Kantikulum za Lajbovica - Volter M. Miler.pdf

VOLTER M. MILER KANTIKULUM ZA LAJBOVICA ​EDICIJA „ZOROASTER“ Naslov originala: Walter M. Miller Jr.: A canticle for Leibowitz Copyright ©1959 by Walter M. Miller Jr. Copyright © za srpskohrvatsko izdanje by Branislav Brkić Grafička oprema: Nikola Bakalić Tehnički urednik: Zoran Novaković Urednik: Branislav Brkić Adresa uredništva: Branislav Brkić, 11070 Novi Beograd, Poštanski fah 22 Štampa: „Kosmos“, Beograd Tiraž: 1500 kom. Recenzent: Boban Knežević Ilustracija na koricama: Dobrosav Živković - Bob Samostalno autorsko prevodilačko izdanje: Branislava Brkića, Aleksandra B. Nedeljkovića, Dragice Šarić i Milene Kukin I izdanje Beograd, 1985.godine Preveli: Aleksandar B. Nedeljković i Branislav Brkić Fiat homo

1 Brat Frensis Džerard od Jutaha možda nikad ne bi otkrio blagoslovene dokumente, da nije bilo hodočasnika sa opasanim bedrima koji se pojavio dok je taj mladi iskušenik u pustinji izdržavao svoj Veliki post. Nikad ranije nije Brat Frensis imao prilike da vidi hodočasnika sa opasanim bedrima; svejedno, sad je osetio potpunu sigurnost da je primerak pred njim autentičan, čim se oporavio od jeze koja ga je obuzela kad se hodočasnik pojavio na dalekom horizontu kao migoljeća jota crnila uhvaćena u treperavu izmaglicu vreline. Bez nogu, ali sa majušnom glavom, ta jota se materijalizovala iz ogledalske glazure na razvaljenom drumu i onda počela da zalazi u vidno polje više gmizanjem, činilo se, nego hodanjem, zbog čega je Brat Frensis stisnuo šakom raspeće koje je nosio oko vrata na brojanicama i promrmljao Ave Marija dva-tri puta. Činilo se da bi ta jota mogla biti majušno priviđenje nastalo kao porod toplotnih demona koji muče zemlju u podne, kad svako stvorenje sposobno da se kreće preko pustinje (izuzimajući lešinare i ponekog monaškog pustinjaka kao što je Frensis) leži nepomično u svojoj jazbini ili ispod stene traži zaklon od Sunčeve žestine. Samo nešto monstruozno, ili nešto natprirodno, ili neki stvor pomućenog uma, može u sred podneva ovako da grabi pustinjskom stazom. Brat Frensis dodade jednu žurnu molitvu Svetom Raulu Kiklopejcu, patronu onih koji su rođeni sa deformitetima, radi zaštite od nesretnih štićenika toga sveca. (Jer, ko nije znao, tada, da su to dani kad na svetu ima monstruma? Što god se rodilo živo bilo je, po zakonu Crkve i po zakonu Prirode, ostavljano u životu i ako je moguće potpomognuto da odraste, od strane onih koji su ga začeli. Taj zakon se nije uvek poštovao, ali se poštovao dovoljno često da održi jednu rasutu populaciju odraslih monstruma, koji su za svoja lutanja često odabirali najzabitije delove napuštenih teritorija, i tamo se noću šunjali oko vatri prerijskih putnika.) Ali jota se konačno uzdigla, svojim crvljim načinom, iz uzlaznih vrelina u čist vazduh, gde se vidno pretvorila u dalekog hodočasnika; Brat Frensis je uz jedno malo „amin“ pustio raspeće. Taj hodočasnik bejaše matori dugajlija, mršav, sa štapom, pletenim šeširom nalik na korpu, bradom nalik na četku, i mešinom vode prebačenom preko jednog ramena. Žvakao je i pljuvao sa previše uživanja a da bi mogao biti priviđenje; izgledao je suviše loman i sakat da bi se uspešno bavio proždiranjem ljudi ili drumskim razbojništvom. Svejedno, Frensis se tiho izvukao hodočasniku sa vidika i čučnuo iza jedne gomile ruševinskog kamena odakle je mogao gledati a ne biti viđen. Susreti između neznanaca u pustinji bili su retki, ispunjeni uzajamnom sumnjičavošću i obeleženi obostranim početnim pripremama za događaj koji bi mogao biti ili srdačan ili se izroditi u borbu. Retko se dešavalo da više od tri puta u toku jedne godine starim putem koji je prolazio pokraj manastira naiđe svetovno lice ili ma kakav neznanac, iako je tu postojala oaza koja je manastiru omogućila egzistenciju i koja bi od njega načinila prirodno svratište za putnike, da to nije bio drum niotkud, usmeren nikud, bar kad se gleda sa stanovišta tadašnjih načina putovanja. Možda je u ranijim epohama taj put bio deo najkraćeg prolaza između Velikog stanog jezera i Starog El Pasa; južno od manastira ukrštao se sa sličnom trakom polomljenog kamena koja se protezala ka istoku i ka zapadu. Novije doba videlo je kako tu raskrsnicu nagriza zub vremena, ali ne haba noga Čoveka. Hodočasnik je dospeo u radijus dovikivanja, ali iskušenik ostade iza svoje gomile razvalina. Hodočasnikova bedra uistinu su bila opasana komadom prljave sargije, i to mu je bila jedina odeća,

ne računajući šešir i sandale. Gazio je uporno i tupo napred uz mehaničko hramanje, a svoju sakatu nogu je pomagao oslanjajući se na težak štap. Njegov ritmični hod bio je hod čoveka iza koga su ostali dugi putevi i koji još ima duga putovanja pred sobom. Ali, kad je zašao u oblast prastarih ruševina, prekinuo je taj ritam i zastao radi osmatranja. Frensis se zgurio. Nije bilo nikakve senke među hrpama kamenja na mestu gde su nekada stajale drevne građevine, ali neki krupniji komadi kamena mogli su, ipak, da pruže osveženje izvesnim odabranim delovima anatomije bar onih putnika koji su bili obdareni mudrošću pustinje u onolikoj meri koliko je to bio, pokazalo se uskoro, ovaj hodočasnik. Nekoliko trenutaka tražio je stenu odgovarajućih proporcija. Brat Frensis je sa odobravanjem zapazio da hodočasnik ne grabi stenu brzopleto, da je odmah povuče, nego umesto toga zauzima položaj na bezbednoj udaljenosti pa, koristeći štap kao polugu i jedan manji kamen kao oslonac poluge, podguruje stenu ispod koje je uskoro ispuzilo neizbežno zujeće stvorenje. Bez strasti, putnik je štapom ubio zmiju i onda ustranu odbacio mrcinu koja se još uvijala. Pošto je tako likvidirao stanovnika prohladne pukotine ispod stene, hodočasnik je iskoristio svod te prohladne pukotine primenjujući uobičajeni metod: prevrnuo je stenu. Onda je zadigao zadnju stranu krpe oko svojih bedara, seo svojom sasušenom stražnjicom na relativno ledenu donju stranu stene, zbacio sandale s nogu i utisnuo svoja stopala u površinu koja je do maločas bila peskoviti pod prohladne pukotine. Tako osvežen, migoljio je nožnim prstima, nasmešio se bezubo i počeo da mumla neku melodiju. Uskoro je počeo da peva nekim monotono ponavljanim mumlanjem na dijalektu koji je iskušeniku bio nepoznat. Umoran od čučanja, Brat Frensis se nemirno premeštao. Pevajući, hodočasnik je odmotao parče dvopeka i parče sira. Onda je pevanje zastalo; ustao je na trenutak da bi tiho uzviknuo jezikom ovog kraja: „Blagosloven bio Adonoi Elohim, Kralj Svih, koji čini da hleb iz zemlje ishodi,“ nekom vrstom nazalnog blejanja. Čim je završio blejanje, seo je i počeo da jede. Ovaj lutalica je stvarno dugo putovao, razmišljao je Brat Frensis, kome nije bila poznata nijedna susedna kraljevina čiji bi monarh imao tako čudno ime i čudne pretenzije. Starac je krenuo na kazneno hodočašće, odvažio se Brat Frensis da nagađa; možda do „svetilišta“ u manastiru, mada to „svetilište“ još nije zvanično postalo sveti I ište, niti je njegov „svetac“ postao zvanično svetac. Brat Frensis nije mogao da smisli nikakvo alternativno objašnjenje za prisustvo jednog starog lutalice na ovom drumu koji nikud ne vodi. Hodočasnik sa svojim hlebom i sirom nije nimalo žurio, a iskušenik čija se zabrinutost smanjivala, postepeno je postajao sve nemirniji. Pravilo da se tokom Velikog posta ćuti nije mu dozvoljavalo da svojom voljom povede razgovor sa starcem, ali ako bi napustio svoje skrovište iza gomile ruševina pre nego što bi starac otišao, hodočasnik bi ga sigurno video ili čuo, jer je Frensisu bilo zabranjeno da se udalji od svog pustinjačkog boravišta pre svršetka posta. Još uvek sa izvesnim oklevanjem, Brat Frensis je glasno pročistio grlo, a onda se uspravio da bi bio viđen. „Uop!“ Hleb i sir hodočasnikov poleteše kroz vazduh. Starac je zgrabio svoj štap i skočio na noge. „A ti bi da mi se prišunjaš, a!“ Izmahivao je štapom na preteći način prema figuri sa kapuljačom koja se uzdigla iza gomile kamenja. Brat Frensis je zapazio da je deblji kraj motke snabdeven klinom. Iskušenik se učtivo poklonio, triput, ali hodočasnik je tu ljubaznost prevideo.

