Pravo

Skripta Međunarodno privredno pravo Popović Sanja

DEFTONES

2011

SKEKOF

1. Pravni odnos – pojam, karakteristike i pretpostavke Pravni odnos je društveni odnos koji je regulisan i sankcionisan pravnim normama. Od ostalih društvenih odnosa se razlikuje po tome što je pravno ureĎen, i što se za slučaj njegove povrede primenjuje pravna sankcija, tj. sankcija koja je unapred poznata, čije su vrste, uslovi i način primene pravno regulisani, i čije sprovoĎenje obezbeĎuje aparat drţavne prinude. Činjenica da je pravna sankcija koja će uslediti u slučaju povrede nekog pravnog odnosa unapred poznata predstavlja jedan od fundamentalnih zahteva pravne sigurnosti. U suprotnom njena primena bi bila proizvoljna i zavisila bi od nosilaca vlasti, što je karakteristično za apsolutističke drţave koje nisu zasnovane na vladavini prava. Vrste pravnih sankcija, uslovi i način njihove primene predviĎene su zakonima i drugim opštim pravnim aktima. Vrste pravnih sankcija se razlikuju u zavisnosti od vrste konkretnog pravnog odnosa koji je povreĎen. U krivičnom pravu sankcija se ispoljava u obliku kazne (kazna zatvora ili novčana kazna), dok se graĎanskom pravu – sankcija se ispoljava u obliku naknade štete. Uslovi i način primene svake pojedine sankcije pravno su regulisani, u zavisnosti od pravnog odnosa koji je povreĎen. Kada je reč o naknadi štete ZOO predviĎa opšte načelo prema kome je svako ko drugom prouzrokuje štetu duţan da je naknadi. Krivično pravo reguliše uslove i načine primena sankcija za krivično pravne odnose, porodični zakon za porodično pravne odnose .... Bitno obeleţje pravne sankcije ogleda se u tome što njeno sprovoĎenje obezbeĎuje aparat drţavne prinude. Kada doĎe do povrede pravnog odnosa, lice čije je pravo povreĎeno ovlašćeno je da se obrati sudu radi zaštite svog prava. Ukoliko sud oceni da je zahtev tuţioca osnovan, sud usvaja zahtev i nalaţe se primena odgovarajuće sankcije u odnosu na tuţenog. Pretpostavke postojanja pravnog odnosa:  pravni subjekti - lica izmeĎu kojih nastaje pravni odnos, mogu biti fizička i pravna  subjektivna prava i pravne obaveze – Svaki pravni odnos podrazumeva dve strane, od kojih je jedna nosilac odreĎenog prava, a druga nosilac odreĎene obaveze. Ovlašćenja i obaveze subjekata prava nalaze se u korelativnom odnosu. Lice kome u pravnom odnosu pripada subjektivno pravo naziva se titular ili nosilac prava, a lice na kome leţi obaveza – obavezno lice. U OO imamo poverioca i duţnika.  objekti pravnog odnosa – ono povodom čega nastaje pravni odnos (povodom odreĎene stvari – ugovor o prodaji, radnje – ugovor o delu, ličnog dobra – čast, zdravlje, fizički i moralni integritet ili proizvoda ljudskog duha - autorsko pravo)  pravna norma – da bi jedan odnos u koji stupaju fizička i pravna lica imao karakter i obeleţja pravnog odnosa, neophodno je da postoje odgovarajuće pravne norme koje taj odnos regulišu.

2. Pravna sposobnost fizičkih lica Da bi jedno lice moglo biti subjekt prava, ono mora imati pravnu sposobnost, a to znači sposobnost da bude titular, nosilac prava i obaveza. Pravnu sposobnost fizička lica stiču roĎenjem. U savremenom pravu, pravna sposobnost imaju sva lica (opšta) i obuhvata sva prava koja priznaje pravni poredak (potpuna). Pravila zakona o sticanju pravne sposobnosti su imperativnog karaktera i subjekti prava ih ne mogu svojom voljom menjati. U odnosu na pravilo da se pravna sposobnost stiče roĎenjem postoji izuzetak a to je pravna fikcija da se začeto a neroĎeno dete moţe smatrati roĎenim ako je to u interesu deteta. Pravna sposobnost prestaje smrću fizičkog lica ili njegovim prolagšenjem za umrlo. Pojedini stariji pravni sistemi poznavali su gubljenje pravne sposobnosti i pre smrti – graĎanska smrt (lica osuĎena na najteţe krivične sankcije (Francuska do 1854.). Sudsko proglašenje nestalog lica za umrlo proizvodi ista pravna dejstva kao i faktička smrt. Do proglašenja nestalog lica za umrlo dolazi u slučaju kada je odreĎeno lice odsutno iz svog prebivališta duţe vreme i kada o njegovom ţivotu/smrti postoji neizvesnost. Neizvesnost u pogledu nečijeg ţivota, sama po sebi, ma koliko dugo trajala, ne dovodi do pretpostavke smrti i gubitka pravne sposobnosti. Potrebno je da lice koje za to ima pravni interes pokrene sudski postupak u kome će se doneti rešenje kojim se nestalo lice proglašava umrlim. Do proglašenja nestalog lica za umrlo moţe doći samo ako su ispunjeni odgovarajući zakonom predviĎeni uslovi. U našem pravu, za proglašenje nestalog lica za umrlo predviĎen je opšti rok od 5 godina. Ukoliko u poslednjih 5 godina o nestalom licu nema nikakvih vesti, ono se moţe proglasiti umrlim u dva slučaja:  ukoliko je od njegovog roĎenja proteklo 70 godina ili  ukoliko okolnosti pod kojima je lice nestalo čine verovatnoću da to lice nije u ţivotu. Pored opšteg, zakonom su predviĎeni i posebni rokovi:  Umrlim se moţe proglasiti lice koje je nestalo u toku rata, a o čijem ţivotu nije bilo nikakvih vesti za godinu dana od prestanka neprijateljstva.  Umrlim se moţe proglasiti lice nestalo u brodolomu, saobraćajnoj nesreći, poţaru, poplavi ili nekoj drugoj neposrednoj opasnosti a o čijem ţivotu nije bilo nikakvih vesti za 6 meseci od dana prestanka opasnosti. Pravosnaţnim sudskim rešenjem o proglašenju nestalog lica za umrlo – imovina se prenosi na naslednike, a brak prestaje da postoji. Ako se proglašeni za umrlog vrati – sud ukida prethodno doneto rešenje, nestalom se vraća njegov pravni subjektivitet, tj. vraćaju mu se lična i imovinska prava koje je imao pre proglašenja za umrlog. Savesni naslednik vraća ono što se kod njega zateklo u stanju u kome se nalazi, a nesavesni mora ne samo vratiti ono što se kod njega zateklo, već mora dati i naknadu za smanjenje vrednosti stvari usled njihove upotrebe, kao i naknadu za otuĎenje i potrošnju stvari. Povratak lica proglašenog za umrlo je bez uticaja na prestanak njegovog braka.

3. Poslovna sposobnost fizičkih lica Poslovna sposobnost predstavlja sposobnost lica da izjavama svoje volje zaključuje pravne poslove i preduzima pravne radnje. Da bi lice bilo poslovno sposobno mora biti svesno posledica pravnih akata koje preduzima, zbog čega su uslovi za sticanje poslovne sposobnosti vezani za dostizanje odreĎenog stepena psihofizičkog razvoja ličnosti. Poslovna sposobnost se po pravilu stiče punoletstvom. Ipak moramo razlikovati: - apsolutno poslovno nesposobna lica - do navršene 14. godine ţivota. Ova lica mogu zaključiti samo pravne poslove malog značaja i vrednosti, kao i pravne poslove kojima se stiču isključivo prava (primanje poklona). Ostale pravne poslove u njihovo ime i za njihov račun zaključuju njihovi zakonski zastupnici. Bilo koji pravni posao koji zaključi samo lice smatra se NIŠTAVIM. -

delimično poslovna sposobna – lica sa navršenih 14. godina ţivot. Mogu zaključiti sve pravne poslove ali uz prethodnu saglasnost zakonskih zastupnika. Pravni posao zaključen bez prethodne saglasnosti zakonskog zastupnika biće punovaţan samo ako ta saglasnost bude naknadno data. U obligacionom pravu, Ugovor koji je delimično poslovno sosobno lice zaključilo bez odobrenja zakonskog zastupnika je RUŠLJIV.

-

potpuna poslovna sposobnost – lice sa navršenih 18 godina ţivota. Moţe samostalno zaključivati sve pravne poslove. Potupna poslovna sposobnost moţe se steći i pre punoletstva, stupanjem u brak maloletnika koji je navršio 16 godina. U slučaju prestanka braka pre nastupanja punoletstva, maloletnik zadrţava poslovnu sposobnost stečenu na osnovu braka.

Ako je lice, zbog bolesti ili smetnji u psiho-fizičkom razvoju, nesposobno da se stara o sebi i zaštiti svoja prava i interese ono ne stiče poslovnu sposobnost ni nakon navršenih 18 godina ţivota, tj. roditeljsko pravo se produţava. Kada prestanu razlozi zbog kojih je rodeteljsko pravo produţeno, sud donosi odluku o prestanku roditeljskog prava, čime lice stiče potpunu poslovnu sposobnost. Moguće je da lice koje je steklo potpunu poslovnu sposobnost, te sposobnosti bude lišeno, potpuno ili delimično. -

Potpunuo – kada zbog bolesti ili smetnji u psiho-fizičkom razvoju nije sposobno za normalno rasuĎivanje

-

Delimično – kada zbog bolesti ili smetnji u psiho-fizičkom razvoju svijim postupcima neposredno ugroţava sopstvena prava i interese i interese drugih lica.

4. Deliktna sposobnost fizičkih lica U graĎanskom pravu, delikt predstavlja nedozvoljenu radnju čija se posledica ogleda u nastanku odgvornosti za naknadu štete. Deliktna sposobnost predstavlja sposobnost subjekta da lično odgovara za obaveze nastale iz nedozvoljene radnje – delikta, odnosno sposobnost da odgovara za prouzrokovanu štetu. -

U našem pravu puna deliktna sposobnost se stiče sa navršenih 14 godina.

- Maloletnik sa navršenih 7 godina je apsolutno deliktno nesposoban i ne odgovara za štetu koju prouzrokuj. Za štetu koju drugome prouzrokuje dete do navršene 7e godine odgovaraju roditelji bez obzira na svoju krivicu. - Maloletnik od 7-14 godina ne odgovara za štetu osim ako se ne dokaţe da je pri prouzrokovanju štete bio sposoban za rasuĎivanje. Za štetu koju ovakvo lice prouzrokuje odgovaraju roditelji, osim ako dokaţu da je šteta nastala bez njihove krivice. Za razliku od prethodnog slučaja ovde je reč o pretpostavljenoj krivici odnosno roditelji je se mogu oslobiti. Isključena je odgovornst roditelja za štetu koje njihovo maloletno dete pričini drugom dok se ne nalazi pod njihovim stalnim nadzorom, već pod nadzorom nekog drugog lica (staratelja, škole…). U tom slučaju, za štetu odgovara lice pod čijim se nadzorom maloletnik nalazio u vreme kada je prouzrokovao štetu. Ova lica odgovaraju po osnovu pretpostavljene krivice pa se mogu osloboditi odgovornosti ako dokaţu da su nadzor vršila na način na koji su obavezna, ili da bi šteta nastala i pri briţljivom vršenju nadzora. U slučaju kada duţnost nadzora nad maloletnikom ne leţi na roditeljima već nekom drugom licu, oštećeni ima pravo da zahteva naknadu štete od roditelja, ako je šteta nastala usled lošeg vaspitavanja maloletnika i loših navika koje su mu roditelji dali. Oštećeni u ovom slučaju ima pravo izbora da li će naknadu štete zahtevati od maloletnikovih roditelja ili lica pod čijim se nadzorom maloletnih nalazio, koje je u tom slučaju obavezno da nadoknadi štetu, ali ima prvo na regres od maloletnikovih roditelja. Da bi lice bilo deliktno odgovorno, mora pored odreĎenog uzrasta biti i sposobno za rasuĎivanje. Lice koje usled duševne bolesti ili zaostalog umnog razvoja ili bilo kojih drugih razloga niej sposobno za rasuĎivanje ne odgovara za štetu koju drugom prouzrokuje. Za štetu pričinjenu od strane lica nesposobnog za rasuĎivanje odgovara lice kooje je na osnovu zakona, odluke nadleţnog organa ili ugovora duţno da void nadzor nad njim. Ipak ono se moţe osloboditi odgovornosti ako dokaţe da je vršilo nadzor na koji je bilo obavezno ili da bi šteta nastala i pri briţljivom vršenju nadzora.

5. Pojam i vrste pravnih lica Pojam Pravno lice predstavlja organizacionu celinu više ljudi, koja je osnovana radi ostvarenja odreĎenog dopuštenog cilja, koja poseduje imovinu radi ostvarenja tog cilja i kojoj pravni poredak priznaje svojstvo subjekta prava. Da bi se organizacija smatrala pravnim licem potrebno je da budu ispunjeni sledeći uslovi: 1. Organizaciona samostalnost – da bi se grupa ljudi posmatrala kao pravno lice, potrebno je da budu organizovani kao posebna i jedinstvena celina koja ima organizacionu samostalnost. Tj., pravno lice predstavlja poseban pravni entitet, celinu različitu od fizičkih lica koja je čine. 2. Imovinska samostalnost – pravno lice sopstvenom imovinom odgovara za obaveze u pravnom prometu. Imovina pravnog lica pripada pravnom licu kao posebnom subjektu prava i odvojena je od imovine osnivača i članova koji ga čine. TakoĎe poverioci pravnog lica se po pravilu ne mogu naplatiti iz imovine njegovih članova ili osnivača, sa druge strane pravno lice ne odgovara za obaveze koji njegovi članovi ili osnivač preuzmu za sopstvene potrebe izvan okvira delatnosti. 3. Dopušten cilj - pravno lice se osniva radi ostvarenja odreĎenog cilja, a taj cilj mora biti dopušten, odnosno ne sme biti u suprotnosti sa pravnim i moralnim normama društva. Pravno lice će izgubiti taj status ukoliko je cilj u trenutku osnivanja bio dopušten, a naknadno postao zabranjen. 4. Priznanje od strane pravnog poretka – nuţan uslov je da bude prihvaćen kao subject prava i praćeno je upisom u odgovarajući registar. U našem pravnom sistemu, za osnivanje privrednih društava prihvaćen je normativni sistem, prema kome je osnivanje takvog društva dozvoljeno svakom osnivaču koji ispuni propisane uslove i koji poštuje zakonom predviĎeni postupak. Registar privrednih subjekata od 2004. godine vodi Agencija za privredne registre (u evropskim zemljama većinom vode sudovi). Za osnivanje odreĎenih privrednih društava neophodno je odobrenje nadleţnog drţavnog organa i takav sistem se naziva sistem dozvole. Nadleţni organ ima diskreciono ovlašćenje da oceni opravdanost osnivanja i shodno tome izda ili uskrati dozvolu za osnivanje. U našem pravu, sistem odobrenja primenjuje se prilikom osnivanja poslovnih banaka (potrebna dozvola NBS) i institucija finansijskog trţišta (Komisija za hartije od vrednosti). Posebnu vrstu sistema dozvole predstavlja sistem koncesije koji je kod nas regulisan Zakonom o koncesijama. Koncesija predstavlja pravo korišćenja prirodnog bogatstva, dobra u opštoj upotrebi ili obavljanja delatnosti od opšteg interesa, koji nadleţni drţavni organ ustaupa odreĎenom licu pod uslovima propisanim zakonom uz plaćanje koncesione naknade. Maksimalni rok trajanja koncesije kod nas je 30 godina, a odreĎuje se u zavisnosti od predmeta koncesije i očekivane dobiti.

