim spisama, i njegovi naslednici su po njemu nazvani megarici, zatim eristici, kasnije dijalektici: tako ih je prvi nazvao Dionizije iz Halkedona zato što su svoje do­ kaze donosili u obliku pitanja i odgovora. Hermodor nam pripoveda da su kod njega posle Sokratove sm rti došli Platon i ostali filozofi, u strahu od svireposti tirana. Euklid je smatrao da je dobro jedno (jedinstveno), iako mu je nadenuo više imena: nekad ga je nazivao mudrošću, nekad bogom, drugi put umom i tako dalje. Ali sve što je dobru protivno odbacivao je, tvrdeći da ne postoji. 107 Kad je napadao neko dokazivanje, on nije napadao pre­ mise, nego zaključak. Odbacio je zaključak po analogiji, govo­ reći da se on sastoji ili od sličnih, ili od nesličnih članova. Ako je zaključak izveden iz sličnih članova onda dokazivanje treba da se vrši na osnovu samih stvari, a ne na osnovu njiho­ vih analogija; ako je izveden iz nesličnih, članova, onda je neo­ pravdano staviti ih jednog pored drugog. Zato Timon kaže za njega, ujedajući pri tome i ostale sokratike: Ali meni nije stalo do ovih brbljivaca, niti do kog drugog, ni do Fedona, ma ko on bio, ni do svađalice Euklida koji je među Megarike*5 ubacio otrov prepirke.

108

Napisao je šest dijaloga; to su: Lamprija, Eshin, Feniks, Kriton, Alkibijad, Rasprava o ljubavi. Iz Euklidove škole je takođe Milećanin Eubulid, pisac mnogobrojnih dijalektičkih rasprava u obliku pitanja, kao što su: Lažljivac i Preobučeni (skriveni), Elektra, Sorit, Rogati i Ćelavi. Za njega jedan od komičnih pesnika kaže: Eristik Eubulid izneo je svoje igre reči s rogovima i zbunio je govornike lažnim hvalisavim dokazima, otišao je sa svom Demostenovom hvalisavošću.

Izgleda da je Demosten bio njegov učenik i da je tamo popra109 vio svoj pogrešan izgovor slova r. Eubulid se sporio i s Aristote­ lom i umnogome ga je oklevetao. Između ostalih članova Eubulidove škole bio je i Aleksin iz Eleje, čovek neobično sklon prepirci, pa su ga zato prozvali Elenksinom36 ( Έ λ ε γ ξ ΐν ο ς ). Naročito se sporio sa Zenonom. Her74

mdp priča o njemu da je otišao iz Elide i došao u Olimpiju da bi se tamo bavio filozofijom. A kad su njegovi učenici pitali zašto živi tamo, odgovorio je da ima nameru da osnuje jednu školu koja će se zvati Olimpijska škola. Ali pošto su njihove zalihe namirnica nestale i pošto su smatrali da mesto nije zdravo, učenici su otišli i Aleksin je do kraja života živeo usamljen samo s jednim slugom. Malo posle toga, dok je plivao u reci Alfeju, nabo se na trsku, pa je ubrzo umro od te povrede. 110 Moj epigram posvećen njemu glasi ovako (A nth. Plan., III, 129): Nije, dakle, bilo uzalud ono pričanje da je neki nesrećnik, dok je ronio, nogu nekako probo ekserom. Jer i uvaženi Aleksin je jednom hteo da prepliva Alfej, pa je umro od uboda trske.

On nije pisao samo odgovor Zenonu, nego i druga dela, jed­ no takođe upućeno protiv istoričara Efora. Iz Eubulidove škole bio je čuven Eufant iz Olinta koji je napisao istbriju svoga vremena. Ovai je, osim toga, bio i pesnik i napisao je nekoliko tragedija, s kojima se veoma isti­ cao na agonima*. Bio je i učitelj kralja Antigona27 i posvetio mu je delo O kraljevanju, koje je bilo veoma poznato. Umro je od starosti. 111 Postoje još i drugi učenici Eubulidovi, među njima i Apolonije s nadimkom Kronos28; ovaj je imao učenika Diodora, sina Amejnijevog sa lasa, koji je takođe imao nadimak Kro­ nos. Za njega Kalimah u Epigramima kaže: SSim Momos je na zidovima napisao: Kronos je mudar.

I on je bio dijalektičar. Pretpostavljalo se da je on prvi otkrio dokaze poznate kao Enkekalgminos (skriveni) i Keratine (ro­ gati). Kad je boravio kod kralja Ptolemeja Sotera, Stilpon mu je postavio neka dijalektička pitanja. Pošto nije mogao odmah da ih resi, kralj ga je prekorio i, između ostalih nipodaštavanja, nadenut mu je i nadimak Kronos u cilju ismevanja. On je tada 112 napustio gozbu i napisao jednu raspravicu o logičkom problemu. Život je završio u malodušnosti. I njemu sam posvetio ovaj epigram (Anthol. Plan., VII, 19): Krone Diodore, koja te zla sudbina sahranila u očajanje, da si s&m požurio u Tartar * Agon (agon) — takmičenje; zborište; bojna igra. — Red.

75

ne rešivši Stilponove zagonetke? Ti bi zaista bolje zaslužio svoje ime KRONOS da nema RHO i KAPPA,*»

Među naslednicima Euklidovim su Ihtiia, sin Metalov, iz­ vanredan čovek, kome je i kinik Diogen posvetio jedan dijalog; zatim Klinomah iz grada Turija, koji je prvi pisao o aksiomima ( άξιώματα ) i predikatima ( κατηγο ρεύματα ) i sličnim stva­ rima, i Stilpon iz Megare, najugledniji filozof, o kome ćemo sada govoriti.

GLAVA 11. — STILPON

(Oko 320. pre n. e.) 113

Stilpon iz Megare bio je učenik nekih Euklidovih naslednika, mada drugi tvrde da je bio i učenik Euklidov, i Trasimaha iz Korinta, koji je bio Ihtijev prijatelj, po pričanju Heraklidovom. On se tako isticao ispred svih ostalih u sposobnosti istraživanja i sofistici da je gotovo čitava Grčka krenula k nje­ mu da se pridruži Megarskoj školi. O njemu Filip iz Megare iznosi ove reči: »Jer od Teofrasta on je odvojio teoretičara Metrodora i Timagoru iz Gele, od Aristotela Kirenskog — filo­ zofa Klitarha i Simiju; a što se tiče dijalektičara, on je od Aristida pridobio Peondja, Difila sa Bosfora, Eufantovog sina, i 114 Mirmeka, sina Eksenetovog, koji su obojica došli da pobijaju njegova učenja, a on je od njih učinio odane pristalice. Osim ovih, on je zadobio za sebe peripatetičara Frasidema, iskusnog prirodnjaka, i retoričara Alkima, prvog besednika Helenima; Kratesa i mnogobrojne druge koje je uhvatio u svoje mreže; pa čak i Zenona iz Fenikije on je pridobio zajedno s ovima.« Bio je takođe autoritet u politici. Pored žene, imao je i heteru po imenu Nikaretu, kao što je Onetor negde izneo. Imao je i jednu nevaljalu kćer kojom se oženio jedan od njegovih prijatelja — Simija iz Sirakuze. Po­ što nije živela onako kako treba, neko napomenu Stilponu da ga kćerka sramoti. A ovaj na to reče: »Ne više nego što ja n ju krasim.« 115 Pričaju da ga je Ptolemej Soter veoma cenio. I kad je Ptolemej osvojio Megaru, ponudio m u je novaca i pozvao ga da pođe s njim u Egipat. Stilpon je, međutim, primio samo nešto malo novca, odbio predloženi put i otišao da boravi u 76

Egdni do Ptolemejevog odlaska. I kad je Demetrije*, Antigonov sin, zauzeo Megaru, pobrinuo se da Stilponova kuća bude sa­ čuvana i da mu se vrati njegova opljačkana imovina. Ali kad je Demetrije zatražio da se sastavi spisak izgubljenih stvari, Stilpon je izjavio da ništa od svoje imovine nije izgubio; jer »niko nije odneo njegovo učenje, a rečitost i znanje još uvek ima«. 116 I kad je s kraljem razgovarao o tome kako ljudima treba činiti dobro, on je na njega ostavio takav utisak da je zaželeo da ga sluša. Postoji priča da je jednom prilikom postavio ovakvo pitanje: »Nije li Atena, Zevsova kći, bog?« I kad je kralj re­ kao: »Jeste.« — ovaj nastavi: »A ova ovde nije Zevsova, nego Fidijina!« Pošto se kralj i s ovim složio, Stilpon je nastavio: »Pa, onda, nije bog.« Zbog toga je bio pozvan na Aeropag, ali nije porekao optužbu, nego je tvrdio da je njegovo rezonovanje pravilno, jer Atena nije bog, nego boginja; a bogovi su sa­ mo muškog roda. Međutim, pričaju da su mu članovi Aeropaga naredili da odmah napusti grad, i da je posle toga Teodor, s na­ dimkom »Theos« (bog), rekao rugajući m u se: »CJde si ti to naučio, Stilpone? Jesi li joj podigao suknju i zagledao da li je žensko ili muško.« Teodor je zaista bio veoma drzak, a Stilpon veoma duhovit. 117 Kad ga je Krates jednom prilikom upitao da li bogovi uživaju u molitvama i klanjanju (Proskynesis), kažu da je od­ govorio: »Budalo, nemoj me o tome pitati kad smo na ulici, nego kad budemo sami!« Kažu da je i Bion, upitan to isto, da li bogovi postoje, odgovorio: Zar nećeš najpre rasturiti gomilu od mene, etarče, koji si pretrpeo toliko zala?

Stilpon je bio jednostavan čovek, bez afektiranja, i mogao se lako prilagoditi svakom čoveku. Kad, na primer, kindk Kra­ tes jednom nije odgovorio na postavljeno pitanje, nego je vre118 đao, Stilpon reče: »Znao sam da ćeš ti reći sve drugo pre nego ono što treba.« Kad mu je (Krates) jednom prilikom pružio zajedno s postavljenim pitanjem smokvu, on je smokvu primio d pojeo je. Na to će onaj: »O Herakle, ja izgubih smokvu!« Stilpon odgovori: »Ne samo nju, nego i svoje pitanje za koje je smokva služila kao plata unapred.« Kad je video Kratesa kako se sav skupio od zime, on mu je rekao: »Izgleda mi, Kratese, * Ovde se misli na Demetrija Poliorketa, sina makedonskog kralja Antigona. — Prev.

77

da ti je potreban novi ogrtač*.«30 Krates, ljut na njega, uputio mu je ovu parodiju: I videh Stilpona kako se pati u Megari, gde, kažu, da se nalazi Tifojev krevet. Tamo se uvek sporio, a s njim zajedno i mnogi drugovi, tražeći vrlinu u praznim rečima.

119

Priča se za njega da je lako privlačio publiku, da su ljudi trčali iz radionica da bi ga posmatrali. I kad je neko rekao: »Stilpone, ovi te ljudi posmatraju kao neku neobičnu zverku!« — ovaj odgovori: »Ne, nego kao da sam pravi čovek!« I pošto je bio savršeno vešt u kontroverzama, on je odbacivao čak i opšte pojmove (ideje), tvrdeći da onaj ko kaže da postoji »čo­ vek« nije mislio ni na kojeg pojedinca, tj. nije imao na umu ovog ili onog čoveka; jer, zašto da misli više na jednoga nego na drugoga; pa zato nije mislio ni na ovog određenog poje­ dinca. Ni povrće [kao pojam] nije ono što mi ljudi pokazuju, jer povrća je bilo· već pre deset hiljada godina; zato to i nije povrće. Priča se da je usred rasprave sa Kratesom odjurio da kupi ribu, i kad je Krates pokušavao da ga zadrži i rekao mu: »Ti napuštaš našu raspravu!« — on je odgovorio: »Bogme, ja je ne napuštam; ja zadržavam raspravu, a ti je napuštaš; jer rasprava će ostati, ali će se riba prodati.«

120

Njemu se pripisuje devet dijaloga pisanih dosta hladno: Moshos, Aristip ili Kalija, Ptolemej, Ferekrat, Metrokles, Anaksimen, Epigenes, Mojoj kćerki, Aristotel. Heraklid tvrdi da je Stilponov učenik bio Zenon, osnivač stoičke škole. Hermip priča da je umro kao star čovek, i da je popio veću količinu vina da bi ubrzao kraj. Moj epigram posvećen njemu glasi (Anthol. Plan., V, 42): Svakako znaš za Stilpona iz Megare; starost, pa bolest, strašan par, ođneše ga. Ali on je u vinu našao suviše jakog vozača za tu lošu zapregu: pio ga je požudno i otišao.

Komični pesnik Sofil ga je ismevao u dram i Svadba: Harinove reći su Stilponov zapušač. *

78

Tj. i pamet i ogrtač. — Prev.

GLAVA 12. — KRITON

(Oko 420. pre n. e.) 121

Krtiton je rođen u Atini. Bio je veoma odan Sokratu i toliko se brinuo o njemu da ništa nije propuštao što je njemu bilo potrebno. Njegovi sinovi Kritobul, Hermogen, Epigen i Ktesip bili su takođe Sokratovi učenici. Kriton je napisao se­ damnaest dijaloga, koji su sačuvani u jednoj knjizi. To su: Ljudi ne postaju dobri naukom, O izobilju, O korisnome ili Državnik, O lepom, O nanošenju zla, O urednosti, O zakonu, O božanskom, O umetnostima, O društvu, O mudrosti, Protagora ili Državnik, O slovima, O poeziji (O lepome), O učenju, O znanju ili O nauci, Sta je znanje. GLAVA 13. — SIMON

(Oko 420. pre n. e.) 122

Simon je bio građanin Atine, a po profesiji obućar. Kada bi Sokrat dolazio u njegovu radionicu i počeo da razgovara o nečemu, on je beležio sve što je zapamtio. Zbog toga njegove dijaloge nazivaju »kožnim«. Ima ih 33 koji su sačuvani u jed­ noj knjizi. To su: O bogovima, O dobru, O lepom, šta je lepo, O pravičnom (prvi i drugi deo), O tome da se vrlina ne može naučiti, O hrab­ rosti (prvi, drugi i treći deo), Po zakonu, O vođenju naroda (demagogiji), O časti, O pesništvu, O dobrom jelu, O ljubavi, O filozofiji, O nauci, O muzici, o poeziji, Sta je lepo, O poučava­ nju, O veštini razgovora, O suđenju, O biću, O broju, O marlji­ vosti, O radu, O lakomosti, O uobraženosti, O lepome. Tri dijaloga 9e ne nalaze u knjizi: O razmišljanju, O razlogu ili o svrhovitosti, O nanoše­ nju zla. On je, kažu, prvi uveo Sokratove dijaloge kao oblik raz­ govora. Kad mu je Perikle poručio da će ga pomagati i pozvao ga da dođe kod njega, on mu je odgovorio da ne želi da se rastane sa slobodom govora. 124 Bio je još jedan Simon, koji je pisao o umetnosti besedništva; drugi je bio lekar u vreme Seleuka Nikatora*, a treći — vajar po zanimanju. * Seleuk Nikator — sirijski kralj (305—280. pre n.e.). Kao vojsko­ vođa Aleksandra Velikog, proglasio se za kralja Sirije 1 osnovao dina­ stiju Seleukida, koji su vladali u toj zemlji do 64. godine pre n.e. — Prev.

79

GLAVA 14. — GLAUKON

(Oko 400. pre n. e.) Glaukon je bio Atinjanin. Postoji devet njegovih dijaloga u jednoj knjizi: Fidil (Pheidylos), Euripid, Amintih, Eutija, Lisitid, Aristofan, Kefal, Anaksifem, Meneksen. Postoje još 32 dijaloga, koji se sm atraju neautentičnim. GLAVA 15. — ŠIMIJA

(Oko 400. pre n. e.) Simija je bio Tebanac. Od njega su sačuvana 23 dijaloga u jednoj knjizi. To su: O mudrosti, O zaključivanju, O muzici, O stihovima, O hrab­ rosti, O filozofiji, O istini, O slovima, O poučavanju, O umetnosti, O upravljanju (vladanju), O tome što dolikuje, O tome šta treba birati, šta izbegavati, O prijatelju, O znanju, O duši, O dobrom životu, O tome što je moguće, O novcu, O životu, Sta je lepota, 0 marljivosti, O ljubavi. GLAVA 16. — KEBES

(Oko 400. pre n. e.) 125

Kebes iz Tebe — ostavio je tri dijaloga: Tablica, Sedmi dan, Frmih. GLAVA 17. — MENEDEM

(Oko 350—276. pre n. e.) Menedem, sin arhitekte Klistena, jednog od takozvanih Teopropida, valjanog i siromašnog čoveka. Drugi kažu da je bio slikar scene, a da je i Menedem izučio oba zanata. Pripadao je Fedonovoj školi. Kad je jednom prilikom stavio neki predlog, napao ga je neki Aleksinije, tvrdeći da filozofu ne dolikuje da planira ni scenu ni odluku. Kad su ga Eretrijci poslali u Megaru kao stražara, on je posetio Platona u Akademiji i bio je tako 80

126 zanet njim da je napustio službu u vojsci. Ali Asklepijad iz Fijunta ga je poveo drugim putem, pa je živeo u Megari sa Stilponom, čiji su učenici bili obojica. Odande su otputovali u Elidu gde su se pridružili Anhipilu i Moshu iz Fedonove škole. Do toga vremena, kao što sam već ranije rekao u Fedonovoj biografiji, oni su se zvali Elijska škola (elijci), a ime eretrijci* dobili su po gradu kojoj je Meneden pripadao. Izgleda da je Menedem bio prilično uobražen, i zato ga Krates ovako parodira: Asklepijad iz Flijunta i eretrijski bik,

a Timon ovako: .. . jedan hvalisavi, uobraženi stvaralac prevare.

Bio je tako dostojanstven da je Euriloh iz Kasandreje, kad ga je Antioh**, zajedno s nekim mladićem iz Kiizika, Kleipidom po imenu, pozvao na svoj dvor, ovaj poziv odbio je r se plašio da Menedem to ne sazna. Jer, bio je oštar, zajedljiv i otvoren. Kad je neki mladić bio nešto slobodniji prema njemu, ovaj nije rekao ništa, nego je uzeo grančicu ii crtao na zemlji jednu uvred­ ljivu sliku sve dok svi nisu obratili pažnju na to, a mladić, osetivši žaoku, nestade. Kad je komandant Pireja Hierokle še­ tao s njim gore-đole u Amfijarevu hram u i mnogo govorio o zauzeću Eretrije, on nije progovorio ni reči, samo je pitao kakav cilj ima Antigon što s njim tako postupa. 128 Nekom uobraženom preljubniku je rekao: »Zar ne znaš da nema samo kupus dobar ukus, nego i rotkva31?« Kad je čuo nekog dečaka koji je veoma larmao, rekao mu je: »Pogledaj da nisi nešto zaboravio za sobom!« Kad ga je Antigon pitao za savet da li da ide na neku zabavu, on mu je samo odgovorio: »Ne zaboravi da si kraljev sin.« Kad mu je neki glup čovek nešto pričao bez smisla, upitao ga je da li ima farmu. I kad je dotični potvr­ dio i rekao da ima vrlo mnogo stoke na njoj, Menedem mu re­ če: »Pa, onda, idi i vodi računa o njoj, da ti se ne desi da i to izgubiš.« Jednom je na pitanje da li valjan čovek treba da se ženi, odgovorio: »Da li ti ja izgledam valjan, ili ne?« I kad onaj 129 to potvrdi, on reče: »Pa dobro, ja sam oženjen.« Nekog čoveka koji mu je tvrdio da postoje mnoga dobra, on upita koliko ih je, da li ih možda ima više od stotinu. Kad nije mogao da obuzda neumerenost jednog od onih koji su ga pozivali na 127

* Eretrija — grad na Eubeji. — Prev. ** Antioh — misli se na sirijskog kralja. — Prev.6 6 Diogen

81

ručak, nije ništa rekao kad je bio ponovo pozvan, ali je prećutno prekoreo svoga domaćina time što se ograničio samo na maslinke. I zbog svoje slobode u govoru bio je u velikoj opas­ nosti na Kipru sa svojim prijateljem Asklepijadom dok je bo­ ravio na dvoru kralja Nikokreonta. Naime, kad je kralj proslav­ ljao svoju uobičajenu mesečnu svečanost i pozvao ovu dvojicu zajedno sa ostalim filozofima, kažu da je Mengden rekao: »Ako skupljemje ovakvih ljudi predstavlja nešto dobro, onda bi sveča130 nost trebalo održavati svakoga dana; ako, pak, ne predstavlja, onda je izlišno da se uopšte održava.« Tiranin je na ovo od­ govorio da je upravo toga dana dokon da sluša filozofe, a Menedem navaljivao još upornije izjavljujući da za vreme sve­ čanosti treba iskoristiti svaku priliku i slušati filozofe. Posledica ovog dijaloga je bila ta da bi svi oni bili poubijani da ih neki svirač u frulu nije razdvojio. Zato, kad su za vreme jed­ ne oluje bili na lađi, kažu da je Asklepijad rekao da ih je svirač svojom dobrom svirkom spasao, a Menedemov slobodan govor upropastio. On je bežao od rada i bio je indiferentan prema sudbini svoje škole. Kod njega se nije mogao videti nikakav red niti su bile klupe raspoređene u krug, nego bi svaki čovek slušao tamo gde se slučajno zatekao, sedeći ili šetajući. A i sam se po131 našao na isti način. Inače je bio kočoperan i slavoljubiv. Tako su on i Asklepijad nekom čoveku koji je ranije bio graditelj pomagali da zida kuću, i kad bi se Asklepijad pojavio g6 na krovu noseći blato, Menedem bi se sakrio kad god bi video da neko prolazi. A kad je počeo da se bavi javnim poslovima, bio je tako plašljiv da bi uvek pogrešio kad je stavljao tamjan u kadionicu za vreme prinošenja žrtve. I kad je jednom prilikom Krates stajao pored njega ji napadao ga što se meša u politiku, on je nekim ljudima naredio da Kratesa odvedu u zatvor. A Krates ga je ipak i dalje posmatrao iz zatvora kad je prolazio 132 i, stojeći na prstima, nazvao ga Agamemnončićom iz Hegesipolisa. On je bio nekako prilično praznoveran. Tako je jednom s Asklepi jadom bio u nekoj krčmi, gde je iz nepažnje pojeo neko meso koje je bilo odbačeno*. Kad je to čuo, razboleo se i pobledeo, dok ga Asklepijad nije prekoreo govoreći mu da ga nije meso uznemirilo, nego samo sumnja koju je imao o mesu. U * Misli se da je govor o mesu žrtvenih životinja prinetih boginji Hekati i podzemnim bogovima: Loquitur de epulis, quas divites in triviis Hecatae deisque inferis deponere solebant (Reiske, Hermes 24, 309). — Prev.

82

svim ostalim prilikama bio je, međutim, velikodušan i slobo­ douman. U pogledu telesndh navika, on je čak u starosti bio krepkog zdravlja, opaljen suncem, kao kakav atleta, krupan i veoma bodar. Stas njegov je bio skladan, što se može videti na njegovom malom kipu koji se nalazi u Eretriji u staram stadionu. Statua ga predstavlja gotovo nagog. 133 Bio je veoma druželjubiv, voleo je da prima i da skuplja mnogobrojno društvo oko sebe, jer je Eretrija bila nezdravo mesto; među uzvanicama je bdio pesnika i muzičara. Ljubazno je dočekivao i Arata i pesnika Likofrona i Antagoru sa Rodosa. Iznad svega se posvetio proučavanju Homera i lirskih pesnika, zatim Sofokla i Aheja, kome je odredio drugo mesto kao piscu satiričnih drama, dok je prvo mesto dao EshUu. Zato je i protiv svojih političkih protivnika, kažu, naveo ovo: Uskoro je brzi bio savladan od slabog, i orao od kornjače.

a stihovi su iz jedne Ahejeve satirične drame (Nauck TGF 34), 134 Omfale. I zato je pogrešno reći da nije čitao ništa osim Euripidove Medeje, za koju su neki tvrdili da je delo Neofronta iz Sikiona*. Sto se tiče njegovih učitelja, nije hteo ništa da zna za Pla­ tona i Ksenokrata, kao ni za kirenaika Paraibata; nasuprot tome, prema Stilponu je gajio divljenje, pa kad su mu jednom prilikom, postavili pitanje o Stilponu, on nije rekao ništa drugo nego da je to bio pravi gospodin. Teško je bilo prozreti Menedema, i kad bi se sporio, bilo je teško pobediti. ga. On bi se okretao i vrteo** u svim pravcima i bio spretan u nalaženju prigovora. Bio je velik erističar, kako priča Antisten u Redosledu filozofa. Naročito je voleo da upotrebljava ovaj dokaz: »Da li se dve stvari razlikuju jedna od druge?« — Da! — »A da li se pružanje koristi razlikuje od dobra?« — »Jeste.« — »Pa, onda, pružati korist nije dobro!« 135 Kažu da je negirao da postoje negativne rečenice, pretva­ rajući ih u afirmativne, a među ovima prihvatao je samo proste rečenice, odbacujući one koje nisu proste (mislim na hipotetične i složene rečenice). Heraklid tvrdi da še on, iako je u svom učenju bio platoničar, ipak poigravao i s dijalektikom. Tako je, kad ga je Aleksis jednom prilikom upitao da li je prestao da tuče oca, odgovorio: »Pa, ja ga nisam tukao, pa nisam h i * Sikion — grad u sevemom delu Peloponeza. — Prev. ** Tj. bio je neiskren. — Prev. «·

83

prestao da ga tučem.« A kad je Aleksis navaljivao da je trebalo da dvosmislenost odstrani prostim »da« ili »ne«, on odgovori: »Bilo bi besmisleno da se držim tvojih pravila kad mogu na samom pragu da te zaustavim.« I kad je Bijant neprestano omalovažavao proroke, Menedem mu je primetio da time ubija mrtvace. 136 Kad je jednom čuo od nekog čoveka da je najveće dobro postići ono što čovek želi, odgovorio je: »Tražiti ono što je po­ trebno mnogo je veće dobro.« Antigon iz Karista kaže da ni­ kad nije ništa ni napisao ni sastavio, i da se nikad nije čvrsto pridržavao jednog učenja. On takođe priča da je u raspravljanju bio tako borben da bi se povukao samo kad bi dobio dobre ba­ tine. Tako, na pnimer, mada se je rugao Aleksisu i svirepo ga izazivao, ipak je bio veoma ljubazan prema njemu. Naime, kad se jednom njegova žena plašila da bi mogla na putu biti na­ padnuta i orobljena, on ju je pratio od Delfa do Halkide. 137 Bio je veoma odan prijatelj, kao što se vidi po njegovoj odanosti Asklepijadu, koja se nije nimalo razlikovala od Piladove* ljubavi. Ah Asklepijad je bio stariji, tako da se govorilo da je on pisac, a da je Menedem glumac. I pričaju, kad im je Arhipolis jednom dao priznanicu na tri hiljade drahmi, da ni­ jedan nije hteo da je primi prvi, pa tako uopšte nisu uzeli novac. Priča se da su imali istu ženu. Naime, Asklepijad se oženio ćerkom, a Menedem njenom majkom. I kad je Askle­ pijadu umrla žena, uzeo je Menedemovu ženu, a Menedem se, pošto je postao upravitelj države, oženio nekom bogatašicom. Pa ipak, pošto su živeli u jednom domaćinstvu, Menedem je brigu o .upravljanju domaćinstvom poverio svojoj ranijoj ženi. Asklepijad je innro kao star čovek u Eretriji, pošto je s Menedemom živeo veoma skromno, mada su raspolagali velikim bogatstvom. Kad je kasnije jedan Asklepijadov miljenik došao na žabavu, pa su mu mladići zabranili pristup, Menedem im naredi da ga prime uz napomenu da mu Asklepijad i sad, kad je pod zemljom, otvara vrata. Njihovi glavni pomagači su bih Makedonac Asklepije i Agetor iz Lamije; jedan (je svakome od njih dao trideset mina**, a Hiponik je Menedemu dao dve hi­ ljade drahmi da bi imao čime da uda svoje kćeri. Kako priča Heraklid, imao je tri kćerke sa ženom rodom iz Oropije. * Pilad — prijatelj Oresta, sina Agametnnona i Klitemnestre. — Preo. ** Mina novčana jedinica — 100 drahmi. — Preo.

84

139

Gozbe je priređivao na taj način što bi pre toga doručkovao s dvojicom ili trojicom prijatelja i ostajao do kasnog popodneva. Zatim bi neko pozvao goste, koji su takođe već bili obedovali. Kad bi neko stigao prerano, šetao se gore-dole i ra­ spitivao kod onih koji su izlazili iz kuće šta ima na stolu i koliko je sati. Ako je na stolu bilo samo povrće, ili usoljena riba, oni koji su došli rano odlazili bi; a ako bi bilo mesa, oni bi ulazili u kuću. Leti bi na svako mesto stavljali otrcan prekrivač, a zimi ovčju kožu. Svaki gost je donosio svoj jastuk. Čaša iz koje su pili svi i koju su dodavali jedan drugome nije bila veća od četvrt litra (kćtile). Kao desert su služili naut ili bob, 140 ponekad i voće, kruške ili nar i druge plodove (φχροι) *, pa čak i suve smokve. O svemu tome pripoveda Likofron u svojoj satiričnoj drami Menedem, koju je napisao u čast filozofovu. Evo kako izgleda jedan primer: Tako je posle kratkotrajnog ručka došla skromna čaša koja je kružila od gosta do gosta, diskretno, a desert je predstavljao pametan razgovor za one koji su voleli da slušaju.

U početku su ga prezirali, nazivajući ga »kyon« (pas) ili »leros« (varalica). Kasnije su ga veoma cenili, pa su mu čak poverili i upravu države. Bio je poslanik kod Ptolemeja i Lizimaha, poštovan svuda. Poslat je i Demetriju kao poslanik, i on je postigao da dve stotine talanata** koje je grad plaćao ovome godišnje svede na pedest. I kad su ga kod Demetrija oklevetali da se sprema da grad preda Ptolemeju, on se branio 141 pismom čiji početak glasi: »Menedem pozdravlja kralja Deme­ trija. Čujem da su te izvestild o meni.« Priča se da ga je okle­ vetao Eshil koji je bio pristalica protivničke strane. Izgleda da se veoma dostojanstveno ponašao kao izaslanik kod Deme­ trija u vezi s Oropom, kao što to pominje i Eufant u Istorijama. I Antigon mu je bio veoma privržen i obično bi izjavljivao da je njegov učenik. A kad je Antigon pobedio varvare kod Lizimahije, Menedem je podneo predlog da mu se oda počast, vrlo 142 jednostavno i bez laskavih reči. On počinje ovako: »Na predlog komandanata i savetnika. Pošto je kralj Antigon pobedio var­ vare u bici, on se vraća kući u svoju zemlju, i obavlja uspešno sve prema svojoj volji: Senat i narod odlučiše . . .«*** » Značenje ove reči mi nije poznato. U velikom rečniku LiddellScott s.v. stoji »Lathyrus Ochrus«, pozivajući se, između ostalog, na ovo mesto, ali ja nisam mogao pnoveriti koji je to plod, pa sam preveo neodređeno. — Prev. ** Talanat (tšlanton) — 36 kg zlata ili srebra (u Atici). — Prev. *** Prema analogiji latinskog »Senatus Populusque Romanus« = ϊδοξε τη βουλή και τώ δήμω

85

Iz ovih razloga, a i na osnovu njegovog prijateljstva s Antigonom i u drugim stvarima, bio je osumnjičen da je ovome izdao grad, i pošto ga je Anistodem oklevetao, on napusti grad (Eretriju) i provede neko vreme u Oropu, u Amfijarejevu hra­ mu. A pošto su nestale neke zlatne čaše iz hrama, Beoćani opštim glasanjem odlučiše da ga proteraju. kao što priča Hermip. Posle toga on u očajanju poseti potajno svoje rodno mesto, uzme ženu i kćerke i dođe na Antigonov dvor, gde je umro slomljena srca. 143 Heraklid priča sasvim suprotno. Naime, da je postao savetndk Eretrijaca i da je više puta oslobodio grad od tirana, koji su pokušavali da dovedu Demetrija. On, dakle, nije predao grad Antigenu, nego je bio žrtva lažne klevete. Heraklid tvrdi da je Menedem sam otišao Antigonu i da je hteo osloboditi domovinu i da je, kad Antigon nije hteo da popusti, sam sebi oduzeo ždvot na taj način što sedam dana nije uzimao hranu. Nešto slično pripoveda i Antigon iz Karista. Samo sa Persejem je otvoreno ratovao, jer se verovalo da je Persej spre144 čio Antigona kad je ovaj zbog Menedema hteo Eretrijcima da vrati njihovu demokratiju. Zato je Menedem jednom prili­ kom uz čašu dokazao da Persej nije u pravu i, izme­ đu ostaloga, rekao i ovo: »Takav je on kao filozof, ali kao čovek, on je najgori od svih koji žive i koji će se posle roditi.« Prema podacima Heraklidovim, Menedem je umro u 74. godina života. I njemu sam posvetio epigram koji glasi ovako (Anth. Plan., V, 40). Cuo sam o tvojoj sudbini, Menedeme, ikako si svoje­ voljno umro ne jedući ništa tokom sedam dana. Učinio si delo dostojno Eretrijske škole, ali nedostoj­ no čoveka; jer tvoj vod je bila malodušnost, i ona te terala na to.