„Ostani tamo gde si!“ zakreketao je. „Da se nisi primakao, nenormalni. Nemam ništa što bi ti trebalo - sem ako hoćeš sir, a to možeš uzeti. Ako hoćeš meso, ja sam sama hrskavica, ali boriću se da svoju hrskavicu sačuvam. Odbij, more! Odbij!“ „Čekaj …“ Iskušenik je zastao. Milosrđe, ili čak obična učtivost, mogli su dobiti prvenstvo u odnosu na pravilo o ćutanju u vreme posta, ukoliko bi okolnosti zahtevale da se progovori; ipak, posle svake takve odluke da progovori, Frensis je osećao blagu nervozu. „Nisam ja nenormalac, dobri neznalico“, nastavio je, koristeći učtivu formu obraćanja. Zabacio je svoju kapuljaču unazad da bi pokazao da je ošišan na kaluđerski način; onda je podigao nanizano zrnevlje svoje brojanice. „Razumeš li ovo?“ Nekoliko sekundi starac je ostajao napet kao mačor spreman za bitku, a za to vreme proučavao je iskušenikovo Suncem opečeno, mladalačko lice. Greška koju je hodočasnik načinio bila je sasvim razumljiva. Groteskne kreature koje su se šunjale okrajcima pustinje često su nosile kapuljače, maske, ili prostrane ogrtače, radi sakrivanja deformiteta. Među njima je bilo i takvih čiji deformiteti nisu bili samo fizički, takvih koji su ponekad smatrali putnike pouzdanim izvorom mesa za jelo. Posle kratkog osmatranja, hodočasnik se uspravio. „A - jedan od njih.“ Naslonio se na svoj štap i iskrivio lice u tmurnu grimasu. „Je ii ono manastir Lajbovica tamo dole?“ upita on, pokazujući ka grupici zgrada, daleko na jugu. Brat Frensis se učtivo naklonio i klimnuo glavom ka tlu. „A šta ti radiš ovde u ruševinama?“ Iskušenik uze jedno parče kamena slično kredi. Statistički gledano, nije bilo verovatno da bi ovaj putnik mogao biti pismen, ali Brat Frensis je odlučio da pokuša. Pošto vulgarni narodni govori nisu imali ni azbuku ni pravopis, ispisao je latinske reči koje su značile „Ispaštanje, Samoća, i Ćutanje“ na velikom ravnom kamenu, a onda je ispod toga napisao te tri reči ponovo, ali na drevnom engleskom jeziku, nadajući se, iako je u njemu bujala nepriznata čežnja da sa nekim popriča, da će starac razumeti i ostaviti ga da posti u samoći. Gledajući napisano, hodočasnik se krivo osmehnuo. Njegov smeh, činilo se, bio je manje smeh a više fatalističko blejanje. „Hmmm-hnnn! I dalje pišu stvari naopako“, reče on; ali ako je razumeo napisano, nije se udostojio da prizna da je razumeo. Odložio je svoj štap, opet seo na stenu, izvadio svoj hleb i sir iz peska i počeo da ih čisti. Frensis je gladno ovlažio usne, ali je usmerio pogled na drugu stranu. Još od Pepeljaste srede nije jeo ništa sem kaktusovog voća i jedne šake sasušenog kukuruza; pravila posta i uzdržavanja bila su prilično stroga za one koji hoće da se zauvek posvete manastirskom životu. Primećujući Frensisovu muku, hodočasnik je razlomio svoj hleb i sir; ponudio je jedan deo Frensisu. lako je bio sav dehidriran, zbog škrtog snabdevanja vodom, iskušenikova usta se sad nališe pljuvačkom. Njegove oči su odbile da se pomaknu sa šake koja je nudila hranu. Nastupila je kontrakcija univerzuma: tačno u geometrijskom centru njegovome plovila je peskom posuta poslastica sačinjena od tamnog hleba i bledog sira. Neki demon je zapovedio mišićima Frensisove leve noge da pomaknu levo stopalo pola metra napred. Onda je taj demon zaposeo desnu nogu prinuđujući je da izgura desno stopalo ispred levog; zatim je prisilio Frensisove desne pektoralne mišiće i desni biceps da izazovu zamahivanje ruke na takav način da je Frensisova šaka dotakla hodočasnikovu. Prsti njegovi opipaše hranu; činilo se da su i okusili hranu. Telo polumrtvo od gladi nehotično se streslo. Zaklopio je oči i video Igumana Gospodara svoga

kako se izbuljio na njega i kako zamahuje korbačem. Kad god je ovaj iskušenik pokušao da vizualizuje Sveto Trojstvo, lik Boga Oca nekako se mešao sa likom igumanovim, a za taj poslednji bilo je normalno, činilo se Frensisu, da pokazuje veliku ljutnju. Iza igumana plamtela je lomača, a iz sredine plamenova oči Blagoslovenog Mučenika Lajbovica zurile su u agoniji na štićenika njegovog koji je postio i koji je uhvaćen kako poseže za sirom. Iskušenik se opet stresao. „Apage Satanas!“ zašištao je, odskakutao unatraške i ispustio hranu. Bez upozorenja, poprskao je starca svetom vodicom iz fiole, majušne flaše, koju je neopazice izvukao iz rukava. Hodočasnik je postao isto što i Arhi-neprijatelj, za trenutak, u Suncem poprilično ošamućenom umu iskušenika. Ovaj iznenadni napad na Sile Mraka i Iskušenja nije doveo ni do kakvih natprirodnih rezultata, ali prirodni rezultati pojavili su se, činilo se, ex opere operato. Hodočasnik-Belzebub nije eksplodirao i pretvorio se u sumporni dim, ali jeste ispustio iz grla zvuke kao da se davi, oblio se u licu blistavom nijansom crvenog, i pojurio ka Frensisu dernjajući se jezivo. Bežeći od razmahivanja hodočasnikovog štapa sa klinom, iskušenik se neprestano saplitao o svoju tuniku; spasao se rupa od eksera samo zahvaljujući tome što je hodočasnik zaboravio svoje sandale. Starčev hromi juriš pretvorio se u cupkanje i skakutanje. Odjednom je shvatio da pod svojim bosim tabanima ima pržeće-vrele stene. Zastao je, preokupiran time. Kad je Brat Frensis bacio pogled preko ramena, stekao’je jasan utisak da hodočasnik svoje povlačenje do svežijeg mesta ostvaruje tako što skakuće na vrhu jednog nožnog palca. Postiđen zbog toga što mu se na vrhovima prstiju zadržao miris sira, i obuzet kajanjem što je tako nerazumno isterivao đavola, iskušenik se pokunjeno vratio svome samonametnutom trudu među starim ruševinama, a hodočasnik je hladio stopala i zadovoljavao svoj gnev tako što je bacao po koji kamen na iskušenika kad god bi se ovaj pojavio na vidiku među hrpama ruševina. Kad mu se najzad umorila ruka, počeo je da baca više varki a manje kamenica, a potom je samo gunđao preko svog hleba i sira, kad je Frensis prestao da beži. Iskušenik je lutao uzduž i popreko predela sa ruševinama; povremeno je teturavo kretao ka nekom fokusu svog rada, noseći u grčevitom i bolnom zagrljaju kamenčinu veliku koliko čitava njegova prsa. Hodočasnik ga je gledao kako odabira kamen, procenjuje mu dimenzije mereći ga pedljevima, odbacuje ga, zatim pažljivo odabira drugi koji potom čupa iz hrpe zbijenog ruševinskog kamenja, diže i nosi spotičući se. Jedan kamen je posle samo nekoliko koraka ispustio, pa je iznenada seo, stavljajući glavu među kolena, valjda u pokušaju da izbegne onesvešćivanje. Pošto je neko vreme dahtao, opet se digao i završio tako što je kotrljao taj kamen prema odredištu. Nastavio je sa tom aktivnošću, a hodočasnik je prestao da seva očima i počeo da blene. Sunce je isplamsavalo svoje podnevne kletve prema sprženoj zemlji, spuštajući svoju anatemu na sve što sadrži vlagu. Frensis je nastavljao mukotrpni posao uprkos jari. Kad je sprao niz grlo poslednje ostatke hleba i sira pomoću nekoliko mlazeva štrcnutih iz mešine sa vodom, hodočasnik je glatko uvukao stopala u sandale, ustao uz kratko stenjanje, i zahramao kroz ruševine prema mestu iskušenikovog truda. Primetivši starčevo približavanje, Brat Frensis je hitro pobegao na bezbednu udaljenost. Hodočasnik je ka njemu podrugljivo zamahnuo motkom sa klinom, ali činilo se da ga više ispunjava radoznalost u pogledu mladićeve građevine nego želja za osvetom. Stao je da osmotri iskušenikovu jazbinu. Tu, blizu istočne granice ruševina, Brat Frensis je iskopao plitki jarak, koristeći jedan štap kao

motiku i šake kao lopate. Prvog dana posta napravio je tom jarku krov od gomile žbunja; to mu je noću bilo sklonište od pustinjskih vukova. Ali kako su dani njegovog posta odmicali, svojim prisustvom je pojačavao svoje tragove i mirise u toj oblasti, koja je počela neobično da privlači te noćne šunjače; vuci su dolazili među ruševine i čak grebali oko njegove gomile žbunja kad bi se vatra ugasila. Frensis je u prvi mah pokušao da ih natera da odustanu od svog noćnog kopanja tako što je povećao debljinu gomile žbunja nad svojim jarkom, i tako što je oko jarka napravio brazdu i u nju čvrsto uglavio jedan red kamenja. Ali prethodne noći nešto je skočilo na vrh njegove gomile žbunja i zavijalo dok je Frensis drhteći ležao pod žbunjem; zato je odlučio da svoju jazbinu ojača, pa je počeo da gradi zid, koristeći taj prvi obruč kamenova kao temelj. Zid je rastao i naginjao se ka unutra; ali pošto je obuhvaćeni prostor bio približno ovalnog oblika, kamenje u svakom novom sloju zbijalo se međusobno na način koji je sprečavao rušenje ka unutra. Brat Frensis se sada nadao da pažljivim odabiranjem kamenja i određenom merom žongliranja, nabijanja zemlje u pukotine, i uvlačenja oblutaka kao klinova, može da kompletira kupolu. I kao simbol te njegove ambicije, jedan usamljeni luk od kamenja bez potpore, suprotstavljajući se nekako gravitaciji, stajao je nad jazbinom. Brat Frensis je lanuo kao kučence kad je hodočasnik radoznalo zveknuo svojim štapom po tom luku. Zabrinut za svoje boravište, iskušenik se primakao dok je hodočasnik proučavao građevinu. Na Frensisov uzvik uzvratio je zamahom štapa i krvožednim urlikom. Brat Frensis je istog časa zapeo o rub svoje tunike i seo. Stari se zakikotao. „Hmmm-hnnn! Trebaće ti kamen čudnovatog oblika da popuniš ovu prazninu“, reče i zalupeta štapom napred-nazad kroz prazno mesto u najvišem sloju kamenja. Mladić je klimnuo glavom i otklonio pogled. Ostao je sedeći na pesku; nadao se da će svojim ćutanjem i oborenim pogledom saopštiti starcu da nema slobodu razgovora niti slobodu da dobrovoljno prihvati prisustvo druge osobe na mestu svog usamljeničkog posta. Jednom suvom grančicom iskušenik poče da piše po pesku: Et ne nos inducas in… „Nisam ponudio da ti pretvorim to kamenje u hleb, a?“ reče stari putnik zlovoljno. Brat Frensis hitro diže pogled. Tako, dakle! Stari može da čita, i to da čita Sveto pismo. Štaviše, njegova primedba je implicirala da je shvatio i iskušenikovu impulsivnu upotrebu svete vodice, i iskušenikov razlog za boravak ovde. Svestan, sada, da ga ovaj hodočasnik zadirkuje, Brat Frensis je opet oborio pogled i čekao. „Hmmm-hnnn! Znači tebe treba ostaviti samog, je I? E pa dobro, onda bolje da ja pođem. Reci mi, da li će tvoja braća u manastiru dozvoliti jednom starcu da se malo odmori u njihovom hladu?“ Brat Frensis je klimnuo glavom. „I daće ti hrane i vode“, dodao je tiho, iz milosrđa. Hodočasnik se opet zakikotao. „Za ovo, naći ću ti, pre nego što odem, kamen da popuniš tu rupu. Bog s tobom.“ Ali nema potrebe da ti … Taj protest ostade neizgovoren. Brat Frensis je gledao kako hodočasnik odlazi hramljući, sporo. Hodočasnik je zalazio među hrpe ruševina, lutao oko njih. Ponekad je zastajao da osmotri neki kamen ili oko njega pročeprka svojim štapom. Traganje će mu sigurno biti uzaludno, mislio je iskušenik, jer je bilo samo ponavljanje potrage kojom se mladić bavio još od prepodneva. Bio je konačno doneo odluku da će biti lakše ukloniti i prezidati jedan deo tog gornjeg sloja nego naći spojni kamen približno u obliku peščanog časovnika, što bi odgovaralo obliku praznine u tom sloju. Ali, nema sumnje da će hodočasnik uskoro iscrpsti svoje strpljenje i odlutati, mislio je.

