Klasicizam

Postoji različitih pristupa o saglasnosti o tome da je u Engleskoj prva polovina XVIII veka jedinstven period kako po književnim a donekle i ideološkim karakteristikama. Zatim ima raznih mišljenja i o tome koliko je raznih završnica tog perioda, kao što je 17440. godina , godina Popove smrti ili 1745. (Sviftova smrt) , ali su se autori valjda nekako složili da je granica 1740. godina, zapravo datum izlaska Ričardsonove “Pamele”, kojim započinje roman u modernom smislu. Pritom ne treba skrenuti sa uma da su godine jako približne i da se razvoj mišljenja i osećanja određenih ljudskih grupa ne može nikada sasvim jasno utvrditi. U Engleskoj se doba racionalizma I klasicizma podudaraju, klasicizam traje nekih 40- ak godina, 1700-1740. Što se tiče književno-ideoloških karakteristika nazivi su poznati prema onima koji su se tada smatrali najvažnijim. Racionalizma ima u filozofiji a klasicizma u književnosti. Racionalizam se javlja kao opis idejne podloge a klasicizam kao odredba književnih ideala. Osim naziva “doba racionalizma” ili malo zvučnije “The Age of Reason”, najčešče čujemo oznaku “klasicizam” zbog toga što sam termin i puno značenje te reči podrazumeva književnost koja pretenduje da bude klasična, a ne ona koja je objektivno takva. Interesantno je da Englezi vrlo rado nazivaju ovo doba “Augustin Age”-u poredeđenju sa Avgustinov im “Zlatn im vek om ” i “The Age of Pope”- zbog toga što su pisci, laskajući sebi, voleli da pronalaze sličnost i između svog doba i Avgustionovog u starom Rimu . U našim prevodima ćemo naići na naziv “doba prosvećenosti”-usvojeno od “Istorije engleske književnosti”-Akademije nauka tadašnjeg SSSR-a, ali bi možda bilo bolje reći “prosvetiteljstvo” zbog toga što nije stvar u tome što su književnici tada bili prosvećeni već zbog toga što su želeli da svojim delima prosvećuju. Termin “Enlightenment” je takođe u istom značenju, ali je češći sa pojavama u drugim evropskim zemljama. Prema mišljenju Puhala taj termin nije najpogodniji, jer prosvetiteljska ctrta/nota/karakteristika ipak postoji u enegleskoj književnosti ovog vremena, ali ne toliko istaknuta jer nema toliko širokog demokratskog strujanja i istovremenog uticaja kao u drugim zemljama evropskog kontinenta. 3

1. DRUŠTVENO ISTORIJSKA POZADINA KLASICIZMA Revolucijom od 1688-1689. godine omogućen je neometan ravitak kapitalističke privrede koji će kasnije pretvoriti Englesku u izrazito trgovačkokapitalističku buržoasku državu. U ovom periodu Engleska je bila pod vlašću Viljema III i kraljice Ane, kao i kraljeva nemačkog porekla iz hanoverske dinastije-Džordza I i Džordža II. Naime, nedovoljnim ulaganjem u industriju to jest- manufakturu, gradska trgovačko-bankarska buržoazija koju predstavlja vigovska partija- to jest predstavnici gradske buržoazije se zapravo bogate finansiranjem skupih ratova svoje vlade i iskorišćavanjem kolonija što je i ujedno i podloga za “industrijsku revoluciju”