Vrste Vrste pravnih lica su odreĎene imperativnim zakonskim propisima. Pojedinci koji ţele da osnuju pravno lice imaju slobodu izbora u pogledu toga za koje će se od zakonom predviĎenih vrsta pravnog lica opredeliti. 3 osnovne podele pravnih lica 1. Prema unutrašnjoj strukturi – udruženja i ustanove – Udruţenje je pravno lice koje čini skup lica udruţenih radi ostvarenja nekog zajedničkog cilja. Ustanova predstavlja pravno lice koje posebnom imovinom obavlja delatnost u interesu korisnika koji nisu članovi ustanove. Cilj, organizaciju i način obavljanja delatnosti ustanove odreĎuje njen osnivač. 2. Prema cilju i delatnosti – komercijalna i nekomercijalna – Komercijalna pravna lica osnivaju se i obavljaju delatnost prvenstveno radi ostvarivanja dobiti. Nekomercijalna pravna lica su pre svega usmerena na ostvarenju drugih nekomercijalnih ciljeva. 3. Prema svojinskom obliku koji preovlađuje u imovinskoj masi pravnog lica – jednosvojinska i mešovita – Jednosvojinska – sredstva se nalaze u samo jednom svojinskom reţimu (isključivo privatna ili drţavna) Mešovita – dva ili više svojinska reţima.

6. Pravna, poslovna i deliktna sposobnost pravnih lica Pravna sposobnost je sposobnost pravnog lica da bude nosilac prava i obaveza u pravnom prometu. Stiče je momentom osnivanja, tj. u trenutku upisa u registar, a gubi je kada prestane da postoji. Treba razlikovati opštu i specijalnu pravnu sposobnost. - opšta znači da pravno lice moţe biti nosilac svih prava i obaveza koje priznaje pravni poredak, osim naravno onih koja su vezana za fizička lica - specijalna znači da pravno lice moţe biti nosilac samo onih prava i obaveza koja su u finkciji cilja radi kog je i osnovano. Svi pravni poslovi koji su zaključeni izvan tih okvira su NIŠTAVI. U našem pravnom sistemu usvojeno je da pravna lica načelno imaju sprecijalnu pravnu sposobnost, sa izuzetkom privrednih društava koja imaju opštu. Poslovna sposobnost označava sposobnost pravnog lica da izjavama svoje volje zaključuje pravne poslove i preduzima pravne radnje. Osvaruje je preko organa koji ga zastupaju. Pod zastupanjem se podrazumeva pravni odnos u kome jedno lice (zastupnik) zaključuje ugovore i obavlja druge pravne poslove u ime i za račun drugog lica (zastupani). Postoje zakonski zastupnik – direktor, statutarni, punomoćnik, i lice ovlašćeno na zstupanjem aktom nadleţnog organa (stečajni, likvidacioni upravnik i slično.). Zakon o privrednim društvima poznaje i zastupanje od strane prokuriste – ovlašćen za pravne poslove u vezi sa delatnošću privrednog društva, osim onih koji se odnose na otuĎenje i opterećenje nepokretnosti. Pravno lice moţe ograničiti ovlašćenja zastupnika prema vrsti ili vrednosti posla i to se upisuje u opšte pravne akte pravnog lica i odgovarajuće registre. Prema ZOO Ukoliko zastupnik prekorači granice ovlašćenja pravno lice je u obavezi isključivo ukoliko je nadleţni organ pravnog lica odobrio prekoračenje. To odobrenje moţe biti dato prethodno, istovremeno ili naknadno ako drugačije nije upisano u registar. Ugvor zaključen bez odobrenja je RUŠLJIV. U slučaju odobravanja, ugovor se smatra punovaţnim i proizvodni pravna dejstva od momenta njegovog zaključenja, u suprotnom slučaju, u odsustvu odobrenja ugovor se smatra da nije ni nastao. Ukoliko nije izvršen ugovor, ugovorne strane se oslobaĎaju ispunjenja ugovornih obaveza, a ukoliko je izvršen delimično ili u potpunosti dolazi do restitucije – svaka strana je duţna vratiti ono što je po osnovu ugovora primila, a druga strana ima pravo na naknadu štete ako je bila savesna. Prema zakonu o privrednim društvima ograničenja nemaju pravno dejstvo. Ugovo koji zastupnik zaključi izvan granica ovlašćenja je punovaţan. Pri tome, prema zakonu, zastupnik privrednog društva duţan je da poštuje ograničenja ovlašćenja a ukoliko ih prekorači odgovoran je za štetu koju time prouzrokuje privrednom društvu ili trećem licu sa kojim je posao zaključen. Deliktna sposobnost – sposobnost pravnog lica da svojom imovinom odgovara za štetu prouzrokovanu trećem licu. Za štetu koju zaposleni u radu ili u vezi sa radom prouzrokuje trećem licu odgovara preduzeće u kome zaposleni radi, osim ukoliko dokaţe da je zaposleni namerno načinio štetu treće lice moţe direktno zahvtevati naknadu štete od zaposlenog. Slično pravilo ovom vaţi za poslodavce koji nisu preduzeća. Za štetu koju zaposleni učini odgovara to lice, s tim što ima pravo na regres od zaposlenog ukoliko je on namerno ili krajnjom nepaţnjom pričinio štetu. Isto vaţi i za štetu koju organ pravnog lica prouzrokuje trećem licu.

7. Pojam i klasifikacija subjektivnih graĎanskih prava Objektivno pravo predstavlja skup pravnih normi sadrţanih u zakonima i drugim opštim pravnim aktima. Subjektivno pravo predstavlja ovlašćenje konkretnog subjekta prava koje on stiče na osnovu normi objektivnog prava. Da bi se objektivno pravo kao skup apstraktnih pravnih normi u ţivotu ostvarilo potrebno je da nastane pravni odnos izmeĎu subjekata prava koji svoja subjektivna prava i pravne norme izvode iz objektivnog prava. 3 najosnovnije podele subjektivnih prav su na: 1. Apsolutna i relativna Apsolutna – za objekt ima neko pravno dobro koje se na osnovu subjektivnog prava neposredno uţiva a duţnost svih trećih lica je da to pravo poštuju. Deluju prema svima, ne zastarevaj, to su isključiva prava i u njih spadaju: stvarno (pravo svojine, zaloţno pravo...), intelektualno (posebna vrsta apsolutnih prava koja za objekt ima neku intelektualnu tvorevinu, ili proizvoda ljudskog duha, autorsko, pronalazačko pravo ...) i lično pravo (subjektivno pravo na ličnim dobrima, pravo na ţivot, čast, ugled, lik, ime...). Relativna – su obligaciona prava koja nastaju izmeĎu tačno odreĎenih subjekata obligacionog odnosa od kojih je jedna strana poverioc, a druga duţnik. Poverilac je ovlašćen da od duţnika zahteva odreĎeno činjenje, davanje ili uzdrţavanje od činjenja, dok je duţnik duţan to da ispuni. Imovinskog su karaktera i zastarevaju. 2. Imovinska i neimovinska Imovinska – ona prava koja se neposredno odnose na odreĎenu sumu novca ili dobro ili radnju koji se mogu novčano izraziti. Najveći broj prava u poslovnom prometu je ovog karaktera Neimovinska – ona prava koja se odnose na dobra neimovinskog karaktera kao što su isključivo porodična i lična prava. Povrednom neimovinskog prava moţe biti kako materijalna tako i nematerijalna šteta. 3. Prenosiva i neprenosiva Prenosiva – su ona prava koja se mogu prenositi sa jednog pravnog subjekta na drugo i gotovo sva su imovinskog karaktera. Neprenosiva – su ona prava koja njihov titular ne moţe prenositi na drugog subjekta prava s obzirom da su strogo vezana za ličnost titulara, u najvećem broju su neimovinska prava neprenosiva prava.

8. Stvari pojam i vrste U graĎansko pravnom smislu, stvar predstavlja materijalni deo prirode koji se nalazi u ljudskoj vlasti i na kojem postoji pravo svojine ili neko drugo stvarno pravo. Da bi stvar bila object pravnog odnosa potrebno je da budu ipunjena 2 uslova: 1. fizički – da je stvar materijalni deo prirode i mora biti u ljudskoj vlasti 2. pravni – na stvari mora postojati pravo svojine ili neko drugo stvarno pravo Najveći broj pravnih odnosa nastaje povodom stvari. Najširu pravnu vlast na stvari ima upravo vlasnik. Prava na stvari su apsolutna prava što znači da deluju prema svima , a titular prava moţe tuţiti svako treće lice koje ga neovlašćeno ometa u vršenju prava na stvari. Osnovna i najopštija klasifikacija stvari je: 1. 2. 3. 4.

stvari van prometa i stvari u slobodnom prometu pokretne i nepokretne stvari generične i individualno odreĎene stvari potrošne i nepotrošne stvari

Stvarima van prometa označavaju se stvari na kojima se pravo svojine ne moţe prenositi, npr. prirodna bogatstva i dobra u opštoj upotrebi. To su stvari koje su isključene iz pravnog prometa zbog značaja koja imaju za društvo kao celinu. Na njima se mogu prenositi samo odreĎena prava – koncesije. Stvari u ograničenom prometu stvari koje se mogu nabaviti samo uz dozvolu nadleţnog drţavnog organa (oruţje, eksploziv, pojedini lekovi...) Stvari u slobodnom prometu su stvari na kojima se pravo svojine moţe slobodno prenostiti sa jednog subjekta na drugog . Najveći broj stvari pripada upravo ovoj kategoriji. Pokretne stvari se mogu premeštati sa jednog mesta na drugo a da se pri tome ne ošteti njihova suština i suprtono tome su nepokretne stvari (zgrade, njihovi sastavni delovi, zemljište). Treba razlikovati i nepokretnosti po nameni to su pokretne stvari koje su namenjene da sluţe nepokretnim pa tako zajedno čine funkcionalnu i pravnu celinu. Podela stvari na pokretne i nepokretne ima višestruki pravni značaj: 1. za sticanje prava svojine na pokretnim stvarima pored punovaţnog ugovora neophodna je i predaja stvari, dok je za sticanje svojine na nepokretnim stvarima pored ugovora potreban i upis u javne knjige 2. za sticanje svojine odrţajem za nepokretne stvari su potrebni duţi rokovi nego za pokretne 3. pravila zaloţnog prava se takoĎe razlikuju 4. ugovor o prodaji nepokretnosti je formalan ugovor i za njegovu punovaţnost neophodno je da je u pisanoj formi, a potpisi ugovornih strana overeni u sudu, dok je ugovor o prodaji pokretnih stvari neformalan. 5. pravila o prinudnom izvršenju različita su za pokretne i nepokretne stvari. Generičke stvari su one koje se u pravnom prometu označavaju po vrsti i broju tj. po nekoj jedinici mere. Individualno određena stvar je stvar koja je jedinstvena za subjekte prava najčešće zbog svojstava koje poseduje samo ona i nijedna druga stvar. Indivisualno odreĎena stvar moţe postati bilo koja stvar koju su ugovorne strane upravo imale u vidu prilikom sklapanja ugovora. Generičke stvari se mogu individualizovati tako što se odreĎena količina posebno obeleţava, sa druge strane, individualne stvari mogu postati generičke voljom ugovornih strana.

Osnovni značaj podele stvari na generičke i individualne je u tome što ako doĎe do slučajne propasti idvidualno odreĎene stvari ugovor prestaje usled nemogućnosti ispunjenja. Suprotno ako je reč o generičkoj stvari ugovorna obaveza se ne gasi nego se utvrĎuje ko snosi rizik za slučajnu propast stvari. Ukoliko je to prodavac on će biti duţan da isporuči novu količinu istog kvaliteta i vrste. Prema opštem pravilu rizik slučajne propasti stvari snosi vlasnik. Kod nas ugovor nema translatorno dejstvo pa je vlasnik prodavac (prenosilac) sve do momenta isporuke kupcu (sticaocu) ako drugačije nije ugovoreno. Nasuprot tome u pravnim sistemima u kojima ugovor ima translatorno dejstvo, pravo svojine i rizik za slučajnu propast stvar prenosi se momentom zaključenja ugovora, ako drugačije nije ugovoreno. Potrošne stvari su one čija je namena da se jednom upotrebom utroše ili otuĎe. Nepotrošne su one koje mogu biti upotrebljavane više puta ili neograničeno puta. Značaj podele je u tome što odreĎeni pravni odnosi mogu nastati samo u pogledu nepotrošnih stvari. Npr. samo nepotrošna stvar moţe biti predmet posluge, zakupa, u zalog se najčešće stavlja nepotrošna dobra.

9. Radnje, lična dobra i proizvodi ljudskog duha Pravni odnos moţe nastati povodom odreĎenje ljudske radnje koja podrazumeva odreĎeno činjenje. Ugovori čiji se predmet sastoji u preduzimanju odreĎene ranje su ugovori o delu. Ugovor o punomoćju – predmet ugovora je preduzimanje odreĎene pravne radnje u tuĎe ime i račun. Ugovor o trgovinskim uslugama, prevozu, zajedničkom poduhvatu i sl. Radnja se sa druge strane moţe sastojati i u odreĎenom nečinjenju, tj uzdrţavanju od činjenja. Pored stvari i radnje pravni odnos moţe nastati i povodom odreĎenog ličnog dobra ili proizvoda ljudskog duha. Lična dobra su neraskidivo povezana sa njihovim nosiocem – ţivot, zdravlje, dostojanstvo, ugled... dakle o onome što predstavlja najveću vrednost za čoveka. Lična dobra su zaštićena svim granama prava, a nepovredivost proklamovana najvišim nacionalnim pravnim aktima i brojnim meĎunarodnim konvencijama. U proizvode ljudskog duha spadaju autorsko, pronalazačko pravo, pravo na ţig, uzorak... Ova intelektualna dobra takoĎe mogu predstavljati objekt pravnog odnosa,uţivaju pravnu zaštitu.