Dotle se Brat Frensis odmarao. Molio se za ponovno uspostavljanje ovog unutrašnjeg odricanja za kojim je morao da traga zato što je to bila svrha njegovog posta: da duh bude sasušen do takve čistoće da na njemu mogu biti.ispisane reči koje će ga u samoći njegovoj pozvati ako ona druga Neizmerna Usamljenost koja je Bog ispruži ruku Svoju da dotakne njegovu sićušnu ljudsku usamljenost i na njoj ostavi oznaku životnog opredeljenja. Mala knjiga, koju mu je Nastojnik Ceroki ostavio prethodne nedelje, služila je kao vodič njegovoj meditaciji. Bila je vekovima stara, a zvali su je Libellus Leibowitz, iako je samo nepouzdana tradicija pripisivala tu knjigu Blaženome kao autoru. „Parum equidem te diligebam, Domine, juventute mea; quare doleo nimis … Premalo, o Gospode, voleh Tebe u doba mladosti moje; zato se kajem silno, u doba moje starosti. Zalud bežah od Tebe u danima onim…“ „Hoj! Ovamo!“ začuo se povik iza hrpa ruševina. Brat Frensis je za trenutak podigao pogled, ali hodočasnik nije bio na vidiku. Njegov pogled opet se spustio na stranicu. „Repugnans tibi, ausus sum quaerere quidquid doctius mihi fide, certius spe, aut dulcius caritate visum esset. Quis itaque stultior me …“ „Ej, dečko“, dođe novi povik. „Našao sam ti kamen, verovatno će odgovarati.“ Ovog puta kad je Brat Frensis podigao pogled, uspeo je da nazre hodočasnikov štap kako mu maše, daje znake, iza vrha jedne gomile ruševina. Uzdahnuo je i vratio se svome čitanju. „ O inscrutabilis Scrutator animarum, cui patet omne cor, si me vocaveras, olim a te fugeram. Si autem nunc v elis vocare me indignum …“ A iza gomile ruševina, iritirajući glas: „E dobro, kako ti volja. Obeležiću taj kamen i pobošću jedan štap pored njega. Možeš da ga oprobaš ili da ga ne oprobaš, kako ti se svidi.“ „Hvala ti“, uzdahnuo je iskušenik, ali nije smatrao da ga je starac čuo. Mukotrpno je nastavio čitanje istog teksta: „libera me, Domine, ab vitiis meis, ut solius tuae voluntatis mihi cupidus sim, et vocationis …“ „Evo dakle!“ dernjao se hodočasnik. „Označeno štapom i obeleženo. Hajd, pa da nađeš svoj glas uskoro, dečko. Olla allay!‘‘ Nedugo pošto je poslednji povik izbledeo i zamro, Brat Frensis je nazro hodočasnika kako gazi stazom prema manastiru. Iskušenik je prošaputao brzi blagoslov za njim, i molitvu za bezbedno putovanje. Pošto je njegova izdvojenost opet uspostavljena. Brat Frensis je vratio knjigu u svoju jazbinu i nastavio sa nasumičnim kamenozidarskim trudom, ne pokušavajući još da ispita šta je to hodočasnik našao. Dok je njegovo izgladnelo telo potezalo, napinjalo se, posrtalo pod težinom stena, njegov je um kao mašina ponavljao molitvu za pouzdanost opredeljenja: „Iibere me, Domine, ab vitiis meis … Oslobodi me, Gospode, poroka mojih, da u srcu svome samo Tvoju volju želim, i da budem svestan poziva Tvoga ako dođe … ut solius tuae voluntatis mihi cupidus sim, et vocationis tuae conscius si digneris me vocare. Amen.“ „Oslobodi me, Gospode, poroka mojih, da u srcu svome …“ Jedno nebesko krdo oblaka kumulusa koje je krenulo da izruči vlažne blagoslove na planine, pošto je prvo surovo prevarilo sasušenu pustinju, poče da zaklanja Sunce i vuče tamne oblike senki preko spržene zemlje ispod sebe, nudeći nepostojane ali dobrodošle predahe od Sunčevog plamsanja. Kad bi hitajuća senka oblaka doletela do ruševina, iskušenik je počinjao da radi brzo i istrajavao sve dok senka ne bi nestala, a zatim se odmarao sve dok sledeći zavežljaj runa ne bi zaklonio Sunce. Pukim slučajem konačno je Brat Frensis otkrio hodočasnikov kamen. Vrzmajući se unaokolo, sapleo se o štap koga je starac zabio u zemlju da služi kao marker. Našao se na šakama i kolenima;

zurio je u dve oznake sveže napisane, kao kredom, na drevnom kamenu . Oznake su bile tako pažljivo nacrtane da je Brat Frensis odmah pretpostavio da su to simboli, ali i posle višeminutnog razmišljanja o njima ostao je zbunjen. Možda veštičje oznake? Ali ne, starac je doviknuo „Bog s tobom“, što veštac ne bi. Iskušenik je iščupao taj kamen iz hrpe i prevrnuo ga. Kad je to učinio, gomila kamenja je tiho zaštropotala u svojoj unutrašnjosti; jedan mali kamen se zakotrljao niz nagib. Frensis je odskočio da bi izbegao moguću lavinu, ali poremećaj je trajao kratko. Tamo gde je do maločas bio uglavljen hodočasnikov kamen, međutim, pojavila se sad mala crna rupa. Rupe su često bile nastanjene. Ali činilo se da je ova rupa bila hodočasnikovim kamenom tako čvrsto zapušena da se ni buva nije mogla provući sve dok Frensis nije taj kamen izvukao. Svejedno, našao je jedan štap i obazrivo ga gurnuo u otvor. Štap nije naišao ni na kakav otpor. Kad ga je ispustio, štap je skliznuo u otvor i nestao, kao u neku veću podzemnu šupljinu. Čekao je nervozno. Ništa nije ispuzalo. Opet se spustio na kolena i oprezno onjušio rupu. Pošto nije primetio ni životinjski miris ni ma kakav nagoveštaj sumpora, skotrljao je jedan oblutak u rupu i prignuo se bliže da oslušne. Šljunak je jednom odskočio, nekoliko stopa ispod otvora, a onda je zveketao čitavim putem naniže, udario u nešto metalno u prolazu, i najzad se smirio negde daleko, u dubini. Odjeci su nagoveštavali podzemni otvor veliki kao soba. Brat Frensis se nesigurno uzdigao na noge i pogledao oko sebe. Činilo se da je sam, kao i obično, izuzimajući njegovog pratioca, lešinara, koji je leteći visoko u poslednje vreme sa tolikim interesovanjem osmatrao Frensisa da su drugi lešinari ponekad napuštali svoje teritorije blizu horizonta i dolazili da vide o čemu se radi. Iskušenik je obišao oko te gomile ruševina, ali nije našao nikakav znak postojanja drugog otvora. Popeo se na jednu obližnju hrpu i žmirkavo pogledao niz stazu. Hodočasnik je davno nestao. Ništa se nije kretalo starim drumom, ali je Frensis za tren ugledao Brata Alfreda kako prelazi preko jednog niskog brežuljka oko milju istočno, tražeći drva za vatru u okolini svog isposničkog skloništa. Brat Alfred bio je gluv kao stub. Nikog drugog nije bilo na vidiku. Frensis nije predviđao da će imati ikakvu potrebu da doziva upomoć, ali proceniti unapred verovatne rezultate jednog takvog vrištanja, za kojim bi se možda mogla ukazati potreba, bilo je, činilo mu se, razumno. Posle pažljivog osmatranja terena, sišao je sa gomile. Dah potreban za dozivanje bio bi bolje upotrebljen za bežanje. Pomislio je da vrati hodočasnikov kamen na mesto da bi začepio rupu, da bude kakva je bila, ali okolno kamenje se malo pomaklo tako da hodočasnikov kamen više nije odgovarao svome mestu u slagalici. Sem toga, praznina u gornjem sloju njegovog zaštitnog zida ostala je nepopunjena, a hodočasnik je bio u pravu: oblik i veličina tog kamena nagoveštavali su da će odgovarati. Posle kratke nedoumice, podigao je taj kamen i oteturao se do svoje jazbine. Kamen je glatko kliznuo u ležište. Frensis je udarcem noge oprobao novi spoj; zid se na tom mestu održao, mada je potres izazvao jedno manje rušenje nekoliko stopa dalje. Hodočasnikove oznake, iako zabrljane dok je Frensis propuštao kamen kroz ruke, i sad su bile dovoljno jasne da se kopiraju. Brat Frensis ih je pažljivo iznova nacrtao na drugom kamenu, koristeći ugljenisan štap kao pisaljku. Kad Nastojnik Čeroki krene u svoj subotnji obilazak monaških skloništa, možda će moći da kaže imaju li ti znaci neki smisao, bilo kao amajlija ili kao kletva. Bilo je zabranjeno plašiti se paganskih kabala, ali je iskušenik bio radoznao da bar sazna kakav će znak visiti nad njegovom

jamom za spavanje, s obzirom na težinu kamenja na kome je znak bio napisan. Njegov trud nije prestajao čitavo vrelo popodne. Jedan ugao njegovog uma neprestano ga je podsećao na rupu - interesantnu, a ipak zastrašujuću malenu rupu - i na način kako je oblutak stvorio slabe odjeke negde pod zemljom. Znao je da su ruševine svuda oko njega veoma stare. Znao je takođe, iz predanja, da su te ruševine bile postepeno nagrizane i pretvarane u ovakve hrpe kamenja dejstvom generacija kaluđera i neznanaca koji su povremeno nailazili, dejstvom ljudi kojima je bio potreban tovar kamena i ljudi koji su tragali za parčićima zarđalog čelika koji su mogli dobaviti razbijanjem većih komada stubova i ploča i izvlačenjem drevnih traka tog metala, misteriozno unetih u stenu od strane ljudi iz jedne epohe koju je svet gotovo zaboravio. Ta ljudska erozija je gotovo uklonila svaku sličnost sa građevinama, sličnost koja je, prema predanjima, u nekoj ranijoj epohi postojala; ipak, sadašnji manastirski majstor-zidar se još uvek ponosio svojom sposobnošću da oseti i pokaže ostatke horizontalne građevinske strukture tu i tamo. A metal se i danas mogao naći, ako bi iko bio voljan da razbije dovoljno stena da ga nađe. I sam je manastir od takvog kamenja sazidan. Frensisu se činilo neverovatnim, fantastičnim, da je nekoliko generacija kamenozidara ostavilo išta zanimljivo što bi se u ruševinama sad moglo naći. A ipak, nikad nije čuo da iko spominje zgrade sa podrumima ili podzemnim sobama. Setio se najzad: majstor-zidar je veoma konkretno rekao da su zgrade na ovom području imale obeležja zidanja na brzinu, da nisu imale duboke temelje, i da su se uglavnom oslanjale na ravne ploče na površini tla. Pošto se njegovo sklonište bližilo dovršetku, Brat Frensis se zaputio nazad do one rupe, stao i gledao dole na nju; nije mogao odagnati uverenje stanovnika pustinje da gde god postoji mesto zgodno za skrivanje od Sunca, postoji i nešto što se već tu skriva. Čak i ako je rupa sad nenastanjena, nešto će svakako upuziti u nju pre sutrašnje zore. S druge strane, ako nešto već živi u toj rupi, bezbednije je otkriti ga danju nego noću, razmišljao je Frensis. Činilo se da u blizini nema nikakvih tragova sem njegovih, hodočasnikovih i vučjih. Donevši brzu odluku, počeo je da sklanja ruševine i pesak sa rupe. Posle pola sata takvog rada, rupa nije postala ništa veća, ali se njegovo uverenje da ona vodi u neku podzemnu jamu pretvorilo u izvesnost. Dve omanje stene, upola zatrpane, ležale su uz sam otvor; videlo se da ih je masa nalegla na otvor stisla jednu uz drugu, i da je tu usko grlo. Kad je potezao jednu stenu desno, njen sused se prevaljivao levo sve do tačke kad nikakvo dalje pomicanje nije bilo moguće. Ponavljanje tog efekta događalo se kad je teglio na suprotnu stranu, ali on je ipak nastavio da cima te zaglavljene stene. Poluga mu je sama iskočila iz šaka, postrance ga udarila po slepoočnici, i nestala u iznenadnom obrušavanju. Udarac je bio oštar i Frensis poče da se udaljava srljajući. Jedan kamen je izleteo iz lavine i grunuo ga u leđa; pao je hvatajući vazduh, ne znajući da li zapravo pada u jamu ili ne sve dok nije stomakom pao na tlo i oberučke zagrlio zemlju. Urlik lavine bio je zaglušujući ali kratkotrajan. Zaslepljen prašinom, ležaše Frensis grabeći dah i pitajući se da li sme da se pokrene, tako je oštar bio bol u njegovim leđima. Pošto je malo došao do daha, uspeo je da uvuče jednu ruku pod mantiju i da opipa mesto između pleća gde bi sad moglo biti nekoliko smrvljenih kostiju. To mesto bilo je neravno i bolelo je kao da tu nešto ubada. Prsti postadoše mokri, crveni. Pomakao se ali je jeknuo i ostao da opet mirno leži. Meko su lepetala krila. Brat Frensis je podigao pogled na vreme da vidi onog lešinara kako se priprema da sleti na gomilu ruševina nekoliko metara odatle. Ptica je odmah ponovo uzletela, ali