koja počinje krajem veka brzim prelaskom na fabrički način proizvodnje. Na selu se ponovo vraća davno započeti proces “ograđivanja” koji rezultira oštrom klasnom diferencijacijom; krupni i sitni zemljoposednici okupljaju svu zemlju i pretvaraju svoja imanja u čisto kapitalističke jedinice, dok sitni seljaci propadaju, postaju poljoprivrednici ili se sele u Ameriku:) *Državna vlast, koja u gotovo celom periodu , osim torijevske vladepredstavnika seoskog veleposedničkog plemstva, u rukama vigovaca (to jest vrhova trgovačko-bankarske buržoazije) bila je prisiljena da učini nešto za svo to gladno ljudtsvo koje je propadalo u ovom periodu zbog toga što je industrija bila nedovoljno razvijena i nije još mogla da zaposli toliko broj naroda. Oni su međutim, preko “Poor Law” zakonodavstva (započetog još pod Elizabetom) omogućavali izvesnom broju siromaha da tek održe svoje živote, dok su s druge strane pooštrili kazne za sve prestupe protiv privatne svojine. Politički život Engleske karakteriše veliku borbu između vigovaca i torijevaca. Naime, vigovci su bili napredniji i uživali su masovnu podršku koju su stekli “slavnom revolucijom” u kojoj su iscrpli svoju naprednost i postali oligarhijska grupa buržoaskih vrhova koja uopšte nije bila orijentisana ka demokratiji i ozbiljnim reformama društva, već im je glavni i jedini cilj bilo obezbeđivanje slobode trgovanja i zarađivanja kako bi nahranili svoj klasni sloj. Sa druge strane, među torijevcima je bilo tu i tamo eksremista koji su priželkivali povtarak Stjuarta i apsolutne monarhije, ali su ostali već finansijski potkovani svojim već pretežno kapitalističkim - organizovanim veleposedima- gunđali o porezima i neefikasnom opozicijom kao i o stranim kraljevima stranog porekla koju je vigovska vlada dovela na presto. *Što se tiče ratova koje je Engleska vodila u vremenu kada je sve jače učestvovala na svetskoj političkoj sceni treba istaći rat za špansko nasledstvo u kome su se evropske sile borile za za posede oronule španske monarhije gde je Engleska osvojila Gibraltar I postala vodeća sila. Značajna ličnost je vojvoda od Marlboroa.Od idejnih događaja mora se spomenuti unija sa 4

Škotskom, sprovedena 1707. godine kada Engleska postaje “Velika Britanija” i ujedinjuje celo ostrvo pod jedinstvenu upravu. Tada je ( već Velika Britanija) imala I svoje unutrašnje poteškoće, naročito sa siromašnim škotskim gorštacima koji su se borili protiv centralizovane vlasti I prizeljkivali povratak Stjuarta, treba istaći dve Jakobitske pobune (1715. , 1745) , obe nasilno ugušene što je onemogućilo gorštacima da ruše vlast već ih je osiromašilo I nateralo na emigraciju. Idejna atmosfera doba racionalizma je u svetu praktičnih interesa i trke za zaradom , gde nije ostalo mnogo mesta za mistične zanose i religiozne form e mišljenja i osećanja jer su p o l itički interesi i naučne misli prestali da se

pretvaraju u religiozne oblike gde je samim tim idejni svet E n gleske postao svetovan i razumski. Pisci I mislioci ovog perioda zastupali su različite stavove o filozofskom idealizmu naglašavajući ljudski razum. Osnovni stav je bio da je englesko društvo bilo idealna harmonična sredina. Čak, ni Poup ni ostali knjizevnici nisu bili baš toliko zaslepljeni da ne vide nedostatke tadašnjeg društva, ali su ih smatrali sporednim uzrocima. Društvo moze da se formira isključivo uz pomoć prosvećivanja, dakle obrazovanjem I vaspitanjem, ali englesko prosvetiteljstvo I njegova crta je bila namenjena samo vigovcima jer su baš i pisci I predstavnici racionalizma bili vigovci, tako da poetika gledana u celini daje utisak izveštačenosti. Izuzeci su Defo I Svift koji malo zalaze u realnost tadašnjeg društva-satira. Najvažnije ideje I tragove ovog perioda ostavlja nesumnjivo Lok u svojim spisima I otud mu I naziv “ Prorok vigovske Engleske ”, njegovo opšte prihvaćeno empirističko- sen z ualističko shvatanje sveta I učenje o idejama , sposobnost i ma I ograničenjima razuma obelež avaju ovaj period. Naravno, bilo je onih koji su zanemarivali Lokove principe I uvrstili su neke dodatne elemente. -ŠAFTBERI: Verovao je u ljudsku moralnu svest I iznosio je svoje stavove racionalistički I nije se pozivao na religiju, bio je deista (l. deus bog, fil. mišljenje da je Bog prauzrok I tvorac sveta, ali ne priznaje nikakva čuda niti bilo kakav bozji uticaj na tok sveta. Deizam igra važnu ulogu u filozofiji 18. veka ; Volter, Ruso, Lesing)- ukratko, smatrao je da Bog jeste tvorac svega postojećeg, ali se od momenta stvaranja svet kreće po logičnim zakonima bez učešća natprirodnog. ** Mali je broj radikalnih mislioca koji su racionalistički gledali na stvarnost. Bernard Mandervil u svom delu, “Basna o pčelama” alegorijom dokazuje tezu da su poroci I nemoralni postupci pojedinca uslov za blagostanje u društvu- takve ideje su neminovno izazvale negodovanje takvog stava u društvu. 5