Eto, ovo su sokratici (Sokratovi učenici) i njihovi učenici. Sada treba da pređemo na Platona, osnivača Akademije, i na njegove sledbetnike, ukoliko su bili čuveni.

86

KNJIGA III GLAVA 1. — PLATON

(427— 347 pre n. e.) 1

Platon, sin Aristonov, rođen je u Atini. Majka mu je bila Periktiona, ili Potona, koja je vodila poreklo od Solona. Solon je imao brata Dropiđa, čiji je sin bio Kritija; ovoga sin je bio Kalaishros, a ovaj je bio otac Kritije, jednog od tridesetorice tirana, kao i Glaukona, koji je bio otac Harmida i Periktione; sin ove i Aristona, Platon je bio šesto koleno od Solona. A Solon je poreklo vodio od Nereja i Posejdona*. I za njegova oca takođe kažu da vodi poreklo od Melantoovog sina Kodrosa**, a, prema Trazilu, i Kodros i Melantos vode poreklo od Posejdona. 2 Speusip u spisu s naslovom Platonova posmrtna gozba i Klearh u svojoj Pohvali Platonu i Anaksalaid u drugoj knjizi dela O filozofima tvrde da se u Atini pričalo da se Ariston veoma zaljubio u Periktionu koja je tada bila u cvetu mladosti, ali da je nije dobio. A kad je prestao sa silom, video je u snu Apolona, i posle toga ju je ostavio nedirnutu sve dok nije ro­ dila dete.1 Platon se rodio, kako kaže Apolodor u Hronici, u osamde­ set i osmoj olimpijadi, sedmog dana meseca Targeliona,*** onog istog dana za koji Delijci tvrde da se rodio i Apolon. Prema Hermipovim podacima, umro je na svečanom svadbenom ručku, 3 prve godine sto osme olimpijade. Međutim, Neantes' kaže da * Posejdon — mlađi brat Zevsov, bog mora. Nerej — vladar Egej­ skog mora pod Posejdonom, imao 50 kćeri (Nereide), među kojima je najpoznatija Tetida, majka Ahilova. — Prev. ** Kodros — po priči, poslednji kralj atinski (oko 1068. pre n.e. — Prev. *** Targelion — jedanaesti atinski mesec (od polovine maja do po­ lovine juna), — Prev.

87

je umro u osamdeset četvrtoj godini života. On je, dakle, od Isokrata mlađi šest godina, je r Isokrat se rodio za vreme arhonta T.izimaha (436—435), a Platon za vreme arhonta Ameinija, u godini Pertiklove smrti (429). Pripadao je demi* Koliteus, kako kaže Antileon u svojoj drugoj knjizi Datumi. Prema nekima, on se rodio ha Egini, u kući Fidiada, sina Talesova, kao što Favorin iznosi u svojoj Šarenoj istoriji. Naime, njegov otac je bio poslat zajedno sa grupom ljudi da se naseli na Egini, ali se vratio u Atinu kad su ih Lakedemonjani proterali je r su pomagali Eginu. Platon je takođe bio horeg** u Atiini, na trošak 4 Dionov, tako tvrdi Atenodor u osmoj knjizi svoga dela Šetnje. Imao je dva brata — Adejmanta i Glaukona — i sestru Potonu, koja je postala Speusipova maika. Slova je naučio kod Dionizija, koga pominje u svojim Su­ parnicima (Anferastai). U gimnastici se vežbao pod Aristonom, borcem iz Argosa. Ovaj mu je i nadenuo ime Platon zbog nje­ govog lepog stasa, umesto njegovog prvobitnog imena Aristokle, prema dedi. Tako nam priča Aleksandar u svom delu Redosled filozofa. Drugi, opet, tvrde da je nadimak Platon dobio po ši­ rini svoga stila, ili po širokom čelu; tako priča Neantes. Neki 5 čak tvrde da se borio na Istmijskim igrama kao, na primer, Dikearh u prvoj knjizi dela Životopisi, a d& se bavio i slikar­ stvom i pisao pesme, najpre u ditirambima, a posle i Mrske pesme i tragedije. Pričaju da je imao slab glas; tako kaže i Timotej iz Atine2 u Životopisima. Priča se da je Sokrat usnio da vidi mladog labuda kako mu sedi na krilu; odjednom je labud bacio perje i poleteo puštajući prijatan glas; idućeg dana s njim se sastao Platon (kao učenik), a Sokrat je tada izjavio da je to labud iz sna. Filozofijom se najpre bavio u Akademiji, a kasnije u vrtu pored Kolona, kako priča Aleksandar3 u delu Redosled filozofa, kao naslednik Heraklitov4. Kasnije, kad je nameravao da se takmiči u tragediji, čuo je Sokrata ispred Dionizijevog pozorišta, spalio svoje pesme i rekao***.5 Hefeste, dođi ovamo: potreban si Platonu. * Dema (demos) — opština, zemlja, pokrajina; u Atici — opštine fila. Fila (phylč) — pleime, plemenska zajednica. U Sparti su bile 3 file, a u Atini najpre četiri, kasnije deset lila. — Red. ** Horeg (choregčs) — vod hora u prikazivanju tragedija; slično režiseru u pozorištu — Red. *** Citat podešen prema Homeru, Ilijada, XVIII, 392. — Prev. od

88

10

6 Otada je, kao dvadesetogodišnjak, kažu, slušao Sokrata. Posle Sokratove smrti, pridružio se Heraklitovom učeniku Kratilu, i Hermogenu koji je iznosio Parmenidovu filozofiju. Kad mu je bilo dvadeset osam godina (kako priča Hermodor) otišao je Euklidu u Megaru sa još nekim Sokratovim učenicima. Posle toga je otputovao u Kirenu da poseti matematičara Teodora, a odande u Italiju pitagorovcima Filolaju i Euritu. Odande je krenuo u Egipat da sluša proroke. Kažu da ga je i Euripid* pratio na tom putu. Tamo se razboleo, i sveštenici su ga lečili morskom vodom. Zato je i rekao {Euripid, Ifigenija Taurid., 1193): More ispere svako zlo ljudsko.

7 Kažu da je tada, u skladu s Homerovim rečima**, izjavio da su Egipćani od svih ljudi najveštiji u lečenju. Platon je takođe nameravao da se upozna s magima, ali je od toga odustao zbog ratova u Aziji. Vratio se u Atinu i provodio vreme u Akademiji, a to je gimnazija ispred gradskih zidova u jednom gaju, nazva­ nom tako po nekom heroju Hekademu, kao što priča Eupolis u svojoj drami Podvaladžije: ... u senovitim šetalištima boga Hekadema.

Ali i Timon u svojim stihovima upućenim Platonu kaže: Sve te je vodio Platon, krupan čovek, ali govornik prijatnog glasa, u prozi sličan cvrčcima koji, sedeći na Hekađemonovom drveću, prosipaju zvuk prijatan kao što je ljiljan.

8 Prvobitno se ovo mesto zvalo Hekademija. Platon je bio pri­ jatelj Isokratov. Praksifan je pisao o nekom razgovoru o pesnicima koji su vodili Platon i njegov gost Isokrat na nekom polj­ skom dobru. Aitistoksen priča da je Platon triput bio na ratnom pohodu: u pohodu na Tanagru, zatim na Korint i, treći put, na Delij, gde se takođe istakao. On je spojio učenja Heraklita, pitagorovaca i sokratika. U svom učenju o čulnim stvarima on se slaže s Heraklitom, u učenju o umskim stvarima i umnom saznanju — s Pitagorom, a u političkim stvarima filozofirao je sa Sokratom. * Evripid (480—406 pre n.e.) — veliki helenski tragičar. Napisao 75 dela, od kojih je sačuvano 19. Najpoznatije su: Medeja, Ifigenija, Alkesta, Hipolit. — Prev. ** Odiseja, IV, 231. — Prev.

89

9

Neka autori, među njima i Satir6, kažu da je pisao Dionu na Siciliji da kupi za sto mina* tri pitagorske knjige od Filolaja. Pričaju, naime, da je bio imućan, pošto je od Dionizija primio više od osamdeset talanata**. To iznosi Onetor u svom delu sa naslovom Da li se mudar čovek obogaćuje? Mnogo ko­ risti je imao i od komediografa Epiharma pošto je brojna mesta prepisao od njega, kao što tvrdi Alkim u četiri eseja posvećena Amintu7. U prvom eseju kaže ovo: »Očigledno je da i Platon upotrebljava mnoge Epiharmove reči. Treba to da pogledamo. Platon tvrdi da je predmet čulnog 10 saznanja ono što nikada ne ostaje ni u kvalitetu ni u kvantitetu, nego se nalazi u neprekidnom toku i promeni. Tako, kad se ne­ koj grupi stvari oduzme broj, te stvari više nisu slične ni u kom pogledu, ni po prirodi, ni po kvalitetu, ni po kvantitetu. To su stvari kojima uvek pripada nastajanje, a nikad biće. A pred­ met umskog saznanja je nešto od čega se ništa ne oduzima i čemu se ništa ne dodaje. To je priroda večnih stvari koje su slične i jednake samim sebi. I zaista se Epiharm o predmetima čula i predmetima misli tako izrazio: A. Ali bogovi su uvek postojali; nikada nije bilo bez njih, dok stvaili na ovom svetu imaju isti tok i uvek nastaju iz istih uzroka. B. Pa ipak se za Haos kaže da je od svih božanstava na­ stalo prvo. A. Kako to? Ako stvarno nije ničeg bilo, iz čega bi to prvo moglo doći! B. Zar, onda, ništa nije došlo prvo? A. Ni drugo, tako mi Zevsa! Bar od onih stvari o kojima baš sada razgovaramo; one su, naprotiv, postojale od pam tiveka... A. Pretpostavimo da jednoj gomili kamenčića koja sadrži paran ili neparan broj dodamo jedan kamenčić, ili da oduzmemo jedan od postojećih kamenčića: misliš li da će broj kamenčića ostati isti? B. Neće.

11

* Mina (min&) — starogrčka novčana jedinica 1 mina=100 drahmi, 1 drahma = 6 obola. ** Talant = novčana i težinska jedinica. U Atici je talant iznosio 36 kg zlata ili srebra.

90

A. Ako jednom aršinu (platna) daš još nekoliko (palaca), ili ako od onog što već imaš malo odsečeš, da li će još postojati stara mera? B. Naravno da neće. A. A sad pogledaj ljude na sličan način: jedan ra­ ste, drugi nestaje, i oni se svi neprestano menjaju. A stvar koja se po prirodi menja i nikad ne os­ taje u istom stanju i položaju mora se uvek razlikovati od onog što je bila ranije. Tako smo i ti i ja juče bili jedno, a danas smo drugo, i bićemo i sutra drugo, i ni­ kad nećemo ostati isti, na osnovu ovoga zaključka. 12

Alkim kaže i ovo: »Mudraci tvrde da postoje neke stvari koje duša saznaje preko tela, kao što je to kod slušanja, ili gle­ danja; i da postoje druge stvari, koje ona razlikuje sama po sebi, ne služeći se pri tome telom. Otuda proizlazi: od svih stvari što postoje, neke su predmet čula, a neke predmet misli. Zato je Platon učio da — ako želimo jednim pogledom da obuhva­ timo principe koji postoje u svetu — moramo prvo razlikovati ideje, kao što su: sličnost, i jedinstvo, i mnoštvo i veličina, mi13 rovanje i kretanje; pored toga, moramo pretpostaviti postojanje lepog, dobrog, pravičnog i slično, što postoji samo po sebi i samo za sebe. Na trećem mestu moramo videti koliko ideja je u odnosu prema drugim idejama, kao što su: znanje, iM veli­ čina ili svojina, imajući na umu da stvari iz našeg iskustva imaju ista imena kao i ideje pošto one učestvuju u njima (i deo su njih); mislim tako da stvari koje su deo pravičnosti jesu pravične, stvari koje su deo lepote jesu lepe. Svaka od ovih ideja je večna, samo umom saznatljiva i nepramenljiva. (Zato Platon i kaže da one u priroda postoje kao uzori, i da sve styari imaju sličnosti s idejama zato što su samo kopije ovih uzora (prouzordka)). Epiharm govori ovako o dobrom i o idejama:14 14

A. B. A. B. A.

— — — — —

Da li je sviranje u frulu nešto? Svakako! Da li je, onda, čovek sviranje u flautu? Nije, razume se. Hajde da vidimo sad šta je svirač u flautu? Ko misliš da je on? Je li čovek, ili nije? B. — Sigurno jeste. A. — Zar, onda, ne misliš da će to isto biti slučaj i sa do­ brim. Zar dobro nije nešto što postoji po sebi? I nije 91

Ii onaj što je naučio tu stvar i zna je, — nije li on sam postao dobar, baš onako kao što se učenjem svi­ ranja u flautu postaje svirač, Ili igrač samo kad se nauči igranje, ili pletač kad se nauči pletenje. Uz­ mimo bilo koju veštinu: onaj koji je naučio neće po­ stati veština, nego će biti veštak.« 15

Platon u svom obrazloženju za prihvatanje ideja kaže ovo. »Pošto postoji sećanje, onda moraju postojati i ideje, jer sećanje pretpostavlja nešto čvrsto i stalno, a ništa nije stalno osim ideje.« — »Jer, kako bi se«, kaže on, »održavala živa bića ako ne bi stajala u izvesnoj vezi sa idejama i da im priroda nije dala razum u tu svrhu? A sada se sećaju sličnosti hrane (i pića) koja im je potrebna, što pokazuje da životinje imaju urođenu snagu i sposobnost da određuju šta je slično. I zato one osećaju životinje koje pripadaju njihovom rodu — kako to kaže Epiharm:

16

Dragi Eumeju, mudrost nije ograničena samo na jednu stvar, nego sva živa bića imaju i razum. Jer, ako želiš pažljivo da proučiš kokoš, iz roda živine, ona ne rađa žive potomke, nego leži na jajima i budi život u njima. A mudru stranu u tome zna jedino Priroda, jer je kokoš to naučila sama od sebe.

I opet: Ne čudimo se što tako govorimo i što se sami sebi dopadamo i mislimo da smo lepi. Jer jedan pas drugom izgleda kao nešto najlepše, i vo ■ — volu, magarac — magarcu, i svinja sigurno svinji.«

17

To i tome slično Alkim navodi kao prim ere kroz četiri knji­ ge, ističući tako koristi koje je Platon imao od Epiharma. A da je Epiharm bio potpuno svestan svoje mudrosti, može se videti iz stihova u kojima proriče da će imati podražavaoca: Kao što ja mislim — a kad mislim, ja to znam sasvim dobro — mojih će se reči jednom sećati. Neko će ih uzeti i osloboditi ih metra (ritma) u kome su sad sastavljene, obaviće ih u purpurno ruho i preplesti ih finim rečima; 1, pošto je nepobediv, on će ostale ljude načiniti lakim plenom pobede.* * Ove Epiharmove fragmente naučnici smatraju apokrifnim. Epiharm je rodom iz Magare na Siciliji, i predstavnik dorsko-sicilske komediografije (oko 550—460). Bio je visoko cenjen od savremenika, dok je njegov ugled kasnije malo opao. — Prev. 92

18

Izgleda da je Platon i knjige mimografa Sofrona, koje su dotle bile zanemarene, prvi uneo u Atinu, i da je po ugledu na njega udešavao svoje ponašanje; kažu čak da je to nađeno i pod njegovim jastukom. Triput je plovio na Siciliju. Prvi put radi upoznavanja ostrva i da vidi kratere Etne; tada ga je i Hermokratov sin Ddonizije,* tadašnji tiranin, naterao da postane njegov dobar pri­ jatelj. A pošto je Platon raspravljao o tiraniji i tvrdio da prava vladareva sama nisu najbolja stvar ako se vladar ne ističe i 19 vrlinom, tiranin se uvredio i besno uzviknuo: »Ti govoriš kao podetinjali starac!« Na to mu ovaj odgovori: »A ti kao tiranin.« Tiranin se tada razbesneo d u početku je nameravao da ga ubije; a kasnije, kad su ga Dion i Aristomen stišali, on to nije učinio, nego ga je predao Lakeđemonjaninu Polisu koji je upravo tada došao zbog nekog izaslanstva, s naređenjem da ga proda u ropstvo. Ovaj ga je odveo na Eginu i izložio na prodaju. Posle toga ga je Hanmandros, sin Harmandridov, optužio, predlažući smrtnu kaznu, na osnovu zakona koji važi u Egini; tj. da prvi Atinjanin koji kroči na ostrvo bude ubijen bez ikakvog suđenja. Ovaj zakon je on sam, tužitelj, doneo — kao što priča Favorin u Mešovitoj istoriji. Ali kad je neko primetio, mada u šali, da je prestupnik filozof, oni ga pustiše. Drugi, opet, tvrde da je bio doveden u Skupštinu; tamo je, ne govoreći ni reči, čekao šta će se dogoditi. Skupština, doduše, odluči da ga ne ubiju, 20 ali da bude prodan kao ratni zarobljenik. Slučajno je tu bio prisutan kirenaik Anikeris, koji ga je kupio za dvadeset mina** (neki kažu za trideset) i pošalje ga natrag u Atinu njegovim prijateljima, i oni odmah pošalju novac. A ovaj odgovori da ne priliči da samo oni budu dostojni da se staraju o Platonu. Neki tvrde da je i Dion poslao novac i da ga Anikeris nije hteo pri­ miti, nego da je Platonu kupio i vrtić koji še nalazi u Akade­ miji. A za Polisa se priča da je bio pobeđen od Habrije i da se 21 posle toga udavio u Heliki,8 je r je filozof izazvao gnev bogova. — Tako pripoveda Favorin u prvoj knjizi Uspomena. Ali ni Dionizije nije mirovao. Kad je o svemu tome čuo, poručio je Platonu da ne govori ružno o njemu. Platon mu je odgovorio da nema vremena da bi se sećao Dionizija. * Ovde je reč o sirakuškom tiraninu Dioniziju Starijem (405—356), koji je proterao Kartaginjane sa Sicilije. — Preo. ** Mina — reč semitskog porekla, predstavljala je u današnjoj vrednosti otprilike 100 zlatnih franaka, ili 20 zlatnih dolara. Sve to je, ra­ zume se, samo približno. — Prev.

93

Drugi put je Platon došao da od Dionizija traži zemlju i ljude za ostvarenje svoje idealne države. I mada mu je ovaj to obećao, nije to učinio. Neki kažu čak da je Platon bio u velikoj opasnosti, jer je bio sumnjiv da nagovara Diona i Teodota na neki plan o oslobođenju čitavog ostrva. Tada je i pitagorovac Arhita poslao Dioniziju pismo, molio za Platona i ispra­ tio ga zdravog i čitavog u Atinu. Pismo glasi ovako: »Arhita pozdravlja Dionizija 22

Mi svi, prijatelji Platonovi, poslasmo ti Lamiska i Fotida da odvedemo filozofa na osnovu sporazuma sklopljenog s to­ bom. Dobro bi uradio kad bi se setio oduševljenja s kojim si nas terao da obezbedimo Platonov dolazak na Siciliju, je r si želeo da ga nagovoriš i da, između ostalog, preduzmeš i od­ govornost za njegovu bezbednost sve dok bude boravio kod tebe, i za njegov povratak. Setd se takođe da si veoma cenio njegov dolazak i da si od toga vremena imao za njega više po­ štovanja nego bilo za koga na dvoru. A ako te je uvredio, onda ti priliči da postupaš kao čovek i da nam ga vratiš čitavog. Jer, ako tako postupiš, učinićeš po pravdi, a nama ćeš učiniti uslugu.« 23 Treći put je Platon došao da pomiri Diona s Dionizijem, ali pošto mu to nije pošlo za rukom, vratio se u svoju domovinu. Tamo se nije mešao u politiku, mada je bdo državnik, kao što se vidi dz onog što je napisao. Razlog za to je bio taj što se narod već bio prilagodio drugim uređenjima i merama. Pamfila u dvadeset petoj knjizi svojih Uspomena kaže da su Arkađani i Tebanci, osnivajući grad Megalopolis, pozvali Platona da im bude zakonodavac. Ali kad je ovaj uvideo da su im u tom pogledu mišljenja različita, nije hteo da pođe. Priča se takođe da je branio stratega Habriju koji je bio osuđen na sm rt i 24 kojega niko od građana nije hteo da brani. Kad je zajedno s Habrijem odlazio na Akropolis, sreo ga je neki sikofant,* po imenu Krobil, i rekao mu: »Zar ti dolaziš ovamo drugoga da braniš? Zar ne znaš da i tebe čeka Sokratov otrov**?« A Platon je odgovorio: »I kad sam bio u ratu u borbi za domovinu trpeo sam opasnosti, pa ću i sada da ih podnesem iz dužnosti prema prijatelju.« * Sikofant je prvobitno bio onaj koji potkazuje ljude koji krišom prenose smokve preko granice. Kasnije, od 5. veka dalje, tako su zvali ljude koji su poštenim građanima podmetali krivice i tako ih dovodili pred sud. Zato nije nikakvo čudo, ako je sad ovaj potkazani tražio svog »antisikofanta« da ga brani služeći se sličnim sredstvima. ** Tj. kukuta.

94

On je bio prvi koji je iznosio učenje u obliku dijaloškog metoda, kao što kaže Favorin u osmoj knjizi svojih Šarenih istorija, a takođe je prvi objasnio analitički metod istraživanja Leodamu sa Tasosa, prvi je u filozofskoj raspravi upotrebio izraze »antipod«, »elemenat«, »dijalektika«, »kvalitet« (poiotes) »pravougaoni broj« (promeke) — proizvod iz dva nejednaka faktora; nasuprot kvadratnom broju. Među izrazima za ograni­ čavanje (ton peršton) njemu pripada izraz ravna površina (ten epipedon epiphšneian). Uveo je izraz »božje proviđenje«. 25 Platon je kao prvi među filozofima odgovorio na besedu Lizi je, sina Kefalovog, pa ju je razmatrao reč po reč u Fedru Prvi je takođe govorio o značenju gramatike. I pošto se prvi suprotstavio gotovo svim svojim prethodnicima, postavlja se pitanje iz kog razloga nije pomenuo Demokrita. Neant iz Kizika priča: »Kad je Platon polazio u Olimpiju, svi Grci su se okre­ nuli prema njemu, tamo se sastao i s Dionom* koji je nameravao da krene u rat protiv Dionizija.« U prvoj knjizi Favorinovih Uspomena priča se da je Persijanac M itradat podigao u Akademiji Platonu statuu na kojoj je napisao ove reči: Mi­ tradat iz Persije, sin Orontobatov, posveti Muzama lik Plato­ nov koji je načinio Silanion. 26 Heraklid kaže da je Platon u mladosti bio tako skroman i uredan, da ga nikad nisu videli da se preterano glasno smeje. Uprkos tome, bio je izložen poruzi komičkih pesnika. Teopomp u delu Hedihares kaže ovako: Jedan nije jedan, a broj dva jedva da je jedan, kako kaže Platon.

I Anaksandrid u Tezeju: Kad je jeo masline, tačno kao Platon...

I Timon se ovako igra rečima s njegovim imenom: Tako je Platon**... * Biografiju ovog znamenitog čoveka napisao je Plutarh. (Vidi Dion. Brut, »Rad«, Beograd 1964.). ** Ovo mesto je neprevodljivo. Donekle bi se shvatilo ako bismo u prevodu upotrebili reč platituđe, ili nemački Plattheit, ili engleski platitude. To znači »površnost«, »bljutavost« ili nešto slično. Mi za tu igru reči nemamo odgovarajuće reči — Prev.

95

27

A Aleksis u Meropidi: U pravo vreme dolaziš. Jer ja sam na kraju, i ne znam kuda ni Šta, šetam se gore-dole kao Platon, i ne nađoh nijednog mudraca nego samo zamaram noge.

I u Ankilionu: Pričaš o nečemu što ne znaš; pridruži se u trci Platonu i saznaćeš sve o sapunu i luku.

Amfis u komediji Amfikrates kaže: A. A što se tiče toga šta je dobro, koje ti zbog nje želiš da postigneš, ja više ništa ne znam o njemu, gospodaru, osim što znam o Platonovu dobru. B. Samo sačekaj!

28

I u Deksidemidi: O Platone, ništa ti ne znaš osim mrštiti se obrva uzdignutih uvis kao puž.

K ratin u Pseudobolimaju (podmetnutom detetu): Jasno je da si čovek i da imaš dušu. Po Platonovim rečima, ja to ne znam, ali podrazumevam da imam.

Aleksis u Olimpiodoru: A. Moje smrtno telo je istrulelo, a moj besmrtni đeo je odleteo u vazduh. B. Zar to nije Platonovo učenje?

I u Parazitu: Ili prema Platonu, razgovarati s&m sa sobom.

29

I Anaksila ga bocka u Botrilionu, u Kirki i u Bogatašicama. Aristip u četvrtoj knjizi svoga dela O raskoši starijih pripoveda da je bio veoma privržen nekom mladiću po imenu Aster, koji je s njim proučavao astronomiju, kao i Daonu koga sam maločas pomenuo, a neki tvrde i Fedru. Njegovu strast otkrivaju ovi njegovu epigrami, za koje kažu da ih je njemu posvetio (A nth. Oal., VII, 669 — 670): Moj Astere*, ti posmatraš zvezde; ah, da sam nebo, da bih te mogao posmatrati mnogim očima... * Reč Aster znači i »zvezda«. — Preo.

96

Još jedan epigram: Među živima si ranije sijao kao Jutarnja zvezda, a sad posle smrti sijaš kao Hesperos iz daljine. 30 Dionu je posvetio ovaj epigram (Anthol. Pal., VII, 99): Mojre* su Hekubi** i Trojankama koje su se tada rodile namenile suze. A tebi, Dione, posle tvojih divno izvr­ šenih đela, presekli su nade. Sada ležiš u prostranoj domovini, poštovan od građana, Dione, koji si me zaludeo u ljubavi.

31

Ovo je, kažu, napisano na njegovom grobu u Sirakuzi. Priča se dalje da se zaljubio i u Aleksisa i Fedra, kao što je malopre rečeno, i da je sastavio ovaj epigram (A nth. Pal., VII, 100): Sada, kad Aleksis ne znači ništa, ja rekoh samo to da je lep za pogled, i na svakom mestu svi su pogledi upe­ reni u njega. Srce, zašto psima pokazuješ kosku? Ti ćeš se kasnije zbog toga kajati. Zar nismo na ovaj način izgubili Fedra?

Imao je i ljubavnicu Arhianasu kojoj je napisao ovo (Anth. Pal., VII, 217): Imam Arhianasu, heteru iz Kolofona, u čijim borama se nalazi vrela ljubav. Ah, nesrećni ljudi koji ste sreli tu mladost na njenom prvom putovanju, kroz kakvu ste vatru prošli!

32

Napisao je i epigram Agatonu (Anthol. Pal., V, 78): Ljubeći Agatona imao sam dušu na usnama; došla je, jadna, kao da će preći u njega.

Još jedan epigram (Anthol. Pal., V, 79): Gađam te jabukom; a ako me ti zaista voliš od svoje volje, primi je, i udeli mi od tvog devičanstva. A ako misliš dnigačije, da ne d& bog da se to desi, onda je uzmi i pomisli kako kratkotrajna je lepota.

Još jedan (Anthol. Pal., V, 80): Ja sam jabuka. Neko ko te voli bacio me tebi. Pristani, Ksantipo, jer i ja i ti »no rođeni da se osušimo. Red.

* Mojre — boginje sudbine (suđenice); kod Rimljana — Parke. —

** Hekuba — žena trojanskog kralja Prijama, Hektorova majka — Red.7

7 D logen

97

33 Kažu da je njegov i epigram posvećen Eretrijcima izgnanim iz zemlje (Anthol. Pal., VII, 259): Mi smo eretrijskog roda sa Eubeje, a ležimo blizu Suze. Ah, kako daleko od naše rodne grude.

I još jedan (Anthol. Pal., IX, 39): Kiprida* reče Muzama: — Devojčice, cenite Afroditu ili ću vam naoružati Erosa. A Muze odgovoriše Kipridi: »Te tvoje brbljarije su za Aresa, a to đete ne leti k nama.«

Još jedan (Anthol. Pal., IX, 44): Neki čovek nađe zlato i ostavi na tom mestu konopac; A kad posle toga nije našao zlato koje je bio ostavio, on konopac obavi oko vrata.

34

Molon, koji je bio njegov neprijatelj, kaže: »Nije nikakvo čudo to što je Dionizije u Korintu, nego to što je Platon na Siciliji.« Izgleda da ni Ksenofon nije bio u dobrim odnosima s njim. U svakom slučaju, dobij a se utisak suparništva kad se pomisli na to da su napisali slične stvari — Simpozijum (Gozba), Odhranu Sokratovu i Uspomene moralne sadržine. Zatim, Pla­ ton je napisao Državu, a Ksenofon Kirupediju**. I u Zakonima Platon kaže da je vaspitanje Kirovo bilo izmišljeno, je r Kir nije bio takav. I mada obojica pominju Sokrata, oni jedan dru­ goga nikako ne pominju, osim što Ksenofon pominje Platona 35 u trećoj knjizi svojih Uspomena. Priča se takođe da je Antisten, kad je nameravao da pročita nešto što je bio napisao, pozvao i Platona da bude prisutan. I kad je ovaj pitao šta namerava da čita, Antisten odgovori: »O tome da ne postoji mogućnost kontradikcije.« Na to će Platon: »Pa kako-ti možeš pisati o to­ me?« — dokazavši mu da on stoji u protivrečnosti sa samim sobom. Posle toga Antisten je napisao dijalog protiv Platona pod imenom Sathon. I od toga vremena oni se otuđiše jedan od drugoga. Kažu da je i Sokrat, kad je slušao Platona da čita Lizisa, uzviknuo: »Herakla mi, kako mnogo ovaj mladić laže o meni! Je r taj čovek je napisao mnogo što Sokrat uopšte nije kazao.« * Kiprida — Kipranka, naziv za boginju Afroditu, koja je po mi­ tologija rođena iz morske pene na Kipru. — Red. ** Kirupedija, (Kyrupaideia) znači: vaspitanje Kirovo. Delo grčkog pisca i vojskovođe Ksenofonta (430—354. pre n.e.) predstavlja prvi roman zapadne svetske literature. Pisac u opisu Kira starijeg iznosi svoja mi­ šljenja o idealnom kralju i njegovom vaspitanju.