Fransisu se pričinilo da ga je prvo osmotrila sa nekom vrstom materinske zabrinutosti, kao brižna kokoška. Brzo se prevaljao na leđa. Čitava crna nebeska vojska bila se sakupila; kružili su neobično nisko. Praktično su doticali gomile razvalina. Kad se pomakao, odmah su uhvatili veću visinu. Odjednom ignorišući mogućnost da mu je okrznut neki kičmeni pršljen ili smrvljeno rebro, iskušenik se drhtavo podigao na noge. Razočarana, crna nebeska horda odjahala je natrag u visine na svojim nevidljivim liftovima od vrućeg vazduha, a onda se rasturila i razišla prema svojim udaljenijim vazdušnim osmatračnicama. Te ptice bejahu mračna alternativa utešitelju Prakletu čiji je dolazak Frensis iščekivao, i ponekad se činilo da su željne da slete umesto Goluba; njihovo sporadično interesovanje u poslednje vreme ga je nerviralo, pa je brzo zaključio, posle kratkotrajnog eksperimentalnog sleganja ramenima, da ga je onaj oštri kamen samo ogrebao i ugruvao. Stub prašine koji se uzdigao sa mesta obrušavanja polako se razilazio u povetarcu. Frensis se nadao da će neko sa manastirskih osmatračnica primetiti taj stub i doći da ispita stvar. Pred njegovim nogama, na mestu gde se jedan bok gomile srušio u podzemnu jamu, zjapio je kvadratni otvor u zemlji. Stepenište je vodilo nadole, ali je, sem prvih stepenika, bilo zatrpano lavinom koja je u sred padanja zastala i šest vekova tako ostala čekajući asistenciju Brata Frensisa da bi dovršila svoje urlajuće spuštanje. Na jednom zidu stepeništa znak je ostao, poluzatrpan ali još čitljiv. Sabirajući svoje skromno znanje pred-Potopnog engleskog jezika, počeo je sa zastajkivanjem da šapuće reč po reč: FALLOUT SURVIVAL SHELTER Maximum Occupancy: 15 Provision limitations, single occupant: 180 days … SKLONIŠTE OD RADIOAKTIVNIH PADAVINA Maksimalan broj osoba: 15 Trajanje zaliha, ako je unutra samo jedna osoba: 180 dana. Podelite stvarnim brojem osoba. Po ulasku u sklonište proverite da je prvi kapak pouzdano zaključan i zatisnut, da su štitovi protiv uljeza elektrizirani da bi odbili pokušaj kontaminiranih osoba da uđu u sklonište, da su upozoravajuća svetla izvan branjenog prostora upaljena … Ostatak je bio zatrpan, ali i prve reči su Frensisu bile dovoljne. Nikad nije video „Radioaktiva“ i nadao se da ga nikad neće ni videti. Nijedan konzistentan opis tog monstruma nije sačuvan, ali je Frensis čuo legende. Prekrstio se i uzmakao od rupe. Po predanjima, Blagosloveni Lajbovic se lično suočio sa Radioaktivom, i ovaj ga je poseo i mnogo meseci držao, sve dok postupak isterivanja đavola skopčan sa Lajbovicovim krštenjem nije odagnao tog demona. Brat Frensis je Radioaktiva sebi dočaravao kao mešavinu koja se sastoji pola od salamandera a pola od inkubusa; od salamandera zato što je po predanju salamander daždevnjak posebne vrste koji može u ognju živeti a da mu ništa ne bude, što se slaže sa legendom da je Radioaktiv rođen u Potopu plamena; a od inkubusa, zlog duha koji opšti sa nevinim devojkama dok spavaju, zato što se monstrumi sveta i do dana današnjeg nazivaju „decom Radioaktiva“. Činjenica da taj demon može zadati sve jade koji su se na Jova spustili bila je poznata i zabeležena, mada još nije ušla u sastav verskog učenja. Iskušenik je smeteno zurio u znake. Njihov smisao bio je dovoljno jasan. Frensis je nehotice provalio u boravište (napušteno boravište, molio se on) ne samo jednog, nego petnaest tih užasnih

stvorova! Njegovi prsti potražiše fiolu svete vodice.

2 „A spiritu fornicationis, Domine, libera nos. Od munje i od oluje, O Gospode, izbavi nas. Od strahote zemljotresa, O Gospode, izbavi nas Od kuge, gladi i rata, O Gospode, izbavi nas. Od nulte tačke na zemljištu, O Gospode, izbavi nas. Od kiše kobalta, O Gospode, izbavi nas. Od kiše stroncijuma, O Gospode, izbavi nas. Od padanja cezijuma, O Gospode, izbavi nas. Od prokletstva Radioaktiva, O Gospode, izbavi nas. Od začinjanja monstruma, O Gospode, izbavi nas. Od prokletstva Zlorođenih, O Gospode, izbavi nas. A morte perpetua, Domine, libera nos. Peccatores, te rogamus, audi nos. Da nas poštediš, molimo te, čuj nas. Da nam oproštaj daš, molimo te, čuj nas. Da nas privedeš pokajanju pravome, te rogamus, audi nos.“ Odlomci takvih stihova iz Litanije Svetaca dopirali su, prošaputani, sa svakim mukotrpnim dahom, dok se Brat Frensis obazrivo spuštao niz stepenište drevnog skloništa protiv radioaktivnih padavina, naoružan samo svetom vodicom i buktinjom improvizovanom od zagašenog ugljevlja vatre od prošle noći. Čekao je duže od jednog sata da neko iz manastira dođe da ispita poreklo stuba prašine. Nije došao niko. Napustiti svoje pustinjačko mesto makar i na kratko, sem u slučaju ozbiljne bolesti ili ako stigne naređenje za povratak u manastir, bilo bi shvaćeno ipso facto kao odustajanje od namere da se

istinski posveti životu kaluđera Albertinskog reda Lajbovica. Brat Frensis bi radije umro. Bio je, dakle, suočen sa izborom: ili da istraži strašnu jamu pre zalaska Sunca, ili da provede noć u svojoj jazbini ne znajući šta se u skloništu možda skriva i čeka noć da se probudi i da počne da se šunja kroz tamu. Kao noćna opasnost dovoljna su rnu nevolja bili i vuci, a vuci su samo obična stvorenja od mesa i krvi. Ona druga, manje materijalna stvorenja Frensis bi radije susreo na svetlosti dana; doduše, malo je te svetlosti sada padalo u jamu skloništa, jer je Sunce već bilo nisko na zapadu. Krš koji se sručio u sklonište formirao je brežuljak sa vrhom blizu stepenišnog svoda, tako da je između kamenja i svoda ostao uzan prolaz, dobar samo za provlačenje. Frensis je tu zašao nogama napred i našao se prinuđen da tako i nastavi zbog strme nizbrdice. Njegovo suočavanje sa Nepoznatim bilo je, dakle, licem-u-leđa. Tražio je podnožna uporišta u rastresitoj gomili polomljenog kamena i malo po malo se spuštao. Povremeno, kad bi plamen njegove buktinje posustao, Frensis se zaustavljao da je okrene zapaljenim delom nadole, da bi vatra zahvatila više drveta; tokom takvih pauza, nastojao je da proceni opasnost oko sebe i ispod sebe. Nije se imalo mnogo videti. Bio je u podzemnoj sobi, ali bar jedna trećina njene zapremine bila je ispunjena hrpom krša koji se sručio niz stepenište. Kaskada kamenja pokrila je čitav pod, zgnječila nekoliko komada nameštaja dostupnih Frensisovom pogledu, i možda potpuno zatrpala druge komade. Video je olupane metalne ormane sa pregradama za zaključavanje; stajali su iskošeno, do sredine zatrpani. Na udaljenom kraju sobe bila su metalna vrata nazglobljena tako da su se mogla otvoriti samo ka Frensisu, ali čvrsto pritisnuta lavinom. Na vratima bejahu slova napisana bojom koja se već ljuštila, ali ipak čitljiva: UNUTRAŠNJI KAPAK ZAPTIVENA ŽIVOTNA SREDINA Evidentno, soba u koju se spuštao bila je samo predsoblje. Ali ma šta da je ležalo iza Unutrašnjeg kapka bilo je tamo zaptiveno tonama stena naslonjenih na vrata. Ta životna sredina unutra bila je istinski Zaptivena, sem ako nije postojao drugi izlaz. Pošto je stigao do podnožja nagiba i uverio se da predsoblje ne sadrži nikakvu primetnu opasnost, iskušenik se oprezno primakao metalnim vratima da ih izbliza pregleda pri svetlosti buktinje. Ispod krupnih slova o Unutrašnjem kapku bila su ispisana sitnija slova, zabrljana trakama rđe: UPOZORENJE: ovaj kapak sme biti zaptiven tek kad je sav personal primljen u sklonište, i kad su učinjeni svi koraci bezbednosnih procedura propisani Tehničkim priručnikom DC-Bu-83A. Kad kapak bude zaptiven, pritisak vazduha u skloništu biće povećan za približno jednu desetinu u odnosu na okolni barometarski pritisak da bi se minimalizovala difuzija ka unutra. Jednom zaptiven, kapak će se automatski otključati pomoću servomonitorskog sistema kad nastupe sledeće okolnosti: (1) kad merenje pokaže da je jačina spoljašnje radijacije opala ispod opasnog nivoa, (2) kad sistem za prečišćavanje vode i vazduha otkaže, (3) kad se istroši zaliha hrane, (4) kad unutrašnje snabdevanje energijom otkaže. Dalje instrukcije videti u CD-Bu-83A. Brat Frensis je bio malčice zbunjen ovim Upozorenjem, ali je rešio da ga poštuje na taj način što vrata neće uopšte ni dodirnuti. Da se u čudesne naprave drevnih ne sme olako dirati posvedočili su svojim poslednjim umirućim dahom mnogi mrtvi kopači prošlosti.