10. Pravna norma – pojam, elementi i vrste Pravna norma predstavlja najbitniji i osnovni element pravnog sistema. Predstavlja najsitniji deo prava koji se ne moţe razloţiti na prostije pravne elemente. Moţe se definisati kao pravilo ponašanja ljudi koje je zaštićeno aparatom drţavne prinude. Sastoji se iz dva osnovna elementa: 1. Dispozicije – pravilo ponašanja koje se pravnom normom reguliše. To je suština pravne norme bez koje ona ne moţe postojati. 2. Sankcije – mera koja se primenjuje za slučaj da subjekt prava prekrši dispoziciju Pravna norma po pravilu sadrţi i tzv pretpostavku ili hipotezu – opis situacije, činjenica koje moraju postojati da bi se dispozicija kao glavni deo norme mogla primeniti. Vrste pravnih normi: 1) a) opšte – odnose se na neodreĎeni broj slučajeva (subjekta prava) koji se nalaze ili se mogu naći u situaciji predviĎenoj pravnom normom. Sadrţane su u opštim pravnim aktima(ustavu, zakonu). (Ko drugome prouzrokuje štetu duţan je da je nadoknadi, Ortak ortačkog društva moţe preneti svoj udeo trećem licu samo uz saglasnost ostalih ortaka) b) pojedinačne – se odnose na tačno odreĎeno lice i na tačno odreĎen slučaj. Sadrţane su u pojedinačnim pravnim aktima(rešenjima, ugovorima). Putem pojedinih se opšte pravne norme kokretizuju 2) a) imperativne – se ne mogu isključiti ili zameniti voljom subjekata prava, već se moraju primeniti onako kako ih je zakonodavac predvideo. Najčešće se javljaju u krivičnom pravu (Zabranjeno je ubijati, nanositi drugome telesne povrede). b) dispozitivne (meke, fleksibilne pravne norme) – koje se primenjuju tek ukoliko subjekti nisu drugačije uredili svoj pravni odnos. One subjekte prava ovlašćuju da svoj pravni odnos regulišu slobodno, saglasno svojoj volji. Moraju biti u granicama imperativnih propisa. Karakteristične su za obligaciono pravo, nasledno.... Pravno su obavezujuće, bez obzira da li su subjekti prihvatili normu predviĎenu zakonom ili su je kreirali sami. (Ako drugačije nije ugovoreno, svaka strana snosi svoje troškove oko priprema za zaključenje ugovora.) Ostale klasifikacije:  uslovne (odnose se na situacije koje tek treba da nastanu, najčešće se njima smatraju opšte pravne norme) i bezuslovne (odnose se na situacije koje su već nastupile, smatraju se pojedinačne bezuslovnim)  ovlašćujuće (subjekte prava ovlašćuju na odreĎeno ponašanje), naređujuće (izričito

nareĎenje) i zabranjujuće (izriču odreĎenu zabranu).

11. Pojam izvora prava, vrsta formalnih izvora prava i njihova hijerarhija Izvor prava ima dva značenja: 1. Materijalni izvor prava – predstavalja onaj društveni uzrok koji izaziva stvaranje prava. Ovaj izvor se još naziva i poreklo pravo. 2. Formalni izvor prava – su pravni akti kojima se neposredno ili posredno stvaraju opšte pravne norme, kojima se one uključuju u pozitivno pravo i stiču pravno vaţenje.Formalni izvori prava nazivaju se opšti pravni akti – akt koji sadrţi opštu pravnu normu i uslove za primenu opšte pravne norme, na osnovu koje se stvaraju i iz koje proizilaze pojedinačni pravni akti, odnosno pojedinačne pravne norme. Opšti pravni akt donosi se unapred i na jednak način reguliše sve slučajeve na koje se odnose pravne norme koje sadrţi čime se obezbeĎuje pravna sigurnost i jednakost. Formalni izvori prava su u jednom pravnom poretku sistematizovani na hijerarhijskoj lestvici prema svojoj pravnoj snazi. U evropsko – kontinentalnom pravnom sistemu (kome pripada i naš), formalne izvore prava predstavljaju: ustav, ratifikovani međunarodni ugovor, zakon, podzakonski opšti akt i običaj. Svaki hijerarhijski niţi pravni akt mora biti u saglasnosti sa višim pravnim aktom. Princip prema kojem svi pravni akti moraju biti u saglasnosti sa ustavom kao najvišim pravnim aktom u jednom pravno m poretku naziva se – princip ustavnosti, a princip prema kome svi pravni akti niţe pravne snage od zakona moraju biti u saglasnosti sa zakonom naziva se – princip zakonitosti. Ocenu ustavnosti i zakonitosti pravnih akata vrši ustavni sud. Prema Ustavu Republike Srbije ustavni sud je samostalan i nezavistan drţavni organ koji štiti ustavnost, zakonitost i ljudska i manjinska prava i slobode. Odluke ovog suda su konačne, izvršne i opšteobavezujuće. On odlučuje o saglasnosti zakona i drugih opštih akata sa ustavom, opšteprihvaćenim pravilima meĎunarodnog prava i potvrĎenim meĎunarodnim ugovorima... Ukoliko Ustavni sud oceni da pravni akt nije u saglasan ustavu ili zakonu takav akt prestaje da vaţi odnosno stavlja se van pravne snage danom objavljivanja odluke ustavnog suda u sluţbenom glasniku.

12. Ustav – pojam, istorijat, donošenje i izmene Ustav predstavlja najviši pravni akt u jednoj zemlji, sa kojim svi drugi pravni akti moraju biti u saglasnosti. Ustav sadrţi opšte pravne norme kojima se regulišu najznačajniji društveni odnosi u pravnom poretku odreĎene zemlje. Ustavom se utvrĎuje društveno-ekonomsko ureĎenje jedne zemlje, njeno političko ustrojstvo, organizacija javnih vlasti i njihov meĎusobni odnos, i garantuju se osnovna prava i slobode graĎana. Pored pravnog ustav ima i politički karakter koji se ispoljava u jednoj od osnovnih funkcija ustava – u sprečavanju samovolje nosilaca drţavne vlasti i ostvarenju vladavine prava, a ne vladavine ljudi. Izraz ustav potiče od latinskog izraza constitutio – edikti imperatora. U svom savremenom značenju, ustav kao naziv posebnog pravnog akta javlja se krajem 18.veka. Reč ustav u srpskom jeziku izvedena je iz jedne od osnovnih funkcija ustava – ustaviti (zaustaviti) samovolju drţavne vlasti. Prvim pisanim ustavom smatra se ustav SAD iz 1787.godine. Ustav SAD proklamuje republiku, a njegova suštinska obeleţja su: federalizam, demokratija i predsednički sistem vlasti. 1791. ratifikovano je 10 amandmana kojima su proklamovana prava i slobode. Ovaj ustav je i danas na snazi a do danas je usvojeno 26 amandmana. U Evropi prvi ustavi doneti su 1791. godine u Francuskoj i Poljskoj, ubrzo zatim 1798. u Švajcarskoj i Holandiji. Prvi ustav Srbije je iz 1835.godine - Sretenjski ustav. Ustav je pravni akt koji se donosi i menja u posebnom ustavotvornom postupku koji je sloţeniji od postupka donošenja zakona i drugih opštih pravnih akata. Postupak promene ustava predviĎen je samim ustavom i razlikuje se od zemlje do zemlje. Tri osnovna sistema promene ustava: 1. promenu ustava vrši redovna zakonodavna skupština u postupku koji se razlikuje od postupka donošenja zakona. Sloţeniji je i dugotrajniji je. 2. ustav donosi posebna ustavotvorna skupština (karakterističan je za nove drţave u kojima se donosi prvi ustav). Posebno izabrana skupština čiji je osnovni zadatak donošenje ustava. 3. promenu ustva vrši narod putem referendumima – skupština priprema predlog i glasa o njemu, ali usvajanje predloga u skupštini nema karakter konačne odluke dok ne bude potvrĎen (retifikovan) od strane graĎana na referendumu.

13. Sadrţina i struktura ustava Sadržinu ustava čine 2 grupe pravila:  Prva grupa pravila odnosi se na državnu vlast i obuhvata različite načine formiranja vlasti (izborni procesi, postavljenje), podelu vlasti (zakonodavnu, izvršnu i sudsku), meĎusobne odnose drţavnih organa koji su nosioci vlasti i akte koje ti organi donose u okviru svoje nadleţnosti.  Druga grupa pravila odnosi se na građane kao subjekte na koje se drţavna vlast odnosi – na osnovna načela ekonomskog i političkog ţivota u društvu, kao i na prava i slobode graĎana. Struktura ustava obuhvata normativni deo i preambulu, a moţe da sadrţi i ustavne dodatke i ustavne amandmane. Normativni deo – osnovni i najbitniji deo ustava koji se sastoji od pravnih normi koje su najviše pravne snage u pravnom poretku jedne zemlje. Preambula – tekst koji predhodi normativnom delu, a u kome se objašnjavaju motivi za donošenje ustava, utvrĎuju ciljevi novog ustavnog ureĎenja, navode donosioci ustava... U okviru ustava mogu postojati i: Ustavni dodaci ili prilozi ustavu. Reč je o tekstovima kojima se bliţe razraĎuje sadrţina ustavnih normi koji se u vidu aneksa dodaju normativnom delu ustava i zajedno čine celinu Ustavne amandmane putem kojih se vrše izmene, dopune i poboljšanja ustava kao i njegovo prilagoĎavanje potrebama vremena. Njima se obezbeĎuje trajanje ustava u vremenu. Donose se nakon donošenja ustava i dodaju se na kraj kao produţetak ustava.

14. Ustav Republike Srbije U Republici Srbiji na snazi je Ustav Republike Srbije koji je usvojen 2006.godine. Ovaj ustav sastoji se iz preambule koja predhodi naslovu Ustava i normativnog dela koji se sastoji iz deset delova, posvećenih najznačajnijim pitanjima ustavno-pravnog poretka Republike Srbije. Prema ustavu, Republika Srbija je drţava srpskog naroda i svih graĎana koji u njoj ţive, zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi, načelima graĎanske demokratije, ljudskim i manjinskim pravima i slobodama i pripadnosti evropskim principima i vrednostima. Pravni poredak je jedinstven, a ureĎenje vlasti zasniva se na podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku (nezavisna). Ustav sadrţi veći broj odredaba kojima se garantuju i štite ljudska prava i slobode, kao što su: dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti, pravo na ţivot, pravo na slobodi i bezbednost i dr. Prema ustavu, ekonomsko ureĎenje u Republici zasniva se na trţišnoj privredi, otvorenom i slobodnom trţištu, slobodi preduzetništva, samostalnosti privrednih subjekata i ravnopravnosti privatne i drugih oblika svojine. Ustavom se utvrĎuju poloţaj, nadleţnost i druga pitanja od značaja za organe koji su nosioci vlasti u Republici. Najznačajniji takvi organi su: Narodna skupština (zakonodavni organ), Predsednik Republike i Vlada (nosioci izvršne vlasti) i sudovi (nosioci sudske vlasti). U pogledu promene ustava, utvrĎena je sloţena procedura, prema kojoj predlog za promenu moţe podneti najmanje jedna trećina od ukupnog broja narodnih poslanika, predsednik Republike, Vlada i najmanje 150 000 birača. O promeni Ustava odlučuje Skupština, a za usvajanje predloga potrebna je dvotrećinska većina od ukupnog broja narodnih poslanika.

15. Ratifikovan meĎunarodni ugovor Ratifikovan meĎunarodni ugovor u smislu izvora prava kao opšteg pravnog akta smatra se sporazum zaključen izmeĎu drţava koji je regulisan normama meĎunarodnog prava i koji je unet u unutrašnji pravni poredak drţave, tako da predstavlja sastavni deo njenog unutrašnjeg prava. MeĎunarodni ugovor obavezuje samo drţave koje su ga zaključilie i time prihvatile obaveznost njegovih odredaba. U zavisnosti od broja drţava koje ih zaključuju, meĎunarodni ugovori mogu biti: 1. Multilateralni (veći broj drţava) 2. Regionalni (drţave na nivou regiona) 3. Bilateralni (dve drţave) Zaključuju ih ovlašćeni predstavnici drţave, stavljanjem potpisa na tekst ugovora. Da bi meĎunarodni ugovor postao sastavni i obavezujući deo unutrašnjeg pravnog poretka jedne drţave pored potpisivanja, potrebno je da takav ugovor bude i ratifikovan (potvrĎen) od strane drţave. Ratifikacija označava konačno potvrĎivanje teksta meĎunarodnog ugovora od strane ustavom ovlašćenog drţavnog organa. Kada je reč o ratifikaciji meĎunarodnih ugovora u pravnom sistemu Srbije, ustavom je predviĎeno da Narodna skupština potvrĎuje meĎunarodne ugovore kad je zakonom predviĎena obaveza njihovog potvrĎivanja. U savremenim pravnim poretcima, ratifikovan meĎunarodni ugovor po pravilu ima veću pravnu snagu od nacionalnih zakona, te na hijerarhijskoj lestvici zauzima drugo mesto, odmah nakon ustava (slučaj i Srbije). Ratifikovani meĎunarodni ugovori ne smeju biti u suprotnosti sa Ustavom, a drugi opšti pravni akti na smeju biti u suprotnosti sa ratifikovanim meĎunarodnim ugovorom.