98

36

37

38

39

40

Platon je i s Aristipom bio u lošim odnosima. U dijalogu 0 duši on ga napada i govori da nije bio prisutan kad je Sokrat umirao, nego da je bio u Egini. Kažu da je i prema Eshiiiu osećao neku ljubomoru zato što je i ovaj uživao dobar glas kod Dionizija. Kad je Eshin stigao na dvor, Platon ga je pre­ zirao zbog siromaštva, ali ga je Aristip podržavao. A Idomenej tvrdi da su u stvari Eshinovi oni dokazi kojima se služi Kriton kad je u zatvoru nagovarao Sokrata da pobegne, i da ih je Platon pripisao Kritonu zbog neprijateljstva prema Eshinu. Platon nigde u svojim spisama ne pominje sebe po imenu, osim u dijalogu O duši i u Apologiji. Aristotel kaže da je stil dijaloga negde u sredini između poezije i proze. Favorin priča kako je jednom prilikom, dok je Platon čitao dijalog O duši, samo Aristotel ostao do kraja, dok su se svi ostali slušaoci digli 1 otišli pre. Neki pričaju da je Filip iz Opunta prepisao njegovo delo Zakone, koji su bili napisani na voštanim tablicama. Kažu da je njegovo delo i Epinomis. Euforion i Panaitios pričaju da je početak Države više puta bio izmenjen, a Aristoksen tvrdi da je Država gotovo ćela bila napisana u Protagorinim Kon­ troverzama. Postoji priča da je prvo napisao Fedra, a predmet zaista sadrži nešto mladalačko. Međutim, Dikearh celokupan način njegovog pisanja kudi kao vulgaran. Priča se da je Platon jednom prilikom viieo nekog da se kocka i da ga je prekoreo. I kad mu je ovaj odgovorio da igra u sitne pare, on je primetio: »Ali navika nije sitnica.« Upitan da li će o njemu postojati kakve uspomene kao što postoje o njegovim prethodnicima, on je rekao: »Prvo čovek treba da stekne ime, pa će uspomena biti mnogo.« Kad je jed­ nom učao Ksenofon, on mu je rekao da izudara bičem njegovog roba, je r da sam to ne može da uradi pošto se razbesneo. Kažu da je rekao jednom od robova: »Ja bih te izudarao da nisam bio besan.« I kad je jednom seo na konja, ubrzo je sjahao govoreći da se plaši da ga ne zarazi konjski ponos. Pijanima je savetovao da se pogledaju u ogledalo, pa će odustati od pića koje ih tako izobličuje. A piti tako da se čovek opije nije nigde pristojno, osim na onim svečanostima gde sam bog daje vino. Nije mu se dopalo ni dugotrajno spavanje. U Zakonima on kaže: »Nijedan čovek koji spava nije ni za šta.« Govorio je da je istina najprijatnije od svega što se čuje. O istini govo­ ri i u Zakonima. »Lepa je stvar istina, o stranče, lepa i trajna. Ali izgleda da je to stvar u koju nije lako ubediti ljude.« 7·

99

Uvek je želeo da za sobom ostavi spomenik, bilo u srcima prijatelja ili pak u spisima. Sam se vrlo mnogo povlačio u samoću, kao što neki autori pričaju. Umro je pod okolnostima koje smo već spomenuli, u tri­ naestoj godini vladavine kralja Filipa, kao što tvrdi Favorin u trećoj knjizi svojih Uspomena. Teopomp priča da mu je kralj ukazao počasti.® Ali Mironijan u svojim Paralelama pominje 41 da Filon govori o nekim poslovicama koje su se širile u vezi s Platonovim vaškama, kao da je on na ovaj način umro* Sahra­ njen je bio u Akademiji gde je filozofirajući proveo najviše vremena. Zato je i njegova sekta bila prozvana sektom akade­ mika. Bio je ispraćen od svih koji su bili u Akademiji, a nje­ gova oporuka je glasila ovako: »Ovo je ostavio Platon i ovako odlučio. Imanje u Ifistijadi, koje se sa seveme strane graniči drumom koji vodi iz Kefisijskog hrama, sa juga Heraklovim hramom u Ifistijadi, sa istoka imanjem Arhestrata iz Freara, a sa zapada imanjem Filipa iz Holide: neka nikome ne bude dozvoljeno ni da ga proda ni da ga otuđi, nego neka ostane svojina dečaka Adejmanta da njime raspolaže. Imanje u Eiresidi, što sam ga kupio od Kalimaha, koje se sa severa graniči imanjem Eurimedonta iz Mirine, sa juga imanjem Demostrata iz Ksipete, sa istoka imanjem Eu­ rimedonta iz Ksipete, sa zapada rekom Kefisom. Tri mine** srebra. Srebrna posuda teška 165 drahmi, čaša teška 45 d’ ahmi, jedan zlatan prsten i minđuše zajedno težine četiri drahme i tri obola. Euklid, kamenorezac, duguje mi tri mine. Artemidu 43 puštam na slobodu. Ostavljam četiri kućna roba — Tihona, Bikta, Apolonida i Dionizija. Nameštaj < ___ > kako je u spisku, duplikat ima Demetrije. Nikome ništa ne dugujem. Moji izvršioci su Leosten, Speusip, Demetrije, Hegija, Eurimedon, Kalimah i Trazip.« ,· Eto tako je on odlučio u testamentu. A na njegovom grobu napisani su sledećd epitafi (Anthol. Pal., VII, 60): Ovde leži božanski Aristokle, koji se isticao među smrtnim ljudima umerenošću i pravičnošću svoga karaktera. I ako je ikad iko postigao veliku nagradu za mudrost, stekao je to on, a zavist ga ne prati. * O toj bolesti smo već ranije čitali. Uporedi napomenu 35 uz prvu Knjigu. — Prev. ** Mina (436,6 g) = 100 drahmi. — Prev.

100

Drugi epitaf (Anthol. ΡαΙ., VII, 61): Ovo Platonovo telo krije zemlja u svojim nedrima, a njegova duša ima svoje besmrtno mesto kod blaženih; sina Aristonovog, koga i svaki dobar čovek poštuje, koji živi daleko, pošto je video božanski život.

Još jedan kasniji epitaf (Anthol. Pal., VII, 62): Orlu, zašto si sleteo iznad njegovog groba? Reci da li si ugledao zvezdanu kuću nekog od bogova? Ja sam lik Platonove duše koja je odletela na Olimp, a od zemlje rođeno telo čuva ovde Atička zemlja.

45

Postoji i moj epitaf koji glasi ovako (Anthol. Pal., VII, 108): I da Feb nije stvorio Platona u Grčkoj, kako bi on spisima lečio duše ljudi? Jer kao što je božji sin Asklepije lekar tela, tako je Platon lekar besmrtne duše.

Još jedan epitaf o tome kako je umro (Anthol. Pal., VII, 109): Feb je smrtnicima dao Asklepija i Platona, jednog da spasava dušu, a drugoga da spasava njihova tela. Sa jednog svadbenog ručka otišao je u onaj grad koji je s&m sagradio i postavio u Zevsovom dvoru.

46

Njegovi su učenici bili: Atinjanin Speusip, Ksenokrat iz Kalhedona, Aristotel iz Stagire, Filip iz Opunta, Hestijej iz Perinta, Dion iz Sirakauze, Amiklo iz Herakleje, Erast i Korisk iz Skepsa, Timolaj iz Kizika, Euajon iz Lampsaka, Piton i Heraklid iz Ena10, Atinjani Hipotales i Kalip, Demetrije iz Amfipolisa, Heraklid Pontski i mnogi drugi, među njima i dve žene: Lasteneja dz Mantineje i Aksioteja iz Flijunta, koja se oblačila i kao muškarac, prema pričanju Dikearhovom. Neki kažu da 47 ga je slušao i Teofrast. Hameleon dodaje i retora Hiperida i Likurga. Slično priča i Polemon. Sabinos pomiinje i Demostena, navodeći Mnesistrata sa Tasa, u četvrtoj knjizi svojih Gradiva za istraživanja. A to je verovatno.11 Pošto se i ti oduševljavaš Platonom,18 i to s pravom, i pošto tako žudno biraš učenje upravo ovoga filizofa ispred svih ostalih, smatrao sam potrebnim da prikažem prirodu tih nje­ govih rasprava, redosled dijaloga i njegov način dokazivanja, i to koliko je moguće u osnovnim elementima, i u glavnim crtama; sve to zato da ove činjenice o njegovu životu koje sam prikupio ne bi izgubile od vrednosti ako bih propustio da pri­ čam o njegovim učenjima. Jer, kao što kažu, to bi značilo 101

48

49

50

51

sipati vodu u more kad bi trebalo da ti pričam sve u pojedi­ nostima. Kažu da je Zenon iz Eleje prvi pisao dijaloge. Ali, prema Favorinu u Uspomenama, Aristotel u prvoj knjizi svoga dela 0 pesnicima tvrdi da je to bio Anaksimen iz Stire ili Teosa. A ja mislim da Platon koji je usavršio ovaj način pisanja treba da dobije nagradu za lepotu i za s&m pronalazak. Dijalog je govor koji se sastoji od pitanja i odgovora o nekom filozofskom ili političkom predmetu, s odgovarajućim poštovanjem ka­ raktera ličnosti uvedenih u dijalog i samog kvaliteta govora. Dijalektika je veštdna govora, pomoću koje možemo ili odbiti ili utvrditi neke postavke pitanjem i odgovorom sagovomika. Postoje dve vrste Platonovih dijaloga, jedna za pouča­ vanje (hyphegetik6s) a druga za istraživanje (zetetikos). Dija­ log hyphegetikos deli se na dve vrste, teoretsku i praktičnu (theoretikos kai praktikos). Teoretski deo, opet, deli se na fizički i logički (physik6s kai logikćs), a praktični deo u etički 1 politički (ethikćs kai politikćs). I dijalog istraživanja (zetetikos) ima dva glavna karaktera (ggmnastikos kai agonistikos): jedan čija je svrha da vežba duh, drugi — da se pobedi u kontroverzi. Gimnastički deo se deli na dva: »maieutikos i peirastikos«; jedan odgovara veštini babice (maieutikos), a drugi je ogledni; agonistički deo deli se na dve vrste: na »ekdeiktik0s i anaptreptikos«; jedan koji pokazuje i podstiče kritičke prigovore, a drugi koji obara glavne stavove. Poznato mi je da neki autori13 tvrde da se dijalozi drugačije razlikuju među sobom; neke od njih nazivaju dramatskim, druge pripovednim, neke, opet, mešanim fdramatikos, diegetikos, meiktos). Međutim, oni su dijalozima dali imena tako da više odgovaraju pozornici, a ne filozofiji. Dijalog Timej se bavi prirodom; Državnik, Kratil, Parmenid i Sofist su delovi logike; etiku predstavlja Apologija, Kriton, Fedon, Fedros, Simpozion, zatim Meneksen i Klitofon, Pisma, Fileb, Hiparh, Su­ parnici (Anterastai). Politika je predmet Države, Zakona, Minosa, Epinomisa i dijalog O Atlantiku. U red majeutike spadaju oba Alkibijada, Teages, Lisis, Lahes; u perastične spadaju Eutifron, Menon, Ion, Harmides, Teojitet. Kritički metodi nalaze se u Protagori. Eutidem, Gorgija i Hipija I i II su protreptički. O dijalogu, šta je on i u čemu se među sobom razlikuju — neka ovoliko bude dovoljno. Pošto postoji velika razlika u mišljenju između onih koji tvrde i onih koji proriču da je Platon bio dogmatičar, hajde da i o tome nešto kažemo. Samo đogmatisanje znači postavljati 102

52

53

54

55

dogme, kao što je zadatak zakonodavca u tome da daje zako­ ne. Ali sama reč dogma upotrebljava se za dve različite stvari: za ono što se samo pomišlja (mnenje) i za ono što se istinski misli. Ono što se samo pomišlja predstavlja stav koji tek treba ispitati, a samo mišljenje je pravo uverenje. Platon tamo gde ima čvrste poglede izlaže svoje sopstveno gledište, a ono što je pogrešno on odbija; od onog što je nejas­ no, on se uzdržava da da svoj sud. Njegova sopstvena gledišta izlažu četiri lica — Sokrat, Timej, stranac iz Atine14, i stranac iz Eleje15. A ovi stranci nisu, kao što to neki shvatiše, Platon i Parmenid, već neka bezimena izmišljena16 lica, je r čak i kad Sokrat i Timej govore, Platon izlaže učenja. A da bi dokazao odbacivanje pogrešnih mišljenja, on uvodi Trazimaha, Kalikla, Polosa, Gorgiju, Protagoru, zatim Hipiju, Eutidema i slične osobe. Prilikom dokazivanja on se najčešće služi induktivnim na­ činom, i to ne uvek na isti način, nego dvostruko. Je r indukcija je dokaz koji na osnovu nekih istinskih premisa dovodi do zak­ ljučka, do istine koja je njima slična. Postoje dve vrste in­ dukcije: jedna koja polazi od suprotstavljanja, a druga od sla­ ganja. U onoj vrsti koja polazi od suprotstavljanja odgovor koji se daje na svako pitanje biće obavezno suprotan stavu onoga koji odgovara, kao, na primer: »Moj otac je ili neko drugi nego što je tvoj otac, ili je pak isti kao tvoj otac. Ako je, dakle, tvoj otac neko drugi nego moj otac, time što je nešto drugo nego jedan otac, on uopšte nije otac. Ali ako je on isto što i moj otac, onda time što je isto kao moj otac, on bi bio moj otac.« Ili, na primer: »Ako čovek nije životinja, on će biti ili drvo ili kamen. Ali on nije ni drvo ni kamen; je r on je živo biće i sam se kreće; a ako je živo biće, a pas i goveče su živa bića, onda će čovek time što je živo biće biti ili pas ili goveče.« To je vrsta indukcije koja je usmerena na protivrečenje i spor, a Platon se njome služio ne za postavljanje tvrđenja nego za negiranje. Druga vrsta indukcije, na osnovu slaganja, javlja se u dva oblika: jedan u kojem se neki posebni, parcijalni stav dokazuje drugim posebnim stavom, a drugi — u kojem se opšti stav dokazuje pomoću partikulam ih činjenica. Ona prva vrsta odgovara retorici, a druga dijalektici. Na primer, po prvom načinu se postavlja pitanje: »Je li taj i taj izvršio ubistvo?« Dokaz je u tome što je nađen u to vreme um rljan krvlju. To je retorički oblik indukcije, pošto se retorika takođe bavi partikulam im činjenicama, a ne univerzalnim. Ona ne istražuje šta je to pravda (u apstraktnom smislu), nego o pojedinim 103

slučajevima pravde. Druga vrsta, gde se opšti stav utvrđuje tek na osnovu partikularnih činjenica, jeste indukcija, ili dijalek­ tika. Na primer, pita se da li je duša besmrtna, i da li živi dolaze natrag od mrtvih. I to se dokazuje u dijalogu O duši na osnovu jedne opšte pretpostavke, da, naime, suprotno dolazi od suprotnog. A sam opšti stav ustanovljen je na osnovu izvesnih stavova koji su partikulam i, kao da, na primer, spavanje dolazi iz buđenja i obratno, veće od malog i obratno. Ovim se, dakle, on služio da bi utvrdio svoja sopstvena gledišta. 56 Kao što je u stara vremena u tragediji hor bio jedini glumac koji je vršio radnju — pa je Tespis, da bi horu dao malo odmora, kasnije uveo jednog glumca, Eshil drugog, Sofokle trećeg i tako usavršio tragediju — tako je i u filozofiji bilo. Najpre se u njoj raspravljalo samo o jednom predmetu, naime, 0 prirodi; Sokrat je dodao drugi predmet — etiku, a Platon treći — dijalektiku, i tako filozofiju doveo do savršenstva. Trazil tvrdi da je on svoje dijaloge objavio u tetralogijama, kao što su se oni dramatičari takmičili sa po četiri drame o Dionizijevim svetkovinama*, o Lenejskim, Panatenajskim praz­ nicima i o Hitrima17. Od te četiri drame četvrta je bila satirična, a sve četiri drame zajedno zvale su se tetralogija. 57 Trazil kaže da je njegovih autentičnih dijaloga bilo pede­ set i šest na broju, ako Državu podelimo na deset knjiga, a Zakone na dvanaest. A Favorin u drugoj knjizi svoje Šarene tragedije kaže da se gotovo celokupni tekst Države može naći u jednom Protagorinom18 delu s naslovom Kontroverze. A te­ tralogija ima devet, ako se Država uzme za jednu, a Zakoni takođe za jednu. Prvu tetralogiju sastavlja tako da ima zajed­ nički plan, jer on želi da opiše kakav je život filozofa. Svakom 58 od dela Trazil daje dvostruki naslov; prvi uzima po imenu sagovomika, a drugi po predmetu. Na čelu prve tetralogije stoji Eutifron ili O svetom i taj dijalog je ogledni (peirastikos); drugi je Odbrana Sokratova, a etičke je vrste; treći je Kriton, ili Sta treba uraditi, a četvrti je Fedon, ili O duši, takođe etički. Druga tetralogija počinje sa Kratilom, ili O tačnosti imena; to je logički dijalog. Za njim dolazi Teajtet, ili O znanju (peirastikćs); Sofist, ili O biću, — logički; Državnik, ili O kraljevstvu tako­ đe je logički. U trećoj tetralogiji vodi Parmenid, ili O idejama, logički; zatim Fileb, ili O zadovoljstvu, etički dijalog; Simposion, ili O dobru, etički, i Fedar, ili O ljubavi, etički. * Glavna svetkovina (Velike Dionizije) u čast Dioniza, boga vina 1 svih plodova, održavala se u mesecu martu i trajala je šest dana. U toku 4 dana prikazivane su tragedije, satirske igre i komedije. Vre­ menom su se ta praznovanja izrodila u bahanalije. — Red.

104

59

60

61

62

63

Četvrta tetralogija počinje s Alkibijadom, ili O prirodi čovekovoj — majeutički; za njim dolazi Alkibijad Drugi, ili 0 molitvi, — majeutički; zatim Hiparfi ili O gramzivosti, etički, 1 Suparnici ili O filozofiji, takođe etički. Peta tetralogija počinje dijalogom Teages, ili O filozofiji, — majeutički dijalog; Harmides, ili O umerenosti — ogledni (peirastikćs); Lahet, ili O hrab­ rosti, majeutički; i Lisis, ili O prijateljstvu, majeutički. Šesta tetralogija počinje dijalogom Eutidem, ili O eristici, — pobija­ jući (anatreptikćs); Protagora, ili O sofistima, kritički; Gorgija, ili O retorici, anatreptikćs; i Menon, ili O vrlini, — ogledni (peirastikos). Sedma tetralogija počinje sa Hipijem I i II, prvi O lepoti, drugi O laži, oba anatreptična; Ion, ili O Ilijadi, peirastikćs; Meneksen, ili Nadgrobni govor, etički. Osma tetralogija počinje dijalogom Kleitofon, ili Uvod, etički; Država, ili O pravičnosti, politički; Timaios, ili O prirodi, fizički; i Kritija, ili Priča o Atlantidi, etički. Deveta tetralogija počinje dijalo­ gom Minos, ili O zakonu, politički dijalog; Zakoni, ili O zakono­ davstvu, politički; Epinomis, ili Noćni sabor, ili Filozof, politički, i, naposletku, Pisma, trinaest na broju, koja su etička. Ovim pis­ mima on je dao naslov: Biti srećan; Epikur je pak dao naslov: Dobar život; a Kleon — Veselite se. Jedno pismo Aristodemu, dva pisma Arhiti, četiri Ddoniziju, jedno Hermiji, Erastu i Korisku, jedno Leodamantu, Dionu jedno, jedno Perdiki i dva pisma Dionovim prijateljima. Trazil, kao i neki drugi izvršio je ovakvu podelu. Neki autori, među kojima i gramatik Aristofan19, dele đijaloge silom na trilogije. U prvu trilogiju stavljaju Državu, Timaja i Kritiju; u drugu Sofista, Državnika, Kratila; treću sačinjavaju Zakoni, Minos, Epinomis; četvrtu Teajtet, Eutifron, Odbrana; petu Kriton, Fedon, Pisma. Ostala dela dolaze kao pojedinačna i bez reda. Drugi počinju sa Državom, kao što je ranije rečeno; neki, opet, počinju Alkibijadom Velikim; jedni Teagenom; neki, opet, počinju s Eutifronom, neki s Kleitofontom, neki s Timejem, drugi s Fedrom; neki s Teajtetom, a mnogi počinju s Apologijom. Jednodušno se smatraju neauten­ tičnim ovi dijalozi: Midon, ili Odgajivač konja, Eriksija, ili Erisistrat, Alkion, Akefali, ili Sisif, Aksioh, Fejaki, Demodok, Helidon, Sedmi dan, Epimenid. Od ovih dijaloga Alkion izgleda da je delo nekog Leonta, prema tvrđenju Favorinovom u petoj knjizi njegovih Uspomena. Platon se služio različitim izrazima da bi svoj sistem učinio manje shvatljivim za neke ljude. On smatra da je mudrost nauka o stvarima koje se samo mišljenjem mogu saznati i koje 105

istinski postoje; naukom koja, kako kaže, ima za predmet boga i duše odvojene od tela. Pod mudrošću naročito podrazumeva filozofiju, koja predstavlja čežnju za božanskom mudrošću. U opštem smislu on mudrošću naziva i celokupno iskustvo, i to je razlog što i radnika naziva mudracem. A služi se istim nazi­ vima koji imaju veoma različita značenja. Reč φαΰλος , na p rimer, on upotebljava®0 u smislu άπλοΰς (jednostavan, čestit) baš onako kao što se prim enjuje kod Euripida u drami Likim nije na Herakla ovim rečima: jednostavnog, neobrazovanog, dobrog za najveća dela, neiskusnog u razgovoru, ograničenog na rad sa svim njegovim znanjem21.

64 Platon, međutim, tu istu. reč ( φαΰλος ) ponekad upotrebljava i u značenju loš.' često se služi različitim nazivima da bi izrazio istu stvar. On, na primer, ideju naziva i oblikom ( είδος ), vrs­ tom ( γένος ), uzorom ( παράδειγμα ), principom ( αρχή ) i uz­ rokom ( αίτιον ). Upotrebljava takođe suprotne izraze za istu stvar. Tako za čulima saznatljivo ( αισθητόν ) kaže da postoji i da ne postoji, kao postojeće utoliko što nastaje, a kao nepo­ stojeće zbog toga što se neprestano menja. A za. ideju kaže da nije ni,pokretna ni stalna (niti da se kreće niti da miruje), i da je ona i jedno i mnogo. Njegova je navika da to isto radi u više slučajeva. 65 Za tumačenje njegovih dijaloga važe sledeća tri pravila. Najpre treba objasniti smisao svakog pojedinog mesta, zatim videti koja je svrha toga mesta, da li ga treba uzeti kao glavnu stvar za sebe ili služi radi ilustracije, da li služi tome da Platon utvrdi svoje sopstveno učenje ili da opovrgne sagovbrnika; kao treće, treba utvrditi da li je iskazanu istina. Pošto se njegovim knjigama dodaju neki znaci, treba da kažemo nešto 1 o njima. X se upotrebljava za obeležavanje na­ ročitih izraza, govornih figura i uopšte Platonova načina izra66 žavanja; diple ( > )22 skreće pažnju na učenja i mišljenja ka­ rakteristična za Platona; znak ·)*(· označava odabrana mesta i lepote stila; diple periestigmene ( ) obeležava ispravke izvesnih mesta koje su izvršili kritičari, znak -b (obelds periestigmenos) verovatno ateteze (nekorektne izraze); znak .) (antisigma periestigmenon) — ditologije i metateze pisanog; keraunion* filozofsku školu; zvezdica — slaganje stavova, obelos ( — ) atetezu. Ovo su kritički znaci. * Keraunion je bio kritički znak kojim su aleksandrinski gramatičari obeležavali iskvarena (koruptna) mesta u tekstu.

106

67

68

69

70

Toliko o knjigama. Kao što Antigon iz Karista* kaže u svojoj knjizi O Zenonu: »Nakon što su spisi prvi put objavljeni sa kritičkim znacima, kad bi neko hteo da ih pregleda, platio bi mu neku nagradu za to.« A učenja23 koja su mu se svidela bila su ovo. Govorio je da je duša besmrtna, da ona metempsihozom prim a na sebe mnoga tela24, da je njen princip aritmetički (broj), dok je princip tela geometrijski25 (odnos). Dušu je definisao kao ideju životnog daha koji se svuda nalazi. Učio je da se ona sama kreće i da je. trostruka; njen razumni deo (logistikon) smešten je u glavi, osećajni (thymotik6n) deo u srcu, a požudni deo (epithymetikon) u pupku i jetri.2® Počev od sredine, ona obuhvata telo u svim pravcima u krugu i sastavljena je od elemenata. Pošto je podeljenaharmonič­ nim rastojanjima, ona stvara dva kruga koja se dvaput dodi­ ruju. Unutarnji krug rasečen je šest puta i sačinjava ukupno sedam krugova. I ovaj unutarnji krug kreće se prečnikom ka levoj strani spolja, a drugi stranom nadesno. Zato je taj krug glavni, pošto je jedan, je r je onaj drugi unutarnji krug podeljen. Onaj prvi krug je knig samoga istoga (tautou), a onaj drugi — krug drugoga. Prvi predstavlja kretanje duše, a drugim se kreće vasiona zajedno sa planetarna.27 I pošto je tako podeljena od centra prema krajevima u harmoničnim odnosima, duša saznaje postojeće (ta ćnta) i stoji u skladu sa svime je r i ona ima u sebi elemente skladno pode­ šene. I kad se krug drugoga (thou thaterou) obrće pravo, re­ zultat toga je mišljenje; a znanje nastaje kad se krug istog pravilno okreće. Platon je učio da postoje dva principa svega: bog i mate­ rija; i boga naziva umom i uzrokom (ηούη kai dition). Materija je bez oblika (ashemdstiston) i beskrajna (dpeiron), a iz nje proizlaze složene stvari (td synkrim atafs. Ona se nekad na­ lazila bez reda u kretanju, ali pošto je bog smatrao da je red bolji od nereda, on ju je prikupio svu na jedno mesto29. Ova supstancija se pretvorila u četiri elementa: vatru, vodu, vazduh i zemlju, od kojih je nastao i sam kosmos i sve što se u njemu nalazi. Jedino Zemlja je nepromenljiva; on je smatrao da je * Antigon iz Karista (treći vek pre n.e.), autor biografija filozofa. Donekle su sačuvani fragmenti Pirona i Timona, Polemona, Kratesa, Krantora, Arkezilaja, peripatetičara Likona, Menedema iz Eretrije i Zenona iz Kitiona. Nije sigurno da li Antigon možda nije identičan sa vajarom koji je živeo na dvoru pergamskog kralja Atala I, ili sa autorom jedne učene helenističke zbirke izreka (paršdoxa).

107

71

72

73

74

uzrok tome razlika u geometrijskim oblicima od kojih se ele­ menti sastoje. On kaže da su u ostalim stvarima figure ho­ mogene: sve su složene iz nejednakostranog pravouglog trougla — a Zemlja ima svoju sopstvenu figuru; elemenat vatre je piramida, vazduha — oktaedar, vode — ikosiedar, a Zemlje — kocka. Zato se Zemlja i ne menja u ostala tri elementa niti, pak elementi u nju. Elementi nisu odvojeni svaki na svom mestu, jer kružno obrtanje ujedinjuje njihove sitne deliće skupljajući ih u sre­ dinu, dok u isto vreme odvaja velike delove. Zato, menjajuči svoj oblik, oni menjaju i mesta.30 Postoji samo jedan stvoreni kosmos31, što se može čulima osetiti, i on je bio stvoren od boga. On je i živ (empsychon) zato što je živo bolje od neživog, i ovo delo je proizveo najsavršeniji uzrok38. On je stvoren jedan, i ne beskrajan, je r je i uzorak po kome ga je on stvorio jedan. Ima sferični oblik zato što taj oblik ima i onaj koji ga je stvorio, jer vidljivi svet sadržava sva ostala živa bića, a tvorac — sve njihove oblike. Kosmos je gladak i na površini nema nikakvog organa ili uda, jer nema za to nikakve potrebe, štaviše, kosmos ostaje neu­ ništiv zato što se ne rastvara kao ni božanstvo.33 Bog je uzrok celokupnog stvaranja, je r priroda dobrog je takva da stvara dobro34. Stvaranje nebeske zgrade (kosmosa) ne može imati za uzrok ništa drugo osim ono što je najbolje. Jer, najlepša od svih stvorenih stvari može imati za uzrok najbolju stvar koja se može zamisliti.35 Pošto je bog takav, a nebo (vasiona) je najlepše zato što liči na najbolje, ono neće biti slično nijednoj od stvorenih stvari, nego samo bogu. Kosmos se sastoji od vatre, vode, vazduha i zemlje. Od vatre zato da bi bio vidljiv, od zemlje — da bi bio čvrst, od vode i vazduha — da bi dao mesta za proporcionalne veze (analogos).3® Jer, sile čvrstih tela povezane su dvema proporcionalama, tako da je obezbeđeno potpuno jedinstvo celine. Λ kosmos je sastavljen od svih elemenata da bi bio potpun, savršen i neuništiv. Vreme je stvoreno kao slika večnosti. Večnost je stalno nepokretna, a kretanje neba (vasione) je vreme. I noć, i dan, i mesec i slično, sve su to delovi vremena. Zbog toga bez prirod­ nog poretka vasione nema vremena; zajedno s njegovim pos­ tojanjem postoji i vreme.37 Da bi nastalo vreme, stvoreni su Sunce i Mesec i pla­ nete, je r samo sa njihovim postojanjem postoji i vreme. Bog je zapalio svetlost Sunca kako bi broj godišnjih doba bio jasno 108

75

76

77

78

uočljiv i da bi živa bića učestvovala u broju. Mesec se nalazi u krugu iznad Zemlje, u sledećem krugu iznad ovoga je Sunce, a planete su u krugovima iznad njega. Vasiona je živa (empsychos) zato što je povezana živim kretanjem.38 A da bi se vasi­ ona usavršila ugledanjem na umni (inteligibilni) živi svet, stvo­ rena su i ostala živa bića sa njihovom prirodnom osobenošću, jer pošto ih ima onaj (inteligibilni) svet mora ih imati i va­ siona. Bogovi imaju većim delom prirodu vatre. Što se tiče ostalih bića, njih ima tri vrste: knilata, vodena i suvozemna39. I među svim bogovima u našoj nebeskoj zgradi Zemlja je naj­ starija, i ona je bila oblikovana tako da je proizvela dan i noć. A pošto se nalazi u sredini, ona se okreće oko sredine40. A pošto postoje dve vrste uzroka, to su neke stvari postale od uma, a druge od nužnog uzroka41: tako treba govoriti. U ove druge spadaju vazduh, vatra, zemlja, voda, a to zapravo nisu elementi u pravom smislu reči, nego samo primaoci oblika. Sastavljeni su od trouglova i prelaze u trouglove. Pravi elementi su neravnostrani trougao i ravnokraki trougao.42 Principi i uzroci su gore pomenute dve stvari, čiji su uzor (paradeigma) bog i materija. M aterija mora biti bezoblična kao i ostale stvari koje prim aju oblik. Za sve to postoji nužan uzrok, je r ako bi ona (materija) učestvovala u ideji, proizvela bi odgovarajuća pojedinačna bića. Pošto njena snaga nije jed­ nolična, ona je stavljena u pokret, a kad je jednom bila u pokretu, stavila je u pokret d one stvari koje su nastale od nje. Ove mase su se kretale najpre nerazumno i bez reda. A kad su one jednom napravile početak za izgradnju sveta, božanstvo ih je pod mogućim uslovima učinilo simetričnim i pravilnim. Dva uzroka su postojala još pre stvaranja sveta, a kao treći — postajanje, ali ne razgovetno, već samo tragovi od njega. A kad je nastao svet, onda se i oni središe43, i od svih tela koja postoje nastala je vasiona. Boga, kao i dušu, Platon smatra bestelesnim — je r je samo tako bog izuzet od promene i propadanja. I kao što smo već ranije rekli, on ideje shvata kao uzroke i principe zbog kojih je svet prirode onakav kakav i jeste. Što se tiče dobra i zla, govorio je da je cilj izjednačenje s bogom, da je vrlina i sama po sebi dovoljna za sreću, ali da su joj, uz to, potrebna, kao oruđe, telesna preimućstva, kao što su: snaga, zdravlje, zdrava čula i slično; a od stvari van nje: bogatstvo, plemenito poreklo i dobar glas. Ali mudar čovek neće biti ništa manje srećan i bez toga; on će učestvovati u po­ litičkom životu, oženiće se i neće kršiti postojeće zakone. I 109

79

80

81

82

ukoliko postoje okolnosti, on će davati i zakone svojoj domovi­ ni, ako u krajnjoj korupciji naroda ne vidi da prilike u državi opravdavaju njegovo apstiniranje. On misli da bogovi vode ra­ čuna o ljudskim stvarima44, i da postoje natprirodna bića (de­ moni). Saznanje lepoga on je prvi definisao kao povezano sa svim što je dostojno pohvale, razumno i korisno, i pristojno i dolično. A sve to je povezano s onim što prati prirodu i u skladu je s njom. Raspravljao je takođe o pravilnosti imena.45 Prvi je stvo­ rio nauku o pravilnom postavljanju pitanja i odgovora, ko­ risteći to u preteranoj meri. U dijalozima je shvatio pravičnost kao zakon bogova, jer ona podstiče čoveka na vršenje pravičnih radnji kako ne bi posle smrti bio kažnjen. Zato su ga neki smatrali i suviše velikim prijateljem mitova, jer je takva pričanja mešao u svojim spisima da bi time odvratio ljude od zlođela, podsećajući ih na to kako malo znaju o tome šta ih očekuje posle smrti.* To su bila učenja koja je prihvatio. Prema Aristotelu, on je takođe stvari delio na ovaj način.4* Dobra su neka u duši, neka u telu, neka spoljna. Na primer, pravičnost i razumnost, hrabrost, umerenost i slično nalaze se u duši; lepota, dobra konstitucija, zdravlje i snaga nalaze se u telu. Prijatelji, blagostanje otadžbine i bogatstvo — to su spoljne stvari. Postoje tri vrste dobara: dobra duše, dobra telesna i spolj­ na dobra. Postoje tri oblika prijateljstva. Jedan oblik je prirod­ no prijateljstvo, drugi — drugarsko, a treći — gostoljubivo. Kažemo da je prirodno prijateljstvo ono koje roditelji osećaju prema svojoj deci i rođaci jedni prema drugima. Takvo prija­ teljstvo su nasledile i životinje. Drugarski oblik prijateljstva je ono koje se rađa iz intimnosti i koje nema nikakve veze s rođacima, kao što je, na primer, prijateljstvo Pilada prema Orestu. Gostoljubivo prijateljstvo je ono koje pružamo stranci­ ma na osnovu pisanih preporuka. Takvo prijateljstvo može biti prirodno, drugarsko i gostoljubivo. Neki dodaju još i četvr­ ti oblik — ljubavno prijateljstvo. Postoji pet oblika upravljanja državom: demokratski, ari­ stokratski, oligarhijski, kraljevski (monarhistički) i, peti, tirani­ ja. Demokratska uprava je ona u kojoj narod ima vlast i bira po svojoj volji i vladu i zakone. Aristokratski oblik je onaj gde ni bogati, ni siromašni, ni plemeniti ne vladaju, nego se država * Timaeus, 42 B.