Brat Frensis je primetio da ovaj krš koji je u predsoblju ležao vekovima ima tamniju boju i grublju teksturu nego krš koji je sve do današnjeg zarušavanja bio izložen pustinjskom Suncu i peskovitim vetrovima. Već prvim pogledom na stene moglo se videti da je Unutrašnji Kapak bio blokiran ne ovom današnjom lavinom, nego lavinom starijom i od manastira samog. Ako je Zaptivena Životna Sredina Skloništa sadržavala u sebi Radioaktiva, onda taj demon očigledno nije otvorio Unutrašnji Kapak još od epohe Potopa plamena, pre Brisanja znanja. Pa, ako je bio toliko vekova zaptiven iza tih metalnih vrata, onda malo ima razloga, reče Frensis sebi, za bojazan da bi mogao provaliti Kapak i izleteti pre Svete subote. Buktinja mu je sad slabo gorela. Našavši jednu rascepljenu nogu od stolice, potpalio ju je posustajućim plamenom, a onda počeo da sakuplja parčiće skršenog nameštaja od kojih bi mogao načiniti pouzdanu vatru; za to vreme premišljao je o značenju onog drevnog znaka: SKLONIŠTE OD RADIOAKTIVNIH PADAVINA. Kao što je Brat Frensis spremno priznavao, njegovo vladanje pred-Potopnim engleskim bilo je još daleko od odličnog. Jedna od Frensisovih slabih tačaka u tom pogledu bio je, oduvek, onaj postupak pomoću koga jedna imenica u tom jeziku može da modifikuje drugu imenicu. U latinskom, kao i u većini prostih dijalekata ovog regiona, konstrukcija kao što je na primer servus puer znači otprilike isto što i puer servus, a čak i na engleskom slave boy znači boy slave, dečak-rob, rob-dečak. Ali tu se sličnost završavala. Frensis je konačno naučio da house cat, kućna mačka, ne znači isto što i cat house, kuća za mace tj. javna kuća, i da dativ svrhe ili pripadanja, kao u mihi amicus, može biti nekako saopšten u izrazima dog food, „pas-hrana“, pseća hrana, ili sentry-box, „stražar-kućica“, stražarska kućica, čak i bez ikakve infleksije. Ali šta predstavlja trostruki apozitiv kao fallout survival shelter? Brat Frensis odmahnu glavom. Upozorenje na Unutrašnjem Kapku spominjalo je hranu, vodu i vazduh; a opet, te tri stvari nisu nikako mogle biti potrebne demonima iz Pakla. Ponekad se iskušeniku činilo da je pred-Potopni engleski više zbunjujući nego Angelologija srednjeg stupnja ili Teološki kalkulus Svetog Leslija. Svoju vatru je naložio na kosini gomile kamenja, da bi mogla da osvetli mračnije uglove predsoblja. Onda je krenuo da istraži sve što lavinom nije bilo zatrpano. Ruševine iznad tla bile su radom generacija skupljača otpadaka svedene na arheološku nejasnoću, ali ovu podzemnu ruševinu nije dotakla nijedna ruka sem ruke bezlične katastrofe. Činilo se da ovu prostoriju pohode duhovi, prisustva druge epohe. Jedna lobanja, koja je ležala među stenama u jednom od mračnijih uglova, i sad je u svome cerenju zadržavala zlatni zub - jasan dokaz da lutalice nikad nisu prodrle ovamo. Zlatni sekutić je sevao kad god su plamenovi poletali jače uvis. Na jednom je u pustinji Brat Frensis naišao, pokraj nekog sasušenog aroja, izdubljenog korita negdašnjeg potoka, na poneku gomilicu ljudskih kostiju, savršeno očišćenu od mesa, prepuštenu da je Sunce izbeljuje. Nije bio osobito bojažljiv; čovek je morao na takve stvari biti spreman. Stoga nije bio prepadnut kad je po prvi put primetio lobanju u uglu predsoblja, ali treptaj zlata u cerenju lobanje neprestano mu je zapadao za oko dok je pokušavao da izglavi vratanca (zaključana ili zaglavljena) zarđalih pregrada i potezao fioke (takođe zaglavljene) olupanog metalnog radnog stola. Moglo bi se ispostaviti da je taj sto nalaz neprocenjive vrednosti, ako sadrži dokumente ili neku knjižicu koja je preživela gnevne lomače epohe Brisanja znanja. Dok je nastavljao sa pokušajima da otvori fioke, vatra je popustila; pričinjavalo mu se da lobanja počinje da širi neko svoje blago svetlucanje. Takva pojava ne bi bila osobito čudna, ali u ovoj sumornoj kripti Brata Frensisa je iz nekog razloga silno uznemiravala. Prikupio je još drveta za vatru, vratio se da cima i tegli sto, i pokušao da ignoriše

trepetavo cerenje lobanje. lako je i sad pomalo zazirao od mogućnosti da Radioaktivi vrebaju u blizini, Frensis se od onog prvog straha oporavio dovoljno da shvati da ovo sklonište, a naročito ormani i radni sto, može sadržati izobilje bogatih ostataka jedne epohe koju je svet, pretežnim delom, hotimice odabrao da zaboravi. Proviđenje je ovde dalo svoj blagoslov. U ovim vremenima, trebalo je imati izuzetnu sreću pa naći delić prošlosti koji je izmakao i lomačama i pljačkanju od strane skupljača otpadaka. Međutim, to je uvek donosilo i određeni rizik. Znalo se da je bilo slučajeva da kaluđer-kopač, pomno tragajući za drevnim blagom, izađe iz neke rupe u tlu, trijumfalno noseći neku čudnovatu cilindričnu napravu, a onda - čisteći je ili pokušavajući da joj utvrdi svrhu - pritisne pogrešno dugme ili okrene pogrešan prekidač, te da okonča čitavu stvar na takav način da posle ni sveštenik nije imao radi čega da dolazi. Pre samo osamdeset godina Prečasni Boedulus je sa očitim oduševljenjem pisao svome Igumanu Gospodaru da je sa svojom malenom ekspedicijom otkrio ostatke, po njegovim rečima, „ležišta jedne interkontinentalne lansirne rampe, zajedno sa nekoliko fascinantnih podzemnih rezervoara“. Niko u manastiru nikad nije saznao šta je Prečasni Boedulus mislio rečima „interkontinentalna lansirna rampa“, ali iguman koji je tada vladao proglasio je strogo da monaški antikvari moraju, pod pretnjom ekskomunikacije, izbegavati takve „rampe“ ubuduće. Jer, to pismo igumanu bejaše poslednje što se ikada čulo od Prečasnog Boedulusa, njegove ekspedicije, njegovog „ležišta lansirne rampe“ i malenog sela koje je bilo izniklo nad tim ležištem; jedno interesantno jezero sad je krasilo pejzaž na mestu gde je selo nekada bilo, zahvaljujući nekim pastirima koji su skrenuli tok jednog potoka usmeravajući ga da teče u krater da bi tako sačuvali vodu za svoja stada u vremenima suše. Jedan putnik koji je pre desetak godina došao iz tog pravca izvestio je da se u tom jezeru može odlično pecati, ali da pastiri iz okoline smatraju da su te ribe duše preminulih seljaka i kopača; odbijali su da tu pecaju zbog Bo’dolosa, ogromnog soma koji čami u dubini. „…niti će se ikakvo drugo iskopavanje započinjati koje nema za primarnu svrhu svoju uvećanje Memorabilija“, bilo je dodato u dekretu igumanovom - što je značilo da Brat Frensis treba u ovom skloništu samo da traga za knjigama i hartijama, a ne da petlja oko interesantnih mehanizama. Zub sa zlatnom navlakom je namigivao i svetlucao na periferiji vidnog polja Frensisovog dok se ovaj napinjao i istezao oko fioka radnog stola. Fioke ni da maknu. Najzad je uputio tom stolu jedan završni udarac nogom i okrenuo se da se izbulji nestrpljivo prema lobanji: A što se ti malo ne ceriš na nešto drugo, za promenu? Cerenje ostade. Posmrtni ostaci sa zlatnim zubom ležali su tako da je glava bila na jastuku sačinjenom s jedne strane od stene a s druge strane od neke zarđale metalne kutije. Napuštajući radni sto, iskušenik je najzad krenuo birajući sebi put kroz krš da bi posmrtne ostatke osmotrio iz blizine. Jasno se videlo da je ta osoba ostala na mestu mrtva, smlavljena i napola zatrpana bujicom stena. Nezatrpani su ostali samo lobanja i kosti jedne noge. Butna kost bejaše slomljena, a lobanja na potiljku razbijena. Tiha kao dah bila je molitva Brata Frensisa za preminulog. Podigao je lobanju veoma nežno sa mesta gde je ležala i obrnuo je tako da se ceri prema zidu. Onda njegov pogled pade na zarđalu kutiju. Kutija je imala oblik torbe i očigledno je služila da se nešto u njoj nosi. Mogla je služiti za mnogo šta. Leteće kamenje ju je gadno olupalo. Obazrivo je izvukao kutiju iz krša i preneo je bliže vatri. Činilo se da je brava odvaljena, ali se

poklopac zbog rđe nije mogao otvoriti. U kutiji je nešto zazvečalo kad ju je prodrmao. Jasna stvar, nije to bilo pravo mesto za pronalaženje knjiga ili hartija, ali - podjednako jasno - bila je to kutija načinjena da se otvara i zatvara; u njoj bi se mogla naći neka mrvica informacija za Memorabilije. Svejedno, pamteći sudbinu Brata Boedulusa i drugih, prvo je poprskao kutiju svetom vodicom, a tek onda pokušao da je silom otvori, a i tad je prema drevnom predmetu postupao sa najvećim mogućim poštovanjem dok je treskao kamenom po zarđalim šarkama. Najzad je odvalio šarke, i poklopac otpade. Nekakvi metalni delići iskočiše iz pregrada i rasuše se po kamenju, a neki od njih padoše nepovratno u pukotine. Ali na dnu kutije, u prostoru između pregrada, on ugleda -hartije! Posle kratke molitve zahvalnice, prikupio je sve metalne parčiće koje je mogao naći, zatim opet namestio poklopac ali ne čvrsto, i počeo da se penje po brdu razvalina prema stepenišnom svodu i tankoj traci neba, čvrsto stiskajući kutiju uz sebe jednom rukom. Posle tame skloništa Sunce je bilo zaslepljujuće. Nije obratio mnogo pažnje na činjenicu da je već bilo opasno nisko nad zapadnim horizontom, nego je odmah počeo da traga za pločom po kojoj bi mogao raširiti sadržaj kutije, bez opasnosti da se išta izgubi u pesku. Nekoliko minuta kasnije, sedeći na jednoj napukloj ploči temeljnici, počeo je da uklanja parčiće metala i stakla koji su ispunjavali pregrade. Većinom su to bile male cevaste stvari; iz oba kraja svake cevčice virilo je po jedno parčence žice nalik na mačji brk. Viđao je takve predmetiće i ranije. Maleni manastirski muzej imao ih je nekoliko, različitih veličina, oblika i boja. Svojevremeno je video jednog šamana, vrača brdskih pagana, koji je oko vrata nosio mnoštvo takvih cevčica nanizanih na kanap, kao ceremonijalnu ogrlicu. Brđani su smatrali da su to „delovi božjeg tela“, i to delovi tela onog njihovog boga koga su smatrali najmudrijim i nazivali, na osnovu legendi, Machina Analytica. Govorili su da šaman može steći „Nepogrešivost“ ako proguta jedan takav delić. Svakako je tim načinom sticao Neosporivost, među svojim narodom - ako ne bi progutao jednu od onih otrovnih cevčica. Slični delići u muzeju bili su takođe povezani, ali ne u ogrlicu nego u kompleksan i prilično neuredan lavirint na dnu jedne male metalne kutije izložene uz natpis: „Radio šasija: upotreba nepoznata“. Jedna je cedulja bila zalepljena za unutrašnju stranu poklopca kutije; lepak se pretvorio u prah, mastilo je izbledelo, a hartija je toliko zatamnjena trakama rđe da se ni pažljiv rukopis ne bi mogao lako pročitati, a kamoli nervozno škrabanje kojim je ova poruka bila ispisana. Prazneći pregrade, na mahove je pokušavao da prouči poruku. Činilo se da je to neka vrsta engleskog, ali tek posle pola sata uspeo je da dešifruje glavninu poruke: Karl, moram da uhvatim avion za (nemoguće dešifrovati) kroz dvadeset minuta. Za ime božje, zadržavaj Em tamo dok ne vidimo da I’ smo u ratu. Molim te! pokušaj da je ubaciš na alternativnu listu za sklonište. Ne mogu da joj obezbedim mesto u mom avionu. Ne reci joj zašto sam je poslao tamo sa ovom kutijom starudija, nego pokušaj da je zadržiš dok ne saznamo (nemoguće dešifrovati) u najgorem, neko od alternativnih ne dođe. P.S. Stavio sam pečat na bravu i napisao NAJSTROŽE POVERLJIVO na poklopcu samo da Em ne zaviri unutra. Prva kutija za alat koju sam zgrabio. Strpaj je u moj orman ili već nešto. Bratu Frensisu se činilo da je ova beleška žurno pisana koještarija. U tom momentu bio je suviše uzbuđen da bi se koncentrisao na neku pojedinačnu stavku. Pošto je uputio jedan završni podsmeh autoru te na brzinu žvrijane beleške, posvetio se zadatku uklanjanja