16. Zakon – pojam, postupak donošenja, vremensko i prostorno vaţenje, kodifikacija, lex specialis Zakon predstavlja opšti pravni akt koji se donosi od strane zakonodavnog organa u posebnom, ustavom utvrĎenom zakonskom postupku. Svi zakoni moraju biti u saglasnosti sa ustavom i ne smeju biti u suprotnosti sa ratifikovanim meĎunarodnim ugovorima. S druge strane, svi opšti pravni akti niţe pravne snage od zakona moraju biti u saglasnosti sa zakonom. Zakoni se donose u sloţenom postupku koji se sastoji iz nekoliko faza. Na prvom mestu ocenjuje se potreba za donošenjem odreĎenog zakona i u tom pogledu moguće je više različitih opcija: a) utvrditi potrebu za donošenjm zakona u oblasti koja do tada nije bila regulisana zakonom – u tom slučaju donosi se prvi zakon u jednoj oblasti b) utvrditi potrebu za ukidanjem vaţećeg zakona putem donošenja novog iz iste oblasti – donosi se novi zakon u jednoj oblasti c) utvrditi potrebu da se vaţeći zaokn izmeni odnosno dopuni u pojedinim delovima – donose se izmene i dopune vaţećeg zakona Nakon što se utvrdi potreba za donošenjem zakona pristupa se izradi nacrta zakona - formira se radna grupa koju čine stručnjaci iz oblasti na koju se konkretan zakon odnosi. Nacrt zakona se dostavlja na javnu diskusiju – javna diskusija znači da se nacrt dostavlja na mišljenje institucijama i telima koja su od značaja za oblast na koju se zakon odnosi, kao i kompetentnim stručnjacima iz te oblasti. Po okončanju diskusije tekst nacrta se dostavlja na usvajanje vladi. Kada vlada usvoji nacrt, ona ga u formi predloga dostavlja parlamentu. Parlament razmatra predlog, a zatim ga upućuje parlamentarnom plenumu. Na plenumu se raspravlja o zakonu u celini i pojedinim njegovim članovima, podnose se amandmani, nakon čega sledi glasanje o zakonu. Zakon se smatra usvojenim ako je za njega glasala potrbna većina. Usvojeni zakon dostavlja se šefu drţave koji ga ukazom proglašava (promulgacija). Usvojeni zakon objavljuje se u odgovarajućem sluţbenom glasilu kako bi se javnost upoznala sa njegovim odredbama. Od objavljivanja zakona do njegovog stupanja na snagu predviĎa se odreĎeni rok (najčešće 8 dana) – čekanje zakona. Kada se zakon jednom donese i objavi, on deluje za ubuduće, a ne u nazad. Retroaktivno dejstvo zakona je zabranjeno (osim za pojedine odredbe zakona ukoliko to nalaţe opšti interes utvrĎen pri donošenju zakona). Zakon se donosi na neodreĎeno vreme, a ukida se donošenjem novog zakona koji reguliše istu materiju. Zakon proizvodi dejstvo na teritoriji drţave na kojoj je donet. Kada je reč o unutrašnjem pravnom odnosu, na njega se primenjuju domaći, nacionalni zakoni. MeĎutim, u slučaju pravnog odnosa sa meĎunarodnim elementom, dolazi do tzv. Sukoba zakona. Sukob zakona rešava se putem pravila meĎunarodnog privatnog prava kojima se utvrĎuju kriterijumi za oodreĎenje merodavnog prava u pravnim odnosima sa elementom inostranosti.

Prema obimu materije koju regulišu zakoni mogu biti opšti – ureĎuje se odreĎena oblast pravnih odnosa u celini ili u najvećem delu i posebni – ureĎuju se samo pojedina pitanja iz odreĎene oblasti Najopštiji zakoni u pravnom poretku, koji svojim pravilima obuhvataju celu jednu ili više oblasti nazivaju se – zakonici ili kodeksi., a donošenje takvih zakona kodifikacija. U slučaju kada jedan opšti i jedan poseban zakon isto pitanje regulišu na različit način, na to pitanje primenjuje se poseban zakon – pravilo lex specialis – prema kome pravilo posebnog zakona ukida pravilo opšteg zakona.

17. Podzakonski opšti akti i običaj kao izvor prava Podzakonski opšti akti su pravni akti niţe pravne snage od zakona, koji moraju biti u saglasnosti sa zakonom. Njih donosi organ izvršne vlasti – šef drţave, vlada, uprava i organi lokalne samouprave. Najčešće se donose radi bliţeg odreĎenja zakonskih odredaba. U pojedinim slučajevima, pravila zakona su suviše uopštena da bi mogla biti neposredno primenjena na konkretan pravni odnos. U takvim slučajevima mogu se doneti podzakonski opšti akti kojima se pojedina pravila zakona bliţe ureĎuju, preciziraju i sprovode u ţivot. U podzakonske opšte akte ulaze uredbe, naredbi, odluke, statuti, uputstva i sl. Običaj predstavlja nepisano opšte pravilo ponašanja, nastalo dugotrajnom ustaljenom primenom u odreĎenim situacijama i prihvaćeno od strane pripadnika odreĎene društvene zajednice. Običaji nastaju spontano, kao izraz odreĎene kulture, tradicije, religije i moralnih shvatanja u jednoj društvenoj zajednici. U zavisnosti od društvene grupe koja ih prihvata i primenjuje običaji mogu biti: - Lokalni - Regionalni - Opšti ili generalni - Specijalni ili posebni (vaţe za posebne društvene grupe –npr.pripadnike odreĎene struke) - Postoje i običaji meĎunarodnog karaktera prihvaćeni na globalnom, meĎunarodnom nivou Običaji su bili od velikog značaja u ranijim vremenima, pre nego što su se razvili zakoni i drugi pisani izvori prava. U modernim evropskim drţavama, običaji uglavnom predstavljaju sekundarni izvor prava, koji se primenjuje u nedostatku odgovarajućih zakonskih propisa. Običaji kao nepisani izvor prava, naročito je značajan u poslovnom prometu, u kome se svakodnevno veliki broj poslova odvija u skladu sa običajima koji vladaju u oblasti odreĎene stroke. Posebno su značajni trgovački ili poslovni običaji – su svako postupanje ili način poslovanja koji se normalno poštuje u nekom mestu, struci ili poslovanju, tako da se opravdano moţe očekivati da će se poštovati i u vezi sa odnosnim poslom. U našem pravnom sistemu, poslovni običaji se primenjuju ako su subjekti ugovorili njihovu primenu ili ako iz okolnosti proizilazi da su njihovu primenu hteli, kao i kada zakon na njih upućuje. Posebnu vrstu izvora prava čine uzanse koje predstavljaju poslovne običaje kodifikovane u obliku zbornika.

18. Sudska praksa kao izvor prava u anglosaksonskom pravu U evropsko-kontinentalnom pravnom sistemu, sudska presuda donosi se za konkretan slučaj, obavezuje samo subjekte na koje se odnosi i postoji neoboriva pravna pretpostavka prema kojoj se smatra da je tačno ono što je utvrĎeno pravosnaţnom presudom. Sudska praksa ne predstavlja izvor prava , što znači da sud koji je doneo presudu, nije obavezan da i u buduće sudi na isti način. U evropsko-kontinentalnom pravnom sistemu, sudovi sude na osnovu ustava, zakona i drugih opštih pravnih akata, i ranije presude ne obavezuju. U anglosaksonskom pravnom sistemu, sudska praksa predstavlja izvor prava. Anglosaksonsko pravo odlikuje se pragmentizmom – donošenjem pravila od slučaja do slučaja. U ovom sistemu, sudska presuda kojom se rešava jedan konkretan slučaj obavezuje sud koji je tu presudu doneo, kao i sve sudove niţe od njega, na donošenje istovetne presude u svim budućim takvim slučajevima. Takva sudska presuda naziva se – sudski precedent. Pravna norma koju sadrţi precedent istovremeno je i pojedinačna jer obavezuje konkretne subjekte spora, i opšta jer obavezuje sud koji je doneo presudu i sve niţe sudove na isto odlučivanje u takvim slučajevima u budućnosti. Presude u anglosaksonskom pravu sadrţe vrlo opseţna obrazloţenja, u kojima se sudija poziva na vodeće principe, razloge i motive iz ranijih presuda koji su formirali sudijsko ubeĎenje da donese odreĎenu presudu. Oni se nazivaju – razlog odluke – ratio decidenti – i imaju obavezujući i presudan značaj za pri sudskom odlučivanju.

19. Pravni sistem – pojam, pravne ustanove, pravne grane Pravni sistem predstavlja sistematizovanu, logički ureĎenu celinu opštih pravnih normi, koje su, prema srodnosti pravnih odnosa koje regulišu, svrstane u pravne ustanove, pravne grane i pravne oblasti. Pravna norma predstavlja najsitniji i osnovni element pravnog sistema koji se ne moţe razloţiti na sitnije delove i koje su meĎusobno povezane predmetom, načinom i ciljem regulisanja tako da grupišu pravne ustanove, pravne grane i pravne oblasti a sve zajedno čini pravni sistem. Opšte pravne norme se prema srodnosti društvenih odnosa koje regulišu sistematizuju u pravne ustanove (institucije) - skup opštih pravnih normi kojima je regulisan odreĎeni društveni odnos ( institucija braka, institucija svojine). Pravne ustanove se dalje prema srodnosti društvenih odnosa koje regulišu sistematizuju u Pravne grane predstavlja celinu više srodnih pravnih ustanova, grupisanih prema istim pravnim načelima. Najznačajnije pravne grane su: Ustavno pravo – grana prava čiji se predmet odnosi na organizaciju drţavne vlasti i mehanizam upravljanja uopšte (organizacija centralne vlasti, organizacija lokalne vlasti...), političke procese putem kojih se ta vlast ostvaruje i upravlja drţavom i društvom (izborni procesi), subjekte koji se javljaju kao nosioci te vlasti, kao i subjekte na koje se ta vlast odnosi. Upravno pravo – grana prava čije norme regulišu: -organizaciju uprave (njeno obrazovanje i ukidanje, rukovoĎenje, poslovanje) -upravnu delatnost (obavljanje upravnih i stručnih poslova) -kontrolu uprave u koju ulazi sudska kontrola zakonitosti upravnih akata -sudska kontrola rada uprave -politička kontrola Krivično pravo – predstavlja granu prava čija pravila odreĎuju koja pravila ponašanja u društvu predstavljaju krivična dela, utvrĎuju krivične sankcije i propisuju uslove za njihovu primenu prema činiocima krivičnih dela. Građansko pravo – grana prava koja izučava i ureĎuje subjektivna graĎanska prava i graĎanskopravne odnose, kao i poloţaj subjekata u tim odnosima. Kako je predmet graĎanskog prava širok i raznovrstan norme graĎanskog prava se klasifikuju u nekoliko pravnih grana. To su: Opšti deo građanskog prava bavi se izučavanjem onih pravnih normi koje su zajedničke za sve grane odnosno celine graĎanskog prava. Pored toga izučavaju se još i izvori graĎanskog prava, graĎanskopravni odnosi i subjektivna prava i dr. Stvarno pravo – deo graĎanskog prava koji reguliše neposrednu pravnu vlast na stvari. Obligaciono pravo – deo graĎanskog prava koji reguliše promet vrednosti. Porodično pravo – deo graĎanskog prava čiji su predmet porodični odnosi koji se uspostavljaju izmeĎu fizičkih lica meĎusobno povezanih nekom od pravno relevantnih činjenica, kao što su brak, usvojenje, starateljstvo, vambračna zajednica, meĎusobni odnos krvnih i tazbinskih srodnika. Nasledno pravo – deo graĎanskog prava koji izučava i ureĎuje prenos imovinskih prava u slučaju smrti ostavioca na njegove naslednika. Iz graĎanskog, a pre svega obligacionog prava vremenom se razvilo – privredno pravo – reguliše i izučava pojam i statusna obeleţja privrednih subjekata s jedne strane i ugovore koje zaključuju privredni subjekti s druge strana.. Predmet privrednog prava je podeljen na statusno privredno pravo i ugovorno privredno pravo. Pravne oblasti - su najšire jedinice klasifikacije pravnog sistema. Pravni sistem sastoji se iz više pravnih oblasti koje se dele na: 1. Javno i privatno pravo 2. Materijalno i procesno pravo 3. Unutrašnje i meĎunarodno pravo

20. Javno i privatno pravo, materijalno i procesno pravo Ključni kriterijum razlikovanja javnopravnog i privatnopravnog karaktera ogleda se u tome da li drţava u konkretnom pravnom odnosu učestvuje sa pozicije nocioca vlasti ili sa pozicije ravnopravnosti. Pravni odnos u kome se drţava javlja kao nosilac vlasti, u kome ona prema drugim sujektima prava nastupa sa hijerarhijski nadreĎenog poloţaja smatra se pravnim odnosom javnopravnog karaktera (npr. plaćanje poreza, izdrţavanje kazne zatvora). Javno pravo je skup pravnih normi koje ureĎuju organizaciju javnih ustanova, njihove meĎusobne odnose kao i odnose sa privatnim licima u kojima drţava učestvuje sa pozicije nosioca vlasti. Pravni odnos u kome postoji ravnopravan odnos izmeĎu drţave sjedne i lica privatnog prava s druge strane, u kome je poloţaj drţave izjednačen sa poloţajem lica privatnog prava – smatra se odnosom privatnopravnog karaktera. Privatno pravo je skup pravnih normi koje ureĎuju pravne odnose izmeĎu lica privatnog prava, kao i pravne odnose koji nastaju izmeĎu drţave i lica privatnog prava, a u kojima drţava ne učestvuje kao nosilac vlasti, već kao ravnopravan subjekt prava (obligaciono pravo).

Podela prava na materijalno i procesno (formalno) vrši se prema načinu na koji su u takvim pravnim normama sadrţinski regulisana prava i obaveze subjekata prava. Materijalno pravo odreĎuje materijalni poloţaj, prava i obaveze subjekata prava kao i sankcije koje se primenjuju u slučaju njihove povrede. U oblast materijalnog prava ulazi najveći broj grana prava kao što su: graĎansko, krivično, privredno pravo i dr. Procesno pravo sadrţi norme koje odreĎuju oblike, načine i sredstva koji sluţe ostvarenju normi materijalnog prava u slučaju njihove povrede. Drugim rečima procesno pravo ureĎuje postupke odnosno procese realizacije materijalnog prava. Reč je o postupcima koji se odvijaju prema drţavnim organima a koji se razlikuju u zavisnosti od norme materijalnog prava koja je u konkretnom slučaju povreĎena (krivični postupak, parnični postupak, stečajni postupak). Tipične pravne grane procesnog prava su: graĎansko procesno pravo i krivično procesno pravo.