110

83

84

85

86

nalazi pod upravom najboljih. Oligarhija je oblik u kome se vlasti biraju na osnovu procene imanja; jer manje ima boga­ tih nego siromašnih. Monarhija postoji ili na osnovu zakona, ili na osnovu nasledstva. U Kartagini je monarhija regulisana zakonom, je r se može kupiti.47 U Sparti (Lakedemonu) i u Ma­ kedoniji monarhija je nasledna, je r oni ikralja biraju iz jedne određene porodice. A tiranija je onaj oblik gde se građanima u državi upravlja prevarom ili silom. Tako državna uprava može biti: demokratska, aristokratska, oligarhična, monarhična, tiranska. Postoje tri vrste pravičnosti. Jedna pe odnosi na bogove, druga na ljude, a treća na pokojnike. Oni ikoji žrtvuju po za­ konima i vode računa o hramovima pobožni isu u odnosu na bogove; drugi, opet, koji drugima plaćaju što su obavezni i vraćaju Izajmove postupaju pravično prem a ljudima; a oni koji ge Staraju o spomenicima (grobovima) pravični su prema pokojnima. Jedna vrsta pravičnosti se, dakle, odnosi na bogove druga na ljude, a treća na pokojnike. Ima takođe tri vrste nauke. Jedna je praktična, druga stvaralačka, treća teoretska. Građevinarstvo i brodogradnja su stvaralačke nauke, je r ono što stvaraju može se videti. Po­ litika i Sviranje u frulu, gitaru i slično — ito su praktične veštine, jer Se ne može videti što se njima stvara, pa ipak nešto rade; jedan svira u frulu, drugi u gitaru, treći, opet, vrši poli­ tičku službu. Geometrija, harmonija i astronomija su teoretske nauke, jer ljudi koji se njima bave ništa ne rade i ništa ne stvaraju. Ali geometar posmatra kako se linije odnose jedna prema drugoj, harmoničar ispituje zvuke, a astronom posmatra zvezde i vasionu. Tako su, dakle, neke nauke teoretske, druge praktične, a treće stvaralačke. Postoji pet oblika medicine: prvo — farmacija, drugo — hirurgija, treće — dijetetika, četvrto — dijagnostika, a peta ima posla s lekovima. Farmacija leči bolesti drogama; hirur­ gija leči na taj način što seče i pali (tj. pomoću noža i vatre); dijetetika uklanja slabosti propisivanjem dijete; dijagnostička medicina proučava suštinu oboljenja, a medicina koja ima po­ sla s lekovima odstranjuje bol tim e što propisuje lekove. Prema tome, vrste medicine su: farmaceutika, hirurgija, dijetetika, propisivanje lekova i dijagnostika. Postoje dve vrste zakona48: pisani i nepisani. Onaj na osnovu koga se upravlja u državama jeste pisani zakon, a onaj koji je nastao iz običaja zove se nepisani zakon: na primer, da čovek ne srne da ide go na javnom mestu, ili, pak, đa mu111

87

88

89

90

škarac Oblači ženske haljine. Naime, to nijedan zakon ne za­ branjuje, ali to ipak ne radimo, jer nas u tome sprečava ne­ pisani zakon. Tako je, dakle, zakon ili pisan ili inepisan. Govor se deli na pet vrsta. Jedan je govor onaj kojim govore političari u (Skupštinama, i zove se politički. Druga vrsta je govor kojim besednici pišu svoje sastave, bilo za svečane prigode, ili za nečiju pohvalu ili pokudu, ili pak optužbu; ova vrsta govora naziva se retorskom. Treća vrsta govora je govor kojim obični ljudi među sobom razgovaraju; to je običan, sva­ kodnevni govor. Sledeća vrsta je govor ljudi koji razgovaraju postavljanjem kratkih pitanja i odgovora na pitanja; ta se vrsta govora zove dijalektički. Peta vrsta je Ona kojom se služe za­ natlije u razgovoru o svojim veštinama; taj se govor naziva tehničkim. Od govora je, dakle, jedan politički, drugi — reto­ rički, treći — običan razgovor (idiotikon), četvrti — dijalek­ tički i peti — tehnički. Muzika se deli na tri vrste. Jedna koristi samo usta, kao što je pesma; druga upotrebljava i usta i ruke, to je pevanje uz pratnju gitare; treća upotrebljava samo ruke: n a primer, sviranje u gitaru. Muzika, dakle, ili upotrebljava samo usta, ili usta i ruke, ili samo ruke. Plemstvo je podeljeno u četiri vrste. Prvo, zovemo ple­ menitim one čiji su preci lepi, valjani i pravična. U drugu vrstu dolaze oni čiji su preci bili vladari i upravljači; i za njihove po­ tomke kažu da su plemeniti. Treća vrsta ako su preci čuveni, na primer, u ratnim pohodima, ili su bili ovenčani u narodnim agonima; i potomke takvih ljudi nazivamo plemenitim. Još jedna vrsta: ako je čovek sam plemenit u duši i velikodušan. I za takvog čoveka kažu da je plemenit; a od svih plemenitih po­ rekla ovo je najdivnije. Tako, dakle, kod plemstva jedna vrsta predstavlja poreklo od izvrsnih predaka, druga Od vla­ dara, treća od čuvenih ljudi, a četvrta Od lepote i plemenitosti (kalokagathia) pojedinog čoveka. Lepota se deli na tri vrste. Prva predstavlja predmet dopadanja (na primer, lepi vidljivi telesni oblik); druga je vrsta ona gde nešto dobro služi za upotrebu (na primer: neko oruđe, kuća ili slične stvari lepe su za upotrebu). Druge stvari koje se odnose na običaje i poslovanje i slično su lepe je r su ko­ risne. Lepota je, dakle, ili predm et pohvale, ili služi za upo­ trebu, ili je lepa zbog koristi. Duša je podeljena na tri dela. Prvi deo duše je razuman, drugi je požudan, a treći je srčan. Iz razumnog dela proizlazi odlučivanje, razmišljanje, razumevanje i druge slične stvari. 112

91

92

93

94

Požudni deo duše izaziva želju za jelom, seksualnu želju i slič­ ne stvari. Srčani deo duše je uzrok hrabrosti i zadovoljstva, bola i gneva. Duša, dakle, ima tri dela: razumni (logistikčn), požudni (epithymetik0n) i srčani (thymik0n). Postoje četiri vrste savršene vrline: razboritost, pravičnost, hrabrost i umerenost. Razboritost je uzrok da pravilno obavlja­ mo stvari; pravičnost jfe uzrok da u zajednici i trgovačkim poslo­ vima budemo pošteni; hrabrost je uzrok da čovek u opasnostima i strahotama ne klone, nego da izdrži; umerenost vlada požu­ dama i nijedna ga naslada ne može učiniti robom, ona je uslov da se živi uredno. Vrlina, dakle, sadrži razboritost, pravičnost, hrabrost i umerenost (phronesis, dikaiosyne, andreia, sophrosyne). Vladavina se deli na pet delova. Jedna je Ina osnovu za­ kona, druga — prema prirodi, treća — prema običajima, četvrta — po rođenju, peta — po sili. Vlasti, dakle, koje uprav­ ljaju državama, kad budu izabrane od građana, vladaju po zakonu; druge po prirodi (muškarci, i to ne samo imeđu lju­ dima nego i među drugim životinjama; je r mužjaci svuda vla­ daju nad ženkama). Vlast prema običajima je ona vlast koju pedagozi vrše nad dečadma i učitelji nad svojim učenicima. Za vlast po rođenju kaže se da je ona koju vrše lakedemonski kraljevi, jer kraljevska dužnost dolazi iz izvesne porodice. I u Makedoniji vladaju na isti način, je r i tamo kraljevska duž­ nost dolazi iz porodice. Drugi su stekli vlast silom ili prevarom i vladaju protiv volje građana; za takvu vlast se kaže da je nasilnička. I tako je vladavina: ili po zakonu, ili po prirodi, ili po običajima, ili po rođenju, ili po sili. Postoji šest oblika retorike. Kad besednik nagovori nekoga na rat ili na savez s nekim, onda se takva vrsta retorike zove nagovaranje (protrope). Ali kad besednici smatraju da ne treba ratovati ili sklapati savez, nego živeti u miru, onda se takva vrsta govorništva zoVe odgovaranje (apotrope). Treća vrsta retorike je ona kad neko tvrdi da mu je neko drugi naneo ne­ pravdu i sm atra ga krivcem za mnoga zla; takva vrsta reto­ rike zove se optužba (kategoria). Četvrta vrsta se zove odbrana (apologia). Naime, kad besednik pokazuje da nije učinio ni­ kakvo zlo i da njegov postupak nije prouzrokovao nikakvu· drugu nezgodu, onda se brani od optužbe. Peta vrsta besedništva je ona kad neko lepo govori o drugome i kaže za njega da je valjan i čestit (kalds kagathos); takva vrsta retorike zove se pohvala (enkomion). Šesta vrsta je ona kad govornik nekoga nazove nevaljalcem; takva vrsta govorništva zove se prekor 8 8 Diogen

113

(psogos). Retorika, dakle, obuhvata: pohvalu, prekor (pokudu), nagovaranje, odgovaranje (odvraćanje), optužbu i odbranu. Ako hoćemo da govorimo pravilno, potrebno je da imamo na umu četiri stvari. Prvo, ono što treba govoriti; drugo — ko­ liko treba reći; treće — kome treba govoriti; četvrto — dokle treba govoriti. Šta treba govoriti je ono što će verovatno ko­ ristiti i govorniku i slušaocu. Koliko treba govoriti znači da se 95 ne kaže ni više ni manje nego što je potrebno. Kome treba go­ voriti zavisi od toga da M govorite starijim osobama (tada govor mora biti prilagođen starijim ljudima), ili mlađima (onda govor mora biti pogodan mlađim ljudima). Dokle treba govo­ riti, znači da govor ne srne biti n i suviše dugačak ni suviše kratak, jer, u protivnom, nećete postići uspeh. Dobročinstvo delimo na četiri vrste. Naime, dobročinstvo je ili ukazivanje novčane pomoći, ili ličnim uslugama, pomoću znanja ili govorom. Novčana pomoć se daje kad čoveku po­ mažemo u nevolji, tako da se on oslobodio novčanih briga. Lična pomoć (usluga) se pruža onima koji bivaju batinani, pa im pomažemo. Vaspitači, lekari i učitelji koji uče ljude dobrim stvarima ukazuju dobročinstvo znanjem. A kad ljudi dolaze 96 na sud i kad jedan pomaže drugome i održi upečatljiv govor u njegovu korist, on mu čini dobročinstvo rečju. Dobročinstva su, dakle: novčana, lična, pomoću nauke, pomoću reći. Postoje i četiri načina kako da se neki poslovi dovedu do kraja. Jedan način je — zakonski završetak, kada se donese neka odluka i kad tu odluku potvrdi zakon. Drugi je način — prirodni završetak, kao što su dan, godina i godišnje doba. Treće, postoje poslpvi koji se završavaju veštinom, kao što je, na primer, građenje kuće, je r kuću svakako neko dovršava. 97 Isto važi i za brodogradnju, jer se i izgradnja brodova mora do­ vršiti. Četvrto — stvari se dovršavaju i srećom (slučajno), kad se nešto dogodi drukčije nego što je neko mislio. Završavanje poslova, dakle, može biti četvorostruko: po zakonu, po prirodi, po veštini, slučajno. Snaga (ili sposobnost) takođe ima četiri oblika. Prva, se odnosi na ono što možemo uraditi razumom (naime, raču­ nanje ili predviđanje). Druga — na ono što možemo uraditi telom (na primer, putovati, davati, uzimati i slično). Treće, na ono što možemo .uraditi mnoštvom vojnika ili količinom novca (zato se kaže da kralj ima veliku taioć). četv rta vrsta moći je: trpeti ili činiti dobro, činiti dobro i činiti loše; kao što mo­ žemo, na primer, da se razbolimo ili da budemo vaspitani, ili zdravi i sve što je tome slično. Moć se, prema tome, odnosi 114

98

99

100

101

102

na razum, na telo, na logor i bogatstvo, ili na delovanje i trp­ ljenje. Postoje tri vrste filantropije. Prva se sastoji u pozdrav­ ljanju i(na primer, kad se neko pozdravlja sa svakim na koga naiđe i pruža mu ruku). Druga vrsta je kad se neko nađe sva­ kome u pomoći u slučaju nesreće. Dalje, neki ljudi vole da pozivaju svakoga na ručak. Filantropija se, dakle, iskazuje: učtivim pozdravljanjem, ukazivanjem pomoći, gostoprimstvom i prijateljskim druženjem. Sreća ima pet vidova. Jedan njen oblik je dobra upuće­ nost; drugi — zdrava čula i zdravo telo; treći — sreća u poslo­ vima; četvrti — ugled koji uživamo kod ljudi; peti — bogata sredstva i sve što služi životu. Upućenost se rađa iz vaspitanja i iz iskustva koje imamo u mnogim stvarima. Zdrav um zavisi od telesnih organa; kad neko vidi očima i čuje ušima, miriše nosom i ustima oseća ono što treba da se oseti — to sve je euaisthesia, stanje zdravih čula. A sreća se postiže ako čovek ono za čime teži uradi na pravilan način; tako postaje dobar čo­ vek. Dobar glas ima čovek kada čuje da drugi o njem u dobro go­ vore. Covek ima obilje sredstava ako je tako opremljen za po­ trebe života da može činiti dobro svojim prijateljima i obav­ ljati javne poslove bogatim i raskošnim isticanjem. A onaj koji sve to ima u izobilju, taj je savršeno srećan. Delovi sreće su: dobra upućenost, zdravlje čula i telesno zdravlje, uspeh, dobar glas, (bogatstvo. Veštine i umetnosti dele se na tri dela. Prvi deo je u ru­ darstvu i šumarstvu; to su proizvodne spretnosti. Druga vrsta je u veštinama kovača i tesara koji oblikuju materijal, jer kovač pravi oružje od gvožđa, a tesar pretvara drvo u svirale i lire. Treća vrsta je ona koja se koristi stvarima tako napravljenim, kao što se konjanici služe uzdama, ratnici oružjem, a muzičari sviralama i lirama. Postoje, dakle, tri vrste tehnike, kao što smo spomenuli. Dobro ima četiri vida. Mi upotrebljavamo ovu reč prvo za one koji su sami po sebi vrli. Drugi vid dobra je — sama vrlina i pravičnost; treći — hrana, vežbe i lekovi; četvrti — stvari kao što su, na primer, sviranje u frulu, gluma i slično. Postoje, dakle, četiri vrste dobra: posedovanje vrline, zatim vrlina sama, treće — hrana i korisna vežba, četvrto — umetnost sviranja i glumljenja. Kažemo takođe da je i pesnička veština dobro. Sve što postoji može biti ili zlo ili dobro, ili ni jedno ni drugo (indiferentno). Kažemo da je zlo ono što uvek može da škodi; kao, na primer, nesposobnost suđenja, ludilo, nepravda. A ono 8·

115

što je ovom suprotno — to je dobro. Ono što nekad koristi, a drugi put škodi — kao što su, na primer, šetnja, sedenje i je­ denje, ili što uopšte ne može koristiti niti škoditi — to nije ni dobro ni loše (indiferentno). Od svega što postoji, dakle, nešto je dobro, nešto zlo, a nešto nije ni jedno n i drugo.49 103 Postoje tri oblika poretka u državi. Kažemo da je poredak dobar, prvo, ako su zakoni valjani; drugo, ako građani slušaju važeće zakone (onda i to nazivamo dobrim poretkom); treće, ako zakoni ne postoje i ako građani valjano obavljaju poslove na osnovu običaja i uredaba (onda i to zovemo dobrim poret­ kom). U dobrom poretku, dakle, neophodno je: prvo, da zakoni budu valjani; drugo, da građani slušaju postojeće zakone; treće, da ljudi žive pod dobrim i korisnim običajima i navikama. 104 Bezakonje u državi ima tri oblika. Prvi se oblik javlja ako su zakoni loši i prema građanima i prema strancima; drugi — ako se narod ne pokorava postojećim zakonima; treći — ako zakoni uopšte ne postoje. Loša uprava, dakle, postoji onde gde su zakoni loši, gde se građani ne pokoravaju postojećim zakonima i gde zakona uopšte nema. Suprotnosti se dele na tri dela. Mi, n a primer, kažemo da je suprotno .dobru — zlo, kao što je pravičnost suprotnost ne­ pravdi, razum — bezumlju i slično. Isto tako postoje zla sup­ rotna zlu, kao što je rasipnost suprotnost tvrdičluku, kao što je biti mučen suprotno biti opravdano mučen i slično. Teško 105 je suprotno onome što je lako, brzo — sporom, crno — oelom, i ti parovi suprotnosti nisu ni dobri ni zli. Od suprotnosti, dakle, postoje dobra suprotna zlu; zlo suprotno zlu; n i dobre ni loše, ali su suprotne jedna drugoj. Postoje tri vrste dobara: dobra koja se mogu posedovati, ona koja se mogu delitd s drugima i ona koja jednostavno po­ stoje po sebi. Dobra koja se mogu posedovati jesu: pravičnost i zdravlje. Drugu vrstu (ta methekta) predstavljaju ona dobra koja, mada ne mogu isključivo da se iposeduju, mogu se podeliti s drugima; tako ne možemo posedovati apsolutno dobro, ali možemo u njemu učestvovati. U treću vrstu spadaju ona dob­ ra čije je postojanje neophodno potrebno, mada ne možemo da ih posedujemo isključivo niti da u njima učestvujemo. Samo po­ stojanje valjanosti i pravičnosti je dobro, a te stvari mi ne mo­ žemo ni posedovati ni u njima učestvovati, nego one moraju jednostavno da postoje (to da čovek bude valjan i pravičan). Od dobara, dakle, neka se mogu posedovati (ta hektd), druga se mogu podeliti (td methekta), a treća mogu samo postojati (ta hyparktd).m 116

106

Uputa takođe ima tri vrste. Prva — uput koji se uzima iz prošlih vremena; druga — iz budućih vremena; treća — iz sadašnjosti. Uput uzet iz prošlih vremena predstavljaju, reci­ mo, prim eri šta su sve Lakedemonjani pretrpeli zbog toga što su verovali drugima. Uput uzet iz sadašnjeg vremena pokazaće, na primer, da su zidovi slabi, da su ljudi kukavice, ili da nema mnogo hrane. A uput čiji je osnov u budućnosti je, na primer, da ne smemo vređati izaslanstva sumnjičenjem da Helada ne bi na taj način stekla loš glas. Uput, dakle, ima osnov u prošlosti, u sadašnjosti i budućnosti. 107 Glasova ima dve vrste: beživotni i živi. Glas živih bića je živ, a beživotni su zvuci i šumovi. Od živog glasa jedan deo je artikulisan, drugi neartikulisan; glas ljudi je artikulisan, a glas životinja neartikulisan. Tako je glas, dakle, živ ili beživotan. Sve što god postoji ili je deljivo ili nedeljivo. Od deljivih stvari neke se mogu deliti na slične delove, a drugi na različne. Nedeljive stvari su one koje se ne mogu deliti i koje su sastav­ ljene od elemenata — na primer: jedinica, tačka i zvuk. One stvari koje imaju sastavne delove — kao što su, na primer, 108 slogovi, akordi u muzici, životinje, voda, zlato — deljive su. Ako su složene od sličnih delova tako da se celina ne razlikuje od dela osim u količini — kao što su voda, zlato i sve što je tečno i slične stvari — sve te stvari nazivamo homogenim (homoiomeri). A sve ono što je sastavljeno od nejednakih de­ lova — kao što je kuća i slične stvari — (to se naziva neho­ mogenim (anomoiomeri). Sve stvari što postoje ili su, dakle, deljive ili nedeljive (amere); od deljivih neke su homogene (homoiomeri), a druge nehomogene (anomoiomere) u đelovima. Od postojećih stvari neke su apsolutne, a neke relativne. Za one o kojima kažemo da postoje apsolutno nije potrebna nikakva druga stvar da bismo ih objasnili; to su, na primer, 109 čovek, konj i sve ostale životinje. Dnima koje nazivamo re­ lativnim potrebno je nešto drugo za objašnjenje, kao na pri­ mer: što je veće nego drugo, ili brže nego nešto drugo, ili lepše nego nešto drugo. Je r ono što je veće sadrži »manje«, a »brže« je brže nego nešto drugo. Tako, dakle, od postojećih stvari neke su apsolutne, a neke relativne. Tako je Platon, kao što kaže Aristotel, podeldo i prim am e pojmove.51 Zivela su još četiri čoveka po imenu Platon. Jedan je bio filozof, rodom sa Rodosa, učenik Panajtijev, kako kaže grama­ tik Seleukos u svojoj prvoj knjizi O filozofiji. Drugi — peripatetičar — bio je učenik Aristotelov, a treći je bio učenik Praksifanov. Četvrti je bio pesnik stare komedije. 117

KNJIGA IV GLAVA 1. — SPEUSIP

(407—330 pre n. e.; Akademija 347—339) 1

O Platonu smo rekli sve što smo mogli prikupiti i sasta­ viti posle brižljivog proučavanja svega što su o njem u govorili. Njega je nasledio Speusip, Atinjanin, sin Eurimedontov, iz desne Mirina.1 On je bio sin Platonove sestre Potone. Školom je upravljao osam godina, počev od sto osme olimpijade (348— —344). Postavio je statue Harita u svetilištu Muza koje je podigao Platon u Akademiji. Vemo se pridržavao Platonovih učenja, ali po karakteru nije bio isti. Bio je sklon ljutnji i lako postajao plen naslada. Priča se da je jednom u nastupu besa bacio u bunar svoje omiljeno psetance i da je iz Čistog zado­ voljstva otišao u Makedoniju da prisustvuje Aleiksandrovoj svadbi. 2 Priča se da su njegove i Platonove učenice bile Lasteneja iz Mantineje x Aksioteja iz Flijunta. Tako m u i Dionizije piše podrugljivo i kaže: »Mudrost tvoju možemo proceniti po tvojoj učenici iz Arkadije. Platon je sve one što su dolazili k njemu oslobodio plaćanja svakih doprinosa, a ti prikupljaš od njih danak, bilo da su voljni da plaćaju ili ne.«* Kako kaže Diodor u prvoj knjizi svojih Uspomena, Speusip je prvi obratio pažnju na zajednički elemenat u naukama i doveo ih u uzajamnu vezu ukoliko je !to bilo moguće. I prema tvrđenju Keneja,2 on je 3 prvi izneo ono što je Isokrat zvao tajnom svoje veštine. Prvi je takođe pronašao način kako se mogu od snopova mladica pra­ viti prostrane korpe. Kad je već bio iznuren paralizom, poslao je Ksenokratu poruku pozivajući ga da dođe i da prim i upravu nad školom. * Izgleda da je Speusip bio prilično avanturističke prirode. Tako se može zaključiti po podacima Ateneja VII, 279 E. — Preo.

118

Kažu da je on u Akademiju došao na kolicima, da je sreo Diogena i rekao mu: »Zdravo!« A Diogen mu je odgovorio: »Bogami, za tebe ovo zdravo ne važi ako možeš da izdržiš život u takvom stanju.« I na kraju je doapeo >u takvo očajno zdravstveno stanje, da je, kao star čovek, sam sebi oduzeo život. Evo mog epigrama posvećenog njemu: (Anthol. Pol., VIII, 102): Da nisam saznao da je Speusip ovako umro, niko me ne bi uverio da tako kažem: da on sigurno nije bio od Platonove krvi; jer inače ne bi, umro nikad u očajanju zbog neke sitnice.

4

Plutarh* u Biografijama Lisandra i Sule pripoveda da su ga izjele vaši.® Timotej u knjizi O biografijama kaže da je telesno potpuno propao. Speusip je, kaže on, sreo jednog bogatog čoveka koji je voleo neku devojku koja nije bila lepa. »Zašto ti je ona toliko potrebna? Ja ću ti za deset talanata naći lepšu nevestu.« Za sobom je ostavio veoma velik broj uspomena i mnogo­ brojne dijaloge, među njima i ove: Aristip Kirenjanin, O bogatstvu (jednu knjigu), O nasladi (jednu knjigu), O pravičnosti (jednu knjigu), O filozofiji (jednu knjigu), O prijateljstvu (jednu knjigu), O bogovima (jednu knjigu), Filozof (jednu 'knjigu), Kefalu (jednu knjigu), Kefal 5 (jednu knjigu), Klinomah, ili Lizija (jednu iknjigu) Građanin (jednu 'knjigu), O duši (jednu knjigu), . Grilu (jednu knjigu), Aristip (jednu knjigu), Kritika umetnosti (jednu knjigu), Uspo­ mene (u obliku dijaloga), Rasprava o tehnici (jednu knjigu), Dijalozi o sličnostima u nauci (u deset knjiga), Podele i hipoteze u vezi sa sličnostima, O rodovima (genera) i vrstama (species), Amartiru, Pohvala Platonu, Pisma Dionu, Dioniziju i Filipu, O zakonodavstvu, Matematičar, Mandrobol, Lizija, Definicije, Raspored uspomena (komentara). Ukupno ima 43.475 napisanih redova. Njemu je i Simonid4 posvetio istorije (priče) u kojima je izložio dela Dionova i Bionova. Favorin takođe priča u drugoj knjizi Uspomena da je Aristotel kupio Speusipove knjige za tri talanta. Bio je još jedan Speusip. lekar iz Aleksandrije, učenik iz Herofilove škole. * Vidi III, 40. — Prev.

119

GLAVA 2. — KSENOKRAT

(396 — 314 pre n.e.; predstojnik Akademije 339 — 314) 6

Ksenakrat, Agatenorov sin, bio je rodom iz Halkedona. Od mladih nogu je bio učenik Platonov, kojeg je čak pratio i na putu na Siciliju®. Bio je po prirodi spor i nespretan, tako da Platon, upoređujući ga s Aristotelom, kaže: »Jednome je po­ trebna mamuza, a drugome uzda.« Ili: »Kakvog magarca vežbam, a s kakvim konjem ima da se nosi.« Međutim, Ksenokrat je bio čestit u svakom pogledu i otmenog ponašanja. To je Pla­ tana nateralo da mu uvek govori: »Ksenokrate, prinesi žrtvu Haritama.« Najviše vremena je provodio u Akademiji. I kad god bi odlazio u grad, gomila larmadžija i najmljenih nosača 7 sklanjala m u se s puta u prolazu. Priča se da je jednom i ču­ vena hetera Frina pokušala da mu se približi, a kad ju je go­ mila oterala, ona se sklonila u njegovu kuću. On ju je, kažu, primio iz čovekoljublja, i pošto je tu bio samo jedan mali kre­ vet, morao ga je podeliti s njom. Najzad se ona, posle mnogih neprilika, povukla bez uspeha. Posle je ljudima koji su je ispi­ tivali o tome govorila da je onaj koga je ostavila kip, a ne čovek. Drugi pričaju da su njegovi učenici naterali Laidu da legne na njegov krevet. Bio je tako telesno otporan da je više puta izdržao i operacije i paljenje na polnom organu. Bio je takođe čovek od reči, tako da su njemu jedinom Atinjani dozvolili da 8 kao svedok da iskaz bez zakletve, mada je to bilo nezakonito. Bio je takođe potpuno nezavisan od drugih. Kad mu je jednom prilikom Aleksandar poslao mnogo novaca, on je uzeo tri hi­ ljade atičkih drahmi, a ostatak vratio s napomenom da je Alek­ sandru potrebno više je r mnogo više ljudi hrani. Nije hteo da primi ni poklon koji mu je poslao Antipater, kao što priča Mironian u svom delu Paralele. I kad je bio počastvovan zlatnim vencem kao nagradom za hrabrost u piću o svetkovini Bokala (Chćes)®, on ga je pri izlasku stavio na Hermesovu statuu baš onako kao što je to naučio da radi s vencima cveća. Postoji i priča da je jednom zajedno s drugima bio poslat Filipu kao po­ slanik. Njegovi pratioci su bili podmićeni, pa su se odazivali na pozive na prijeme i razgovarali s Filipom. Ksenokrat nije 9 činio ni jedno ni drugo, i zbog toga je Filip odbio da ga vidi. Zato su poslanici na povratku u Atinu izjavili da je Ksenokrat uzalud išao s njima, i Atinjani su bili spremni da ga kazne. Ali kad im je on objasnio da pre svega treba da razmisle o intere­ sima državnim (jer je Filip znao da su ostali primili njegovo mito, ali da »mene nikad neće pridobiti«), onda mu je narod 120

ukazao dvostruke počasti. A kažu da je i Filip kasnije izjavio da je Ksenokrat bio jedini od svih koji su došli na njegov dvor a da nije bio podmićen. I kad je bio poslat Antipatru u vezi sa zarobljenicima u Lamijskom ratu7 (329), pa bio pozvan na ručak, on mu je citirao sledeće stihove: (Homer, Odiseja, X, 383-5): 0 Kirko, koji besprekoran čovek bi okusio i od jela 1 od pića pre nego što bi oslobodio drugove i imao ih pred očima.