Zatim, Džon Toland i Entoni Kolins su, takođe, bili slabo prihvaćeni. Tolandovo delo “ Miltonov ž ivot” je knjiga u kojoj je autor prvi izneo Miltonova racionalistička razmišljanja, dok je Kolins negirao besmrtnost duše. Dalje, Džordž Barkli je razvio –pazi sad-subjektivističko-idealistički filozofski sistem  I pošao od Lokovih stavova da mi, zapravo, spoznajemo svet I “stvari” oko sebe na nivou oseta, ali je u svojoj teoriji pokušao da odvoji stvari od oseta naglašavajući da one ne postoje objektivno, van nas samih, već da predstavljaju skup oseta- Platonov stav. U svom delu “Tumačenje razmišljanja o principima ljudskog znanja” najviše se oslanja na platonistički objektivni idealizam.

Osnovni ton engleske književnosti 17.veka daju buržoasko-aristokratski pisci, okupljeni u Londonu, koji još dugo ostaje jedini književni centar. Nekadašnje kafane, koje su još u Drajdenovo doba bile omiljena stajališta sada postaju književni klubovi jasno podeljeni, naravno , prema ličnim političkim interesima i prijateljskim vezama. Tu se neguju misli i ideje i začinju dela. Dešava se to da glavna grupa pisaca zauzima “klasicistički” stav prema književnosti jer ima prilično čvrste osnove za to kao što su; obožavanje klasične, rimske i grčke književnosti koja datira iz renesanse. Bitne odlike klasicizma su racionalistički stavovi Džona Loka i Dejvida Hjuma koji su ujedno i podloga u postavljanju klasicističkih pravila. Dok Racionalizam u 17.veku predstavlja zdrav razum i posledicu Dekartovog racionalističkog metoda, čiji su elementi jasnost, sistematičnost i intelektualni red na formu i obilk , na klasicističke teorije prvenstveno su uticali Aristotel svojom “Poetikom” i nek i italijanski teoretičari takođe iz 17. veka; Činčio, Veoro , Toso i dr. Dalje, jedno od osnovnih pravila klsicističke teorije jeste reflektovanje prirode u umetničkom delu-zapravo, elementi klasicizma jesu naglašeni od strane kniževnika, a o njima i raspravljaju teoretičari, kao što je “pricip Verovatnosti” (priroda-prirodnost). U ovom periodu imitacija prirode nije realistična niti naturalistička već prema klasicizmu treba napraviti jasnu razliku ismeđu sveta i one druge, unutrašnje i duhovne prirode, i otkriti ono što je lepo u umetničkom delu gde se ističe ljudska priroda. Prava priroda je zanemarena gde je samim tim glavni akcenat stavljen na proučavanje psihologije čoveka. Pisci klasicizma nisu analizirali spoljašnju, već unutrašnju duhovnu stranu realnosti sa izuzetnom realističnom 6

preciznošću. Pisci, klasicisti smatraju da je imitacija prirode u antičkom periodu idealna priroda, ali je prednost ipak data latinskim piscima i misliocima. Gore spomenut “Pricip Verovatnosti” o kojima su teoretičari raspravljali pokušavajući da definišu poetiku klasicizma, kao i o “tri jedinstva” i “teoriji književnih rodova “ sledi sada: *Verovatnost- francuski teoretičari svoje stavove potkrepljuju Aristotelovim zaključkom da je zadatak pesnika da iskaže i da stvara ono što je moguće prema zakonu verovatnosti. Prema Aristotelu, verovatnost a ne istina je služila pesniku da pesmom čoveka dovede do idealnog, do vrline. Među tadašnjim fransuskim teoretčarima koji su se tome protivili najviše se ističe Kornej, koji je smatrao da pricip verovatnosti mnogo zavisi od toga koliko istorija sama po sebi ima upliva u neko književno delo, primerom dramske radnje gde tragedija sledi ovaj pricip zbog istorijskih činjenica. Sa druge strane, složili su se Šaplen i Dobinjak. *Tri jedinstva- Jedinstvo radnje je opšte pravilo, dok ostala pravila uglavnom služe dramskoj poeziji. Formulisao ga je Aristotel i njega prihvataju i italijanski teoretičari 16. veka, a tek kasnije francuski. Šaplen smatra da delo treba da predstavlja jednu radnju sa jednim junakom,