21. Unutrašnje i meĎunarodno pravo (meĎ. javno pravo, meĎ. privatno pravo, meĎ privredno pravo) Unutrašnje (nacionalno) pravo sadrţi prave norme koje stvara jedna drţava, i koje vaţe na teritoriji jedne drţave. Unutrašnje pravo moţe se definisati kao skup vaţećih pravnih normi unutar jedne drţave kojima se regulišu pravni odnosi isključivo unutrašnjeg karaktera. MeĎunarodno pravo sadrţi pravne norme kojima se ureĎuju pravni odnosi meĎunarodnog karaktera. Obuhvata: • MeĎuarodno javno pravo – sadrţi pravne norme kojima se ureĎuju javnopravni odnosi meĎunarodnog karaktera (odnosi izmeĎu drţava i odnosi izmeĎu drţava i meĎunarodnih organizacija) • MeĎunarodno privatno pravo – sadrţi pravne norme kojima se ureĎuju privatnopravni odnosi meĎunarodnog karaktera. MeĎunarodni karakter jednog privatnog pravnog odnosa moţe postojati – kad subjekti pravnog odnosa pripadaju različitim drţavama, kada se objekt pravnog odnosa nalayi u stranoj drţavi i dolazi do njegovog transfera sa teritorije jedne na teritoriju druge drţave ili kada se mesto zaključenja i mesto izvršenja pravnog posla nalaze u različitim drţavama. Pojava meĎunarodnog elementa u jednom pravnom odnosu dovodi do tzv. Sukoba zakona – koji postoji kada je jedan pravni odnos istovremeno vezan za pravo više zemalja pa se postavlja pitanje prava po kome će konkretan pravni odnos biti rešen tj pitanje oreĎenja merodavnog prava. Merodavno pravo odreĎuje se putem normi meĎunarodnog privatnog prava – KOLIZIONE NORME. Kolizione norme utvrĎuju merodavno pravo tako što meĎu različitim kontaktima koje pravni odnos ima sa pravima pojedinih zemalja, izaberu jedan kao najrelevantniji i tim putem upute postupajući organ na pravo koje treba primeniti na konkretan pravni odnos. Kolizione norme imaju dva osnovna elementa: a. Pravnu kategoriju pod koju se podvodi konkretno pravno pitanje b. Tačku vezivanja u kojoj zakonodavac vidi odlučujuću vezu sa pravom odreĎene drţave i ta veza dovodoi nas do merodavnog prava. U uporednom pravu vremenom su se izdvojile odreĎene tačke vezivanja koje su postale tipične za odreĎene pravne odnose: za porodične odnose – zakon drţavljanstva, za stvarnopravne odnose – zakon mesta nalaţenja stvari, za ugovorne odnose – autonomija volje koja ovlašćuje ugovorne strane da same odrede pravo koje će se primeniti na njihov ugovorni odnos a u nedostatku izborra merodavnog prava ono se odreĎuje preko subsudijarnih tačaka vezivanja kao što su: zakon mesta zaključenja ugovora, izvršenja ugovora ili zakon mesta sedišta duţnika... za graĎanskopravne delikte – zakon mesta izvršenja delikta. Pored domena sukoba zakona i kolizionih normi predmetom meĎunarodnog privatnog prava najčešće se smatraju i norme o sukou jurisdikcija tj pravila koja regulišu graĎanskoprocesne odnose sa elementom inostranost. To su pravila o meĎunarodnoj nadleţnosti sudova i drugih

organa da postupaju u odreĎenoj pravnoj stvari i pravila o priznanju i izvršenju inostranih odluka. U predmet meĎunarodnog privatnog prava ulaze i materijalne norme o pravima stranaca. Ovim normama odreĎuje se da li stranac na teritoriji druge drţave moţe da uţiva pojedina prava ili ne i da li ih moţe uţivati na jednak način kao i domaći drţavljanin ili pak treba da ispuni odreĎene posebne uslove koji se ne zahtevaju od domaćih drţavljanina. 

MeĎunarodno privredno pravo – pravna disciplina koja izučava i ureĎuje meĎunarodne poslovne odnose. MeĎunarodnim poslovnim odnosima se smatraju svi odnosi trgovinske prirode bilo oni ugovorni ili vanugovorni koji imaju meĎunarodni karakter. MeĎunarodni poslovni odnosi su regulisani različitim pravnim normama – privatnopravnim, javnopravnim, materijalnim pravilima, precesnopravnim i kolizionim. U regulisanju meĎunarodih poslovnih odnosa poseban značaj imaju UNIFORMNA MEĐUNARODNA PRAVNA PRAVILA, koja nastaju putem konvecija i ostalih akata unifikacije i harmonizacije prava iz ove oblasti. Usvajanjem uniformnih pravila otklanjaju se prepreke u odvijanju meĎunarodnog poslovnog prometa, čime se doprinosi razvoju meĎunarodne trgovine i ostvarenju pravne sigurnnosti politike. 1. Unutar meĎunarodnog privrednog prava nastaju posebne pravne discipline kao što su: • MeĎunarodno privredno ugovorno pravo • Pravo meĎunarodne intelektualne svojine • Pravo meĎunarodne trgovinske arbitraţe i dr.

22. Pravo svojine – opšti pojam i značaj, definicija i pravne karakteristike **Stvarno pravo predstavlja deo graĎanskog prava koji reguliše neposrednu pravnu vlast na stvari. Iz opštih pravnih normi stvarnog prava za subjekte prava proizilaze subjektivna stvarna prava koja ih ovlašćuju da odreĎenu stvar imaju u neposrednoj pravnoj vlasti, potpunoj ili delimičnoj, dok su svi drugi pravni subjekti duţni da tu vlast poštuju. Iz toga proizilaze dve osnovne karakteristike subjektivnih stvarnih prava: 1. ona za svoj neposredni objekt imaju odreĎenu stvar 2. kao apsolutna prava ona deluju prema svima Vrste stvarnih prava i njihova sadrţina odreĎeni su imperativnim zakonskim propisima.U sistemu stvarnih prava centralno mesto zauzima pravo svojine. Pravo svojine je, pored slobode ugovaranja i nasleĎivanja, jedan od tri osnovna stuba graĎanskopravnog ureĎenja. Pravo svojine se garantuje brojnim meĎunarodnim dokumentima: Univerzalna deklaracija o pravima čoveka iz 1948.; Evropska konvencija o zaštiti ljudksih prava i osnovnih sloboda 1950.; U pravnom sistemu Srbije ustavom se garantuje mirno uţivanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona dok osnovni zakon kojim se ureĎuje pravo svojine predstavlja Zakon o osnovnim svojinsko – pravnim odnosima. Pravo svojine je najšire, u granicama zakona, pravo drţanja, korišćenja i raspolaganja jednom stvari, koje se moţe isticati prema svim trećim licima i koje je u vremenskom smislu neograničeno. Osnovne pravne karakteristike prava svojine:  Sastoji se iz određenih ovlašćenja: a) ovlašćenje drţanja – sastoji se u pravnoj mogućnosti da se stvar ima u faktičkoj vlasti – drţavini. b) ovlašćenje korišćenja – sastoji se u pravnoj mogućnosti preduzimanja materijalnih akata prema stvari, redi izvlačenja koristi iz nje. Moţe imati dva oblika: upotreba stvari i pribiranje plodova i drugih prihoda koje stvar daje. c) ovlašćenje raspolaganja – najvaţnije ovlašćenje prava svojine, prema kome se prepoznaje vlasnik. Raspolaganje moţe biti: - faktičko – sastoji se u preduzimanju materijalnih akata kojima se utiče na supstanciju stvari (popravka, prepravka), a koje se moţe kretati i do iscrpljivanja supstancije stvari. - pravno – sastoji se u preduzimanju pravnih akata kojima se pravo svojine prenosi na druge subjekte. Pravno raspolaganje moţe biti potpuno (prenos prava svojine u celini na druge subjekte (ugovor o prodaji, ugovor o poklonu)) i delimično pravno raspolaganje (prenošenje dela prava na odreĎena lica čime se vlasnikovo pravo suţava (ugovor o zakupu, ugovor o zalozi)).  Pravo svojine je apsolutno pravo – zato što deluje prema svim trećim licima  Pravo svojine je trajno pravo – nije podloţno zastarelosti.

23. Sticanje prava svojine na osnovu ugovora sa predhodnim vlasnikom Sticanje prava svojine na osnovu pravnog posla sa prethodnim vlasnikom predstavlja sticanje na osnovu volje lica koje je bilo prethodni vlasnik stvari. Ovaj način sticanja prava svojine još se naziva i derivatno sticanje s obzirom da novi vlasnik svoje pravo svojine izvodi/derivira iz prava prethodnog vlasnika putem odgovarajućeg pravnog posla. Pravni posao u okviru koga se stiče pravo svojine moţe biti ugovor – kao dvostrani pravni posao i testament i javno obećanje nagrade koji predstavljaju jednostrane pravne poslove. U okviru sticanja prava svojine na osnovu ugovora sa predhodnom vlasnikom, postoje dva lica – predhodni vlasnik (prenosilac) i novi vlasnik (sticalac), koja izmeĎu sebe zaključuju ugovor povodom prenosa prava svojine. Za prenos prava svojine na osnovu ugovora, potrebno je da budu ispunjena tri uslova: 1. Da je prenosilac bio zaista vlasnik stvari (u suprotnom nema pravo svojine i ne moţe ga punovaţno preneti na drugo lice) 2. Da postoji punovaţan ugovor upravljen na prenos prava svojine (ugovor o prodaji, poklonu, razmeni...) – u našem pravu ugovor ima samo obligaciono pravno dejstvo, što znači da sam po sebi nije dovoljan za prenos prava svojine... 3. Da je izvršena predaja stvari kada su u pitanju pokretne stvari odnosno upis u javne knjige kada su u pitanju nepokretnosti. U nekim zemljama (Francuska i Italija) ugovor ima stvarnopravno dejstvo translativno dejstvo – za prenos prava svojine dovoljno je zaključenje punovaţnog ugovora. Ugovor ima ovakvo dejstvo samo ako je predmet ugovora individualno odreĎena stvar. Momenat sticanja prava svojine značajan je iz sledećih razloga: -

Rizik slučajne propasti individualno odreĎene stvari snosi prodavac, sve do njene predaje kupcu (ili upisom nepokretnosti u javne knjige). Plodovi koje stvar daje pripadaju prodavcu, sve do njene predaje kupcu (upisa u javne knjige). Ako prodavac istu stvar proda ili preda drugom licu, vlasnik postaje to drugo lice, a prvi kupac moţe od prodavca samo zahtevati povraćaj cene ak ju je isplatio, kao i naknadu štete.

24. Susvojina Susvojina predstavlja pravo svojine dva ili više lica na istoj stvari, pri čemu svako od tih lica u pravu svojine na celoj stvari učestvuje srazmerno svom udelu. Moţe se steći na iste načine kao i svojina, ali u poslovnom prometu najčešće nastaje na osnovu ugovora o prodaji ili ugovora o ortakluku. Suvlasnički udeo je onaj deo prava svojine koji pripada odreĎenom suvlasniku – idealan deo, i najčešće se izraţava u razlomcima. Suvlasnički udeli ne moraju biti jednaki, ipak, ukoliko drugačije nije ugovoreno vaţi oboriva pretpostavka da jesu jednaki. Sve dok postoji susvojina, postoje i idealni suvlasnićki delovi koji označavaju samo obim prava svojine suvlasnika, a ne i konkretan, fizički opredeljen deo stvari – koji se naziva realni deo. Do realnog dela na stvari dolazi se po izvršenoj deobi susvojine, kada se idealni suvlasnički delovi pretvaraju u realne delove, čime reţim susvojine prestaje da postoji. Prava suvlasnika u odnosu na suvlasnički udeo U odnosu na svoj udeo, suvlasnik ima sva svojinska prava koja pripadaju vlasniku. Suvlasnik moţe svojim suvlasničkim udelom raspolagati bez saglasnosti ostalih suvlasnika (prodati, pokloniti). Ipak postoje dva ograničenja: 1. Pravo preče kupovine ostalih suvlasnika. Zakonom ili ugovorom zaključenim izmeĎu suvlasnikamoţe biti predviĎeno da u slučaju prodaje suvlasničkih udela, ostali suvlasnici imaju pravo preče kupovine. U takvom slučaju suvlasnik je duţan da svoj udeo prvo ponudi ostalim suvlasnicima, a tek ukoliko izjave da oni nisu zainteresovani za kupovinu, suvlasnik je slobodan da isti proda trećem licu pod jednakim uslovima pod kojima je ponudio i suvlasnicima. Ukoliko suvlasnik ne poštuje pravo preče kupovine, suvlasnici mogu zahtevati da se ugovor o prodaji zaključen sa trećim licem poništi i da se udeo proda njima pod istim uslovima pod kojim je bio prodat trećem licu. 2. Drugo se odnosi na činjenicu da suvlasnik raspolaţe samo svojim idealnim suvlasničkim delom, a ne realnim stvari. Pravo suvlasnika u odnosu na celu stvar U pogledu ovlašćenja suvlasnika ca celu stvar, pravilo je da suvlasnik drţi i koristi stvar zajedno sa ostalim suvlasnicima srazmerno svom udelu, ne povreĎujuĎi prava ostalih suvlasnika. Suvlasnici zajednički upravljaju stvarju. Za poslove redovnog upravljanja stvarju potrebna je saglasnost suvlasnika čiji udeli čine više od polovine vrednosti stvari. Sa druge strane, za poslove koji prelaze okvire redovnog upravljanja, kao što je otuĎenje cele stvari, zasnivanje hipoteke na celoj nepokretnosti i sl. potrebna je saglasnost svih suvlasnika.

Deoba Susvojina prestaje putem deobe. Svaki suvlasnik ima pravo da se izvrši deoba susvojine i to u svako doba osim u nevreme (situacija u kojoj bi deoba s obzirom na okolnosti u kojima se suvlasnici nalaze, mogla prouzrokovati štetu drugim suvlasnicima (počeli da zidaju objekat i obavezali se prema trećem licu da će ga završiti u odreĎenom roku)). Način deobe suvlasnici odreĎuju sporazumno. Za donošenje odluke o načinu deobe potrebna je saglasnost svih suvlasnika. Suvlasnici mogu stvar fizički podeliti (fizička deoba) ili odlučiti da se stvar proda (civilna deoba) a da se dobijena vrednost meĎu njima podeli srazmerno visini njihovih udela. Moguće je i da jedan suvlasnik otkupi udele ostalih suvlasnika. Ako se suvlasnici ne mogu sporazumeti o načinu deobe, odluku o tome donosi sud koji će se odlučiti za fizičku deobu kad god je to moguće. Deobom susvojina prestaje da postoji, a idealni delovi suvlasnika pretvaraju se u realne delove na kojima postoji isključivo pravo svojine.