sandučastih pregrada, sa ciljem da se domogne hartija na dnu. Te pregrade bile su spojene pokretljivim vezama na takav način da je očigledno trebalo da se razmaknu u stranu i zauzmu položaj kao stepenice, ali je rđa potpuno blokirala osovinice tako da je morao silom da ih izglavljuje pomoću kratke čelične alatke iz jedne od pregrada. Kad je uklonio i poslednju sandučastu pregradu. Brat Frensis je sa silnim uvažavanjem dotakao papire: bila je to sarfio šačica presavijenih dokumenata, a ipak, čitavo bogatstvo; jer oni su izmakli gnevnim plamenovima Brisanja znanja, kad su se čak i sveti spisi poduvijali, crneli i venuli u dim se pretvarajući dok su rulje neznalica urlale i pozdravljale to kao trijumf. Rukovao je tim hartijama kao svetinjama, štiteći ih svojom mantijom od vetra, jer su krhke bile, od starosti ispucale. Bio je tu jedan svežanj grubih skica i dijagrama, zatim rukom žvrijane beleške, dve velike presavijene hartije, i knjižice sa naslovom Memo. Prvo je pregledao žvrijane beleške. Bile su naškrabane onom istom rukom koja je pisala poruku zalepljenu za poklopac, a rukopis nije bio ništa manje grozan. Pola kile pastramija, pisalo je na jednoj beleški, kis.kupusa konzervu, šest bagela - doneti kući za Emu. Druga je podsećala: Seti se da uzmeš formular 1040, Ujkina poreza. Jedna se sastojala samo od stupca cifara čiji je zbir bio zaokružen, drugi iznos oduzet, pa od toga najzad izdvojen određeni procenat, posle čega je bila napisana reč prokleto! Brat Frensis je proverio cifre; nije mogao naći groznome rukopiscu nikakvu grešku, bar ne računsku, iako nije mogao ništa zaključiti o tome koje su stvari tim vrednostima predstavljene. Posebno pažljivo je rukovao knjižicom Memo zato što je to nalikovalo reči „Memorabilia“. Pre nego što će je otvoriti, prekrstio se i promrmljao Blagoslov za Tekstove. Ali knjižica je razočarala. On je očekivao da je štampana, ali u njoj je našao samo rukom pisanu listu imena, mesta, brojeva i datuma. Datumi su sezali od poslednjih godina pete do prvih godina šeste decenije dvadeset prvog veka. Opet se potvrdilo! - sadržaj ovog skloništa poticao je iz sutonskog perioda Epohe prosvećenosti. Zaista, važno otkriće. Jedna od dve veće presavijene hartije bila je i uvijena čvrsto u valjak, i počela je da se raspada čim je pokušao da je odmota; uspeo je da razazna reči TIKET ZA TRKE i ništa više. Vratio je tu hartiju u kutiju radi kasnijeg restauriranja i pozabavio se drugim presavijenim dokumentom; prevoji na njemu bili su tako krti da se usudio da pregleda samo mali deo, razdvajajući listove malo i zavirujući između njih. Neki dijagram, činilo se, ali - dijagram belih linija na tamnoj hartiji! Opet je osetio ustreptalost otkrivanja. Bio je to nesumnjivo inženjerski plan! - a u manastiru više nije postojao ni jedan originalni inženjerski plan, nego samo mastilom nacrtane reprodukcije nekoliko takvih planova. Originali su odavno izbledeli zbog predugog izlaganja svetlosti. Nikad ranije nije Frensis video original, ali je video dovoljno rukom pravljenih reprodukcija, da u ovom sadašnjem dokumentu prepozna inženjerski plan koji je, iako zabrljan i izbledeo, ostao čitljiv posle toliko vekova zahvaljući totalnom mraku i niskoj vlažnosti u skloništu. Preokrenuo je taj dokument - i osetio kratkotrajni gnev. Koji je idiot oskrnavio ovu hartiju neprocenjive vrednosti? Neko je na zadnjoj strani rasejano nažvrljao geometrijske figure i karikirana detinjasta lica. Koji praznoglavi vandal … Gnev se stišao posle jednog trenutka razmišljanja. U vreme kad je to učinjeno, inženjerski planovi su verovatno bili najnormalnija stvar, bilo ih je kao korova, a vlasnik kutije je verovatni počinilac. Frensis je sopstvenom senkom zaklonio plan od Sunca dok je pokušavao da ga potpunije rasklopi. U

donjem desnom uglu nalazio se štampani pravougaonik unutar koga su jednostavnim verzalom bili ispisani razni naslovi, datumi, „patentni brojevi“, referentni brojevi, i imena. Njegov pogled je putovao nadole niz listu sve dok nije naišao na reči: „KONSTRUKCIJA ELEKTRIČNOG KOLA: Leibovitz, I.E.“ Čvrsto je zatvorio oči i odmahivao glavom dok mu se nije učinilo da u njoj počinje nešto da zveči. Onda je ponovo pogledao. Pisalo je sasvim jasno: KONSTRUKCIJA ELEKTRIČNOG KOLA: Leibovitz, I.E. Hitro je još jednom prevrnuo hartiju. Među geometrijskim figurama i detinjastim skicama nalazio se i jedan oblik nalik na pečat jasno utisnut purpurnim mastilom: Ime je bilo ispisano jasnim ženskim rukopisom, a ne žurnim črčkanjem kao ostale beleške. Opet je pogledao inicijale kojima je bila potpisana beleška na unutrašnjoj strani poklopca: I.E.L. - pa opet na ono „KONSTRUKCIJA ELEKTRIČNOG KOLA …“ Isti inicijali pojavljivali su se i na drugim mestima u beleškama. Bilo je rasprava, uvek u velikoj meri hipotetičnih, o tome da li bi blagoslovenog zasnivača ovog Reda, ako bude kanonizovan, trebalo nazivati imenom Sveti lsak ili Sveti Edvard. Neki su čak tvrdili da bi mu se trebalo obraćati imenom Sveti Lajbovic, zato što je u svim vremenima do sada Blagosloveni nazivan prezimenom. „Beate Leibowitz, ora pro me!“ prošaputao je Brat Frensis. Ruke su mu drhtale tako silovito da su mogle uništiti krte dokumente. Otkrio je ostatke Sveca. Naravno, Novi Rim još nije proglasio Lajbovica za sveca, ali Brat Frensis je bio toliko siguran u proglašenje da se odvažio da doda: „Sancte Leibowitz, ora pro me!“ Bez ikakvog zaludnog filozofiranja Brat Frensis je izvukao svoj neposredni zaključak: samo Nebo upravo mu je poslalo znak životnog opredeljenja, vokaciju. Našao je ono što je tražio, radi čega je i poslat u pustinju; tako je to Brat Frensis video. Primio je poziv da bude zauvek kaluđer ovog Reda. Zaboravljajući strogo upozorenje svoga igumana da ne očekuje da će vokacija stići u ma kojoj spektakularnoj ili čudesnoj formi, iskušenik je klekao u pesak da molitvom iskaže svoju zahvalnost i da ponudi nekoliko desetina očenaša uz brojanice za namere starog hodočasnika koji je ukazao na kamen čijim pomicanjem je otkriveno sklonište. Da nađeš svoj Glas uskoro, dečko, rekao je taj lutalica. Sve do sad iskušenik nije slutio da je hodočasnik mislio na Glas sa velikim slovom G. „Ut solius tuae voluntatis mihi cupidus sim, et vocationis tuae conscius, si digneris me voćare …“ Biće prepušteno tek igumanu da pomisli da je taj Frensisov „glas“ progovorio jezikom slučajnih okolnosti a ne jezikom uzroka i posledica. Biće prepušteno tek Promotor Fideiu da pomisli da ime „Iajbovic“ možda nije bilo tako retko pre Potopa plamena, i da bi I.E. moglo isto tako označavati nekog „Ihaboda Ebenezera“ kao i „Isaka Edvarda“. Za Frensisa je Lajbovic bio samo jedan. Sa dalekoga manastira odzvoniše preko pustinje tri note zvona, a onda posle pauze još devet takvih zvukova. „Angelus Domini nuntiavit Mariae“, uzvratio je iskušenik poslušno; iznenađeno je digao pogled i video da je Sunce postalo debela skerletna elipsa koja je već doticala zapadni horizont. Kamena barijera oko njegove jazbine još nije bila dovršena. Čim je izgovorio čitav tekst Angelusa, žurno je vratio hartije u zarđalu staru kutiju. Uz poziv Neba ne moraju obavezno stići karizme za umirivanje divljih zveri ili za prijateljevanje sa gladnim vucima.