Antipater je ovu duhovitost prihvatio i smesta pustio za­ robljenike. 10 Jednom je vrapčić, gonjen od sokola, skočio Ksenokratu na grudi; on ga je pogladio i pustio, uz napomenu da onoga ko moh ne treba izdati. A kad ga je Bion vređao, on nije hteo da mu odgovori. J e r n i tragedija, govorio je on, izazvana od komedije, ne sm atra vrednim da da odgovor. A nekom čoveku koji nije znao ni muziku, ni geometriju ni astronomiju, a koji je ipak hteo da dolazi kod njega, odgovorio je: »Idi, je r ti nemaš ništa da daš za što bi se filozofija prihvatila.« Drugi kažu da je rekao ovo: »Kod mene se runo ne češlja.« 11 Kad je Dionizije rekao Platonu da će mu skinuti glavu, Ksenokrat, koji je bio prisutan, pokazao je na svoju glavu i rekao: »Niko neće to uraditi pre nego što to uradi s mojom.« Pri­ čaju takođe ovo. Kad je jednom prilikom A ntipater došao u Atinu i pozdravio ga i zagrlio, on nije odgovorio pre nego što je završio svoj govor. Nije bio n i najmanje uobražen. Više puta u toku dana razmišljao bi u sebi, i pričaju da je jedan sat dnevno odredio za ćutanje. Ostavio je veoma velik broj spisa, pesama i pozdrava (pareneza). To su: O prirodi (šest knjiga), O mudrosti (šest knjiga), O bo­ gatstvu (jednu knjigu), Arkađanin (jednu knjigu), O neograni12 tenom (jednu knjigu), O samosavlađivanju (jednu knjigu), O korisnom (jednu knjigu) O slobodi (jednu knjigu), O smrti (jednu knjigu), O dobrovoljnom (jednu knjigu), O prijateljstvu (dve knjige), O pristojnosti (jednu knjigu), O suprotnostima (dve knjige), O sreći (dve knjige), O pisanju (jednu knjigu), O sećanju (jednu knjigu), O loži (jednu knjigu), Kalikless (jednu knjigu), O razumu (dve knjige), Do­ maćin (jednu knjigu), O umerenosti (jednu knjigu), O snazi 121

zakona (jednu knjigu), O državi (jednu knjigu), O svetosti (jednu knjigu), Vrlina se ne može naučiti (jednu knjigu), O biču (jednu knjigu), O sudbini (jednu knjigu), O strastima (jednu knjigu), O načinu života (jednu knjigu), O slozi (jednu knjigu), O učenicima (dve knjige), O pravičnosti (jednu knjigu), O vrlini (dve knjige), O oblicima (idejama) (jednu knjigu), O nasladi (dve knjige), O životu (jednu knjigu), O hrabrosti (jednu knji13 gu), O jednome (jednu knjigu), O idejama (jednu knjigu), O umetnosti (jednu knjigu), O bogovima (dve knjige), .0 duši (dve knjige), O znanju (jednu knjigu), Državnik (jednu knjigu), O saznavanju (jednu knjigu), O filozofiji (jednu knjigu), O Parmenidovim delima (jednu knjigu), Arhedem, ili O pravičnosti (jednu knjigu), O dobru (jednu knjigu), O razumevanju (osam knjiga), Rešenje logičkih problema (deset knjiga), Predavanja iz fizike (šest knjiga), Pregled (jednu knjigu), O rodovima i vrstama (genera, species) (jednu knjigu), Pitagorine stvari (jednu knjigu), Rešenja (dve knjige), Podele (osam knjiga), Teze (dva­ deset knjiga = 30.000 redova), Proučavanje dijalektike (če­ trnaest knjiga = 12.740 redova). Posle toga dolazi petnaest, zatim šesnaest knjiga Prouča­ vanja o stilu, devet knjiga O zaključivanju, šest knjiga O mate­ matici, dve druge knjige o stvarima koje se odnose na razum, zatim pet knjiga o geometrima, jedna knjiga komentara, zatim: Protivrečnosti (jednu knjigu), O brojevima (jednu knjigu). Teo­ rija brojeva (jednu kjigu), O dimenzijama (jednu knjigu), O 14 astronomiji (šest knjiga), Elementarni principi posvećeni A lek­ sandru o monarhiji (četiri knjige), Aribi, Hefestionu, O geo­ m etriji (dve knjige). Ukupno 224.239 redova. Iako je bio čovek ovakvih vrlina, ipak su ga Atinjani jed­ nom prilikom prodali. To je lulo kad nije mogao da plati takse određene za strance. Kupio ga je Demetrije Faleronski, koji je tako vratio i jedno i drugo: Ksenokratu slobodu, a Atinjanima taksu. O tome priča Mironijan iz Amastrisa u prvoj knjizi svoga dela O istorijskim paralelama. On je nasledio Speusipa i vodio je školu dvadeset pet godina za vi;eme arhonta Lisimahida, počev drugom godinom 110. olimpijade (339—338). Umro je na taj način što se noću spotakao o neki predmet i pao. Ziveo je osamdeset i dve godine. 15 J a sam za njega rekao ovo: (Anthol. Pal., VII, 102): Ksenokrat, primer savršenog muškarca, spotakao se jednom o bronzani predmet i razbio glavu, glasno viknuo, i umro.

122

Bilo je još šest drugih Ksenokrata. Jedan — taktičar u ve­ oma stara vremena; zatim rođak i sugrađanin filozofov (postoji njegov govor o nekoj pokojnoj Arsinoji, po imenu Arsinotik; četvrti je bio filozof koji je napisao elegiju, ali ne baš srećno. Značajna je činjenica da pesnici koji pišu prozu imaju uspeha, dok prozni pisci koji se okušaju u poeziji trpe poraz. To jasno pokazuje da je jedno dar prirode, a drugo — stepen veštine. Peti je bio vajar; šesti je pisao pesme (popevke) koje pominje Aristoksen.

GLAVA 3. — POLEMON

(Predstojnik Akademije od 316—276. pre n. e.) 16

Polemon, sin Filostratov, bio je Atinjanin, iz demosa Oea. U mladosti je bio toliki rasipnik i raspusnik, da je uvek no­ sio novac kako bi mogao zadovoljiti svaku svoju strast; čak je u tu svrhu novac sakrivao na pojedinim prilazima i putovima. I u Akademiji je nađen novčić od tri obola blizu nekog stuba, gde ga je bio sakrio u slične svrhe kao što smo napred pomenuli. Jednog dana je, u sporazumu s nekim mladićima, pijan i s vencem na glavi, upao u Ksenokratovu školu. A ovaj, nimalo zbu­ njen, nastavi sa svojim govorom. Upravo je govorio o umerenosti. I dečak, slušajući ga, polako je upao u mreže njegovih argumenata, da je postao tako m arljiv nadmašivši sve ostale, pa i sam postao glava škole počev od sto šesnaeste olimpijade (316—312). 17 Antigon iz Karista u svojim Biografijama kaže da je nje­ gov otac bio prvi među građanima i da je držao konje za trke; da je Polemon sam sebe branio od optužbe koju je podnela njegova žena zbog toga što se diuži s dečadma. Ali otkako je počeo da se bavi filozofijom, on je stekao toliku snagu karaktera da je uvek zadržavao spokojan m ir u ponašanju. Nikad nije izgubio ni moć svog ugleda. I upravo tim e opčinio je Krantora. Kad ga je jednom ugrizlo besno pseto i pokidalo mu bedro, on nije čak ni prebledeo; i kad je nastala uzbuna u gradu i 18 ljudi se raspitivali šta se desilo, on je ostao miran. I na pozorišnim predstavama je bio neverovatno miran. Kad je, na primer, Nikostrat, s nadimkom Kleopatra, nešto čitao njemu i Kratesu iz pesnika (Homera), Krates je bio duboko dirnut, dok se Polemon držao kao da nije ništa ni čuo. Uopšte, bio je takav čovek kakvog prikazuje slikar Melantios u svom delu O sli123

karstvu. Melantios, naime, tvrdi da na umetničkim delima mora biti izražena nekakva samovolja i nepopustljivost, i da tako mora biti i u karakteru. Polemon je govorio da se mora­ mo vežbati delima, a ne samo dijalektičkim (logičkim) razmiš­ ljanjima. Kako, na primer, izgleda čovek koji je naučio napa­ met neku bednu knjižicu o harmoniji, ali sam nikad nije vežbao? On je, doduše, time stekao divljenje u spretnom postav­ ljanju pitanja, ali je uvek u neskladu s upravljanjem svojim načinom života. 19 Bio je, dakle, otmen i plemenit čovek, koji je otklanjao ono što je Aristofan kazao za Euripida: »oštar i zajedljiv na­ čin«, koji je, kao što kaže sam autor: samo strasna požuda na gomili mesa.

Kažu da je, držeći govor o tezama, neprestano šetao; nije uopšte seo. Zbog svoje otmenosti bio je cenjen u gradu. Ipak je izlazio iz društva9 i provodio vreme u vrtovima Akademije, gde su se u blizini naselili njegovi učenici podigavši male ku­ ćice; živeli su nedaleko od hrama Muza i predavaonice. Izgleda da se Polemon u svemu ugledao na Ksenokrata. Aristip u svojoj knjizi O raskoši starih priča da je bio i njegov ljubavnik. Si­ gurno ga je (Ksenokrata) uvek imao pred očima, pa je, kao i 20 on, primio ono ozbiljno i jednostavno dostojanstveno držanje koje odgovara dorskom načinu života. Voleo je i Sofokla, naro­ čito u onim mestima gde je, po rečima komika, pomogao jedan mološki pas10

i gde je pesnik, po Frinihovim rečima, ni šira, ni mešano vino, nego pravi pramnejac.11

On bi Homera zvao Sofoklom eposa, a Sofokla — Homerom tragedije. Umro je u dubokoj starosti od iznemoglosti, ostavivši za sobom znatan broj spisa. Postoji i izvestan moj epigram po­ svećen njemu (Anthol. Pal., II, 380): Ne čuješ li? Sahranismo Polemona, koga je ovamo donela iznemoglost, strašan bič čovekov. Ali ne Polemona, nego samo njegovo telo; njega je on na svom putu ka zvezđama ostavio na zemlji da trune.

124

GLAVA 4. — KRATES

(Predstojnik Akademije u III veku) 21

Krates, Antigenov sin, bio je rodom iz Atine, iz demosa Thria. Bio je i učenik i ljubavnik Polemonov, od kojeg je i primio upravu škole. Oni su bili tako vezani jedan za drugoga da su u životu imali ne samo iste navike,, nego su sve više i više ličili jedan na drugoga gotovo do poslednjeg daha, a posle smrti imali su zajednički grob. Zato je Anaksagora obojici posvetio ovaj epigram: (Anthol. Pal., VII, 103): Stranče, kad ovuda prolaziš, kaži da u ovom grobu leže bogoliki Krates i Polemon, ljudi velikodušni u harmoniji, sa čijih je božanskih usana tekao sveti govor; njihov čist život u saglasnosti s nepokolebljivim principom krasio ih je za božansku besmrtnost.

22

Zato je Arkesilaj, koji je napustio Teofrasta i prešao u njihovu školu, za njih rekao da su bogovi, ili ostatak iz zlatnoga doba. Oni nisu držali do ukusa i mišljenja naroda, već su se ponašali kao svirač na flauti Dionisidor, koji je za sebe govorio da niko nikad nije čuo njegove melodije ni na trijeram a ni pored izvora, kao što su se mogle čuti Ismenijeve melodije. Antigon priča da je Krates ručavao zajedno s Krantorom u njegovoj kući, i da su ova dvojica i Arkesilaj živeli složno u zajednici. Arkesilaj i K rantor su imali zajedničku kuću, a Po­ lemon s Kratesom živeo je kod građanina Lisikla. Krates je bio,, kao što smo ranije kazali, ljubavnik Polemonov, a Arke­ silaj — Krantorov. 23 Krates je, kako priča Apolodor u trećoj knjizi Hronologije, ostavio za sobom izvestan broj dela; neka su filozofske sadržine, druga govore o komediji. Ostale su i njegove besede održane u skupštini, ili za vreme diplomatskih misija. Ostavio je istaknute učenike, među njima Arkesilaja (o kome ćemo kasnije govoriti), zatim Biona iz Boristena (kasnije poznat kao Teodorov pristalica; nadimak je dobio po školi koju je bio odabrao; i o njemu ćemo govoriti kasnije). Bilo je deset ljudi s imenom Krates. Prvi je pesnik stare komedije, drugi — retor iz Tralesa, učenik Isokratov; treći — kopač rovova, koji je pratio Aleksandra; četvrti — filozof-kinik, o kome ćemo govoriti; peti — peripatetički filozof; šesti — akademik koga smo već pomenuli; sedmi — gramatik iz Malosa; osmi — autor geometrijskih dela; deveti — pesnik epigrama; deseti — akademski filozof iz Tarza. 125

GLAVA 5. — KRANTOR

(Oko 340. do 290. pre n. e.) 24

Krantor, iz grada Solod, bio je veoma cenjen u svojoj domo­ vini, ali je došao u Atinu, gde je slušao Ksenokrata zajedno s Polemonom. Ostavio je za sobom upomene (memoare) od oko 30 hiljada stihova, od kojih se neki pripisuju Arkesilajn. Kažu da je na pitanje šta je zavoleo i čime ga je Polemon pri­ vukao odgovorio: »To što ga nikad nisam čuo da u govoru glas ili podiže ili spušta.«12 Razboleo se, otišao u Asklepijev hram i tamo nastavio da se šeta. A narod je sa svih strana na­ valio, smatrajući da on nije došao zbog bolesti nego zato da tu osnuje novu školu. Među njima beše i Arkesilaj koji je hteo 25 da se preko njega upozna s Polemonom, uprkos njihovoj me­ đusobnoj ljubavi, kao što ćemo ispričati u odeljku o Arkesilaju18. Međutim, i on je, pošto je ozdravio, nastavio da sluša Polemona, zbog čega su ga naročito cenili. Priča se da je svoje imanje vredno dvanaest talanata ostavio Arkesilaju. I kad ga je ovaj pitao gde želi da bude sahranjen, on je odgovorio: Divno je biti skriven negde u skrivenom kutku mile otadžbine.

Priča se da je pisao i pesme i da ih je ostavio zapečaćene u Ateninom hramu u svom rodnom mestu. Pesnik Teajtet ovako piše o njemu: Svideo se ljudima, još više se dopadao Muzama, Krantor, a nije dospeo daleko u svojoj starosti. Zemljo, prihvati ovog svetog pokojnika, i neka i tamo dole u miru uspeva.

26 K rantor je Homera i Euripida cenio više nego sve ostale pesnike. Govorio je da je teško i naporno pisati odjednom trage­ diju i izazivati uzbuđenja. Navodio je stih iz drame Belerofon. Jao meni! A zašto jao? Svi mi smo smrtni ljudi.

Priča se da postoje i ove reči pesnika Antagore, koje je Krantor za Erosa citirao ovako (Anthol. Plan., III, 60): Moj duh se dvoumi, pošto je od rođenja sporno da li da te, Erose, nazovem prvim od besmrtnih bogova, prvim od dece koju su nekad rodili stari Erebos i kraljica Noć u morskim dubinama prostranog Okeana, ili si ti mudro dete Kipride, ili Geje, ili Vetrova? Toliko ima dobra i zla koje ti dosuđuješ ljudima na njihovim lutanjima. Zato je i tvoj lik dvostruk.

27

126

Bio je veoma pronicljiv u iznalaženju imena i izraza. On je rekao da traged (tragični glumac) ima neuglađen glas pun kore (otpadaka, neoljušten). Za jednog pesnika je rekao da su njegovi stihovi puni tvrdičluka, a da su Teofrastove rasprave pisane školjkom. Najviše se ceni njegovo delo O bolu. Umro je pre Polemona i Kratesa, razbolevši se od vodene bolesti. Njemu sam posvetio ovaj epigram (Anthol. Plan., II 381): Najgora od svih bolesti ophrvala je i tebe, Krantore, i tako si sišao u tamno carstvo Plutonovo. I ti tamo zadovoljno živiš, a Akademija i Soloi, tvoja domovina, ostali su lišeni tvojih giovora. GLAVA 6. — ARKESILAJ

(318—242. pre n. e.) 28

Arkesilaj, sin Seutov (ili Skitov), rodom je iz Pitane u Eolidi, kako priča Apolodor u trećoj knjizi Hronike. On je bio prvi učitelj Srednje akademije i prvi je postavio kao princip uzdržavanje od suda zbog kontradikcije u dokazivanjima ljudi. On je prvi dokazivao sa obe strane pitanja (tj. s pozitivne i ne­ gativne strane) i prvi se bavio sistemom koji nam je predao Platon i učinio ga erističnijim postavljanjem pitanja i odgo­ vora. Sa Krantorom je došao u dodir na ovaj način. On je, na­ ime, bio najmlađi od četiri brata; dvojica su bila od istog oca, a dvojica od iste majke. Od braće po majci Pilad je bio stariji, 29 a od braće po ocu stariji je bio Moireas, koji je bio njegov tutor. U početku je slušao matematičara Autolika, njegovog sugrađanina, pre nego što je otišao u Atinu, pa je s njim ot­ putovao i u Sard. Zatim je bio učenik muzičara Ksanta Atinjanina, a posle njega učenik Teofrasta. Posle toga je prešao Krantoru u Akademiju. Moireas, brat koga smo ranije pomenuli, upućivao ga je na retoriku14, ali on je bio odan filozofiji, i Krantor, koji je u njega bio zaljubljen, citirao je stih iz Euripidove Andromede: O devojko, da li ćeš mi biti zahvalna ako te spasem?

— a ovaj mu odgovori sledećim stihom: Vodi me, stranče, ili kao služavku ili kao ženu.

30 I od toga vremena su živeli zajedno, tako da je Teofrast, neraspoložen zbog toga rekao: »Kako divan i spretan mladić je 127

ostavio moju školu?« Jer, on je bio veoma spretan u dokazi­ vanju i veoma je voleo da piše knjige, pa se počeo baviti i pesništvom. Postoji jedan njegov epigram upućen Atalu koji ovako glasi (Anthol. Plan., III, 56): Pergam nije čuven samo po oružju, nego se i po konjima često ističe u božanskoj Piši. A ako smrtan čovek srne da se odvaži i da izrazi želju Zevsovu, ona će sve više biti opevana u budućim danima.

Jedan drugi epigram posvećen Menodoru, miljeniku Eugama, jednog od školskih drugova (Anthol. Plan., II, 382): 31

Daleko je Frigija, daleko je i sveta Tiatejra, o Menodore, sine Kadavada, tvoja domovina! Ali jednaki su putovi do groznog Aheronta, kao što kaže poslovica, bilo odakle da se meri. Ovaj grob koji se izdaleka vidi podigao ti je Eudem, kome si bio najdraži od mnogih penesta*.

Homera je cenio iznad svih ostalih pesnika, i pre nego što bi pošao na spavanje pročitao bi uvek ponešto; a ujutru, kad god bi hteo da čita, govorio bi da ide svojoj ljubavi. Za Pindara je govorio da je silan u tome da ispuni glas i da pruži bogatu zalihu reći i izraza. O Ionu je pisao studiju kad je bio mlad.15 32 Slušao je takođe predavanja geometra Hiponika. Na nje­ gov račun se našalio da je u svakom pogledu ravnodušna lenština koja zeva, ali da je u svojoj veštini potkovan. Mora da mu je geometrija uletela u usta dok je zevao, govorio bi u šali. I kad je njegov duh popustio, Arkesilaj ga je uzeo u svoju kuću i negovao sve dok se nije oporavio. Posle Kratesove smrti primio je školu, pošto mu je neki Sokratid ustupio mesto. Zato što se ustručavao da donosi svoj sud o svemu, on nije, kako neki tvrde, napisao nijednu knjigu; drugi, opet, kažu da su ga uhvatili na delu kad je ispravljao neka Krantorova dela, za 33 koja neki tvrde da ih je izdao, a drugi da ih je spalio. Izgledalo je da ceni Platona i nabavio je njegove knjige. Drugi tvrde da se ugledao i na Pirona, da je bio odan dijalektici i da je pri­ hvatio dokaze koje je bila uvela Eretrijska škola, pa je zato Ariston za njega rekao: Napred Platon, pozadi Piton, a u sredini Diodor.** * Tj. nadničara. ** Parodija Homerovog stiha (Ilijada, VI, 181): »Napred je lav, po­ zadi zmaj, u sredini koza (Himera).«

128

A Timon za njega veli ovako:* Pošto pod grudima nosi olovo Menedemovo, on će potrčati ili ovom debelom Pironu, ili Diodoru,

i malo dalje stavlja mu u usta ove reči: Otplivaću Pironu i grbavom Diodoru.

Bio je veoma principijelan i precizan i u razgovoru je pa34 zio na razlikovanje smisla reči i izraza; bio je u velikoj meri satiričan i otvoren. I zato Timon o njemu govori ovako: Mešajući zdrav smisao s lukavim gunđanjem.

Kad je neki mladić govorio malo drskije nego što mu je to priličilo, rekao je: »Zar ga niko neće tući u igri astragalos?« I kad je neki čovek izneo da mu ne izgleda da je jedna stvar veća od druge, ovaj ga je pitao da li i deset prstiju za njega predstavljaju isto što i šest prstiju. Bio je neki Hemon sa Hiosa, ružan, ali uobražen da je lep i uvek išao odeven u lepa odela. I kad je rekao da misli da se filozof nikad neće zaljubiti, Arkesilaj mu odgovori: »Zar ni onda ako je neko tako lep kao ti i ako ima ovakva lepa odela?« I kad je neki čovek, koji je vodio sraman život, optužujući Arkesilaja da je drzak, kazao: 35

Da li je slobodno, kraljice, da te pitam, iM treba da ćutim?

on je smesta odgovorio: Ženo, zašto govoriš tako oporo, a ne kao što si navikla?

I kad ga je neki brbljivac, čovek bez ikakve porodice, uvredio, on je rekao: Neobuzdano brbljanje je način ponašanja robovske dece.

Kad je neki čovek brbljao mnoge gluposti, on mu je rekao kako nije imao čak ni neku odvratnu dadilju. Nekima uopšte nije ni odgovarao. Kad mu je neki učenik, koji je pozajmljivao no­ vac, priznao da nešto ne izna, on mu je odgovorio: Kokoške ne znaju odakle dolaze vetrovi, osim kad su u gnezdu.1*

A to su stihovi iz Sofoklove drame Oinomaos17. * Parodija na Homera (Odiseja, V, 346—7). — Prev. 9 Dlogen

129

36

Nekom dijalektičaru, učeniku Aleksinovom, koji nije mo­ gao da tačno ponovi nešto o čemu je Aleksinos raspravljao, Arkesilaj je ispričao što se dogodilo Filoksenu i ciglarima. On ih je, naime, zatekao kako pogrešno pevaju, pa je zgazio sve njihove cigle i rekao: »Kao što vi kvarite moj posao, tako ću ja pokvariti vaš.« Ljutio se i na ljude koji se nisu na vreme počeli da bave naukom. Po nekoj prirođenoj sklonosti, on bi se u govoru služio rečima: »Ja tvrdim«, i: »Taj i taj se neće složiti s ovim« (pa je pomenuo i njegovo ime). Tu osobinu su imitirali i mnogi od njegovih učenika, kao što su podražavali i njegov govornički stil i njegovo držanje. 37 Bio je veoma inventivam; mogao je odgovoriti spretno, ali i vratiti problem natrag na s&m početak i prilagoditi ga svakoj prilici. Imao je snagu ubeđivanja veću nego iko, i to je sve više i više privlačilo učenike u njegovu školu, mada su se pomalo plašili njegove oštre zajedljivosti. Međutim, sve su to rado podnosili, jer je on bio veoma dobar čovek i hrabrio je svoje učenike u svemu. U privatnom životu je bio vrlo druže­ ljubiv i spreman da učini dobro, ali je u svojoj skromnosti veoma želeo da se njegova usluga prikri je. Kad je jednom prilikom posetio bolesnog Ktesibija i video u kakvom se teš­ kom stanju nalazi, on je krišom stavio kesu s novcem pod njegov jastuk. A kad je ovaj to našao, rekao je: »To je ArkesUajeva šala!« Ali i drugom prilikom mu je poslao hiljadu drahmi. 38 Jednom prilikom je upoznao Arkađanina Arhiju s Eumenom i postigao to da ovaj bude unapređen u velike počasti. Pošto je bio slobodouman i nimalo nije mario za novac, prvi je posećivao predstave za koje su se sedišta plaćala, a naročito je voleo da ide na predstave Arhekratove i Kalikratove, za koje se plaćao zlatnik. Pomagao je mnogima i skupljao priloge za njih. Neko je jednom pozajmio od njega neki srebrni predmet, kako bi mogao dočekati prijatelje, i nije ga više nikad vratio. Ali Arkesilaj nije ni zatražio da mu ga vrati i pravio se kao da ga nije ni dao na zajam. Drugi pričaju da ga je dao na zajam namemo, a kad mu ga je ovaj vratio, Arkesilaj mu ga je poklo­ nio, je r je dotični bio siromah. On je i u Pitani imao neko imanje, sa koga mu je njegov brat Pilad slao što je bilo po­ trebno. Staviše, i Eumen, Filetajov sin, davao mu je dosta darova, i zato je jedino njemu od svih kraljeva posvetio neka od svojih dela. 39 Mnogi su poštovali i Antigona, i kad god bi ovaj došao u Atinu, oni bi mu polazili u susret da ga sačekaju; a Arkesilaj bi ostajao kod kuće, je r nije želeo da mu se nameće zbog svoga 130

poznanstva s njim. Bio je najveći prijatelj s Hieroklom, zapovednikom Munihije i Pireja. I kad god se održavala neka sve­ čanost, on bi odlazio k njemu. I mada je ovaj navaljivao da izruči njegove pozdrave Antigonu, nije ga mogao pridobiti za njega, nego bi odlazio samo do kapije, pa bi se vratio. Posle pomorske pobede koju je odneo Antigon,18 kad su mnogi do­ lazili k njemu i pisali mu laskava pisma, Arkesilaj je ćutao. Ali je ipak jednom otišao u ime svoje domovine u Demetrijadu Antigonu kao poslanik, ali nije ništa postigao. Ćelo vreme je provodio u Akademiji, izbegavajući svako političko delovanje. 40 Jednom prilikom, dok je boravio u Atini, zadržao se duže vreme u Pire ju i tamo držao svoje rasprave, iz prijateljstva prema Hijeroklu, pa su ,ga zbog toga neki građani napadali. Bio je veoma široke ruke (šta drugo nego drugi Aristiip?) i voleo je da dobro jede, ali samo s onim ljudima koji su imali iste poglede kao i on. Javno je živeo s heterama Teodetom i Filom iz Eleje. Kad Su ga neki zbog toga kritikovali, on je odgovorio Aristipovim izrekama. Voleo je takođe dečake, i bio veoma sklon tome. Stoici iz okoline Aristona sa Hiosa optuživali su ga zbog 41 toga nazivajući ga kvariteljem omladine i bezobraznim učite­ ljem nemoralnosti. Pričaju da se naročito bio zagrejao za Demetrija, koji je otplovio u Kirenu, i za Kleoharesa iz Mirleje. Priča se da je jednom prilikom, kad su neki pijani veseljaci došli na njegova vrata, rekao da je on, što se njega tiče, voljan da im otvori kapiju, ali da mu Kleohares to ne dopušta. Ovoga mladića su voleli i Lahesov sin Demohar, i Bugelov sin Pitokle, a kad ih je jednom Arkesilaj uhvatio, on im je veoma uzdržljivo naredio da idu. Zbog svega toga su ga napadali i ismevali kritičari koje sam napred spomenuo, kao čoveka koji traži na­ klonost gomile i slavu. A najžešće su ga napadali ljudi iz kruga peripatetičara Hijeronima kad god bi skupljao prijatelje -da proslavi rođendan Antigonovog sina Alkioneja, za koju je 42 priliku Antigon slao velike sume novca da bi imali za uživanje. Tada je uvek izbegavao svaku raspravu o vinu. Aridiku, koji je predlagao neku raspravu i tražio od njega da o tome govori, on je rekao: »Baš to je naročita osobina filozofije da zna za svaku stvar kad je za to zgodna prilika.«19 A što se tiče prebacivanja i klevetanja da je prijatelj gomile, Timon, između ostalog, kaže i ovo: Tako reče i uđe u gomilu koja ga je okruživala. A oni su bili zaprepašćeni njime kao što su zebe sovom, ukazujući na njega kao na sujetnog čoveka, zato što je laskao gomili. Zaista nikakva velika zasluga, zašto se prsiš kao kakav glupak? 9·

131

Ali, pored svega toga, on je bio skroman, tako da je svoje učenike podsticao da slušaju i druge učitelje. I kad neki mladić sa Hiosa nije bio zadovoljan njegovim raspravljanjem, nego Hijeronimovim koga smo ranije spomenuli, Arkesilaj ga je od­ veo i upoznao s tim filozofom posavetovavši ga da se lepo ponaša. 43 I ova ljupka priča pripoveda se o njemu. Jednom čoveku koji ga je pitao zašto učenici svih drugih škola prelaze u školu Epikura, dok iz Epikurove škole niko ne odlazi, on je rekao: »Od ljudi mogu postati eunusi, ali od eunuha ne mogu postati ljudi.« I najzad, već blizu kraja, on je svoju celokupnu imovinu ostavio bratu Piladu, je r ga je krišom od Moeresa odveo na Hios i odande vratio u Atinu. U životu se nikad nije ženio niti je imao dece. Ostavio je tri oporuke: prvu je ostavio u Eretriji na čuvanje kod Amfikrita, drugu u Atini kod nekih prijatelja, a treću je poslao svojoj kući Taumaziju, jednom od svojih rođaka, sa zahtevom da je sačuva. Njemu je napisao i ovo: »Arkesilaj pozdravlja Taumazija, 44

Predao sam Diogenu oporuku da ti je donese. Je r zbog moje česte bolesti i telesne slabosti, odlučih da napišem oporuku da, ako bi se desilo nešto neprijatno, ti, koji si mi bio tako vemo odan, ne bi pretrpeo neku štetu kad ja umrem. Ti si najdostoj­ niji poverenja od svih ostalih tamo da oporuku čuvaš, i. zbog svojih godina i zbog srodničkih veza sa mnom. Seti se, dakle, da sam imao potpuno poverenje u tebe i pokušaj da budeš pravedan prema meni, tako da, koliko se tebe tiče, sve što sam odlučio bude izvršeno dostojno mene. Prepis ove oporuke se nalazi u Atini kod nekih mojih poznanika i u Eretriji kod Amfikrita.« Umro je, kao što priča Hermip, od preteranog uživanja čistog vina,* što je uticalo na njegov razum; imao je već sedamdeset pet godina, poštovan od Atinjana kao niko pre njega. 45 Moj epigram posvećen njemu glasi (Anthol. Pal., VII, 104): ZaSto si se, Arkesilaju, toliko nalivao čistim vinom da si izgubio razum? Ne žalim te toliko što si umro, nego zato što si vređao Muze služeći se neumereno čašom. * Tj. nije, po običaju, mešao vino s vodom. — Red.

132

Bila su još tri Arkesilaja: jedan pesnik, drugi — elegičar, a treći — vajar. Ovom je i Simonid posvetio ovaj epigram (Anthol. Planudea, III, 9): Ovo je kip Artemide, i cena mu je dvesta parijskih drahmi čiji je znak jarac. Načinio ga je Arkesilaj, dostojni sin Aristodikov, dobro izvežban u Ateninoj veštini.

Filozof, o kome smo u prethodnim redovima pisali, bio je u punoj snazi oko sto dvadesete olimpijade (300—296), po podacima Apolodorovim u Hronologiji.

GLAVA 7. — BION

(Oko 300 pre n. e.) 46

Bion je bio poreklom iz Boiistena. A ko su m u bili roditelji i kakve su bile prilike pre nego što se posvetio filozofiji — objašnjava on sam Antigonu. Jer, kad ga je ovaj pitao [po­ navljajući Homerov stih]: »Ko si ti i odakle si? Gde je tvoj grad? Gde roditelji?« (Hom. Odyss., 10, 325) — odgovorio je, znajući da su ga već bili oklevetali kod kralja: »Moj je otac bio oslobođenik koji je nos brisao rukavom (misleći pri tome da je prodavao sušenu ribu), rodom iz Boristena; nije imao lica, nego samo natpis na licu, simbol gospodareve svireposti. Majka mi je bila baš kakvu je jedan takav mogao da uzme za ženu, iz javne kuće. Kasnije je moj otac na neki način izvršio prevaru u vezi s prihodima, pa su ga zajedno s nama prodali. I neki retor kupi mene, tada veoma mladog i prijatnog. I kad je umro, ostavio mi je sve što je imao. Ja sam tada spalio njegove spise, 47 pokupio sve što je bilo pri ruci, otišao u Atinu i posvetio se filo­ zofiji. »Takvim poreklom i takvom krvlju se ponosim.« (Hom., II, 6, 211). Eto, to je priča o meni. Tako da je već vreme da Persej®0 i Filonid prestanu da je prepričavaju. A ti sudi po meni.« Bion je zaista bio prevrtljivog karaktera, lukav sofist, pa je zbog toga često neprijateljima filozofije pružao priliku za kleve­ tu. U nekim stvarima je, međutim, bio čak pompezan (pompikos), i mogao je da se prepusti uobraženosti. Ostavio je mnogo me­ moara i izreka koje su pružale zgodnu priliku da se iskoriste. Tako, kad su mu prebacivali što se ne udvara nekom dečaku, on je odgovorio: »Nemoguće je uhvatiti mek sir kukom.« 133

48 I na pitanje ko se više plaši, rekao je: »Onaj koji želi da bude najsrećniji.« Kad ga je neko pitao za savet da li da se ženi (jer i ta priča mu se pripisuje), odgovorio je: »Ako se oženiš ružnom ženom, kaznićeš samog sebe; a ako uzmeš lepu ženu, nećeš je sačuvati za sebe samoga81 (ποινή — κοινή) ** Starost je nazivao lukom svih nesreća; bar sva zla uzimaju utočište u njoj. Slava je, po njemu, majka vrlina; lepot'a je tuđe dobro; bogatstvo su nervi uspeha. Nekom koji je potrošio ćelo imanje u jelo rekao je: »Amfijaraja je progutala zemlja, a ti si progutao zemlju.« Biti nesposoban da se podnese neko zlo samo po sebi je zlo. Osuđivao je one koji su palili ljude kao da ne osećaju 49 ništa, pa ih ipak pale kao da osećaju. On je stalno govorio da je mnogo bolje ukazivati usluge drugima nego uživati usluge koje su vam drugi pričinili. Napadao je čak i Sokrata, jer, ako je osećao želju za Alkibijadom pa se uzdržao, onda je bio budala; a ako nije osećao tu želju, onda nije učinio ništa neobično. Govorio je da je put u Had lak; je r ljudi odlaze tamo zatvorenih očiju. Alkibijada je kudio govoreći da je kao dečak muževe terao od žena, a kao mladić žene od njihovih muževa. Dok su se Atinjani vežbali na Rodu u govomištvu, on je pouča­ vao filozofiju. I nekome koji mu je to prebacivao rekao je: »Doneo sam pšenicu; kako, onda, da prodajem ječam?« 50 Govorio je da bi oni što žive u Hadu bili mnogo strože kažnjeni kad bi posude kojima prenose vodu bile čitave umesto što su probušene. Nekom dosadnom brbljivcu koji mu je tražio pomoć odgovorio je: »Učiniću ti što treba ako pošalješ druge da govore za tebe, a ti da se ne pojaviš.« Putujući jednom s nekim ljudima koji su bili na zlu glasu, on je upao među pirate. I kad njegovi saputnici rekoše: »Propali smo ako nas pronađu« — on reče: »A ja sam propao ako me ne prepoznaju.« Govorio je da je uobraženje prepreka za napredak. Nekom bogatom tvrdici re­ kao je: »Ovaj nije stekao bogatstvo, nego je bogatstvo steklo njega.« Je r tvrdice vode računa o imanju kao da pripada njima, ali nemaju od njega veće koristi nego da pripada drugome. Dok 51 su ljudi mladi, oni su hrabri, a samo u starosti dostižu najviši stepen razuma. Razumnost se toliko ističe od ostalih vrlina kao što se čulo vida ističe ispred ostalih čula. Govorio je da starost ne treba grditi, pošto svi želimo da je dostignemo. Ne­ kom klevetniku koji je pokazivao ozbiljno lice uputio je ove reči: »Ne znam da li ti se desilo nešto neprijatno, ili tvom susedu nešto prijatno?« Nisko poreklo, govorio je, jeste loš partner za slobodan razgovor, jer (Euripid, Hippol., 424): plaši čoveka, pa makar kako ođvažno bilo njegovo srce.