25. Zajednička svojina Zajednička svojina predstavlja pravo svojine koje imaju dva ili više lica na istoj stvari ali tako da njihovi udeli nisu odreĎeni ni idealno ni realno, pa se njima ne moţe raspolagati dok traje reţim zajedničke svojine. Lica zajedno imaju pravo svojine. Zajednička svojina najčešće se sreće u okviru zajedničke imovine supruţnika i u okviru zajedničke sanaslednika na stvarima u zaostavštini, sve do donošenja rešenja o nasleĎivanju. Zajednička imovina supruţnika Imovinski odnosi supruţnika u pravnom sistemu Srbije regulisani su Porodičnim zakonom. U okviru imovine supruţnika, razlikuju se zajednička i posebna imovina. Zajednička imovina supruţnika je ona imovina koju su supruţnici stekli radom tokom ţivota u braku. Imovina stečena radom, smatra se zajedničkom i u slučaju kada postoji očigledna nesrazmera izmeĎu doprinosa dva supruga u njenom sticanju. Zajedničku imovinu predstavlja i imovina stečena korišćenjem prava intelektualne svojine u toku trajanja braka (autorska, pronalazačka prava). Zajedničkom imovinom smatra se i imovina stečena igrom na sreću u toku trajanja braka, osim ako supruţnik ne dokaţe da je u igru uloţio posebnu imovinu. Zajedničkom imovinom supruţnici raspolaţu i upravljaju zajednički i sporazumno tj. supruţnik ne moţe raspolagati svojim neopredeljenim udelom u zajedničkoj imovini. Supruţnici mogu zaključiti ugovor na osnovu koga će jedan od njih upravljati i raspolagati celokupnom zajedničkom imovinom ili nekim njenim delovima. Ugovor o upravljanju i raspolaganju upisuje se u javne knjige. Deoba zajedničke imovine Reţim zajedničke svojine prestaje deobom. Deoba se moţe vršiti u vreme trajanja braka ili nakon njegovog prestanka. Pravo da zahtevaju deobu imaju supruţnici, naslednici umrlog supruţnika, kao i poverioci onog supruţnika iz čije se posebne imovine nisu mogla namiriti njihova potraţivanja. Deoba moţe biti sporazumna i sudska. Do sporazumne deobe dolazi onda kada supruţnici sporazumeju o tome koliki je udeo svakog od njih u zajedničkoj imovini. Prilikom sporazumne deobe dozvoljeni su svi modaliteti koje pravo poznaje: 1. Pretvaranje reţima zajedničke svojine u reţim susvojine 2. Realna deoba – neke stvari će pripasti jednom a neke drugom supruţniku 3. Deoba tako što će sve stvari pripasti jednom supruţniku a drugi će za svoj deo biti isplaćen. Ako se supruţnici ne mogu sporazumeti – deobu vrši sud. Smatra se da su supruţnici izvršili deobu zajedničke imovine ako su u javni registar prava na nepokretnosima (javne knjige) upisana oba supruţnika kao suvlasnici sa opredeljenim udelima.

U posebnu imovinu supruţnika ulazi: 1. Imovina koju je supruţnik stekao pre zaključenja braka, bez obzira po kom dozvoljenom osnovu 2. Imovina koju je supruţnik stekao tokom braka ali ne radom, već poklonom, nasleĎem, ili drugim oblikom besteretnog sticanja 3. Imovina koju je supruţnik stekao tokom braka na osnovu deobe zajedničke imovine 4. Imovina koju je ţena unela u brak kao miraz 5. Prihodi od posebne imovine ukoliko u njih nije uloţen rad supruţnika. Svojom posebnom imovinom svaki supruţnik samostalno upravlja i raspolaţe.

39. Pojam obligacionog prava Obligaciono pravo je deo graĎanskog prava koji reguliše promet vrednosti. Pravila obligacionog prava posvećena su prometu robe i usluga, a to znači da ona prate prelaz odreĎenih dobara, stvari i usluga iz imovine jednog lica u imovinu drugog lica. Zbog toga što reguliše promet vrednosti, obligaciono pravo se razlikuje od drugih grana graĎanskog prava koje se bave regulisanjem stečenih vrednosti. S obzirom da obligaciono pravo reguliše promet robe i usluga njegova pravila predstavljaju pre svega odraz ekonomskih odnosa društvene zajednice u kojoj se primenjuju. Što je stepen ekonomskih odnosa u jednom društvu razvijeniji i što se u njemu više ostvaruju uslovi trţišne privrede, u toj meri je veći značaj i domašaj obligacionog prava. U sistemima poput feudalizma i socijalizma negirala se privatna svojina i ugovorni odnosi, te je primena obligacionog prava bila svedena na minimum. Pravila obligacionog prava, pored ekonomskog, izraz su i moralnih imperativa (ogledaju se u principima savesnosti, poštenja, pravičnosti i sl.), filozofskih (dolaze do izraţaja u teoriji autonomije volje) i socioloških. Moţe se zaključiti da obligaciono pravo ima za cilj da odgovori jednoj od osnovnih potreba ţivota, a to je uspostavljanje ravnoteţe izmeĎu prava i obaveza ljudi, učesnika imovinskopravnih odnosa. Savremeno obligaciono pravo nastalo je na institucijama, načelima i pravilima postavljenih u rimskm pravu, koje je odlikovala fleksiblnost. Značajan dokument je Justinijanova kodifikacija – predstavlja bogat izvor pravila od neprocenjivog značaja za savremeno obligaciono pravo. Nakon značajnog zastoja u primeni i razvoju u doba feudalizma, francuska revolucija koja donosi slobodu trţišta i snaţan razvoj robne privrede, dovodi do renesanse pravila obligacionog prava postavljenih u rimskom pravu i do njihovog daljeg izgraĎivanja i prilagoĎavanja potrebama novog vremena.

40. Izvori obligacionog prava U pisane izvore ulaze meĎunarodne konvencije, zakoni i podzakonski opšti akti, a u nepisane običaji, opšti pravni principi i trgovačka praksa. U pravnom sistemu Srbije, osnovni izvor obligacionog prava predstavlja Zakon o obligacionim odnosima koji se sastoji iz dva dela: a. opšti – osnovna načela, pravila i izvori obligacija b. drugim delom su regulisani pojedini ugovori robe i usluga Pored ZOO, izvore obligacionog prava predstavljaju i drugi zakoni čija se pravila posredno ili neposredno odnose na oblast obligacionih odnosa, a koji se, u odnosu na ZOO primenjuju kao posebni zakoni. Pored zakona izvore obligacionog prava predstavljaju i podzakonski opšti akti koji se odnose na materiju obligacionih odnosa. Ratifikovane i objavljene međunarodne konvencije koje se odnose na oblast obligacionog prava predstavljaju izvor obligacionog prava. Konvencijom moţe biti ureĎeno pojedino pitanje ili cela oblast obligacionog zakona. Jednu od najznačajnijih konvencija predstavlja Konvencija Ujedinjenih nacija o meĎunarodnoj prodaji robe poznatija kao Bečka konvencija 1980. Smatra se opštim pravom meĎunarodne prodaje u Evropi. Principi meĎunarodnih ugovora su nastali iz potrebe unifikacije pravila ugovornih odnosa i usmereni su na prevalizaţnju teškoća iz razlika u nacionalnim zakonodavstvima. Najpoznatiji dokument ove vrste su UNIDROIT principi i Principi evropskog ugovornog prava. Obe vrste principa su objavljeni u vidu zbirki pravila, praćeni odgovarajućim komentarima. Ovi dokumenti pretenduju da postanu opšti principi ugovornog prava. Zajednička karakteristika principa ogleda se u tome što oni, za razliku od meĎunarodnih konvencija, ne predstavljaju obavezne instrumente, tj. ne podrazumevaju ratifikaciju i formalan postupak unošenja u unutrašnje pravo. Primena principa zavisi od volje ugovornih strana, pa se primenjuju onda kad strane ugovore njihovu primeni.

Od nepisanih izvora obligacionog prava najznačajniji su običaji, kao i uzanse koje predstavljaju poslovne običaje kodifikovane u obliku zbornika. Naš Zakon ne daje definiciju običaja, ali sadrţi pravila o njihovoj primeni. Zakon u većem broju svojih pravila upućuje na običaje koji će se primeniti u odsustvu primarnih kriterijuma (kao što je volja ugovornih strana). Prema tome u našem obligacionom pravu, poslovni običaji kao izvor prava imaju supsidijarni karakter. Uzanse predstavljaju poslovne običaje kodifikovane u obliku zbornika. Donose ih profesionalna udruţenja, trgovačke asocijacije i druga strukovna tela. U kontekstu podele izvora prava na pisane i nepisane uzanse bi ulazile u pisane izvore. U zavisnosti od predmeta koje regulišu uzanse mogu biti: -

opšte – koje vaţe uopšte meĎu trgovcima u prometu robe posebne – koje vaţe u prometu odreĎene vrste robe ili za odreĎenu granu trgovine

Uzanse se po pravilu primenjuju kada ugovorene strane ugovore njihovu primenu. Značajne izvore obligacionog prava predstavljaju i opšti pravni principi kao što je princip savesnosti i poštenja, princip zabrane prouzrokovanja štete, princip zabrane zloupotrebe prava i sl. Najveći broj ovih principa integrisan je u sam Zakon o obligacioniim odnosima i predstavlja osnovne principe u regulisanju obligacionih odnosa.

63. Vreme i mesto zaključenja ugovora Vreme zaključenja ugovora Kada se ugovor zaključuje izmeĎu prisutnih lica, ponuĎeni je duţan da na učinjenu ponudu odgovori odmah ili do isteka roka za prihvatanje ako je taj rok bio odreĎen. U ovom slučaju odreĎenje trenutka zaključenja ugovora je lako utvrditi tj. ugovor je zaključen onog časa kada ponudilac primi izjavu ponuĎenog da prihvata ponudu. Kada se ugovor zaključuje izmeĎu odsutnih lica, javlja se odreĎena vremenska distanca izmeĎu momenta u kome je ponuda učinjena i momenta njenog prihvata. U ovakvoj situaciji postoji 4 različita pristupa za odreĎenje mometa zaključenja ugovora: 1) Teorija izjave ili emisije – ugovor je zaključen u momentu kada ponuĎeni izjavi da prihvata ponudu. 2) Teorija otposlenja ili ekspedicije prema kojoj je ugovor zaključen u trenutku kada ponuĎeni preda pošti svoje pismo ili telegram. 3) Teorija saznanja ili informacije prema kojoj je ugovor zaključen u trenutku kada ponudilac sazna da je ponuda prihvaćena 4) Teorija prijema – ugovor je zaključen u trenutku kada ponudilac primi izjavu ponuĎenog da prihvata ponudu. ZOO opredelio se za ovu teoriju, takoĎe ova teorija je usvojena i u izvorima uniformnog ugovornog prava. UtvrĎenje trenutka zaključenja ugovora značajno je jer: a) od trenutka zaključenja ugovora, on počinje da proizvodi pravna dejstva b) počinju da teku rokovi za izvršenje ugovornih obaveza i rokovi zastarelosti c) prema trenutku zaključenja ugovora ceni se sposobnost ugovaranja ugovornih strana d) u slučaju sukoba zakona u vremenu na ugovor se primenjuje zakon koji je bio na snazi u trenutku zaključenja ugovora e) ugovor ne nastaje ukoliko je u trenutku zaključenja ugovora postojala nemogućnost ispunjenja f) trenutak zaključenja ugovora je značajan prilikom ocene prava na raskid ili izmenu ugovora zbog promenjenih okolnosti Mesto zaključenja ugovora Prema ZOO, mestom zaključenja ugovora smatra se mesto u kome je ponudilac imao svoje sedište/prebivalište u trenutku kada je učinio ponudu. UtvrĎenje mesta zaključenja ugovora značajno je pre svega za ugovore meĎunarodnog karaktera, a radi utvrĎenja merodavnog prava koje će se na ugovor primeniti, kao i nadleţnost suda odnosno arbitraţe.

72. Prouzrokovanje štete kao izvor obligacija, pojam i vrste štete Prouzrokovanje štete predstavlja izvor obligacija koji po svom značaju i učestalosti u pravnom prometu dolazi odmah nakon ugovora. Prema opštem pravilu obligacionog prava – svako ko drugome prouzrokuje štetu duţan je da je nadoknadi. Aktom prouzrokovanja štete dolazi do stvaranja obligacionog odnosa, zbog čega prouzrokovanje štete i predstavlja poseban izvor obligacija. Subjekti tog obligacionog odnosa su lice koje je pretrpelo štetu – oštećeni i lice koje je prouzrokovalo štetu – štetnik. Sadrţinu tog obligacionog odnosa čini pravo oštećenog da od štetnika zahteva naknadu štete. Da bi se govorilo o šteti kao pravnom pojmu potrebno je da budu ispunjeni sledeći uslovi: 1. Potrebno je da je štetom ugroţeno odreĎeno pravno zaštićeno dobro materijalne ili nematerijalne prirode (imovina, ţivot, zdravlje). 2. Potrebno je da je do štete došlo mimo volje oštećenog usled radnje ili propuštanja nekog trećeg lica ili usled nekog spoljnog dogaĎaja. 3. Potrebno je da postoji treće lice, koje je duţno da naknadi štetu. Prema ZOO, šteta predstavlja: umanjenje nečije imovine (stvarna šteta), sprečavanje njenog povećanja (izgubljena dobit) i nanošenje drugom fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta). Stvarna šteta i izgubljena dobit predstavljaju materijlnu štetu jer podrazumevaju ugroţavanje materijalnih dobara ili imovinskih interesa. Ţrtva materijalne štete trpi imovinski gubitak odnosno propušta da stekne imovinsku dobit. Sa druge strane nematerijalnom štetom ugroţavaju se lične, nematerijalne vrednosti. Stvarna šteta (obična šteta) – predstavlja svako umanjenje nečije postojeće imovine. Moţe proisteći iz vanugovornog i ugovornog odnosa. Kada je reč o vanugovornoj šteti (neko opljačka prodavnicu) – onda se stvarna šteta vlasnika sastoji u vrednosti pretrpljenih gubitaka. Kada je reč o ugovornoj šteti – npr. kada na osnovu ugovora o prodaji kupac pretrpi štetu zbog neizvršenja obaveze prodavca. Nezavisno iz kog odnosa proističe stvarna šteta sastoji se u realnom imovinskom gubitku koji je oštećeni pretrpeo usled nastanka štete. Izgubljena dobit (izmakla korist) – predstavlja dobit koju bi oštećeni ostvario prema redovnom toku stvari, da nije nastupio štetan dogaĎaj. Nematerijalna šteta (neimovinska šteta) – njome se ugroţavaju lična, neimovinska dobra čoveka kao što su ţivot, zdravlje, psihički integritet. Nanošenje drugom fizičkog bola predstavlja fizičku, telesnu štetu i podrazumeva ugroţavanje fizičkog integriteta ličnosti putem narušavanja nečijeg zdravlja. Nanošenje drugom licu psihičkog bola ili straha naziva se još i moralna šteta i podrazumeva ugroţavanje unutrašnjih, duhovnih vrednosti čoveka. U ovu kategoriju spadaju povreda ugleda, časti, dostojanstva, prouzrokovanje duševnog bola i patnje, izazivanje straha... Navedene vrste štete često su uzajamno povezane tako što jedna vrsta štete postaje uzrok nastanka druge vrste štete. Stvarna šteta često uzrokuje i štetu u vidu izgubljene dobiti. Oštećeni moţe podneti zahtev za naknadu sve tri vrste štete.