Suton je zgasnuo, zvezde su se pojavile, i tek tada je njegovo improvizovano sklonište bilo gotovo; utvrdio ga je najjače što je mogao. Da li je bezbedno od vukova pokazaće tek proba, na koju neće morati dugo da se čeka. Već je čuo nekoliko vučjih urlika sa zapada. Pojačao je vatru, ali izvan kruga oko nje svetlosti nije bilo dovoljno da bi Frensis mogao da nakupi svoju dnevnu zbirku purpurnog kaktusovog voća - svoje jedine hrane, izuzimajući onih nekoliko šaka sasušenog kukuruza koje su mu iz manastira slali nedeljom, kad je jedan sveštenik sa Svetim Sakramentom obilazio isposnike. Veliki post životnog opredeljenja u praksi je sprovođen strožije nego što je to propisom bilo predviđeno. Pretvoren je, u praksi, u strašno izgladnjavanje. Noćas je, međutim, Brata Frensisa manje mučila glad svojim podgrizanjem, a više njegova sopstvena nestrpljiva želja da odjuri nazad u manastir i saopšti novosti o svom otkriću. Učiniti to značilo bi odreći se svoje tek nađene vokacije; on je ovde morao provesti čitav Post, sa vokacijom ili bez nje, morao je nastaviti svoje bdenje kao da se ništa neobično nije desilo. Smešten blizu vatre, sanjivo je zurio u tamu, prema ostacima Skloništa od Radioaktivnih Padavina i pokušavao da sebi dočara silno visoku baziliku kako se sa tog mesta uzdiže. Prijatna fantazija to bejaše, no bilo je teško zamisliti da bi iko izabrao ovaj zabiti komad pustinje za fokus neke buduće dioceze. Ako ne bazilika, onda možda neka manja crkva - Crkva Svetog Lajbovica iz Divljine - okružena baštom i zidom; u njoj oltar Sveca, a sa severa pristižu reke hodočasnika sa opasanim bedrima, oltarom privučene. „Otac“ Frensis od Jutaha vodi hodočasnike na obilazak ruševina, čak i kroz „Unutrašnji Kapak“ u veličanstvene prizore „Zaptivene Životne Sredine“, u katakombe Potopa plamena, gde … gde … dobro, a posle bi ponudio misu za njih pred oltarskim kamenom unutar koga bi bio neki ostatak, relikvija sveca imenodavatelja te crkve - možda parčence grubog platna? vlakna iz dželatove omče? odresci noktiju skupljeni sa dna zarđale kutije? - ili možda TIKET ZA TRKE. Ali ova fantazija je svenula. Šanse da Brat Frensis postane sveštenik bile su minimalne - pošto nisu bili misionarski Red, Braća Lajbovica nisu imala potrebu za velikim brojem sveštenika, bilo im je dovoljno nekoliko za sam manastir i za nekoliko drugih grupa kaluđera na drugim mestima. Sem toga, taj „Svetac“ je službeno i sad bio samo Blagosloveni, i nije bilo mogućnosti da ikad bude formalno proglašen za sveca sem ako ne bi izveo još nekoliko dobrih, solidnih čuda kojima bi podcrtao svoju blagoslovenost; proklamacija o njegovoj blagoslovenosti bila je već data, ali nije nosila, kao eventualna buduća kanonizacija, nepogrešivost, mada je dopuštala kaluđerima Reda Lajbovica da formalno obožavaju svoga osnivača i zaštitnika, izvan Mise i Službe. Proporcije izmaštane crkve smanjiše se na svetilište pokraj druma; reka hodočasnika smanjila se na mlazić, curak. Novi Rim je zauzet drugim stvarima, na primer peticijom koja je tražila da se formalno reši pitanje natprirodnih sposobnosti Svete Device, zato što su Dominikanci tvrdili da Bezgrešno Začeće implicira ne samo unutrašnju prisutnost božanskog milosrđa, nego takođe i obdarenost Blagoslovene Majke natprirodnim moćima koje je Eva imala pre Pada; neki teolozi iz drugih Redova priznavali su toj hipotezi pobožnost, ali su tvrdili da ipak ne mora biti tačna, ističući da jedno „stvorenje“ može biti „poreklom nevino“ a da ipak nije obdareno natprirodnim sposobnostima. Dominikanci su se ovome klanjali, ali su zastupali gledište da je ono za šta se oni zalažu oduvek bilo implicitno u drugim elementima dogme - na primer, u Asumpciji (natprirodnoj besmrtnosti) i Očuvanju od Greha Stvarnoga (što implicira natprirodni integritet) a i u drugim primerima. Trudeći se da razreši ovaj spor, Novi Rim je, činilo se, pustio da pitanje kanonizacije Lajbovica skuplja prašinu na polici.

Zadovoljavajući se samo malenim svetilištem Blagoslovenome i isprekidanim ćurkom hodočasnika. Brat Frensis je dremao. Kad se probudio, vatra je bila svedena na žareće ugljevlje. Činilo se da nešto nije u redu. Da li je sasvim sam? Zažmirkao je unaokolo, u tamu koja ga je okruživala. Iza ognjišta crvenkastog žara, tamni vuk mu je uzvratio žmirkanjem. Iskušenik se sa uzvikom „Jaip!“ glavačke bacio u zaklon. O tom uzviku je razmišljao dok je ležao drhteći u svojoj jazbini od kamena i žbunja, i zaključio da je to bilo samo nehotično kršenje propisa o ćutanju. Ležeći, grlio je metalnu kutiju i molio se da dani Posta prođu brzo; za to vreme noge sa jastučićima su grebale oko njegovog skloništa.

3 …..i tada. Oče, zamalo da uzmem hleb i sir.“ „Ali nisi uzeo?“ „Nisam.“ „Onda nije izvršen .greh“ „Ali tako sam silno poželeo, mogao sam i ukus da osetim.“ „Namerno? Da li si hotimice uživao u toj fantaziji?“ „Nisam.“ „Pokušao si da je se oslobodiš.“ „Jesam.“ „Znači nema ni krivice za proždrljive misli. Zašto ovo ispovedaš?“ „Zato što sam onda izgubio smirenost i poprskao ga svetom vodicom.“ „Šta si? Zašto?“ Obučen u dugu odeždu zvanu epitrahilj, Otac Čeroki je zurio u pokajnika koji je pred njim klečao profilom okrenut, pod pržećim sunčanim bljeskom u otvorenoj pustinji; sveštenik se neprestano pitao kako je moguće da ovakav mladić (ne osobito inteligentan, bar koliko je ovaj sveštenik mogao utvrditi) pronalazi prilike ili zamalo-prilike za greh dok je kompletno izolovan u goloj pustinji, daleko od ma čega što bi mu skretalo pažnju i od ma kakvog zamislivog izvora iskušenja. Trebalo bi da bude zaista vrlo malo nevolja u koje taj dečko može zalutati ovde, naoružan samo rozarijumom, kremenom, perorezom i knjigom molitava. Tako se bar činilo Ocu Čerokiju, Ali ova ispovest je oduzela već mnogo vremena; poželeo je da dečko malo ubrza stvar. Artritis ga je ponovo mučio, ali zbog prisustva Svetog Sakramenta na prenosivom stočiću koji je sa sobom nosio u obilaske, sveštenik je radije stajao ili ostajao na kolenima kao i pokajnik. Pokraj zlatne kutijice sa hostijom zapalio je sveću, ali se njen plamen zbog sunčanog blještanja uopšte nije mogao videti, a povetarac ga je možda i ugasio. „Ali u ovim vremenima dozvoljeno je isterivati đavola i bez nekog posebnog odobrenja odozgo. Koji greh priznaješ - da si bio ljut?“ „I to.“ „Na koga si se naljutio? Na tog starca - ili na sebe što zamalo nisi uzeo hranu?“ „Ja … nisam siguran.“ „Pa, odluči se“, reče Otac Čeroki nestrpljivo. „Ili sebe optuži, ili nemoj.“ „Optužujem sebe.“ „Za šta? uzdahnu Čeroki. „Za zloupotrebu svetinje u nastupu besa.“ „’Zloupotrebu’? Nisi imao racionalnog razloga da podozrevaš dijabolični uticaj? Samo si se naljutio i štrcnuo to na njega? Kao da si ga prsnuo mastilom u oko?“ Iskušenik se uvijao, oklevao je, osećajući sveštenikov sarkazam. Ispovedanje je Bratu Frensisu uvek išlo teško. Nikad nije umeo za svoja zlodela da nađe pravu reč, a kad je pokušavao da se priseti sopstvenih motiva beznadežno se zbunjivao. A ni ovaj sveštenik nije baš pomagao tim svojim stavom „ili jesi učinio ili nisi učinio“ - mada, očigledno, Frensis nešto ili jeste učinio ili nije. „Mislim da sam na momenat izgubio razum“, reče on konačno. Čeroki je otvorio usta, očito nameravajući da prosledi ovo pitanje, ali se predomislio. „Vidim. Dakle, šta je sledeće?“ „Proždrljive misli“, reče Frensis posle jednog trenutka. Sveštenik je uzdahnuo. „Mislio sam da smo s time završili. Ili je to bilo u drugoj prilici?“

„Juče. Pojavio se taj gušter, Oče, Imao je plave i žute pruge, i takve veličanstvene batake - debele kao vaš palac, debeljušne, pa sam stalno pomišljao da bi imali ukus kao piletina, isprženi -onako da potamne i da su krti spolja, a …“ „U redu“, prekide ga sveštenik. Samo nagoveštaj gađenja prelete preko njegovog ostarelog lica. Na kraju, ovaj momčić provodi mnogo vremena na Suncu. „Nalazio si zadovoljstvo u tim mislima? Nisi pokušao da se oslobodiš iskušenja?“ Frensis je pocrveneo. „Ja … pokušao sam da ga uhvatim. Pobegao je.“ „Znači, ne samo pomisao, nego i delo. Samo taj jedan put?“ „Pa - da, samo tad.“ „U redu, i mišlju i delom voljno si težio da za vreme Velikog posta jedeš meso. Molim te budi posle ovoga što određeniji. Mislio sam da si svoju savest ispitao kako treba. Postoji li još nešto?“ „Ima prilično.“ Sveštenik se trgao. Imao je da obiđe nekoliko pustinjačkih boravišta; to je bilo dugo jahanje po vrućini, a kolena su ga bolela. „Molim te nastavi s time što brže možeš“, uzdahnu on. „Nečistoća, jednom.“ „U mislima, rečima ili delu?“ „Pa, pojavio se taj sakubus. Ona je…“ „Sakubus? A - noćni. Spavao si?“ „Da, ali…“ „Onda zašto se o tome ispovedaš?“ „Zbog posle.“ „Šta posle? Kad si se probudio?“ „Da. Nastavio sam da mislim o njoj. I da to zamišljam sve iz počet-ka.“ „U redu, pohotljive misli, hotimice upražnjavane. Šta je sledeće?“ Sve su to bile uobičajene stvari koje je čovek morao slušati iznova i iznova, bezbroj puta, od sve novih i novih kandidata, novih i novih iskušenika, pa se Ocu Čerokiju činilo da bi Brat Frensis bar mogao svoja samooptuživanja da izlaje jedan, dva, tri, na uredan, sređen način, bez sveg ovog podsticanja i pospešivanja. Frensisu kao da je bilo teško da formuliše ono sledeće, ma šta to bilo; sveštenik je čekao. „Mislim da mi je vokacija došla, Oče, ali…“ Frensis je ovlažio svoje ispucale usne i zagledao se u jednu bubu na steni. „A je li došla?“ Čeroki reče ravno. „Mislim da jeste - ali, da li bi bio greh. Oče, ako sam u prvi mah, kad sam je dobio, o rukopisu razmišljao prilično podrugljivo? Mislim?“ Čeroki je žmirnuo. Rukopis? Vokacija? Kakvo je pitanje… Proučavao je nekoliko sekundi iskušenikov ozbiljan izraz lica, a onda se namrštio. „Jeste li ti i Brat Alfred jedan drugome dodavali cedulje?“ zapitao je zloslutnim glasom. „O, ne. Oče!“ „Onda o čijem rukopisu to pričaš?“ „BIagoslovenoga Lajbovica.“ Čeroki je zastao da razmisli. Da li je u manastiru postojala, ili nije postojala, u kolekciji pradavnih dokumenata, ma i najmanja količina rukopisa pisanih baš rukom samoga osnivača Reda ijedan original? Ubrzo je došao do pozitivnog zaključka; da, postojali su neki malobrojni, minimalni ostaci, pažljivo čuvani pod ključem. „Govoriš li o nečemu što se desilo u manastiru, ranije? Pre nego što si ovamo došao?“ „Ne, oče. Desilo se baš ovde…“ Odmahnuo je glavom levo. „Tri hrpe dalje, kod visokog kaktusa.“ „U vezi sa vokacijom, kažeš?“ „D-da, ali…“ „Naravno“, reče Čeroki oštro, „ti NI U KOM SLUČAJU ne pokušavaš da kažeš da - da si primio