a da odnos glavne radnje i epizoda mora biti tačno određen kako ni jedna prateća radnja ni u kom trenutku ne bi mogla da remeti ili prekida glavnu.Kornej je imao svoj stav, zapravo je povezivao jedinstvo vremena i smatrao je da radnja treba da traje 12. sati, dok su Šaplen i Dobinjak ovo jedinstvo vremena produžavali na čak na 30 h, a kada su govorili o jedinstvu mesta- proširiju ga na ono mesto do kog se može stići za 24 h. ***Konačni oblik klasicističke teorije daje Nikola Boalo- moralista i satiričar, napisao je “Satire”, “Poslanice”, da bi se tek kasnije bavio teorijom. Osnovni principi njegove poetike nalaze se u njegovom delu”Art Poetic” i to posebno u tekstu-“O pesničkoj umetnosti”- gde postoje četiri teze: 1) . Predmet umetničkog dela je istina, a to je istina koja predtavlja istinu imitacije(podražavanja) 2). Razum ima prednost nad osećanjem i maštom i jedini je, da se razumemo, u stanju da razlikuje istinu od laži i najvažniji je u ocenjivanju i vrednovanju lepog. 3). Kao modele treba uzimati antičke pisce. 4). Cilj umetnosti jeste u tome da bude dopadljiva 7

- Krajem 17. veka dolazi do rascepa između francuskog klasicizma baš po pitanju antičkog nasleđa . Uz Boaloa stali su Rasin i Lafonton, a jedan od protivnika bio je Pero. *Teorija književnih rodova-(tragedija, komedija, basna i proza)- U teoriji tragedije francuski teoretičari polazeći od Aristotela, zaključuju da radnja u tragediji treba da bude složena, preuzeta iz istorije, ali istovremeno i jednostavna i da junak ne treba imati naglašene mane niti vrline već da se opširno govori i o strukturi, formi tragedije, to jest ekspoziciji, zapletu i raspletu i većina francuskih kritičara se prema tome slaže sa Aristotelovom teroijim “Katarze” , osim Korneja, koji primat daje strahu i divljenju. Što se tiče teorije komedije ona je vrlo oskudna jer se uglavnom svodi na ličnosti uzete iz nižih slojeva društva i njihove svakodnevive gde je rasplet srećan a intriga fiktivna. U klasicističkom periodu basna je smatrana nižim pesničkim rodom, na neki način nedostojna pažnje teoretičara. Najpoznatiji pisac basni u 17. veku bio je Žan Lafonten. U poređenju sa klasicističkom dramom značaj klasicističke proze je znatno manji. Naime, prozni pisci uspevaju da izbegnu pravila i ne ugledaju se na antičke primere (uzore) , pa su bitne odlike ove proze: jasnost, preciznost izraza, jednostavnost, logičko rasuđivanje i posebno interesovanje za moralne probleme, takođe, treba istaći i jak stilski izraz. 1.2 Džon Lok (1632-1704) Nesumnjivo je da je “ideja” osnovni element o kome treba raspravljati. Ideja je osnovna crta čovekovog karaktera i predstavlja subjektivnu stvarnost, ali i dve suprotnosti-razum i nadahnuće ( to jest maštu). Kod Loka nema imitacije prirode i veza između subjektivne i objektivne stvarnosti je neraskidiva. On

pravi razliku između racia i osećanja, koja su prema njegovom mišljenju “ stvar za sebe “ i ne mogu uticati na umetničko stvaranje. Dalje, on smatra da se ideja može iskazati rečima (fiction, darkness) a mešanje osećanja i oseta se uvek dešava, prema tome Aristotelova i Platonova mišljenja su neraskidivo povezana(smatra Lok). Subjektivna stvarnost se već nalazi u svakoj individui, koja na osnovu nje stvara objektivnu stvarnost, dakle on govori o iskustvu, znanju i razumu, ali je svestan neraskidive povezanosti sa osećanjima; pominje opažanje (posmatranje objektivne stvarnosti) , senzaciju (osete koj i postoje, ali nemaju direktnog udela u stvaranju umetničkog dela) i refleksiju(odraz). “An Essay concerning Humane Understanding” (1690) , “Tabula Rasa” ,White Paper ljudskog uma. -Lok prezire intuitivne i imagitivne sposobnosti uma i uzdiže one racionalne. Svo znanje ,smatra, stiče se iskustvom koje je bazirano na čulnim impresijama i ne postoje “urođene ideje” jer se znanje ne javlja u razumu 8

nezavisno od utiska koji su primljeni iz spoljašnjeg sveta. Ove impresije, on deli na primarne(merljive, poput veličine ili broja) i sekundarne kvalitete ( poput boje, zvuka ,mirisa), koji zavise isključivo od posmatrača. Ukratko rečeno, vera se ne razlikuje od razuma, ali pristajanje čovekovog uma na verovanje jeste u skladu sa razumom. 1.3