73. Odgovornost za štetu – pojam graĎanskopravne odgovornosti, ugovorna i deliktna graĎanskopravna odgovornost GraĎanskopravna odgovornost predstavlja odgovornost za graĎanskopravne, imovinske delikte, čije se posledice, po pravilu, sastoje u prouzrokovanju štete odreĎenom licu. S obzirom na opšte pravilo prema kome je svako ko drugome prouzrokuje štetu duţan da je nadoknadi, graĎanskopravna odgovornost sastoji se u obavezi naknade prouzrokovane štete. U zavisnosti od toga da li je šteta proistekla iz ugovornog odnosa ili iz delikta graĎanskopravna odgovornost se deli na: 1. Ugovornu graĎanskopravnu odgovornost – odnosi se na štetu koju jedan ugovornik trpi zbog neispunjenja obaveze drugog ugovornika. 2. Deliktna graĎanskopravnu odgovornost – kada izmeĎu oštećenog i štetnika nije postojao pravni odnos (kada neko razbije tuĎi prozor) Obe vrste odgovornosti sluţe ostvarenju istog cilja – nadoknadi štete licu koje je štetu pretrpelo, dok su najznačajnije razlike:  Deliktna odgovornost regulisana zakonom, ugovorna odgovornost – regulisana ugovorom, tj. voljom ugovornih strana.  Ugovorna odgovornost vezuje se za tačno odreĎena lica, a deliktna se odnosi na sva lica  Naknada štete proistekla iz ugovornog odnosa uvek se sastoji u isplati novčanog iznosa, dok naknada štete proistekle iz delikta predstavlja vraćanje stvari u preĎašnje stanje, kakvo je bilo pre nastupanja štete.  Kod deliktne odgovornosti u obzir se uzima i blaţi stepen krivice, kao što je obična nepaţnja, dok su kod ugovorne odgovornosti u najvećem broju slučajeva relevantni samo teţi oblici krivice – namera i krajnja nepaţnja.  Prema ZOO, potraţivanje naknade prouzrokovane štete zastareva za 3 godine od kada je oštećeni doznao za štetu i lice koje je štetu učinilo (subjektivni rok), a u svakom slučaju zastareva za 5 godina od kada je šteta nastala (objektivni rok). Kod ugovorne odgovornosti zastarelost teče od momenta dospelosti obaveze a rokovi zastarelosti zavise od vrste obaveze.  Za štetu iz ugovora meĎunarodnog karaktera, merodavno pravo odreĎuju same ugovorne strane u skladu sa principom autonomije volje. Za odreĎivanje merodavnog prava za graĎanskopravne delikte sa elementom inostranosti, vladajući je princip mesta izvršenja delikta, prema kome se kao merodavno pravo uzima pravo mesta u kome je delikt izvršen. Ovaj princip prihvata i srpski zakon. U slučaju da se štetna radnja desila u jednoj zemlji, a posledica nastupila u drugoj u cilju zaštite ţrtve delikta primenjuje se tzv teorija ţrtve prema kojoj se primenjuje ono pravo koje je povoljnije za oštećenog. U izvesnim slučajevima, moguće je da jedna ista šteta aktivira obe vrste odgovornosti – ugovornu i deliktnu. U takvim slučajevima dolazi do tzv. konkurencije odgovornosti. U većem broju pravnih sistema lice koje je pretprelo štetu ima pravo izbora, pa tuţbu za naknadu štete moţe podneti bilo po osnovu ugovorne, bilo po osnovu deliktne odgovornosti.

74. Odnos graĎanskopravne i krivičnopravne odgovornosti U savremenom pravu graĎanskopravna i krivičnopravna odgovornost su jasno razdvojene jedna od druge i predstavljaju u celini različite vrste pravne odgovornosti. Pre svega domen graĎanskopravne odgovornosti je znatno širi od domena krivičnopravne odgovornosti. Krivičnopravna odgovornost egzistira isključivo u granicama krivičih dela koja su kao takva predviĎena krivičnim zakonom. Nasuprot tome, domen graĎanskopravne odgovornosti nije ograničen na odreĎene, zakonom predviĎene slučajeve, već ova vrsta odgovornosti moţe nastati uvek kad jedno lice prouzrokuje štetu drugome, ukoliko su ispunjeni zakonom predviĎeni uslovi za postojanje odgovornosti za štetu. U okviru krivičnopravne odgovornosti, odgovornost je strogo vezana za ličnost izvršioca krivičnog dela, što znači da drugo lice ne moţe umesto izvršioca odgovarati za to delo. Nasuprot tome, graĎanskopravna odgovornost nije strogo ličnog karaktera (roditelji mogu odgovarati za štetu koju prouzrokuje njihovo dete). Krivičnopravna odgovornost uvek je zasnovana na krivici izvršioca krivičnog dela i ta krivica mora biti dokazana. Nasuprot tome, krivica nije nuţan uslov postojanja graĎanskopravne odgovornosti – objektivna odgovornost (odgovornost za štetu od opasne stvari ili opasne delatnosti) postoji bez obzira na krivicu štetnika. Krivica odgovornog lica različito se ceni u krivičnom i graĎanskom pravu. U krivičnom pravu, krivica odgovornog lica se ceni isključivo sa aspekta ličnih svojstava učinioca krivičnog dela. U graĎanskom pravu krivica postoji kada je jedan štetnik prouzrokovao štetu namerno ili krajnjom nepaţnjom. Posstojanje krivice u graĎanskom pravu ocenjuje se kako prema ličnim svojstvima odgovornog lica tako i prema objektivnom kriterijumu, što znači da je krivica u graĎanskom pravu šira od krivice u krivičnom pravu .

75. Subjektivna odgovornost za štetu – sposobnost štetnika da odgovara za štetu Subjektivna odgovornost predstavlja odgovornost za štetu po osnovu krivice štetnika. Da bi štetnik bio odgovoran za štetu koju je prouzrokovao drugome, on mora ispunjavati zakonom predviĎene uslove za postojanje deliktne sposobnosti: 1. da je lice navršilo 14 godina 2. da je sposobno za rasuĎivanje U okviru ovih uslova, Zakon predviĎa odgovarajuća pravila o odgovornosti za štetu, a ona se mogu podeliti na pravila koja se odnose na starosno dobar i ona koja se odnose na sposobnost rasuĎuvanja. Pravila vezana za starosno doba – Maloletnik sa navršenih 14 godina stiče potpunu deliktnu sposobnost i odgovara prema opštim pravilima o odgovornosti za štetu. Maloletnik do navršene 7e godine je apsolutno deliktno nesposoban i ne odgovara za štetu, dok maloletnik od 7e do 14e godinene odgovara za štetu, osim ako se dokaţe da je pri prouzrokovanju štete bio sposoban za rasuĎivanje. Pravila vezana za sposobnost rasuĎivanja – Zakon isključuje odgovornost za štetu koju drugome prouzrokuje lice koje usled duševne bolesti ili zaostalog umnog razvoja nije sposobno za rasuĎivanje. Pored ovih opštih pravila vezanih za starosno doba i sposobnost za rasuĎivanje, zakon predviĎa i posebne slučajeve isključenja subjektivne odgovornosti za štetu: 1. nuţna odbrana – ipak ona mora biti srazmerna napadu koji se preduzima 2. stanje nuţde – ovde je reč o prouzrokovanju štete radi otklanjanja opasnosi štete od sebe ili od drugog, koja je dozvoljena samo ako je vrednost zaštićenog dobra značajno veća od vrednosti ugroţenog dobra, a zaštita se nije mogla na drugi način ostvariti 3. otklanjanje štete od drugog - ko pretrpi štetu otklanjajući od drugog opasnost štete, ima pravo zahtevati od njega nadoknadu one štete kojoj se razumno izloţio 4. dozvoljena samopomoć - prema ZOO, pod dozvoljenom samopomoći podrazumeva se pravo svakog lica da otkloni povredu prava kada neposredno preti opasnost, ako je takva zaštita nuţna i ako način otklanjanja povrede prava odgovara prilikama u kojima nastaje opasnost 5. pristanak oštećenika – ko na svoju štetu dozvoli drugome prduzimanje neke radnje, ne moţe zahtevati od njega naknadu štete prouzrokovane tom radnjom. Ništava je izjava oštećenika kojom je pristao da mu se učini šteta koja je zakonom zabranjena.

76. Krivica – osnovna pravila, namera, nepaţnja, vrste nepaţnje Prema opštem pravilu ZOO – svako je duţan da naknadi štetu koju je drugome prouzrokovao, ukoliko ne dokaţe da je šteta nastala bez njegove krivice. U obligacionom pravu krivica postoji kada je štetnik prouzrokovao štetu namerno ili nepaţnjom. Namera (umišljaj) predstavlja najteţi stepen krivice. Namera postoji u slučaju kada je štetna radnja preduzeta namerno, tj.onda kada se učinilac ponašao na način za koji je znao da će naškoditi drugom licu. Za ocenu postojanja namere, sud primenjuje subjektivni kriterijum, uzimajući individualna svojstva i prilike štetnika u svakom konkretnom slučaju – njegovo ponašanje, lične osobine, karakter, profesiju i sl. Nepaţnja (nehat) predstavlja lakši stepen krivice. Lice koje nepaţnjom prouzrokuje štetu, iako nije namerno, ono ipak nije osloboĎeno krivice jer u konkretnim okolnostima nije pokazalo onaj stepen paţnje koji se u takvom slučaju normalno očekuje. Postojanje nepaţnje utvrĎuje se primenom objektivnog kriterijuma koji polazi od apstraktnog standarda prosečno paţljivog, razumnog čoveka. Da bi ocenio postojanje nepaţnje, sud nastoji da utvrdi kako bi se, u identičnim okolnostima kao u spornom slučaju, ponašalo jedno razumno lice istih svojstava i osobina kao štetnik. Razlikuju se:  Krajnja nepaţnja – predstavlja grubu, tešku i veliku nepaţnju. Krajnja nepaţnja se u pogledu odgovornosti za štetu izjednačava sa umišljajem.  Obična nepaţnja – predstavlja lakši stepen nepaţnje koji postoji kada odgovorno lice nije pokazalo prosečnu paţnju. Odgovornost za običnu nepaţnju se moţe ugovorom isključiti, ali sud moţe, na zahtev zainteresovane ugovorne strane, poništiti klauzulu o isključenju ove vrste odgovornosti.

77. Uzročna veza izmeĎu štete i štetnikove radnje ili propuštanja – pojam, aktivan i pasivan uzrok, direktna i indirektna šteta Da bi jedno lice bilo odgovorno za štetu, izmeĎu njegove radnje i nastale štete mora postojati odnos uzročnosti, tj. šteta mora nastati kao posledica onog što je uzročnik učinio, ili što nije učinio, a bio je duţan učiniti. Postojanje uzročne veze sud utvrĎuje u svakom konkretnom slučaju. Aktivan i pasivan uzrok Šteta najčešće nastaje preduzimanjem neke nedopuštene pozitivne radnje. Nedopuštena pozitivna radnja sastoji se u odreĎenom aktivnom nedopuštenom činjenju (nanošenje telesnih povreda). Šteta moţe nastati i nedopuštenim propuštanjem koje postoji u slučaju kada lice ne učini ono što je bilo duţno učiniti – šteta izazvana pasivnim ponašanjem (ne stavljanjem znaka upozorenja na ulici ispod gradilišta). Direktna i indirektna šteta U kontekstu odgovornosti za štetu, postavlja se pitanje da li je reč o direktnoj i li indirektnoj šteti, tj. da li se šteta u konkretnom slučaju javlja kao direktna posledica štetne radnje, ili je izazvana posredno nekim drugim dogaĎajem koji je u vezi sa štetnom radnjom ( jedno lice gurne drugo, koje nastojeći da uspostavi ravnoteţu gurne treće koje padne i razbije vredan umetnički predmet). Zakon o obligacionim odnosima, ne predviĎa razliku izmeĎu direktne i indirektne štete. Štetnik je odgovoran kako za direktnu tako i za indirektnu štetu. Ipak, ukoliko je šteta isuviše udaljena od štetne radnje, tako da je teško utvrditi uzročnu vezu izmeĎu radnje i posledice - štetnik za nju neće odgovarati (ako pevač na putu za koncert doţivi saobraćajnu nesreću, organizator koncerta ne moţe zahtevati naknadu štete od lica koje je skrivilo udes).

78. Odgovornost roditelja za štetu koju njihovo dete prouzrokuje trećem licu Za štetu koju drugome prouzrokuje dete do navršene 7. godine, odgovaraju roditelji, bez obzira na svoju krivicu – odgovaraju po principu objektivne odgovrnosti. Ipak, roditelji se oslobaĎaju odgovornosti ako postoje zakonom predviĎeni uslovi za oslobaĎanje od odgovornosti. S druge strane roditelji ne odgovaraju ako je šteta nastala dok je dete bili povereno drugom licu i ako je to lice odgovorno za štetu. Za štetu koju drugome prouzrokuje dete sa navršenih 7 godina odgovaraju roditelji, osim ako ne dokaţu da je šteta nastla bez njihove krivice – odgovaraju po osnovu pretpostavljene krivice. Ipak odgovornost roditelja je isključena za štetu koju njihovo dete prouzrokuje drugom licu ako nije pod njihovim stalnim nadzorom, već pod nadzorom drugog lica (škole). U tom slučaju za štetu odgovara lice pod čijim je nadzorom dete bilo u momentu prouzrokovanja štete. Lice se moţe osloboditi odgovornosti ukoliko dokaţe da je nadzor vršilo na način na koji je bilo obavezno ili da bi šteta nastala i pri briţljivom vršenju nadzora. Ipak, u slučajevima kada duţnost nadzora nad detetom ne leţi na roditeljima već nekom drugom licu, oštećeni moţe zahtevati nadoknadu od detetovih roditelja ukoliko je štetea nastala usled lošeg vaspitanja, porodičnih navika i sl. U odreĎenim slučajevima, kada je štetu prouzrokovalo lice koje za nju nije odgovorno, a naknada se ne moţe dobiti od lica koje je bilo duţno vršiti nadzor nad njim, dešava se da za tu štetu ne odgovara niko. Pravičnost nalaţe da u pomenutom slučaju štetnik odgovara iako nije deliktno sposoban, ukoliko ne postoji drugo lice koje bi odgovaralo za štetnikovu radnju i ukoliko štetnik poseduje imovinu. Za štetu počinjenu od strane lica nesposobnog za rasuĎivanje odgovara lice koje po osnovu zakona, odluke nadleţnog organa ili ugovora, duţno da vodi nadzor nad njim. Ipak, ono se moţe osloboditi odgovornosti ako dokaţe da je nadzor vršilo na način na koji je bilo obavezno ili da bi šteta nastala i pri briţljivom vršenju nadzora.