134

Treba da posmatramo kakvi su nam prijatelji, da se ne bi mislilo da se družimo s lošim ili da odbijamo prijateljstvo dobrih. Bion je u početku odbijao učenja Akademije, u vreme dok je bio Kratesov učenik. Posle je prihvatio učenje kinika, i uzeo 52 ogrtač i bisage. Jer što drugo bi ga moglo pridobiti za učenje o apatiji? Posle toga je prešao u teodorike pošto je slušao Teo­ dora, s nadimkom Bezbožnik (Atheos), koji je u svakom pogledu primenjivao sofističke metode. Posle ovoga slušao je peripatetičara Teofrasta. Bio je teatralan i veoma spretan u tome da sve pretvori u šalu, služeći se pri tom vulgarnim rečima. I pošto je upotrebljavao svaki stil govora, kažu da je Eratosten za njega rekao da je Bion prvi filozofiju obukao u cvetno odelo. Bio je vešt i u parodiranju. Tako su njegove i ove reči: Dragi moj Arhita, rođen s muzikom, bogat u svom uobraženju, najiskusniji čoveče pri izazivanju najveće svađe.*

53 Izlagao je poruzi i muziku i geometriju. Živeo je nastrano, i zato se selio iz grada u grad pokušavajući ponekad da od toga napravi veliki teatar. Tako je na Rodu ubedio mornare da obuku odelo kakvo nose studenti i da ga prate. A kad je u njihovoj pratnji ušao u gimnazijum, bili su svi pogledi upereni u njega. Imao je običaj da usini ponekog mladića, da bi u njima uživao u nasladi23 i da mu njihova naklonost bude od pomoći. Bio je veoma sebičan iako je snažno isticao parolu: »Prijateljima je sve zajedničko.« Stoga se ne pominje nijedan njegov učenik, mada ih je bilo mnogo koji su posećivali njegova predavanja. 54 Pa ipak je neke naveo na bestidnost. Tako je, na primer, Betion, jedan od njegovih intimnih prijatelja, jednom prilikom rekao Menedemu: »Sto se mene tiče, Menedeme, ja provodim noći s Bionom, ali mislim da mi se nije dogodilo ništa što ne bi bilo u redu.« Svojim poznanicima je često govorio s nipodaštavanjem bogova, je r je to učenje s uživanjem prihvatio od Teodora. A kasnije, kad se razboleo, kao što pričaju ljudi iz Halkide (a tamo je i umro), ubedili su ga da nosi amulet i da se kaje za sve ono čime je uvredio božanstva. Pošto nije imao bolničara, bio je u teškom položaju, sve dok mu Antigon nije poslao dvojicu slugu. Favorin u Šarenoj istoriji priča da ih je pratio i sam kralj u nosiljci. * Parafraza Homerovog stiha (Ilijada, III, 182, i Ilijada, I, 146 i XVIII, 170).

135

Pa ipak je umro, i ja sam ga ovako optužio (Anthol. Plan., V 37): 55

Čujemo da Bion, koga je rodila skitska zemlja Boristena, govori da bogovi u stvari uopšte ne postoje. Da je ostao pri ovom svom mišljenju, bilo bi pravo da se kaže: »On misli kako ga je volja; pogrešno, razume se, ali tako on misli«. A kad je pao u dugotrajnu bolest i pošto se bojao da će umreti, on, koji je tvrdio da bogova nema, i nije hteo hram ni da pogleda, koji se često rugao ljudima koji su bogovima prinosili žrtve, — sada je ne samo naslađivao noseve bogova dimom, mašću i mi­ risima iznad ognjišta i oltara i stola, i rekao je ne samo ovo; »Grešio sam, oprostite mi ono što je prošlo« .— nego je veselo dozvolio jednoj starici da mu stavi amulet oko vrata, i u dubokoj veri povezao je obe ruke kožom i sta­ vio ramnos* i lovorovu grančicu iznad vrata, spreman pre da se svemu podvrgne nego da umre. Luđak, jer je želeo da se naklonost bogova može kupiti za neku određenu cenu, kao da bo­ govi postoje upravo zato što je Bion poželeo da ih prizna! Uza­ ludna je bila njegova mudrost kad je brbljivac već postao takoreći prah i pepeo i pružio ruke ovim rečima: »Pozdravljen, Pluto, zdravo da si!«

56

57

58

Desetorica su se zvali Bion. Prvi onaj koji je bio savremenik Ferekida sa Sirosa; njemu se pripisuju dve knjige pisane jon­ skim dijalektom. Drugi je bio iz Sirakuze, autor retorskih pri­ ručnika; treći ovaj filozof; četvrti — naslednik Demokritov i matematičar, rodom iz Abdere; pisao je na atičkom i jonskom dijalektu; on je prvi tvrdio da ima mesta gde noć traje šest meseci,*4 a dan takođe šest meseci. Peti je bio rodom iz grada Soloi, autor je jednog dela o Etiopiji. Šesti — retorik, kome se pripisuje devet knjiga nazvanih po Muzama. Sedmi je bio lirski pesnik. Osmi — vajar iz Mileta, koga pominje Polemon. Deveti je tragičar, jedan od takozvanih tarsijskih pesnika. Deseti — vajar iz klazomena ili Hiiosa, koga pominje Hiponaks.

GLAVA 8. — LAKID

(Predstojnik Akademije od 242—216. pre n. e.j 59

Lakid, Aleksandrov sin, bio je rodom iz Kirene. On je osnivač Nove akademije, naslednik Arkesilajev, čovek veoma čestit; imao je priličan broj obožavalaca. Marljiv od mladih nogu, mada siromašan, bio je ljupkih manira i prijatan u dru­ štvu. Za njega se priča nešto vrlo zanimljivo u vezi s domaćim * Nekakvo šiblje puno tmja. — Preu.

136

poslovima. Naime, kad god bi doneo nešto iz ostave, uvek bi ponovo zapečatio vrata i svoj pečatni prsten bacio kroz otvor da bi tako bio siguran da neće ništa od onoga što se tamo nalazi biti ukradeno. A kad je to primetila njegova posluga, rastvoriše mu pečat, odnesoše sve što su hteli, a zatim prsten ponovo ba­ ciše na isti način kroz otvor u ostavu. I nikad nisu bili otkriveni da to rade. 60 Lakid je držao predavanja u Akademiji, u vrtu koji je bio uredio kralj Atal, koji je po njemu nazvan Lakideum. On je uradio nešto što nijedan od njegovih prethodnika nije učinio: predao je još za života školu Fočanima — Telekleju i Evandru. Od Evandra je školu primio Hegesin iz Pergama, a od njega Kamead. Jedna lepa izreka se pripisuje Lakidu. Kad je Atal poslao po njega, on je, pričaju, rekao da slike treba najbolje posmatrati izdaleka. Geometrijom se počeo baviti kasno, i kad ga je neko pitao je li to zgodno vrem ešan je odgovorio: »Zar čak ni sada?« 61 Glava škole je postao u četvrtoj godini 134. olimpijade (241—240), upravljao je njom dvadeset i šest godina. Umro je od paralize, zbog preteranog pića. I njemu sam posvetio Ovaj epigram (Anthol. Pal., VII, 105): 0 tebi, Lakiđe, čuo sam priču kako te je Đakho uhvatio za noge 1 odvukao na vrhovima prstiju u Had. Zar nije bilo jasno, kad bog vina Dionis dođe silom u nas, da nam omekša udove; zar nije zbog toga nazvan Liajos*.

GLAVA 9. — KARNEAD

(213—129. pre n. e.) 62

Kamead, sin Epikomov ili Filokomov, kako kaže Alek­ sandar u svom delu Redosled filozofa, bio je iz Kirene. On je pažljivo pročitao dela stoika, a naročito Krisipova, i, napada­ jući ih veoma spretno, stekao je toliku slavu da je često govorio: »Da nije bilo Hrisipa, ne bi bilo ni mene.« Bio je neverovatno marljiv, ali u fizičkom pogledu nije bio toliko jak kao u etičkom. Zato je puštao kosu i nokte da mu rastu, jer je bio veoma odan nauci. Njegova snaga u filozofiji je bila tolika da bi čak i retori napuštali svoje škole i odlazili da ga slušaju. * Lyaios (Lyaeus) — onaj koji čini udove mlitavim, naziv za Dioniza. — Prev.

137

63

Imao je veoma jak glas, tako da mu je upravitelj gimnazijum a jednom poručio da ne viče toliko. Na ovo je on odgovorio: »Pa, onda, daj mi nešto da umerim svoj glas!« A ovaj je vrlo zgodno rekao: »Mera su ovi tvoji učenici.«25 Bio je vrlo jak u vraćanju udaraca, a i strašan protivnik u traženjima. Odbijao je svaki poziv na ručak iz razloga koje smo već naveli. Jedan od njegovih učenika je bio Mentor iz Bitinije. Ovaj je jednom prilikom došao k njemu na razgovor. Kad je pokušavao da ga odobrovolji s jednom Kameadovom konkubinom, kako nam priča Favorin u Šarenoj istoriji, Kamead je, u vidu parodije, rekao ovo na njegov račun:

64

Ovamo dolazi jedan iskren starac s mora, sličan Mentoru i po liku i glasu.* Ja kažem da se on progna iz ove škole.

A ovaj je ustao i rekao: Oni pozivahu glasno i vojska se skupljaše brzo.** Izgleda da se prilično plašio sm rti i često je ponavljao: »Priroda koja je ovo telo sklopila hoće i da ga rasturi.« Kad je čuo da je Antipater umro popivši otrov, bio je veoma dirnut hrabrošću kojom je umro i rekao: »Dajte i meni.« I kad su ga pitali: »Sta?« — odgovorio je: »Medovinu.« Kad je umro, na­ stalo je, kako se priča, pomračenje Meseca, tako da bi se moglo reći da je najlepša svetlost na nebu posle Sunca na ovaj način izrazila svoju simpatiju. 65 Apolodor u Hronici kaže da je napustio ovaj svet ljudi u četvrtoj godini sto šezdeset druge olimpijade (129—128), pošto je doživeo osamdeset pet godina. Njemu se pripisuju pisma koja je uputio svom prijatelju Arijaratu, kralju Kapadokije. Sve ostalo su napisali njegovi učenici, a on nije ostavio ništa za sobom. I njemu sam posvetio epigram u logaedskom metru, koji glasi: (Anthol. Plan., V, 39): Zašto, Muzo, tražiš da kudim Kameađa? Jer, neznalica je onaj koji nije shvatio kako se on plašio smrti. I kad je imao najgoru bolest od koje je polagano umirao, on nije hteo naći olakšanje. Ali kad je čuo da je Antipater ugasio život nekim pićem, tražio je: »Dajte i meni da pijem!« »A šta?« — »Dajte mi zaslađena vina!« »Priroda koja me drži zajedno sigurno će me rasturiti.« Pa ipak je on sišao pod zemlju, a bilo je moguće da ode ύ Had ranije da je skratio svoje muke.

66

* Kamead citira Odiseju, IV, 384; II, 268; II, 401. — Prev. ** Hom., Ilijada, II, 52. — Preu.

138

Priča se takođe da je noću oslepeo, a da to nije znao.*6 Naredio je robu da zapali svetiljku. I kad ju je rob uneo i rekao: »Doneo sam je.« Kamead reče: »čitaj mi!« Bilo je mnogo drugih njegovih učenika, ali je Klitomah bio najčuveniji, i o njemu treba sad da govorimo. Ziveo je još jedan Kamead, pesrdk elegija.

GLAVA 10. — KLITOMAH

(Predstojnik Akademije od 129. godine pre n. e.) 67

Klitomah je rodom iz Kartagine. Ime mu je bilo Hazdrubal. Poučavao je filozofiju na svom m atem jem jeziku u svom gradu. Kad je došao u Atinu, bilo mu je već četrdeset godina; postao je učenik Kameadov. Ovaj je u video njegovu marljivost, obrazo­ vao ga je i počeo ga uvežbavati. Njegova marljivost je išla dotle da je napisao preko četiri stotine knjiga. Nasledio je Kameada u upravljanju školom i svojim đelima je mnoga svoja učenja objasnio. Vrlo dobro se upoznao sa sve tri sekte — Akademijom, peripatetičkom i stoičkom sektom. Timon napada akademike uopšte ovim stihom: Opširnost akademika nezačinjena solju.

Pošto smo ovako pretresli akademike koji proističu iz Pla­ tona, sad da pređemo na peripatetičare, koji takođe proističu iz Platona, a počinju Aristotelom.

139

KNJIGA V GLAVA 1. — ARISTOTEL

(384—322. pre n. e.) 1

Aristotel, sin Nikomaha i Faestide, rođen je u Stagiri. Njegov otac Nikomah vodio je poreklo od Mahaonovog sina Nikomaha, a Mahaon je bio sin Asklepijev. Tako priča Hermiip u knjizi O Aristotelu. Ziveo je s Aminton, kraljem makedonskim kao njegov lekar i prijatelj. Aristotel je bio najprisniji Platonov učenik. Po kazivanju Timona Atinjanina* u spisu O biografi­ jama, u govoru je malo vrskao. Pričaju da je bio slabih udova i da je imao sitne oči. Upadao je u oči svojim odelom, prstenjem i načinom kako se šišao. Timon priča da je s konkubinom Herpilidom imao sina Nikomaha. 2 Aristotel se još za vreme Platonova života odvojio od Akademije. Kažu da je Platon izjavio: »Aristotel me je odgur­ nuo kao što ždrebad odbijaju majku koja ih je rodila.« Hermip u svojim Biografijama kaže da je bio poslanik Atinjana kod Filipa kada je upravitelj Akademije postao Ksenokrat. Kad se Aristotel vratio i video da je škola pod upravom drugog čoveka, on je izabrao šetalište u Likeju i šetao se raspravljajući sa svojim učenicima o filozofiji sve dok ne bi došlo vreme da se natrljaju uljem. Odatle je i bio nazvan peripatetikom. Drugi, opet, tvrde da mu je to im e dato zato što se šetao s Aleksan­ drom kad je ovaj ozdravio, i s njim razgovarao o izvesnim stvarima. 3 A kad ih se sakupilo već više, on je seo i rekao: »Ružno je ćutati, a Ksenokrata ostavljati da govori.« Svoje učenike je učio da raspravljaju o izvesnoj temi, vežbajući ih pri tom u * Ovde je, po svojoj prilici, reč o Timonu (Timćtheos), Platonovu učeniku i atinskom vojskovođi; umro je 350. pre n.e^ prognan u Halkidiku. — Prev.

140

retorici. Posle toga je odlazio eunuhu Hermiji, tiraninu u Atarneji.* Kažu da je ovaj bio njegov ljubimac. Drugi tvrde da je bio za njega vezan rodbinskim vezama, pošto mu je dao za ženu kćerku ili nećaku. Tako priča Demetrije iz Magnezije u svom delu O pesnicima i piscima istog imena. Ovaj pisac takođe tvrdi da je Hermija bio Eubulov rob, da je bio rodom iz Bitinije i da je ubio svoga gospodara. Aristip opet, u prvoj 4 knjizi svog dela O luksuzu starih, priča da se Aristotel zalju­ bio u Hermijevu konkubinu, i da je ovaj dao pristanak i da se njome oženi, i da je, u neizmemoj radosti, svojoj ženi prineo žrtvu kao što Atinjani prinose žrtve Demetri u Eleuzini**, da je Hermiji posvetio pean koji ovde navodimo. Posle toga je bo­ ravio u Makedoniji kod kralja Filipa, pde je kao učenika pri­ mio njegovog sina Aleksandra, i da je molio Aleksandra da ponovo podigne njegov rodni grad, koji je Filip razorio i da je to postigao. Cak je doneo i zakone za njegove stanovnike. Kažu da je i u školi, ugledajući se na Ksenokrata, sproveo odredbu da se svakih deset dana određuje novi upravnik. Kad je izgle­ dalo da je dovoljno dugo boravio kod Aleksandra, otišao je u Atinu pošto je pre toga upoznao Aleksandra sa svojim rođakom 5 Kalistenom iz Olinta. A kad je ovaj suviše slobodoumno razgo­ varao s kraljem i nije slušao njegov savet, kažu da ga je Ari­ stotel prekorio ovim rečima: Biće ti dosuđen kratak život, dete, ako ovako govoriš. (Homer, II, 18, 95).

Tako je i bilo. Pošto je bio osumnjičen da je sklopio zaveru protiv Aleksandra na strani Hermolajevoj, bio je zatvoren u gvozdeni kavez, i tako su ga nosili okolo dok se nije napunio vašima, je r nije mogao da se neguje; naposletku su ga bacili pred lava, te je tako završio život. Aristotel je, dakle, stigao u Atinu, i upravljao je školom trinaest godina, pa se posle toga povukao u Halkidu, je r ga je hierofant Eurimeđon optužio zbog bezbožništva, ili DemofU, kako priča Favorin u Mešovitoj istoriji, tobože zato što je bio 6 sastavio himnu u čast pomenutog- Hermije, kao i zbog ovoga natpisa za statuu u Delfima (Anthol. Plan., III 48): Ovoga čoveka, povredivši sveti zakon besmrtnih bogova, ubio je kralj Persijanaca naoružanih lukom. Nije ga savladao kopljem otvoreno u ubilačkoj borbi, nego izdajstvom uz pomoć jednog čoveka kome je verovao. * Atameja (Atarneds) — grad i zemlja u Mizij i, u Maloj Aziji. — Prev. ** Euseb. Praepar. evang. XV 2, 5. — Prev.

141

U Halkidi je popio kukutu i umro, kako priča Eumel u petoj knjizi Istorija, pošto je doživeo sedamdeset godina. Isti autor kaže da se Aristotel sastao s Platonom kad mu je bilo trideset godina; ali u tome on greši. J e r Aristotel je živeo šezdeset tri godine, a Platonov je učenik postao kad mu je bilo sedamnaest godina. A ona himna glasi ovako: 7

Vrlino, tegobna za rod smrtnih ljudi da te postigne, najdivnija nagrado života, zbog tvoje lepote, device, bila bi divna sudbina i da se umre u Heladi i da se podnose uništavajući napori koji ne zamaraju. Takvu snagu ti stavljaš u dušu, neuništivu, bolju od zlata, miliju od roditelja i sna na blagotvornim očima. Zbog tebe su Zevsov sin Herakle i Ledini sinovi mnogo izdržali u naporima, prateći tvoju snagu, I iz žudnje za tobom dođoše Ahil i Ajant u Hadov dvor, a zbog tvoje divne lepote 1 pitomac Atame je bio je lišen svetlosti sunca. Stoga će se njegova dela opevati, i Muze, ćerke Mnemosine, učiniće ga besmrtnim uzdižući veličanstvo Zevsa, čuvara stranaca, i ljupkost večitoga prijateljstva.

8

Jedan moj epigram posvećen njemu glasi ovako (Anthol. Pal., VII, 107): Eurimedon, sveštenik Deinih misterija, hteo je jednom da optuži Aristotela za bezbožništvo, ali je on popio kukutu i izbegao gonjenje. To je tada bio lak način da se pobedi nepravedna kleveta.

9

Favorin u svojim Mešovitim {storijama priča da je Aris­ totel bio prvi koji je napisao sudski govor u svoju sopstvenu odbranu, napisan baš za ovaj proces, i kaže da je rekao u Atini: Kruška zri za kruškom, i smokva za smokvom.*

Apolodor u Hronikama kaže da je rođen u prvoj godini devedeset devete olimpijade (384—383). Pridružio se Platonu i s njim proveo dvadeset godina, pošto je sa sedamnaest godina postao njegov učenik. Došao je u MitUenu za vreme arhonta Eubula u četvrtoj godini sto osme olimpijade (345—344). Kad je Platon umro u prvoj godini te iste olimpijade za vreme 10 arhonta Teofila (347—346), Aristotel je otišao Hermiji i tamo ostao tri godine. Za vreme arhonta Pitodota, u drugoj godini sto devete olimpijade (342—341), otišao je kralju Filipu, kad je • Hom., Odiseja, VII, 120. — Preo.

142

Aleksandru bilo petnaest godina. U Atinu je stigao .u drugoj godini sto jedanaeste olimpijade (335—334), i držao predavanja u Likeju trinaest godina. Posle toga se povukao u Halkidu u trećoj godini sto četrnaeste olimpijade (322—321), i umro od bolesti star šezdeset tri godine, za vreme arhonta Filokla, kada je i Demosten umro u Kalauriji. Priča se da je zbog toga što je doveo Kalistena u vezu s Aleksandrom pao u nemilost kod kralja i da je Aleksandar, da bi mu zadao bol, ukazao počast Anaksimenu1 a Ksenokratu poslao poklone. 11 Teokrit sa Hiosa narugao mu se epigramom, kako priča Ambrion2 u svojoj knjizi O Teokritu, ovako (Anthol. Pal., II, 46): Eunuhu Herniji, a zajedno s njim i robu Eubulu, podiže ovaj kenotaf praznoglavi Aristotel koji je nateran zbog beskrajnog apetita više voleo da živi na ušću Borbora* umesto u Akademiji.

I Timon ga je takođe bocnuo recima: I Aristotel sa svojim praznim brbljanjem

Ovo je, dakle, bio filozofov život. Ali mi smo naišli i na njegov testament, otprilike ove sadržine: 12 »Sve će biti dobro; a ako se što dogodi, Aristotel je odlučio ovako. Da izvršilac u svima stvarima i u svemu bude Antipater. Dok Nikanor stigne, da se staraju Aristomen, Timarh, Hiparh, Dioteles i Teofrast (ako on to hoće i ako mu to prilike dozvoljavaju) o deci i o Herpilidi i o svemu što je za sobom ostavio. A kad devojka poraste da je uda za Nikanora; ali ako se detetu nešto dogodi — ne daj bože, i neće se dogoditi — pre njenog braka, ili pošto se već uda, a dece još nema, neka Nikanor bude staratelj i o detetu i o svemu ostalom, i neka upravlja tako kako je dostojno i njega samoga i nas. Nikanor će se starati i o devojci i o sinu Nikomahu onako kako misli da je za njih u svakom pogledu najbolje, kao otac i brat. A ako se Nikanoru što dogodi — ne dao bog — ili pre nego što 13 uda devojku, ili pošto ju je udao, ali pre nego što dođu deca, neka važi sve ono što on bude naredio. Ako Teofrast želi da živi s njom, njegova prava će biti ista kao Nikanorova. U dru­ gom slučaju staraoci će upravljati u sporazumu s Antipatrom što se ćerke i dečaka tiče onako kako im izgleda najbolje. Staraoci i Nikanor, sećajući se i mene i Herpilide kako je uvek bila poštena i odana meni u svakom pogledu, da se postaraju, * Tj. na ušću prljave reke, — Preo.

143

14

15

16

17

ako ona poželi da se uda, da ne pođe za nekog nedostojnog čoveka. Osim onoga što je već primila, da joj se da jedan talant srebra iz ostavštine i tri služavke koje ona zatraži, i devojku koju već ima, i slugu Pireja. I ako želi da se naseli u Halkidi, da dobije i stan u bašti, a ako želi da živi u Stagiri, onda kuću moga oca. Koju god od ovih kuća ona bude izabrala, staraoci će je opremiti nameštajem po svome nahođenju i onako kako i samoj Herpilidi odgovara. Nikanor će se starati i o dečaku Mirmeksu da bude odveden njegovima, onako kako je to dostojno mene, zajedno s onim što smo od njega primili. Ambrakidu treba osloboditi, i na dan svadbe moje kćeri da joj se da pet stotina drahmi i devojka koju sada ima. Tali, pored devojke koju već ima i koja je bala kupljena, da se preda hiljadu drahmi i još jedna devojka. A Simon, osim onog novca koji mu je već ranije bio dodeljen, neka dobije ili jednog roba, kupljenog za njega, ili da primi još neku sumu novca. Tihon, Filon i Olimpije i njegovo dete da se oslobode kad se moja ćerka uda. Niko od slugu koji su me služili ne srne biti prodat, nego ih treba i dalje zadržati, a kad dođu u odgovarajuće go­ dine, da se puste na slobodu ako to zasluže. Moji staraoci će se takođe brinuti o tome da se dovrše slike koje su Grilijonu bile poverene da ih dovrši, i da se izlože, i to Nikanorova, Proksenova, koje sam ja sam nameravao da izvršim, i slika Nikanorove majke. Oni će takođe izložiti i dovršeni Arimnestov kip, da mu bude spomenik, pošto je umro bez đece; takođe će posvetiti kip moje majke Demetri u Nemeji ili gde oni sami odluče. A gde god mi podignu grob, tu da stave i Pitijadine kosti, onako kako ona sama to bude odredila. Za uspomenu na Nikanorov srećan povratak, kao što sam se u njegovo ime zavetovao, da postave u Stagiri statue od kamena3 spasiocima Zevsu i Atini, i to u prirodnoj veličini, visoke četiri lakta.* Tako glasi Aristotelov testament. Priča se da su pronađene i mnogobrojne posude, i da je Likon pominjao i njegovo kupa­ n je u kadi u zagrejanom ulju, koje je posle toga prodavao. Neki pričaju da je na svoj stomak stavljao kesu s vrelim uljem, a kad bi odlazio na spavanje, stavljali bi u njegovu ruku loptu od bronze ispod koje se nalazla neka posuda; kad bi mu lopta iskliznula iz ruke i pala u posudu, taj zvuk bi ga probudio. Aristotelu se pripisuju neke naročito lepe izreke, otprilike ovako. Na pitanje kakvu korist imaju ljudi od laganja, on je odgovorio: »To da im se ne veruje kad govore istinu.« Kad su mu jednom zamerili što je dao milostinju nekom lošem čoveku, on je rekao: »Nisam se sažalio na njegov karakter, nego 144

na čoveka.« Imao je običaj da svojim prijateljim a i učenicima, kad god i gde god bi držao predavanja, stalno govori: »Kao što vid prima svetlost iz vazđuha koji ga okružuje, tako duša prima svetlost od n&uke (obrazovanja).« često bi govorio da su Atinjani pronašli i pšenicu i zakone, ali da se oni koriste pšenicom, a zakonima nikako. 18 Govorio je da su koreni obrazovanja gorki, ali da su plo­ dovi slatki. Na pitanje šta brzo stari, odgovorio je: »Zahval­ nost.« Tražili su da kaže šta je nada, i on je rekao: »San budnog čoveka.« Kad mu je Diogen ponudio suve smokve, osetio je da se ovaj sprema da mu kaže nešto zajedljivo ako ih ne primi; zato uze smokve i reče da je Diogen zajedno sa svojom šalom izgubio i smokve. Nekom drugom prilikom uzeo je ponuđene smokve, podigao ih uvis, kao što to rade deca, i rekao: »Velik je Diogen« — i vratio mu ih. On je smatrao da su za obrazo­ vanje neophodne tri stvari: prirodna obdarenost, rad i nepre­ stano vežbanje. Kad je čuo kako ga neko grdi, rekao je: »Neka 19 me i bičem šiba dok sam odsutan.« Za lepotu je govorio da je bolja od svake druge preporuke. Drugi kažu da je takvu defini­ ciju dao Diogen, a da je on, Aristotel, rekao da je lepota božji dar; Sokrat da je lepota kratkotrajna vladavina, Platon — da je prirodna nadmoćnost, Teofrast — da je nema prevara, Teok rit — da je nesreća okovana u slonovu kost, a K am ead — da je to monarhija kojoj telesne straže nisu potrebne. Kad su ga pitali u čemu se razlikuju obrazovani ljudi od neobrazova­ nih, rekao je: »Onoliko koliko i živi od mrtvih.« Obrazovanje je, po njemu, ukras u sreći i utočište u nesreći. Vaspitači koji obrazuju decu zaslužuju više priznanja nego ruoditelji koji su im poklonili samo život; je r ovi su im pružili samo život, a oni drugi i lep život. A kad se neko hvalio da je građanin jednog velikog grada, on j'e odgovorio: »Ne treba gledati na to, nego 20 na to ko je dostojan jedne velike domovine.« Na pitanje šta je prijatelj, odgovorio je: »Jedna duša koja boravi u dva tela.« Ljudi se, pričao je, dele tako da su jedni štedljivi kao da će živeti večno, a drugi su takvi rasipnici kao da će već sutradan umreti. Kad se neko raspitivao zašto tako mnogo vre­ mena provodimo s lepim ljudima, on je rekao: »To je pitanje jed­ nog slepca.« Na pitanje kakvu je korist imao od filozofije, od­ govorio je: »To što ja radim bez naređenja ono na što druge tera strah od zakona.«4 I kad je neko hteo da zna na koji način učenici postižu napredak, on je rekao: »Navaljujući žestoko na one ispred sebe i ne čekajući na one pozadi.« A nekom brbljivcu, pošto mu je svašta napričao i onda pitao: »Jesam li 10 10 Diogen

145

21 ti dosadio svojim brbljanjem?« — rekao je: »Tako mi Zevsa, nisi, je r te nisam ni slušao.« Nekome koji ga je optuživao što je nekom nevaljalcu dao neki novac — je r priča glasi i ovako5 — odgovorio je: »Nisam pomogao čoveku, nego onom što je u njemu ljudsko.« Na pitanje kako treba da se ponašamo prema prijateljima, savetovao je: »Onako kako bismo želeli da se i oni prema nama ponašaju.« Pravičnost je nazvao vrlinom duše koja svakome deli svoje prema zasluzi. Obrazovanje je za nje­ ga najlepša priprema za starost. Favorin u drugoj knjizi Uspo­ mena kao njegovu uobičajenu izreku navodi ovo: »Ko ima mnogo prijatelja, nema pravog prijatelja.« To se nalazi i u sedmoj knjizi njegove Etike.* Ove se izreke, dakle, pripisuju njemu®. Napisao je vrlo mnogo knjiga, i smatrao sam da je potrebno navesti sve zbog sveopšteg ugleda koji ovaj pisac uživa: 22 O pravičnosti, četiri knjige, O pesnicvma, tri knjige, O fi­ lozofiji, tri knjige, O državniku, dve knjige, O retorici, ili Grilos, jedna knjiga, JSferint, jedna knjiga, Sofist, jedna knjiga, 0 ljubavi, jedna knjiga, Meneksen, jedna knjiga, Simpozijum (Gozba), jedna knjiga, O bogatstvu, jedna knjiga, Protreptikon (poziv za filozofiju), jedna knjiga, O duši, jedna knjiga, O m o­ litvi, jedna knjiga, O plemenitom poreklu, jedna knjiga, O na­ sladi (uživanju), jedna knjiga, Aleksandar, ili O kolonijama, jedna knjiga, O kraljevstvu, jedna knjiga, O vaspitanju, jedna knjiga, O dobru, tri knjige, Izvodi iz Platonovih zakona, tri knjige, Izvodi iz »Države«, dve knjige, O upravljanju (ekono­ mici), jedna knjiga, O prijateljstvu, jedna knjiga, O aficijensu 1 afektu, jedna knjiga, O naukama, jedna knjiga, O spornim pitanjima, knjige dve, Rešenja spornih pitanja, četiri knjige. Safističke podele, četiri knjige, O suprotnostima, jedna knjiga, O rodovima i vrstama, jedna knjiga, O naročitim oznakama, 23 jedna knjiga, Zabeleške o zaključivanju, tri knjige, Preporuke 0 vrlini, dve knjige, Objekcije, jedna knjiga, O t aznim znače­ njima filozofskih pojmova, jedna knjiga, O strastima, ili O gnevu, jedna knjiga, O etici, pet knjiga, O elementima, tri knjige, O nauci, jedna knjiga, O principu, jedna knjiga, Logičke podele, sedamnaest knjiga, O podelama, jedna knjiga, O pitanju 1 odgovoru, dve knjige, O kretanju, jedna knjiga, Protaze, jedna knjiga, Eristične protaze, jedna knjiga, Silogizmi, jedna knjiga, Prva analitika, devet knjiga, Druga velika analitika, dve knjige, O problemima, jedna knjiga, Metodička pitanja, osam knjiga, • Upor. Aristotel, Nikomahova etika, prev. R. Salabalić, Beograd 1958, str. 205 — Prev.