79. Odgovornost preduzeća i drugih pravnih lica prema trećem ZOO sadrţi posebna pravila o odgovornosti preduzeća i drugih pravnih lica za štetu koju njihov zaposleni prouzrokuje 3em licu. Prema tim pravilima, za ovu vrstu štete oštećenom u prinncipu odgovara pravno lice a ne zaposleni. Za štetu koju zaposleni u radu ili u vezi sa radom prouzrokuje trećem licu, odgovara preduzeće u kome je zaposleni radio u trenutku prouzrokovanja štete. Štetna radnja izvršena u radu je ona radnja izvršena u okviru poslova koje neko obavlja, koji su mu povereni kao zaposlenom (vozač kamiona zaposlen u nekoj fabrici, obavljajući svoj posao ošteti tuĎe vozilo). Šteta koju zaposleni prouzrokuje u vezi sa radom je ona šteta koja je počinjena van radnog mesta, van radnih zadataka ali koja je izvršena u okviru funkcije rada (kada bi jednom licu na njegovom radnom mestu klijent poverio dokumenta, a ovaj ih odneo kući da bi radio na njima i tom prilikom izgubi ih). MeĎutim ukoliko je zaposleni štetu prouzrokovao namerno, oštećeni ima pravo zahtevati naknadu štete i neposredno od zaposlenog (ima pravo izbora). U pogledu odgovornosti drugih poslodavaca koji nisu preduzeća – za štetu koju njihov zaposlenu prouzrokuje trećem licu, odgovaraju poslodavci, s tim što u ovom slučaju lice koje je trećem isplatilo naknadu štete ima pravo na regres od tog zaposlenog, ukoliko je ovaj štetu prouzrokovao namerno ili krajnjom nepaţnjom. Pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

80. Objektivna odgovornost Objektivna odgovornost je takav oblik odgovornosti za štetu koji postoji bez obzira na krivicu i zasniva se na principu prema kome je samo prouzrokovanje štete, sama uzročna veza kao objektivan element, dovoljna da se štetnik smatra odgovornim za nastalu štetu, bez obzira na eventualno postojanje krivice kao subjektivnog elementa. Za štetu prouzrokovanu opasnom stvari ili opasnom delatnošću, odgovornost se ne zasniva na krivici, nego na stvorenom riziku. U tom smislu, Zakon prvo polazi od toga da se u ovakvom slučaju odgovara bez obzira na krivicu, a zatim postavlja pretpostavku uzročne veze izmeĎu opasne stvari odnosno opasne radnje s jedne strane i nastale štete s druge strane. Posledica ovih pravila ogeda se u tome što oštećeni, da bi ostvario svoje pravo na naknadu štete po osnovu ove vrste odgovornosti, ne mora dokazivati uzročnu vezu izmeĎu štete koju je pretrpeo i opasne stvari odnosno opasne delatnosti. Dovoljno je da dokaţe da je pretrpeo štetu i da ona potiče od te stvari/delatnosti. Opasne stvari Zakon ne definiše opasne stvari/delatnosti. Opasnim stvarima se mogu smatrati one pokretne i nepokretne stvari, čiji poloţaj, ili upotreba, ili osobine, ili samo postojanje predstavljaju povećanu opasnost štete za okolinu. Opasna delatnost mogla bi se definisati kao svaka delatnost čoveka čije vršenje predstavlja povećanu opasnost štete po okolinu (mogu biti npr rok koncerti, sportske priredbe, demonstracije itd). Odgovornost za štetu Za štetu od opasne stvari odgovara njen imalac (fizička i pravna lica koja su vlasnici stvari), a za štetu od opasne delatnosti odgovara lice koje se njom bavi. Ukoliko je imaocu oduzeta opasna stvar, za štetu koja od nje potiče ne odgovara on, već lice koje mu je oduzelo stvar. TakoĎe, imalac neće odgovarati ako je opasnu stvar poverio nekom drugom licu da se njome sluţi ili je to lice inače duţno da je nadgleda, a nije kod imaoca na radu. OslobaĎanje od odgovornosti Osnove oslobaĎanja od odgovornosti za štetu od opasne stvari predstavljaju: -

Viša sila – imalac opsne stvari oslobaĎa se odgovornosti ako dokaţe da šteta potiče od nekog uzroka koji se nalazi van stvari, a čije se dejstvo nije moglo predvodeti, izbeći ili otkloniti. Isključiva radnja oštećenog ili trećeg lica - iamlac opsne stvari oslobaĎa se odgovornosti ako dokaţe da šteta potiče isključivo od radnje oštećenog ili trećeg lica.

Pored osnova za potpuno oslobaĎanje odgovornosti imaoca opasne stvari, Zakon predviĎa i mogućnost delimičnog oslobaĎanja od odgovornosti – ukoliko je oštećeni delimično doprineo nastanku štete od opasne stvari. U slučaju kada je nastanku štete delimično doprinelo treće lice, ono odgovara solidarno sa imaocem opasne stvari, a duţno je da snosi naknadu srazmerno teţini svoje krivice. Što se tiče odgovornosti proizvoĎača stvari sa nedostatkom – Lice koje stavi u promet neku stvar koju je proizveo, a koja zbog nekog nedostatka za koji on nije znao, predstavlja opasnost štete – odgovara za štetu koja bi nastala zbog tog nedostatka.

81. Naknada materijalne štete Naknada materijalne štete predstavlja pravnu obavezu odgovornog lica da naknadi štetu prouzrokovanu imovini oštećenog lica. Odgovorno lice duţno je uspostaviti stanje koje je postojalo pre nego što je šteta nastala. Tim putem, usvojen je princip naknade štete u naturi. Naknada štete u naturi podrazumeva: individualnu restituciju (vraćanje stvari koja je oštećeniku protivpravno oduzeta), popravku oštećene stvari, kao i generičnu restituciju koja se vrši davanjem stvari iste vrste, količine i kvaliteta. Naknada će uvek biti novčana onda kada to oštećenik zahteva, osim ako okolnosti konkretnog slučaja ne opravdavaju uspostavljanje ranijeg stanja. U slučaju nemogućnosti uspostavljanja ranijeg stanja (u slučaju uništenja tuĎe individualno odreĎenei nezamenljive stvari) – sud će odrediti da se oštećeniku isplati odreĎena svota novca na ime naknade štete. Moguće je i da se naknada u naturi i novčana naknada kombinuju, što će biti slučj kada uspostavljanje ranijeg stanja ne uklanja štetu u potpunosti. Kad dospeva obaveza naknade štete Obaveza naknade štete se smatra dospelom od trenutka nastanka štete. Od trenutka dospelosti obaveze počinju teći rokovi zastarelosti potraţivanja naknade štete – prema Zakonu o obligacionim odnosima, potraţivanje zastareva nakon 3 godine od kad je oštećenik doznao za štetu (subjektivni rok) ili nakon 5 godina od kad je šteta nastala (objektivni rok). Obim naknade materijalne štete Oštećenik ima pravo kako na naknadu obične štete tako i na naknadu izgubljene dobiti. Zakon usvaja princip potpune naknade, prema kome naknada štete treba da bude jednaka ukupno prouzrokovanoj šteti, bez obzira na to da li se šteta sastoji samo u stvarnoj šteti ili u izgubljenoj dobiti ili u obe vrste štete. Ipak, uticaj krivice nije sasvim izostao. Zakon uzima u obzir krivicu štetnika u slučaju kada je stvar oštećena ili uništena krivičnim delom učinjenim sa umišljajem, u kom slučaju sud moţe odrediti visinu naknade prema vrednosti koju je stvar imala za oštećenika (afekciona vrednost). U odreĎenim slučajevima na visinu naknade štete utiče i ponašanje samog oštećenika – ukoliko je oštećenik doprineo da šteta nastane ili da bude veća nego što bi inače bila, on ima pravo samo na srazmerno smanjenu naknadu. Momenat odreĎenja visine naknade materijalne štete Šteta prouzrokovana uništenjem ili oštećenjem stvari najčešće ne biva odmah naknaĎena. Zakon o obligacionim odnosima usvaja pravilo prema kome se visina naknade štete odreĎuje prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, osim u slučajevima kada zakon odreĎuje nešto drugo.

82. Naknada nematerijalne štete Nematerijalna šteta predstavlja povredu odreĎenog prava ličnosti koje je kao neimovinsko dobro priznato oštećeniku od strane pravnog poretka i zaštićeno graĎanskopravnom odgovornošću zaslučaj njegove povrede i time prouzrokovane štete. Zakon o obligacionim odnosima predvideo je naknadu nematerijalne štete na dva načina: 1. Objavljivanjem presude ili ispravke – u slučaju povrede prava ličnosti, sud moţe narediti, na trošak štetnika, objavljivanje presude, odnosno ispravke, ili narediti da štetnik povuče izjavu kojom je povreda učinjena, ili nešto drugo čime se moţe ostvariti svrha koja se postiţe naknadom. 2. Novčanom naknadom – u slučaju povrede prava ličnosti, sud će dosuditi pravičnu novčanu kaznu, nezavisno od naknade materijalne štete, kao i u njenom odsustvu. Zakon o obligacionim odnosima utvrĎuje kriterijume za odlučivanje o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini naknade – sud će prilikom odlučivanja o novčanoj naknadi nematerijalne štete, voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome sčuži naknada štete.

83. Zastarelost Zastarelost predstavlja prestanak prava da se zahteva ispunjenje obaveze sudskim prinudnim putem, usled protoka zakonom odreĎenog vremena. Nastupanjem zastarelosti, jedna civilna, utuţiva obligacija – pretvara se u naturalnu obligaciju koja se ne moţe ostvariti sudskim putem, ali ako duţnok dobrovoljno ispuni takvu obligaciju, nema pravo da traţi povraćaj datog. Iz tih razloga, zastarelost ne predstavlja način prestanka obligacije, već označava prestanak prava da se njeno ispunjenje zahteva sudskim putem. Sud po sluţbenoj duţnosti ne pazi na zastarelost što znači da se na nju ne obazire ako se duţnik na nju nije pozvao. U našem pravu, zastarelost je ureĎena Zakonom o obligacionim odnosima. Vreme potrebno za zastarelost Zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kada je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije drugačije propisano. Kada je reč o negativnoj obligaciji, zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kada je duţnih postupio protivno obavezi. Zakon o obligacionim odnosima predviĎa opšti rok zastarelosti potraţivanja od 10 godina. Postoje i posebni rokovi. Pravila zakona kojima je regulisana zastarelost su imperativnog karaktera i ne mogu se menjati voljom ugovornih strana. Prekid i zastoj zastarelosti Vreme zastarelosti moţe prestati da teče usled prekida i usled zastoja zastarelosti. Dejstvo prekida zastarelosti ogleda se u tome što u slučaju njegovog nastupanja, vreme zastarelosti počinje teći iznova, a vreme koje je proteklo pre prekida ne uračunava se u rok zastarelosti. Zastarelost se prekida u dva slučaja: 1. U slučaju kada duţnik prizna dug – zastarelost počinje teći iznova od dana priznanja. 2. Podizanjem tuţbe poverioca protiv duţnika pred sudom ili drugim nadleţnim organom, u cilju utvrĎivanja, obezbeĎivanja, ili ostvarivanja potraţivanja. Dejstvo zastoja zastarelosti ogleda se u tome što usled njegovog nastupanja vreme zastarelosti ne teče, ali kad okolnosti koje su uzrokovale zastoj prestanu, protek roka se nastavlja, a vreme koje je isteklo pre zastoja uračunava se u rok zastarelosti. Usled zastoja, zastarelost se prekida u nekoliko slučajeva: 1. 2. 3. 4.

Zastarelost ne teče izmeĎu supruţnika IzmeĎu roditelja i dece dok traje roditeljsko pravo IzmeĎu štićenika i njegovog staraoca za vreme trajanja starateljstva i dok ne budu poloţeni računi IzmeĎu dva lica koja ţive u vanbračnoj zajednici dok ta zajednica postoji

Slučajevi u kojima zastarelost ne teče samo u pogledu potraţivanja odreĎenih lica: 1. Za vreme mobilizacije u slučaju neposredne ratne opasnosti ili u ratu u pogledu potraţivanja lica na vojnoj duţnosti 2. U pogledu potraţivanja koja imaju lica zaposlena u tuĎem domaćinstvu prema poslodavcu ili članovima njegove porodice sve dok taj radni odnos traje Zakon predviĎa i da zastarelost ne teče za sve vreme za koje poveriocu nije bilo moguće zbog nesavladivih prepreka da sudskim putem zahteva ispunjenje obaveza.

31. Zaloţno pravo na pokretnim stvarima upisanim u registar – pojam, zakonsko regulisanje, prednosti u odnosu na ručnu zalogu Zaloţno pravo na pokretnim stvarima upisanim u registar, odnosno registrovana ili nedrţavinska zaloga, je takav oblik zaloţnog prava na pokretnim stvarima u okviru koga zaloţena stvar ostaje u drţavini zalogodavca, a zaloţno pravo na njoj stiče se upisom poveriočevog prava u registar zaloge. Zaloţni poverilac moţe se naplatiti iz vrednosti predmeta zaloţnog prava ako mu njegovo potraţivanje ne bude isplaćeno o dospelosti bez obzira na to ko u trenutku namirenja ima pravo svojine na predmetu zaloge i bez obzira u čijoj se drţavini predmet nalazi. Zaloţni poverilac se iz vrednosti predmeta zaloţnog prava moţe naplatiti pre običnih poverilaca zalogodavca kao i pre onih zaloţnih poverilaca čije je zaloţno pravo nastalo nakon njegovog. Zakonom o zaloţnom pravu na pokretnim stvarima upisanim u registar 2002. je ovo pravo uvedeno u sprski pravni sistem. Registrovana zaloga utvrĎena ovim zakonom odlikuje se značajnim ekonomskim prednostima u odnosu na klasičnu, drţavinsku zalogu. - Osnovna prednost ogleda se u činjenici da predmet zaloge ostaje u drţavini duţnika, što podraazumeva mogućnost duţnika da njegovim korišćenjem, preradom ili prodajom lakše i brţe ostvari sredstva za otplatu duga. - Sobzirom da kod ručna zaloga podrazumeva drţavinu poverioca na zaloţenoj stvari, predmet ručne zaloge su najčešće dobra koja duţniku nisu neposredno potrebna i čija se vrednost vremenom ne smanjuje. Zbog toga, registrovana zaloga je mnogo povoljnije rešenje za privredne subjekte koji za obezbeĎenje svojih kredita zalaţu opremu, mašine, materijale i dr... istovremeno zadrţavajući sva svojinska ovlašćenja na njima čime im je otplata kredita značajno olakšana. - Brţi i efikasniji postupak namirenja zaloţnog poverioca koji se obraća direktno izvršnom sudu, bez obaveze prethodnog voĎenja postupka pred redovnim parničnim sudom.

19. Pravni sistem – pojam, pravne ustanove i pravne grane