146

O boljem, jedna knjiga, O idejama, jedna knjiga, Definicije uz topiku, sedam knjiga, Silogizmi, dve knjige, Nauka o silogiz­ mima i definiciji, jedna knjiga, O poželjnom i slučajnom, jedna knjiga, Osnove topike, jedna knjiga, Topika za definicije, dve knjige, Strasti, jedna knjiga, O podelama, jedna knjiga, O ma­ tematici (ili učenju?), jedna knjiga, Definicije, trinaest knjiga, O zaključivanju, dve knjige, O uživanju, jedna knjiga, Predloži, jedna knjiga (Protaze), O slobodnoj volji, jedna knjiga, O lepom, jedna knjiga, Stavovi zaključivanja, dvadeset pet knjiga, Teze o ljubavi, četiri knjige, Teze o prijateljstvu, dve knjige, Teze o duši, jedna knjiga, Teze o državi, dve knjige, O politici, kao kod Teofrasta, osam knjiga, O pravičnim postupcima, dve knji­ ge, Pregled o gpvorništvu, dve knjige, Retorika, dve knjige, Govorništvo, jedna knjiga, Drugi pregled o retorici, dve knjge, Metodička pitanja, jedna knjiga, Teodektova retorika, jedna knjiga, Rasprava o pesničkoj tehnici, dve knjige, Retorički entimemi, jedna knjiga, O veličini, jedna knjiga, Podela entimema, jedna knjiga, O dikciji, dve knjige, O savetovanju, jedna knjiga, 25 Pregled, dve knjige, O prirodi, tri knjige, O fizici, jedna knjiga, O Arhitovoj filozofiji, tri knjige, O filozofiji Speusipovoj i Ksenokratovoj, jedna knjiga, Izvodi iz Timeja i drugih Arhitinih dela, jedna knjiga, Protiv učepja Melisovih, jedna knjiga, Pro­ tiv učenja Alkmeonovih, jedna knjiga, Protiv pitagorejaca, jedna knjiga, Protiv Gorgijina učenja, jedna knjiga, Protiv Kenofanovog učenja, jedna knjiga, Protiv Zenonovog učenja, jedna knjiga, O pitagorejcima, jedna knjiga, O životinjama,.de­ vet knjiga, Osam knjiga anatomskih opisa, Izvod iz anatomije, jedna knjiga, O složenim životinjama, jedna knjiga, O mito­ loškim životinjama, jedna knjiga, O neplodnosti, jedna knjiga, O biljkama, dve knjige, O fiziognomiji, jedna knjiga, O medi26 čini, dve knjige, O jedinici (monadi), jedna knjiga, O optici, jedna knjiga, Prognoza oluja, jedna knjiga, O kretanju, jedna knjiga, O muzici, jedna knjiga, O veštini pamćenja, jedna knji­ ga, O homerskom pitanju, šest knjiga, Poetika, jedna knjiga, Fizikalni problemi azbučnim redom, 38 knjiga, Problemi, dve knjige, Opšti problemi, dve knjige, Mehanika, jedna knjiga, Demokritski problemi, dve knjige, O magnetu, jedna knjiga, Analogije i(parabole), jedna knjiga, MeŠovite zabeleške, dvana­ est knjiga, Opisi rodova, 14 knjiga, Pravna pitanja, jedna knji­ ga, Pobednici u Olimpiji, jedna knjiga, Pobednici pitijskih iga­ ra, jedna knjiga, O muzici, jedna knjiga, Pitanja o Pitiji, jedna knjiga, Spisak pobednika u Pitijskim igrama, jedna knjiga, Dionizijske poibede (o Dionizijevim svetkovinama), jedna knji24

10·

147

ga, O tragedijama, jedna knjiga, Didaskalije, jedna knjiga, Poslovice, jedna knjiga, Zakoni za zajedničke gozbe, jedna knji­ ga, četiri knjige zakona, Kategorije, jedna knjiga, O tuma27 čenju, jedna knjiga, Ustavi 158 država, po opštem i privatnom uređenju, demokratski, oligarhični, aristokratski, tiranski, Pi­ sma Filipu, Pisma Selimbrijcima, Četiri pisma Aleksandru, Osam pisama Antipatru, Mantoru, jedna knjiga, Aristonu, jedna knjiga, Olimpijadi, jedna knjiga, Hefestionu, jedna knjiga, Temistagori, jedna knjiga, Filoksenu, jedna knjiga, Demokritu, jedna knjiga, Pisma u heksametrima koja počinju: »Sveti bože, uzvišeni strelče.« Elegija čiji početak glasi: »Cerko boginje blagoslovene divnim porodom.« Ukupno njegovi spisi obuhvataju 445.270 redova. 28

Toliko, dakle, ima knjiga koje je on napisao. U njim a on želi da kaže ovo. Filozofija se deli na dva dela, praktični i teo­ retski. Praktični obuhvata etiku i politiku; ovaj drugi deo ima posla delimično s državom a delimično sa ekonomijom doma­ ćinstva. Teoretski deo obuhvata fiziku i logiku, mada logika ne čini jedan deo za sebe, nego je izrađena pažljivo kao in­ strum ent za sva ostala polja nauke. Jasno je izložio da ona ima dvostruki cilj — da nas dovede do verovatnoće i do istine. Za svaku od njih on je upotrebdo dva načina razm atranja: dijalek­ tiku i retoriku gde se teži za verovatnoćom, a analitiku i filo­ zofiju (u ližem smislu) kad je cilj istina; a ne propušta ništa što spada ili u otkrivanje ili suđenje ili primenu. Sto se tiče 29 otkrivanja, Aristotel je u Topici i Metodici ostavio priličan broj stavova kojima se čovek može dobro poslužiti kao sred­ stvom za ubedljivo rešenje problema. Sto se tiče suđenja, po­ maže ono što je izneo u Prvoj analitici i Drugoj analitici; u Prvoj analitici procenjuju se premise, u Drugoj se radi o proveravanju zaključaka. Za praktičnu upotrebu postoje pro­ pisa o kontroverzi i dela o pitanju i odgovoru, sa sofističkim pogrešnim zaključcima, silogizmima i dičnim. Kao kriterijum istine za njega važe senzacije čulnog saznanja stvarno posto­ jećih objekata, a za sve što je u etici, gde se radi o državi, i kući, i zakonima, kao kriterij važi razum. 30 Jedini krajnji cilj za njega jeste služiti se vrlinom u jed­ nom savršenom životu. On je takođe tvrdio da se sreća sastoji od tri vrste dobra: od duševnih dobara, koje on stvarno ozna­ čava kao dobra sa najvišom vrednosti; n a drugom mestu su telesna dobra, zdravlje i snaga, lepota i slične stvari; na trećem mestu su spoljna dobra, kao što su, na piim er, bogastvo, ple148

menito poreklo, ugled i slično. A vrlina sama po sebi nije dovoljna da osigura sreću; telesna i spoljna dobra su takođe čoveku potrebna, jer mudar bi čovek bio bedan i jadan kad bi živeo okružen bolovima, siromaštvom i sličnim stanjima. S druge strane, porok je sam po sebi dovoljan da obezbedi bedu, pa m akar koliko bio jsnabdeven telesnim i spoljnim dobrima. Tvrdio je da vrline nisu u takvom međusobnom od31 nosu da jedna proizlazi iz druge. Jer čovek može biti razuman, ili pravičan, a u isto vreme i neobuzdan i nesposoban da uprav­ lja svojim strastima. Govorio je takođe *da mudar čovek nije lišen svih strasti, ali da će im salmo umereno služiti. Po njemu, prijateljstvo je istovetnost međusobne dobre volje i naklonosti, utvrđujući pri tom tri vrste prijateljstva: jedno se zasniva na rodbinskim vezama, drugo na ljubavi, a treće na odnosu prema gostima. Cilj ljubavi nije samo u zajed­ ničkom ličnom druženju, nego i u filozofiji. Po njemu, filozof se može i zaljubiti, a može i učestvovati u javnom životu; on može da se oženi i da živi na kraljevom dvoru. Postoje tri na­ čina života: teoretski, praktični i hedonistički. On je davao prednost teoretskom načinu. Smatrao je da su struke koje sačinjavaju obično obrazovanje korisne pri postizanju vrline. 32 U prirodnim naukama on je u istraživanju uzroka prevazišao sve ostale filozofe, tako da je objasnio čak i najbeznačajnije pojave. Otuda i neobičan broj naučnih zabeležaka koje je on sastavio. Kao Platon, i Aristotel je smatrao da je bog bestelesno biće; da se njegovo staranje proteže na nebeska tela, da je on sam nepokretan, i da se isva zbivanja na zemlji sre­ đuju zbog njihove srodnosti sa nebeskim telima. Pored četiri elementa, on je učio da postoji još peti elemenat, od kojeg su sastavljena nebeska tela. Kretanje tog elementa se razli­ kuje od kretanja ostalih elemenata, jer je kružno. I dušu je smatrao bestelesnom, i definisao je kao prvu entelehiju, to jest, kao ostvarenje jednog prirodnog organskog tela koje poten­ cijalno ima život. Izrazom »ostvarenje« on podrazumeva bes33 telesrui oblik. Ovo ostvarenje je, po njemu, dvostruko, ili je potencijalno*, kao što je, na primer, ostvarenje Hermesa po­ tencijalno dato u vosku, pod uslovom da je vosak tako prila­ gođen da može primiti odgovarajuće kalupe, i kao što je i sta­ tua potencijalno prisutna u bronzi; ili je pak stvarno, delatno**, određeno, kao što je slučaj sa dovršenom Hermesovom figurom ili dovršenom statuom. Duša je ostvarenje prirodnog tela, pošto * κατά δύναμιν ** καθ ’έξιν

149

se tela mogu podeliti na veštačka tela načinjena rukom umetnika i zanatlije, kao što su kula, ili lađa, — i na prirodna tela koja su dela prirode, kao što su biljke i tela životinja. Izrazom »organsko telo« služi se on zato što je ono sagrađeno za odre­ đene ciljeve, kao što je vid podešen za gledanje i uvo pode­ šeno za slušanje. A kad govori o potencijalno živom telu, on misli da ono ima život samo u sebi. 34 Izraz δνυάμει (potencijalan) ima takođe dva značenja: jed­ no odgovara stanju a drugo njegovom ostvarenju*. Za budnog kažemo da ima dušu u ovom drugom smislu (to jest, delatno, stvarno); onaj koji spava ima dušu u onom prvom smislu (to jest, kao mogućnost, kao stanje). Da bi bio obuhvaćen i spavač, on je dodao reč δυνάμει (po mogućnosti, potencijalno). On je govorio i o mnogim drugim stvarima, čije bi nas nabrajanje odvelo suviše daleko. U svakom pogledu bio je iz­ vanredno vredan i pronalazački duh, kao što se vidi iz spiska njegovih dela ranije nabrojanih, čiji broj iznosi gotovo četiri stotine knjiga, računajući samo ona dela čija autentičnost nije sporna. Jer njemu se pripisuje i bezbroj drugih spisa i usmenih izreka. 35 Bilo je osama Aristotela. Prvi — ovaj kojeg smo opisali; drugi — atinski državnik7, kome pripisuju neke lepe govore održane na sudu; treći je pisao rasprave o Ilijadi; četvrti je bio retor, sa Sicilije, koji je objavio jedno delo protiv Isokratovog Panegirika; peti, s nadimkom Mithos, bio je pristalica sokratika Eshina; šesti Kirenjanin, autor dela o pesništvu; sed­ mi — trener koga pominje Aristoksen u Platonovoj biografiji; osmi — nepoznati gramatičar, čija-rasprava ,o pleonazmu još postoji. Aristotel iz Stagire je imao mnogo učenika, među njima se najviše isticao Teofrast, o kome ćemo sad pričati. GLAVA 2. — TEOFRAST

(370—286. pre n. e. Predstojnik škole od 323) 36

Teofrast iz Efeza bio je sin vajara Melanta, kako priča Atenodor u osmoj knjizi svoga dela Šetnje. On je najpre slušao svoga sugrađanina Alkipa u svom rodnom mestu, kasnije Pla­ tona, koga je napustio i prišao Aristotelu. A kad se ovaj pre* κατ’ ένέργειαν

150

selio u Halkis, on je preuzeo školu u sto četrnaestoj olimpijadi (323). Imao je i filozofski obrazovanog roba po imenu Pompila, po pričanju Mironijana iz Amastrisa u prvoj knjizi Istorijskih paralela. Teofrast je bio čovek izvanredne inteligencije i neverovatno marljiv i, kako kaže Pamfila u trideset i drugoj 37 knjizi svojih Uspomena, bio je učitelj komika Menandra. Po­ red toga, bio je uvek sklon da učini neko dobro delo i spreman za razgovor. Kasander ga je lepo dočekao, a Ptolomej mu je slao poruke da se sprijatelje. U Atini je bio toliko cenjen da nije trebalo mnogo pa da Agonid koji ga je optužio zbog bezbožnosti bude i sam kažnjen. Njegova predavanja posećivalo je oko dve hiljade učenika. On je, između ostalog, u pismu upu­ ćenom Faniju, peripatetiku, o suštini nastave*8, ovako govorio: »Nije lako steći masu slušalaca, čak ni uži krug slušalaca ka­ kav bi čovek želeo. Predavanja se moraju ispravljati. Pomerati probleme i ostavljati ih nerešene, — to sve sadašnje genera­ cije mladih ljudi ne mogu podneti.« I u ovom pismu Teofrast je upotrebio za nekog čoveka reč »pedant«9. 38 Tako velik je bio ovaj čovek. Pa ipak je za kratko vreme i on, a s njim i svi ostali filozofi, morao da napusti zemlju, kad je Aimfiklidov sin Sofokle doneo zakon da nijedan filozof ne sme rukovoditi školom, osim po dozvoli senata i naroda, i to pod pretnjom smrtne kazne. Ali se filozofi već iduće godine vratiše, pošto je Filon optužio Sofokla zbog kršenja zakona. Tako su Atinjani ukinuli zakon, kaznili Sofokla sa pet talanata globe i .izglasali povratak filozofa, tako da se i Teofrast mogao vratiti i živeti pod istim uslovima kao što je živeo ranije. Ime mu je bilo Tirtamos, ali ga je Aristofan prozvao Teo39 frastom zbog njegovog božanskog govorničkog dara. Aristip u četvrtoj knjizi svoje knjige O raskoši starih, priča da je imao i ljubavni odnos s Aristotelovim sinom Nikomahom, mada je bio njegov učitelj. Priča se takođe da je Aristotel i za njega i za Kalistena kazao isto ono što je Platon, kao što smo već ranije spomenuli (IV, 6) rekao za Ksenokrata i Aristotela, da je, naime, jednom potrebna uzda, a drugome mamuza. Jer, Teofrast je sve što je tumačio mogao da izrazi svom oštrinom duha, dok je duh ovog drugog po prirodi bio sporiji. Dalje se priča da je posle Aristotelove sm rti i sam postao sopstvenik jedne bašte, i to uz pomoć Demetrija iz Falerona, s kojim je bio u prija­ teljskim odnosima. * Na ovom mestu sam prihvatio korekturu διδασκαλίου, što znači nastava, umesto δικαστηρίον što znači suđ. Jer šta bi Teofrast imao da go­ vori o sudu pred 2000 slušalaca, što smo upravo pročitali? — Prev.

151

Teofrastu pripisuju jezgrovite izreke kao, na primer: »Pre treba imati poverenje u konja bez uzde nego li u neki loše 40 sročen govor.« Nekom čoveku koji je na banketu ćelo vreme ćutao, rekao je: »Ako si neznalica, poistupaš pametno, a ako si obrazovan, onda je tvoj postupak glup.« Uvek je ponavljao izreku da je vreme u svim našim izdacima ono što je naj­ skuplje. Umro je u osamdeset petoj godini života, ubrzo pošto je prestao sa svojim napornim radom. Moji stihovi posvećeni njemu glase (Anthol. Pal., VII 110)· Nije uzalud izgovorio neki smrtni čovek ovu rei: »Suviše zategnuti luk mudrosti će se prekinuti«. Zaista je i Teožrast, dok je radio, bi zdrav telom, a kad je ostavio rad, oslabio je i umro bolesnih udova.

Priča se da su ga njegovi učenici pitali da li ima neku poslednju poruku za njih, na što je on odgovorio: »Nemam šta da poručim, ali mogu da kažem da su mnoga zadovoljstva ži41 vota samo prividna. J e r upravo kad počinjemo da živimo, mi već umiremo. Ništa nije, dakle, manje korisno od slavoljublja. Budite srećni i poručujem vam: ili ostavite moje učenje — jer napor u tome je velik — ili ga shvatite ozbiljno, je r ćete tako steći veliku slavu. Život pruža više razočaranja nego koristi. Ali pošto ne mogu više da raspravljam o onome što bi trebalo da radimo, postarajte se vi sami o tome šta treba da radite!« I pošto je to izgovorio, izdahnuo je, a Atinjini su ga, kako se priča, iz poštovanja svi ispratili pešice. Međutim, Favorin priča da su ga u dubokoj starosti nosili u nosiljci, i to tvrdi prema pričanju Hermdpovom, koji dodaje da to priča Arkesilaj iz Pitane u svom pismu upućenom Kirenjaninu Lakidi. 42 I on je za sobom ostavio ogroman broj spisa, te smatram da vredi da ih navedem ovde zbog njihove izvanredne sadržine. To su sledeća dela:10 Prva analitika, tri knjige, Druga analitika, sedam knjiga, O analizi silogizama, jedna knjiga, Izvod iz analitike, jedna knjiga, Dve knjige o izvedenim stavovima, Teorija o polemič­ nim i erističkim zaključcima, dve knjige, O saznanjima, jedna knjiga, Protiv Anaksagore, jedna knjiga, O Anaksagorinom uče­ nju, jedna knjiga, O Anaksimenovom učenju, jedna knjiga, O Arhelajevim spisima, jedna knjiga, O soli, natronu i stipsi, jedna knjiga, O okameninama, dve knjige, O nedeljivim lini­ jama, jedna knjiga, O vetrovima, jedna knjiga, Karakteristike vrline, jedna knjiga, O kraljevstvu, jedna knjiga, O vaspita152

vanju kraljeva, jedna knjiga, O raznim načinima života, tri knjige, O starosti, jedna knjiga, O Demokritovoj astronomiji, jedna knjiga, O meteorologiji, jedna knjiga, O slikama, jedna knjiga, O sokovima, bojama i mesu, jedna knjiga, O redu u svetu, jedna knjiga, O ljudima, jedna knjiga, Zbirka Diogenovih izreka, jedna knjiga, O definicijama, tri knjige, O ljubavi, jedna knjiga. Još jedna rasprava o ljubavi, O sreći, jedna knji­ ga, O pojmovima (idejama?), dve knjige, O epilepsiji, jedna knjiga, O oduševljenju (entuzijazmu), jedna knjiga, O Empedoklu, jedna knjiga, O dijalektičkim zaključcima, osamnaest knjiga, O prigovorima (O objekcijama), trd knjige, O slobodnoj volji, jedna knjiga, Izvod iz Platonove »Države«, dve knjige, 0 razlici glasova istovrsnih životinja, jedna knjiga, O izne­ nadnim pojavama, jedna knjiga, O životinjama koje grizu i 44 udaraju, jedna knjiga, O životinjama za koje smatramo da su zavidljive, jedna knjiga, O životinjama koje Sive na suvu, jedna knjiga, O životinjama koje m enjaju boju, jedna knjiga, O živo­ tinjama koje se kriju, jedna knjiga, O životinjama, sedam knji­ ga, O zadovoljstvu prema Aristotelu, jedna knjiga. Još jedna rasprava o zadovoljstvu, Dvadeset četiri knjige teza, O toplom 1 hladnom, jedna knjiga, O vrtoglavici i mraku pred očima, jedna knjiga, O znojenju, jedna knjiga, O afirmaciji i negaciji, jedna knjiga, Kalksten, ili O tuzi, jedna knjiga, O zamoru, jedna knjiga, O kretanju, tri knjige, O dragocenom kamenju, jedna knjiga, O kugi (O zarazama), jedna knjiga, O nesvesti, jedna knjiga, Megarikus, jedna knjiga, O melankoliji, jedna knjiga, O metalima (rudarstvu), dve knjige, O medu, jedna knjiga, Zbirka Metrodorovih izreka i učenja, jedna knjiga, Dve knjige o pojavama u vazduhu (meteorologiji), O pijanstvu, jedna knjiga, Dvadeset četiri knjige o zakonima azbučnim re45 dom, Deset knjiga Izvoda iz zakona. Napomene o definicijama, jedna knjiga, O mirisima, jedna knjiga, O vinu i ulju, jedna knjiga, Osamnaest knjiga o premisama, Zakonodavci, tri knjige, Ustavi, šest knjiga, Politička rasprava o savremenom, četiri knjige, O društvenim običajima, četiri knjige, O najboljoj dr­ žavi, jedna knjiga, Zbirka problema, pet knjiga, O poslovicama, jedna knjiga, O zgrušavanju i topljenju, jedna knjiga, O vatri, dve knjige, O vetrovhma, jedna knjiga, O paralizi, jedna knjiga, O gušenju, jedna knjiga, O ludilu, jedna knjiga, O strastima, jedna knjiga, O simptomima, jedna knjiga, dve knjige O so­ fizmima, O rešavanju silogizama, jedna knjiga, dve knjige Topika, O kažnjavanju, dve knjige, O kosi, jedna knjiga, O ti­ raniji, jedna knjiga, O vodi, tri knjige, O spavanju i snovima, 43

153

jedna knjiga, O prijateljstvu, tri knjige, O ambiciji, dve knjige, O prirodi, tri knjige, Fizika, osamnaest knjiga, Izvod iz fizike, dve knjige, Osam knjiga o fizici, Odgovor fizičarima, jedna knjiga, Botanička ispitivanja, deset knjiga, O postanku biljaka, osam knjiga, O sokovima, pet knjiga, O lažnom zadovoljstvu, jedna knjiga, Jedna rasprava o duši, O neveštim dokazivanjima, jedna knjiga, O jednostavnim problemima, jedna knjiga, Učenje o harmoniji, jedna knjiga, O vrlini, jedna knjiga, Uporišta ili protivrečnosti, jedna knjiga, O negaciji, jedna knjiga, O miš­ ljenju, jedna knjiga, O smešnome, jedna knjiga, Večernja raz­ mišljanja, dve knjige, Podele, dve knjige, O razlikama, jedna knjiga, O zločinima, jedna knjiga, O kleveti, jedna knjiga, O pohvali, jedna knjiga, O iskustvu, jedna knjiga, Tri knjige pisama, O životinjama koje postaju same od sebe, jedna knjiga, O izlučivanju, jedna knjiga, Panegirici bogovima, jedna knjiga, 47 O svetkovinama, jedna knjiga, O sreći, jedna knjiga, O emtimemima, jedna knjiga, O pronalascima, dve knjige, Predavanje o etici, jedna knjiga, Etičke karakterne crte, jedna knjiga, O larmi ili pobuni, jedna knjiga, O istoriji, jedna knjiga, O ocenjivanju zaključaka, jedna knjiga, O laskanju, jedna knjiga, O moru, jedna knjiga, Kasandru o kraljevstvu, jedna knjiga, O komediji, jedna knjiga, O stopama, jedna knjiga, O dikciji, jedna knjiga, Zbirka dokaza, jedna knjiga, Rešenja, jedna knji­ ga, O muzici, jedna knjiga, O merama, jedna knjiga, Megakles, jedna knjiga, O zakonima, jedna knjiga, O prestupima zakona, jedna knjiga, Zbornik Ksenokratovih spisa, jedna knjiga, O ophođenju, jedna knjiga, O zakletvi, jedna knjiga, Pravila re­ torike, jedna knjiga, O bogatstvu, jedna knjiga, O pesničkoj veštini, jedna knjiga, Problemi politički, etički, fizički i ero48 tički, jedna knjiga, Predgovori, jedna knjiga, Zbirka problema, jedna knjiga, O fizičkim problemima, jedna knjiga, O primeru, jedna knjiga, O postavljanju teme i pričanju, jedna knjiga, Druga rasprava o poetici, jedna knjiga, O mudrim ljudima, jed­ na knjiga, O savetu, jedna knjiga, O solecizmima, jedna knjiga, O veštini govorničkoj, jedna knjiga, Sedamnaest knjiga o spe­ cijalnim retorskim veštinama, O glumi, jedna knjiga, Aristo­ telove ili Teofrastove zabeleške, šest knjiga, Šesnaest knjiga o fizičkim pogledima, Izvod iz fizičkih pogleda, jedna knjiga, O zahvalnosti, jedna knjiga,Etički karakteri, jedna knjiga, O istini t laži, jedna knjiga, Istorijska istraživanja o božanstvu, šest knjiga, O bogovima, tri knjige, Geometrijska istraživanja, če49 tiri knjige, Izvod iz Aristotelove Istorije životinja, šest knjiga, Dve knjige o zaključcima, Tri knjige teza, O kraljevstvu, dve 46

154

knjige, O uzrocima, jedna knjiga, 0 Demokritu, jedna knjiga, O kleveti, jedna knjiga, O postanku, jedna knjiga, O inteligen­ ciji i karakteru životinja, jedna knjiga, O kretanju, dve knjige, 0 gledanju, četiri knjige, Uz definicije, dve knjige, O većem 1 manjem, jedna knjiga, O onom što postoji, jedna knjiga, O muzičarima, jedna knjiga, O blaženstvu bogova, jedna knjiga, Odgovor akademicima, jedna knjiga, Protreptikus (poziv), jedna knjiga, O najboljem državnom uređenju, jedna knjiga, O kra­ teru na Siciliji, jedna knjiga, O opštepriznatim stvarima, jedna knjiga, O problemima u fizici, jedna knjiga, O načinima kako se stiče znanje, jedna knjiga, O lažljivcu, tri knjige, Predgovor 50 topici, jedna knjiga, Eshilu, jedna knjiga, Šest knjiga o astro­ nomskim istraživanjima, Aritmetička istraživanja o rastu, jedna knjiga, Akihar, jedna knjiga, O sudskim govorima, jedna knji­ ga, O kleveti, jedna knjiga, Pisma Astikreontu, Faniji i Nikanoru, O pobožnosti, jedna knjiga, Evias, jedna knjiga, O pravom trenutku, dve knjige, O valjanim dokazima, jedna knjiga, O vaspitanju dece, jedna knjiga, Još jedna rasprava iste sadržine, O vaspitanju, ili O vrlini ili umerenosti, jedna knjiga, Protreptikos, jedna knjiga, O brojevima, jedna knjiga, Objaš­ njenja uz iznošenje silogizama, jedna knjiga, O nebu, jedna knjiga, Politička pitanja, dve knjige, O prirodi, O plodovima, O životinjama. Sve to iznosi ukupno '232.808 redova. Toliko, dakle, o nje­ govim knjigama. 51 Naišao sam i na njegov testament u ovom obliku: »Sve će biti dobro. Ali, u slučaju da se što dogodi, od­ lučujem ovo. Celokupno svoje imanje11 kod kuće ostavljam Melantu i Pankreanu, Leontovim sinovima. Iz (iznosa kojima treba da raspolaže Hiparh12 želim da se isplate troškovi za sledeće. Prvo, treba da se upotrebe za dovršenje Muzeja18 sa statuama boginja i da se doda sve što je potrebno za ulepšavanje. Zatim, da se u hram u postavi Aristotelova bista, zajedno sa ostalim zavetnim darovima koji su ranije bili smešteni u hramu. Posle toga da se ponovo podigne mali hodnik sa stubovima* pored Muzeja, bar onako lep kao što je bio ranije, i da se u donjem 52 hodniku postave table na kojima se nalaze mape zemlje. Dalje, da se popravi oltar, da bude savršen i otmen. Želim i da se dovrši Ndkomahov kip tako da odgovara prirodnoj veličini14. Nagradu za izradu njegovog kipa već ima Praksitel, a even­ tualni troškovi da se dopune iz pomenutih sredstava. Statua * στωΐδιαν

155

da se postavi na nekom mestu koje izgleda pogodno izvršiocima kojima je povereno i izvršenje mojih ostalih odluka u testa­ mentu. Sve, dakle, što se tiče hrama i zavetnih darova neka se izvrši na ovaj način. Imanje koje imam u Stagiri ostavljam i poklanjam Kalinu. Svoju celokupnu biblioteku poklanjam Neleju. Vrt i šetalište i zgrade koje se nalaze oko vrta sve zajedno poklanjam onim mojim prijateljima koje ću naknadno spo­ menuti i koji žele da se ovde u zajednici bave književnošću i 53 filozofijom; no budući da nije uvek moguće da svi ljudi budu na tom mestu,15 poklanjam pod uslovom da niko ne otuđi ima­ nje ili ga uzme za lično korišćenje, nego da ga ovi čuvaju kao sve^lište, kao zajedničku imovinu, i oni treba da ga drže u zajednici, u prijateljstvu i drugarstvu, kao što priliči. Neka zajednicu sačinjavaju Hiparh, Nelej, Straton, Kalin, Demotim, Demarat, Kalisten, Melantes, Pankreon, Nikip. Neka i Aristo­ telu, sinu Metrodora i Pitijade, bude dopušteno, ako želi, da se bavi filozofijom i da se s njima druži. A najstariji među njima neka obrate pažnju na njega kako bi mu osigurali da u filozofiji što više napreduje. Mene da sahrane na bilo kom mes­ tu u vrtu, koje im izgleda najpogodnije, bez ikakvih nepotreb54 nih izdataka za moju sahranu ili za spomenik. I u saglasnosti s prethodnim odlukama neka posle moje sm rti zadatak i briga za hram i spomenik i v rt i šetalište budu povereni Pompilu lično, pošto on sam tamo živi, i da vrši isti nadzor nad svim kao što ga je vršio i ranije. A sopstvenici imanja neka sami vode račima o korišćenju imanja. Pompil i Trepta su već dugo slobodni, i oni su mi učinili mnogobrojne usluge, i ja mislim da njim a svakako treba da pripadne dve hiljade drahmi, pored onog što sam im ja već ranije isplatio ili što su oni već sami imali, i što će im sad isplatiti Hiparh, kao što sam često raz­ govarao s Melantom i Pankreonom lično, koji su se sa mnom 55 složili. Ja im ostavljam i prepuštam i služavku Somatalu. Od mojih robova ja sada oslobađam Molona, Timona i Parm enona. Manesu i Kaliji poklanjam slobodu pod uslovom da os­ tanu četiri godine u vrtu i da rade zajedno, i da njihovo pona­ šanje i vladanje bude besprekomo. Od nameštaja neka izvršioci testamenta daju Pompilu onoliko koliko misle' da treba, a ostalo neka prodaju. Takođe poklanjam Kariona Demotimu, a Donaksa Neleju. Ali Eubeja treba prodati. Neka Hiparh Kalinu plati tri hiljade drahmi. I da nisam video da je Hiparh ranije za Melanta i Pankreona vrlo mnogo uradio, kao što i za mene samoga i da je sad u svojim privatnim stvarima doživeo brodo­ lom, ja bih ga zajedno sa Melantom i Pankreonom ovlastio 156

56 da sprovede moje želje. Ali pošto sam video da njima ne bi bilo lako da žive s njim zajedno u zajednici, i pošto sam mislio da je mnogo bolje za njih da dobiju jednu određenu sumu od Hiparha, neka, dakle, Hiparh isplati Melantu i Pankreonu svakome po jedan talant, i neka Hiparh izvršiocima testa­ menta isplati troškove oko spro vođen ja mojih odluka u tes­ tamentu i to u roku u koji svako plaćanje pada. A kad Hiparh izvrši sve ove odluke, neka bude u potpunosti oslobođen svakih obaveza prema meni. 1 što god je Hiparh u Halkidi uzajmio u moje ime, neka mu to ostane. Neka Hiparh, Nelej, Straton, Kalin, Demotim, Kalisten i Ktesarh budu izvršioci odluka iznetih u 57 testamentu. Jedan primerak testamenta, zapečaćen Teofrastovim pečatnim prstenom, nalazi se kod Hegezije, Hiparhovog sina, a svedoci su Kalipos iz demosa Palene, Filomelos iz demosa Euonimeje, Lizandar iz demosa Hibade i Filon iz demosa Alopeke. Olimpiodor ima drugi primerak, a svedoci su isti. Treći primerak je dobio Adejmant, a preneo mu ga je njegov sin Androsten mlađi; svedoci su Arimnest, Kleobulov sin, z.atim Lisistrat, sin Feidona sa Tasosa, Straton, sin Arkesilaja dz Lampsaka, Tesip, sin Tezipov iz demosa Kermameika, i Diokurid, sin Dionizija iz Epikefisije.« Takav je njegov testament. Mnogi tvrde da je njegov slušalac bio i lekar Erasistrat, i to nije neverovatno.

GLAVA 3. — STRATON

(Predstojnik škole 286—268. pre n. e.) 58

Od Teofrasta je školu primio Straton, sin Arkesilajev, rodom iz Lampsaka, kojega Teofrast spominje u svom testamentu. To je bio veoma ugledan čovek, poznat uglavnom pod imenom »Prirodnjak«, pošto se više no iko posvetio najbrižljivijem proučavanju prirode. On je bio takođe učitelj Ptolemeja Filadelfa, od koga je, kako pričaju, primio osamdeset talenata. Prema Apolodorovim podacima u Hronici, on je primio upravu škole u sto dvadeset trećoj olimpijadi (288—284), i stajao joj je na čelu osamnaest godina. 59 Postoje sledeći njegovi spisi: Tri knjige O kraljevstvu, tri knjige O pravičnosti, O dob­ ru, tri knjige, O bogovima tri knjige, O prvim principima, tri knjige, O načinu života, O sreći, O kralju filozofu, O hrabrosti, 157

O praznome, Ο nebu, Ο vetru, Ο ljudskoj prirodi, Ο odgajivanju životinja, O mešavini, O snu, O snovima, O viziji, O opažanju, O zadovoljstvu, O bojama, O bolestima, O sudovima (ili O kri­ zama u bolesti), O duševnim sposobnostima, O metalnim spra­ vama (ili O rudarskim spravama), O vrtlogu i pomračenjima, 0 lakom i teškom, O entuzijazmu, O vremenu, o ishrani i rašćenju, O spornim životinjama (čije je postojanje sporno), O ži­ votinjama u mitologiji, O uzrocima, Rešenja teškoća (spornih 60 pitanja), Uvod u Topiku, O slučajnom, O definiciji, O manjem 1 višem (o razlici u stepenu), O nepravdi, O ranijem i kasnijem (proteron, hysteron), O višoj vrsti, O suštini bitnog atributa, O budućnosti, Dve knjige zabeležaka o istraživanjima, Zabeleške čija je autentičnost sporna, Pisma koja oočinju sa »Stratom pozdravlja Arsionou«. Priča se da je Straton toliko oslabio da nije osećao ništa kad je umro. Moj epigram posvećen njemu glasi ovako: (Anthol. Pal., VII, 111): Bio je čovek slabašna tela, ako se slažeš sa mnom, zbog silne upotrebe pomađa; to je bio Straton, koga je rodio Lampsakos. Jer stalno se boreći sa bolestima, umro je neprimećen, niti je ikad osetio blizinu smrti.

61

Bilo je ukupno osam Stratona. Prvi — učenik Isokratov; drugi — ovaj naš Straton; treći — lekar, učenik Erasistratov i, kao što neki kažu, njegov posinak; četvrti je bio istoričar, koji je opisao borbe Filipa i Perseja u ratu protiv Rimljana; pe­ ti .......... * šesti — pesnik epigrama; sedmi — neki stari lekar, po pričanju Aristotelovom; osmi — peripatetik koji je živeo u Aleksandriji. O fizičaru postoji i testament ovakve sadržine: »Ovako odlučujem, ako mi se što dogodi. Sve što ima u kući ostavljam Lampirionu I Arkesilaju. Od novca koji mi je ostao u Atini moji izvršioci pre svega treba da se postaraju 62 o mojoj sahrani i o svemu što običaji zahtevaju da se posle sahrane obavi, bez raskoši, s jedne strane, i bez preteranog cicijašenja, s druge strane. Izvršioci ove moje poslednje volje neka budu Olimpih, Aristid, Mnesigen, Hipokrat, Epikrat, Gorgil, Ddokles, Likon, Atanes. Školu ostavljam Likonu, je r drugi su suviše stari, a i suviše zaposleni. Ali bi bilo dobro kad bi i ostali sarađivali s njim. Ja mu takođe ostavljam sve knjige, osim onih što sam ih sam napisao, i celokupan nameštaj u trpe* Lakuna u rukopisima. — Prev.

158

zariji, tepihe i čaše. Izvršioci treba da predaju Epikratu pet 63 stotina drahmi i jednog od slugu koga Arkesilaj bude odabrao. I pre svega Lampirion i Arkesilaj da prime na sebe ugovor koji je Daipos sklopio za Ireja. I on neće dugovati ništa ni Lampirionu ni Lampirionovim naslednicima, nego neka bude oslobođen svake obaveze. Izvršioci testamenta neka mu daju pet stotina drahmi u novcu i jednog od slugu, prema Arkesilajevom izboru, za sve muke koje je pretrpeo zajedno sa mnom i za sve usluge koje mi je učinio; zato neka ima sredstava da se može pristojno izdržavati. Dalje, oslobađam Diofanta, Diokla i Abusa, Simiju predajem Arkesilaju. Oslobađam takođe Dromona. A čim stigne Arkesilaj, Iraj sa Olimpihom i Epikratom i ostali izvršioci testamenta neka izračunaj u sumu novca utroše­ nog na sahranu i ostale troškove koje nalaže običaj. Novac 64 koliko ga bude preostalo, neka Arkesilaj uzme od Olimpiha a da mu ne pričinjava nikakve neprilike u pogledu vremena i rokova. Neka takođe Arkesilaj primi na sebe ugovor koji je Straton načinio s Olimpihom i Ameinijem i ostavio kod Filokrata, sina Tisamenova. A što se tiče moga spomenika, neka urade onako kako to budu odlučili Arkesilaj, Olimpih i likon.« Ovo su njegove odluke u testamentu onako kako ih je prikupio Ariston Kejski. Straton je, kao što je već gore re­ čeno, dostojan svakog poštovanja16, je r se isticao u svim nauč­ nim strukama, a najviše u nauci koju zovemo »fizika«, u struci koja je starija i važnija od svih ostalih.

GLAVA 4. — LIKON

(299—225. pre n. e.) 65

Stratonov naslednik beše Likon, sin Astianakta iz Troade, majstor rečitosti i izvanredno sposoban čovek za vaspitanje dečaka. Imao je običaj da kaže da su dečacima skromnost i častoljublje Usto tako potrebni kao što su za konje neophodni mamuza i uzda. Njegova govornička sposobnost i bogatstvo izra­ za najlepše se pokazuju u ovome. O jednoj sirotoj devojci govorio je ovako: »Težak teret za oca je devojka koja je zbog nedos­ tatka miraza propustila cvet svoje mladosti.« Otuda i primedba koju je, kažu, stavio Antigon za njega da stvari s njim ne stoje kao s mirišljavom i lepom jabukom koja se može otkinuti i preneti na neko drugo mesto, nego plodove njegova govora treba posmatrati na drvetu, dakle, na čoveku samome. To je 159

bilo zato što je Iikonov glas bio naročito prijatan, tako da su neki ljudi njegovo ime promenili u Glikon* dodavši jedno »g« 66 ispred njegovog imena. Ali u pisanju nije bio takav! Tako je, na primer, onima koji su se žalili što su bili nemarni i nisu učili onda kad su za to imali priliku, i koji su želeli sad da nadok­ nade propušteno, rekao ovako: »Oni optužuju sami sebe i uza­ ludno priznaju da se kaju zbog svoje lenostd, koja se više ne može ispraviti.« A za one koji su u svojim odlukama pogrešili rekao je da se potpuno varaju u svojim računima, kao oni ljudi koji krivim predmetom žele da dokažu da je neka stvar prava ili koji svoje lice posmatraju u zatalasanoj vodi ili u nekom Iskrivljenom ogledalu. Ili ovo: »Mnogi idu na trg da potraže venac, (a li samo malo njih, ili niko, traže venac u Olimpiji.« On je Atinjanima često delio savete o raznim stva­ rima i tako im učinio velike koristi. 67 Odelo mu je uvek bilo besprekomo čisto, skrojeno od materijala vanredne mekoće, kako priča Hermip. Bio je veoma spretan u gimnastici; telo mu je bilo u dobroj kondiciji, i imao je držanje pravog atlete — prema pričanju Antigona iz Kardsta. Imao je unakažene uši, a kožu je mazao uljem. Zato se i pri­ čalo za njega da se u svojoj domovini Iliju vežbao u rvanju i bacanju kugle. Eumen i Atal su ga cenili više od svih ostalih filozofa i činili mu vrlo bogate poklone. I Antigon je pokušavao 68 da stekne njegovu naklonost, ali nije uspeo u tome. S peripatetikom Hijeronimom bio je u takvom neprijateljstvu da je je­ dino on odbio da se sastane s njim o godišnjici, koju smo pomenuli u Arkesilajevoj biografiji (IV, 41). Likon je upravljao školom četrdeset i četiri godine, pošto ga je Straton u svom testamentu odredio za naslednika u sto dvadeset sedmoj olimpijadi (274—270). On je, pored toga, bio i učenik dijalektičara Pantoida. Umro je u starosti od 74 go­ dine, izmučen od teške kostobolje. I ovo je moj epitaf posvećen njemu: (Anthol. Pal. VII 112): Neću, zaklinjem se, preći preko Likona** zato što je umro od podagre. Ali se ovom najviše ćudim: ako je ranije mogao da ide samo nogama drugih, što je u jednoj samoj noći prevalio dugi put u Hades.

69

Bilo je više ljudi po imenu Likon. Prvi je pitagorovac, drugi ovaj naš Likon, treći — epski pesnik, četvrti — pesnik epigrama. • Glyk&n — na starogrć. znači Slatki. ■ — Preo. ** Tj. neću zaboraviti Likona. *— Preo.

160

70

71

72

73

Naišao sam na filozofov testament, koji glasi ovako: »Ovo je moja poslednja volja o mom imanju, ako ne bu­ dem mogao da izdržim ovu sadašnju bolest. Sve što je u kući poklanjam svojoj braći Astijanaktu i Likonu. Mislim da će moći biti isplaćeno od ovoga i vraćeno sve što sam u Atini bilo od koga primio ili uzajmljivanjem ili kupovinom, kao i troškovi oko moje sahrane i svi ostali troškovi, prema običaju. A sve što posedujem u gradu i na Egini dajem Likonu zato što nosi isto ime kao i ja i što je dugo vremena živeo sa mnom na moje potpuno zadovoljstvo, kao da m i je bio sin. Peripatos ostavljam onim svojim prijateljima koji žele da se njime služe — Bulonu, Kalinu, Aristonu, Amfionu, Likonu, Potonu, Aristomahu, Herakleju, Likomedu i svome nećaku Likonu. Oni neka izaberu za upravitelja onog čoveka koji je po njihovom mišljenju najsposobniji da sačuva rad škole i najsposobniji da ga proširi. Svi moji ostali prijatelji treba da sarađuju s njim iz ljubavi prema meni i prema samome mestu. Bulon i Kalinos neka se zajedno sa svojim drugovima postaraju o mojoj sahrani i spaljivanju, ali tako da to ne bude ni suviše skromno ni preterano raskošno. Posle moje smrti neka Likon od maslina koje imam na Egini ostavi mladićima onoliko koliko je potrebno za ulje za mazanje, kako bi, koristeći se time, ostalo dostojno sećanje na mene. On neka mi postavi kip i neka izabere pogodno mesto gde će se on podići, uz pomoć Diofanta i Heraklida, Demetrijevog sina. Od moga imanja u gradu neka Likon isplati svima od kojih sam ma šta uzeo posle njegovog odlaska. Bulon i Kalin će dati novac i sve što se potroši za moju sahranu i druge uobičajene troškove. Novac će dobiti od onog što sam ostavio obojici zajedno od kućnog imanja. Oni će takođe na­ graditi lekare Pasitemisa i Medijasa, koji zaslužuju i veću nagradu zbog njihove pažnje prema meni i njihove lekarske sposobnosti. Kalinovom detetu ostavljam par teriklejskih čaša, a njegovoj ženi p ar rodskog posuđa, jedan fini prekrivač, jedan pokrivač od dlake s obe strane, jedan krevetski prekrivač i dva najbolja jastuka koji su ostali; to kao znak, ukoliko imam za to sredstva, da ne ispadnem neza­ hvalan prema njima. Sto se tiče mojih slugu koji su me negovali, moje želje su sledeće. Demetriju, koji je već odavno slo­ bodan, vraćam otkupninu za kupovinu slobode, ostavljam mu i pet mina, i ogrtač i hiton da mu osiguram pristojan život, za naknadu za sve muke koje je podnosio zajedno sa mnom. Kritonu iz Halkedona takođe vraćam otkupninu za slobodu i dajem mu četiri mine. Mikrosa oslobađam, a Likon neka ga zadrži i neka ga obrazuje tokom sledećih šest godina. I Karesa U Diogen

161

oslobađam, neka ga zadrži Likon, i ostavljam mu dve mine i svoja objavljena dela; ostala koja nisu bila objavljena, poveravam Kalinu da ih s dužnom pažnjom objavi. Siru, koga sam takođe oslobodio, ostavljam četiri mine i Menodoru, i opraštam mu sve što god mi je dužan. Hilari ostavljam pet mina i prekrivač sa dva lica, dva jastuka i prekrivač krevetski i krevet koji izabere. Oslobađam i Mikrovu majku, kao i Noemona, Diona, Teona, Eufranora i Hermiju. Agaton neka se oslobodi po­ sle dve godine, a nosači nosiljke — Ofelio i Posejdonije — posle 74 dalje četiri godine službe. Demetriju, Kritonu i Siru ostavljam po krevet i one pokrivače iz moje zaostavštine koje Likon bude našao za shodno. Ovo neka im bude zato što su valjano obavljali sve poverene im zadatke. Sto se moje sahrane tiče, neka me Likon sahrani ovde, ako tako misli, ili ako želi da me sahrani kod kuće, neka tako učini, jer sam uveren da on ne vodi manje računa o onom što je pristojno nego i ja sam. Kad sve ovo obavi kako valja, neka predaja ovoga imanja ovde bude pravosnažna. Svedoci su Kalin iz Hermione, Ariston sa Keosa, Eufronije iz Pajanije.« Čovek koji je sa toliko razumevanja upravljao svime što se odnosi na obrazovanje i učenje i u svim svojim poslovima, pokazao je i u svom testamentu takvu brigu i toliko mudro upravljanje, da se i u ovom pogledu moramo na njega ugledati. GLAVA 5. — DEMETRIJE

(350—280. pre n. e.; državnik 318—307.) 75

Demetrije, sin Fanostratov, iz Falerona, bio je učenik Teofrastov, ali je svojim besedama u atinskoj Skupštini vodio na­ rod deset godina, bio je odlikovan sa trista šezdeset bronzanih statua, koje ga većim delom predstavljaju na konju ili na ko­ lima, ili na dvoprežnim kolima. A sve te statue bile su dovr­ šene u roku kraćem od tri stotine dana. Tako velik glas je uživao. Svoju političku aktivnost je počeo, kako priča Demet­ rije iz Magnezije u svom delu Homonimi* sa dolaskom Harpalovim u Atinu koji je bežao od Aleksandra**. Kao državnik, Demetrije je svojoj domovini ukazao mnoge sjajne usluge. On je obogatio grad povećavanjem prihoda i podizanjem zgrada, 76 mada nije vodio poreklo iz neke plemenite porodice. On je, naime, bio iz Kononove kuće — tako priča Favorin u prvoj *

Homonimi — ljudi s istim imenom.

** Tj. 324. 'godine pre n. e. — Prev.

162

knjizi Uspomene — ali je Lamija, s kojom je živeo, bila gra­ đanka plemenitog porekla, kao što nam isti autor priča u prvoj knjizi. Međutim, u drugoj knjizi Favorin priča da ga je zloupotrebio Kleon, dok nam Diđam u svojoj knjizi Razgovori na gozbama priča kako ga je nekakva kurtizana prozvala nadim­ kom Charito-blepharos* i Lampitd**. Priča se takođe da je iz­ gubio vid za vreme boravka u Aleksandriji i da mu ga je Sarapis povratio; posle toga je ispevao peane koji se pevaju i dan-danji. 77 Iako je kod Atinjana zauzimao sjajan položaj, ipak je nje­ gova slava bila pomračena zavišću koja razjeda sve. Bio je, naime, optužen od nekih sugrađana i u odsustvu osuđen na smrt. A kad njegovi tužioci nisu mogU da ga uhvate, sipali su otrov na njegove statue. Statue su obarali sa podnožja; neke su prodali, neke pobacali u more, a neke su, kako se priča, čak i razbijali i od njih pravili noćne posude. Samo je jedna statua sačuvana na Akropolisu. Favorin u Šarenim istorijama kaže da su Atinjani to uradili po naređenju kralja Demetrija. Godinu u kojoj je bio arhont prozvali su, kako priča isti Favo­ rin, godinom bezakonja. 78 Hermip priča da je posle Kasandrove smrti, plašeći se od Antigona***, pobegao Ptolemeju Soteru****. Tamo je boravio duže vremena i između ostalog savetovao Ptolomeju da kraljev­ sku vlast prenese na svoju decu koju je imao s Euridikom. Na to Ptolemej nije pristao, nego je dijademu predao svom sinu kojeg je imao s Berenikom, a ovaj je posle Ptolemejeve smrti smatrao opravdanim da Demetrija zadrži u zemlji u zatvoru sve dok se ne donese neka odluka o njemu. Tamo je živeo u očajanju i, valjda dok je spavao, ujela ga je zmija u ruku, i tako je izdahnuo. Sahranjen je u okrugu Busiris blizu Diospolisa. 79 Moj epigram glasi ovako: (Anthol. Pol., VII, 113): Zmija je usmrtila mudrog Demetrija, koja je imala mnogo lepljivog otrova u sebi, sevajući iz svojih očiju crnu smrt, a ne svetli dan. Prev.

* Charitoblćpharos — onaj koji ima obrve Harita, Gracija —

** Lampitć — onaj koji ima sjajne oči. — Prev. *** Antigon — vojskovođa Aleksandra Velikog, kasnije kralj Ma­ kedonije. — Prev. **** Vojskovođa Aleksandra Velikog, kasnije kralj Egipta, osnivač dinastije Ptolemej a. — Prev.

u·

163

Heraklid, u svom izvodu iz Sotionovih Redosleda filozofa, kaže da je Ptolemej hteo kraljevstvo* da preda Filadelfu, ali da je Demetrije pokušao da ga odvrati od toga rečima: »Ako ga pre­ daš drugome, nećeš ga više imati.« I u vreme kad su ga u Atini neprestano napadali, komični pesnik Menandar bio je, kako sam čuo, izveden pred sud bez ikakvog drugog razloga osim što je bio Demetrijev prijatelj. Ali je Demetrijev bratanac uspeo da ga oslobodi. 80 Količinom knjiga i ukupnim brojem redova premašio je gotovo sve peripatetike svoga vremena. Je r u učenosti i spret­ nosti i iskustvu nije imao premca. Neka od ovih dela su istorijska, druga su političke sadržine. Osim toga, postoje i javni govori i izveštaji sa izaslanstava, osim zbirki Ezopovih basni i još mnogo štošta. To su: Pet knjiga o atinskom zakonodavstvu, dve knjige o atinskom ustavu, O demagogiji, dve knjige, O zakonima, jedna knji­ ga, O retorici, dve knjige, O vojnim stvarima, dve knjige, O »Ili81 jadi«, dve knjige, O »Odiseji«, četiri knjige, Ptolomej, O lju­ bavi, Fedonda, Maidon, Kleon, Artakserks, O Homeru, Aristid,_ Aritomah, Protreptikos, O ustavu, O desetogodišnjem periodu (njegove uprave), O Jonjanima, O izaslanstvima, O veri i poverenju, O ljupkosti, O sreći, O velikodušnosti, O braku, O mi­ šljenju, O miru, O zakonima, O običajima, O pravom trenutku, Dionizije, O Halkidi, Govor protiv Atinjana, O Antifanu, Uvod u istoriju, Pisma, Zakleta skupština, Prava, Ezopove basm , Hrije (izreke i slično). 82 Njegov je stil filozofski, sa snagom i silom retorike. Kad je čuo da su Atinjani porušili njegove statue, on je rekao: »Ali nisu uništili vrlinu zbog koje su one bile podignute, i koja se ne može razoriti.« Govorio je da obrve sačinjavaju samo mali deo lica, ali ipak mogu zatamniti čitav izraz lica snagom prezira koji izražavaju. Govorio je itakođe da nije samo Pluton šlep, nego i njegova voditeljica Fortuna**. Sve ono što gvožđe može da postigne u ratu, to može u m iru postići rečitost. Kad je jed­ nom prilikom video nekog raspusnog mladića, rekao je: »Evo jednog četvrtastog Hermesa sa ustima, trbuhom, kitom i bra­ dom.« — »Kad su ljudi uobraženi i drski«, rekao je, »treba im podseći nadutost, a ostaviti im osećanje sebe«. — »Deca treba da u kući poštuju roditelje, na ulici — prolaznike koje sretnu, a kad su sami — same sebe.« — »Prijatelji u sreći dolaze samo * Tj. Egipatsko kraljevstvo — Prev. ** Grčki Tyche, latinski Fortuna: Sreća. — Prev.

164

kad ih pozoveš, a u nesreći dolaze sami od sebe.« Ove izreke se, kako izgleda, pripisuju Demetriju. 83 Bilo je dvanaest Demetrija vrednih da se pomenu. Prvi je iz Halkedonaj retor, stariji od Trazimaha; drugi — ovaj naš Demetrije; treći peripatetik iz Bizantiona, četvrti s nadimkom Graphikoos*, vrlo jasan u izlaganju, koji je ujedno bio i slikar: peti — Aspendios, učenik Apolonija iz grada Soloi; šesti rodom iz Kalatine, autor dela o Aziji i Evropi (u dvadeset knjiga); sedmi iz Bizantiona, koji je u trinaest knjiga opisao istoriju seobe Galaćana iz Evrope u Aziju, i još jedno delo u osam knji84 ga (o Antiohu i Ptolemeju i njihovoj koloniji u Libiji); osmi je sofist koji je živeo u Aleksandriji, autor retorske veštdne; deveti — gramatičar iz Adramita, s nadimkom Iksion, je r se mislilo da je počinio neki zločin prema Heri; deseti rodom iz Kirene, gramatik, nazvan Stamnos, istaknut čovek; jedanaesti — Skepsios, bogat čovek plemenitog porekla i veoma učen (ovaj je i građaninu Metrodoru mnogo pomogao do slave); dva­ naesti je gramatik iz Eritreje koji je stekao građansko pravo u 85 Mnosu (ili Temnosu), trinaesti — Bitinac, sin stoika Difila i učenik Panetija sa Roda; četrnaesti je retor iz Smime. Ovi svi su pisali u prozi. Od pesnika toga imena prvi je bio onaj koji je napisao staru komediju. Drugi je bio epski pesnik, čiji su nam stihovi protiv zavidljivaca sačuvani: 86

Dok je čovek bio živ, činili su mu nepravdu; za mrtvim žude. A jednom je iznad groba nad mrtvim telom buknuo rat između gradova i uzbuđenog naroda.

Treći je satiričar iz Tarza; četvrti je pisao jambe, zajedljiv čovek; peti je vajar koga pominje Polemon; šesti — Eritrejac, mnogostruki pisac koji je pisao i istorijska i retorička dela.

GLAVA 6. — HERAKLID

(A k m i** 360 pre n.e.) 87

Heraklid, sin Eutifronov, rođen u Herakleji Pontskoj, bio je imućan čovek. U Atini se najpre pridružio Speusipu. Slušao je i pitagorovce i divio se Platonovim spisima. Naposletku je postao učenik Aristotelov, kao što kaže Sotion u Redosledu filo• Graphikćs — slikar. Prev. ** A km i na vrhuncu slave, snage; u cvatu razvoja. — Prev.

165

zofa ,17 Nosio je otmena odela, bio je veoma krupan, zbog čega su ga Atinjani prozvali Pompikos, a ne Pontikćs. Bio je blag po izgledu i ozbiljan. Njemu se pripisuju divna i izvrsna dela. Njegovi dijalozi etičke sadržine su: O pravičnosti, tri knjige, O umerenosti, jedna knjiga, O pobožnosti, pet knjiga, O hrabrosti, jedna knjiga, O vrlini uopšte, jedna knjiga, Druga knjiga sa istim naslovom, O sreći, jedna knjiga, O vladi i upravljanju, jedna knjiga, O zakonima, jedna knjiga, O srodnim stvarima, O imenima, jedna knjiga, O sla­ ganju, jedna knjiga, O nevoljnom, jedna knjiga, O ljubavi, Klinija, jedna knjiga. Druge su knjige rasprave o fizici: O razumu, O duši, i specijalna rasprava o istoj stvari, O prirodi, O slikama. Protiv Demokrita, O nebeskim pojavama, jedna knjiga, O stvarima na onom svetu, O raznim načinima života, dve knjige, Uzroci bolesti, jedna knjiga, O dobru, jedna knjiga, Protiv Zenonovog učenja, jedna knjiga, Odgovor na Metronova učenja, jedna knjiga. 88

Knjige gramatičke sadržine: O starosti Homera i Hesioda, dve knjige, O Arhilohu i Ho­ meru, dve knjige. Knjige muzičkog karaktera: O Euripidu i Sofoklu, tri knjige, O muzici, dve knjige, Rešenja homerskog problema, dve knjige, O teoremama, jedna knjiga, O trojici tragičnih pesntka, jedna knjiga, Karakteri, jed­ na knjiga, Poezija i pesnici, jedna knjiga, O naslučivanju, jedna knjiga, O predviđanju, jedna knjiga, Objašnjenja uz Heraklita, četiri knjige, Objašnjenja u odgovoru Demokritu, jedna knjiga, Rešenja eristickih problema, dve knjige, Aksiom, jedna knjiga, O vrstama, jedna knjiga, Rešenja, jedna knjiga, Saveti, jedna knjiga, Odgovor Dioniziju, jedna knjiga. U retoriku spadaju: O javnom govomištvu, ili Protagora. U istordju: O pitagorovcima, O pronalascima. Neka od ovih dela napisao je U obliku komedije, kao na primer, rasprave O zadovoljstvu i !0 umerenosti. Druge su u stilu tragedije kao što su, na primer, O prilikama na onome svetu i O vlasti. 166

89

U načinu pisanja on zauzima nekakav srednji stil raz­ govora koji se primenjuje kad među sobom razgovaraju filo­ zofi ili državnici. Pisao je i geometrijske i dijalektičke rasprave. Sva njegova dela se ističu raznovrsnošću i uzvišenim govorom. U velikoj meri zanosi svakog ko čita njegove knjige. Kažu da je ά svoje rodno mesto oslobodio ubivši tiranina koji je vladao; to priča Demetrije iz Magnezije u svom delu Ljudi istoga imena. On priča i sledeću priču o njemu. Kad je Heraklid bio dečak, a i kad je već odrastao, čuvao je jednu zmiju. Kad mu se približila smrt, on naredi jednom od svojih poverljivih pomoćnika da njegovo telo posle sm rti krišom za90 kopa, a zmiju da stavi na njegov les, kako bi izgledalo da je otišao bogovima. Sve to je bilo izvršeno. Ali, dok su građani bili na sprovodu i glasno ga hvalili, zmija, uznemirena larmom, iskoči iz pokrova i izazva veliku zabunu kod svih. Naknadno se sve to, naravno, otkrilo. Ja sam mu posvetio ove štihove (Anthol. Pol., VII, 104): Ti si želeo, Heraklide, da kod ljudi ostaviš glas i poruku da posle smrti živiš u obliku zmije. Ali si se prevario, sofisto, jer je zmija u stvari bila glupa životinja i tebe su otkrili da si više životinja nego mudrac.

To priča i Hipobot. Hermip pripoveda da je njegovu zemlju jednom zadesila glad. Narod Herakleje je molio pitijsku sveštenicu* da m u po­ mogne, ali je Heraklid podmitio izaslanike i pomenutu sve­ štenicu da odgovori kako će se osloboditi bede i nevolje ako Heraklida, Eutifronovog sina, krunišu zlatnom krunom za vreme njegova života, a posle smrti da mu ukažu počasti kao heroju. Takvo proročanstvo izaslanici, doduše, donesoše, ali oni koji su ga izmislili nisu imali nikakve koristi od toga. Naime, čim su Heraklida krunisali u pozorištu, on je umro od apopleksije, a izaslanici su bili kamenovani. Štaviše, u isto vreme je i pitijsku sveštenicu, pošto je sišla sa svoga sedišta u svetilištu, ujela zmija i ona je na mestu umrla. Eto, to su priče u vezi s njegovom smrću. 92 Muzičar Aristoksen tvrdi da je Heraklid pisao i tragedije, potpisujući Tespisovo ime. Hameleon se žali da mu je Heraklid ukrao rad o Homeru. Autodor, epikurejac, napada ga u jednom spisu zbog njegove rasprave O pravičnosti. Dionizije, nazvan Metathemenos (ili, kao što drugi kažu, Spintharos), napisao je spis Partenopajos i objavio ga pod Sofoklovim imenom. Hera91

* U D elfim a. — Preo.

167

klid je stvar shvatio ozbiljno i u jednom svom delu pozvao se 93 na taj spis kao na Sofoklov original. Kad je Dionizije to saznao, priznao je šta je uradio, a kad je ovaj drugi to porekao i nije hteo da mu poveruje, Dionizije je skrenuo pažnju na početna slova stihova iz kojih proizlazi ime Pankalos*, koga je on, Dionizije, veoma voleo. Heraklid još uvek nije mogao da veruje rekavši da se tako nešto može i slučajno dogoditi. Dionizije tada na ovo odgovori: »Naći ćeš tamo i ove stihove: A. Jedan stari majmun ne može se uhvatiti u kljuse. B. Može se uhvatiti, ali samo to dugo traje.«

Pored toga i ovo: »Heraklid ne poznaje slova i ne stidi se svoga neznanja.« Heraklida je bilo petnaest. Prvi, ovaj naš Heraklid; drugi — njegov sugrađanin, autor pesme u pdrihijskom m etru i pisac svakojakih šala; treći — rodom iz Kime, koji je napisao pet knjiga o Persiji; četvrti — iz Kime, pisac retorskih udžbenika; peti — iz Kalatisa ili Aleksandrije, koji je napisao Redosled filozofa u šest knjiga i jedan spds s naslovom Lembeutikos, po kome je dobio nadimak »Lembos«; šesti — Aleksandrinac koji je pisao o karakteristici Persijanaca; sedmi je dijalektičar iz Bargilisa, autor dela protiv Epikura; osmi — lekar iz Hikesijeve škole; deveti — opet lekar iz Tarenta; deseti — pesnik, pisac moralnih sentencija; jedanaesti — vajar iz Fokeje; dvanaesti — pesnik zvučnih epigrama; trinaesti — iz Magnezije, autor istorije o Mitradatu; četrnaesti — pisac jedne astronomije.

* Dakle akrostih.