- od Blagoslovenog Lajbovica, koji je sada mrtav, šta, već šest stotina godina - rukom pisani poziv da položiš svečanu zakletvu? I da si, ovaj, žalio zbog njegovog rukopisa? - Oprosti mi, ali takav utisak sam maločas stekao.“ „Pa, nešto otprilike tako. Oče.“ Čeroki poče da se zagrcnjava. Ispunjen rastućim strahom, Brat Frensis je izvukao iz rukava parče hartije i dodao ga svešteniku. Hartija bejaše krta od starosti i zamrljana, mastilo izbledelo. „Pola kile pastramija“, izgovorio je Otac Čeroki, zamućujući neke od slabo poznatih reči. „Kis. kupusa konzervu, šest bagela - doneti kući za Emu“. Nekoliko sekundi je ukočeno zurio u Brata Frensisa. „Ovo je napisao ko?“ Frensis mu reče. Čeroki je o tome porazmislio. „Nisi u mogućnosti da se dobro ispoVediš dok si u ovom stanju. A što se mene tiče ne bi bilo u redu da ti dam oproštaj grehova kad nisi pri zdravoj svesti.“ Videći kako se Frensis trgao, sveštenik ga je na smirujući način dotakao po ramunu. „Ne brini, sinko, o ovome ćemo popričati kad ti bude bolje. Saslušaću tvoju ispovest tada. A sada…“ Nervozno je bacio pogled na posudu sa eukaristijom. „Želim da prikupiš svoje stvari i smesta se vratiš u manastir.“ „Ali, Oče, ja…“ „Naređujem ti“, reče sveštenik ravno, „da se vratiš u manastir smesta.“ „D-da, Oče.“ „E, oproštaj ti neću dati, ali mogao bi da učiniš dobro pokajanje i u znak istoga ponudiš dve desetine molitava uz brojanice. Da li bi želeo moj blagoslov?“ Iskušenik je klimnuo glavom, boreći se da suzbije suze. Sveštenik ga je blagoslovio, ustao, kleknuo pred Sakramentom, uzeo zlatnu posudu i opet je pričvrstio za lanac koji je imao oko vrata. Strpavši sveću u džep, savivši sto i privezavši ga iza sedla, uputio je Frensisu poslednje svečano klimanje glavom, popeo se na svoju kobilu i odjahao da dovrši svoj obilazak ljudi na Velikom postu. Frensis je seo na vreli pesak i plakao. Sve bi bilo jednostavno da je mogao povesti sveštenika do kripte i pokazati mu drevnu sobu, ili da je mogao pokazati kutiju i sav njen sadržaj. i oznaku koju je hodočasnik načinio na onom kamenu. Ali ovaj sveštenik je nosio eukaristiju, pa ga niko ne bi mogao navesti da se na šakama i kolenima spušta u stenama ispunjeni hodnik niti da pretura po sadržaju jedne stare kutije i otpočinje arheološke diskusije; Frensis je znao da ne vredi to ni zatražiti. Čerokijeva poseta je morala biti svečana, dokle god je u zaključanoj posudi nosio ma i jednu hostiju; a kad posuda bude prazna, sveštenik bi možda mogao biti voljan da nešto neformalno sasluša. Nije mogao zameriti Ocu Čerokiju na prebrzo izvedenom zaključku da je Frensis poludeo. Stvarno je bio pomalo ošamućen Suncem, a i zamuckivao je prilično. Ne jedan iskušenik vratio se sa Velikog posta sa pomućenim umom. Nije se imalo šta učiniti sem poslušati komandu i vratiti se. Otpešačio je do skloništa i još jednom zavirio u njega, da se uveri da je ono zaista tamo; onda je pošao po kutiju. Dok je on stigao da ponovo zapakuje kutiju i da se pripremi za polazak, na jugoistoku se pojavila perjanica prašine koja je označavala pristizanje manastirskog donosioca snabdevanja, koji je nosio vodu i kukuruz. Brat Frensis je odlučio da sačeka i dobije svoj deo, pa tek onda da krene na dugo pešačenje kući. U vidno polje uđoše laganim hodom tri magarca i jedan kaluđer; perjanica prašine počinjala je od njih. Vodeći magarac gazio je mukotrpno, pritisnut težinom Brata Fingoa. lako je Fingo imao kapuljaču, Frensis je prepoznao tog kuvarevog pomoćnika po zgrbljenim ramenima i po dugim dlakavim cevanicama koje su visile sa obe strane magarca tako da su se sandale Brata Fingoa skoro

vukle po zemlji. Životinje koje su sledile bile su natovarene malim vrećama kukuruza i mešinama sa vodom. „Giiiiici-gici-gic, prasići! Giii-ci gic!“ dozivao je Fingo, praveći šakama trubu oko usta i šireći poziv za hranjenje prasića preko ruševina kao da nije video da ga Frensis čeka pokraj staze. „Gicigici-gic! - A, tu si ti, Francisko! Mislio sam od tebe da je neka gomila kostiju. Dakle, moramo da te ugojimo za vukove. Evo izvoli, posluži se pomijama od nedelje. Kako ide zanat pustinjački? Hoće li to biti dobra karijera? Samo jednu mešinu vode, pazi, i jednu vreću kukuruza. I pazi se Malicijinih zadnjih nogu; vreme joj je za parenje pa je nešto vesela - šutnula je Alfreda onamo, maločas, krašš! pravo u kolensku čašicu. Oprezno sa njom!“ Brat Fingo je zabacio kapuljaču i smejao se ržući kroz nos dok su se iskušenik i Malicija nadmetali ko će zauzeti bolji položaj. Fingo je nesumnjivo bio najružniji živi čovek, a kad se smejao, ogromni prostor ružičastih desni i grdno velikih zuba različitih boja nije ga činio mnogo šarmantnijim; bio je nenormalac, ali takve vrste da se ne bi mogao nazvati monstrumom. Takav nasledni obrazac bio je prilično čest u zemlji Minesoti odakle je Fingo došao; dovodio je do ćelavosti i vrlo neujednačenog rasporeda melanina, tako da je koža tog visokog mršavog Kaluđera bila pravo šarenilo mrlja crvenih kao goveđa džigerica i mrlja u boji čokolade na albino pozadini. Međutim, njegovo večito dobro raspoloženje u toj meri je nadoknađivalo nedostatke u njegovom izgledu da je čovek posle nekoliko minuta prestajao da ih primećuje; a posle dugog poznanstva, šare Brata Fingoa počinjale su da izgledaju normalne kao šare raznobojnog ponija. Ono što je moglo izgledati užasno da je Fingo bio neki natmuren tip, postajalo je dekorativno maltene kao klovnovska šminka kad je bilo praćeno preobilnim veseljem. Fingo je bio raspoređen u kuhinju, ali to je bilo kazneno raspoređenje, verovatno privremeno. Po zanatu, bio je majstor za duborez u drvetu, pa je normalno radio u stolarskoj radionici. Ali jedan incident u kome je ispoljio suviše individualizma, nešto u vezi sa statuom Blagoslovenog Lajbovica za koju mu je bila data dozvola da je pravi od drveta, naveo je igumana da ga premesti u kuhinju da tamo radi sve dok ne ispolji znake upražnjavanja poniznosti. Dotle je figura Beatusa čekala u drvodeljskoj radionici, napola dovršena. Fingovo cerenje počelo je da bledi dok je proučavao Frensisovo lice, dok je ovaj skidao svoj kukuruz i vodu sa razigrane magarice. „Izgledaš kao bolesna ovca, dečko“, reče on pokajniku. „U čemu je nevolja? Je I’ Otac Čeroki opet zapao u jedan od onih svojih sporih besova?“ Brat Frensis je odmahnuo glavom. „Koliko sam ja mogao da vidim, nije.“ „Onda šta nije u redu? Jesi li stvarno bolestan?“ „Naredio mi je da se vratim u manastir.“ „Šta-aa?“ Fingo je načinio razmah dlakavom cevanicom preko magarca i spustio se nekoliko santimetara do zemlje. Nadnoseći se nad Brata Frensisa, silovito mu je spustio mesnatu ručetinu na rame i zapiljio se dole u Frensisovo lice. „Šta je, žutica?“ „Ne. On misli da sam…“ Frensis se kucnuo prstom po slepoočnici i slegnuo ramenima. Fingo se nasmeja. „Pa, istina je da jesi, ali mi smo to svi znali. Zašto te šalje nazad?“ Frensis je bacio pogled dole, ka kutiji koja je ležala kraj njegovih nogu. „Našao sam neke stvari koje su pripadale Blagoslovenom Lajbovicu. Počeo sam da mu to pričam, ali mi nije verovao. Nije me pustio da mu objasnim. On…“ „Našao si šta?“ Fingo je osmehom pokazao svoju nevericu, a onda pao na kolena i otvorio kutiju, što je iskušenik nervozno posmatrao. Kaluđer je prstom promešao one brkate cilindre u pregradama i zazviždao tiho. „Amajlije brdskih

pagana, a? Ovo je staro, Francisko, ovo je istinski staro.“ Bacio je pogled na belešku na unutrašnjoj strani poklopca. „Kakvo je ovo blebetanje?“ upita, žmirkajući nagore ka neraspoloženom iskušeniku. „Predpotopni engleski.“ „Nikad ga nisam proučavao, sem onoga što u horu pevamo.“ „Ovo je napisao Beatus lično.“ „Ovo!“ Brat Fingo je zurio u belešku, pa u Frensisa, pa opet u belešku. Iznenada je odmahnuo glavom, zaklopio kutiju i ustao. Sad je njegovo cerenje bilo izveštačeno. „Možda je Otac u pravu. Bi će bolje da skokneš nazad da ti Brat Farmaceut skuva jednu čorbu-specijalku od pečuraka. Groznica ti je to. Brate.“ Frensis je slegnuo ramenima. „Možda.“ „Gde si ovo našao?“ Iskušenik je pokazao prstom. „Nekoliko gomila daleko, u onom pravcu. Pomerio sam neke stene. Dogodilo se obrušavanje, pa sam našao jedan podrum. Idi, vidi sam.“ Fingo je odmahnuo glavom. „Čeka me dugo jahanje.“ Frensis je uzeo kutiju i krenuo ka manastiru, a Fingo se vratio svom magarcu, ali posle nekoliko koraka iskušenik je stao i opet pozvao. „Brate Šareni - možeš li odvojiti dva minuta?“ „Možda“, odgovori Fingo. „Za šta?“ „Samo odšetaj do tamo i zaviri u rupu.“ „Zašto?“ „Da bi mogao da kažeš Ocu Čerokiju da li ona stvarno postoji.“ Fingo je zastao sa jednom nogom napola prebačenom preko magarčevih leđa. „Ha!“ Povukao je nogu nazad. „U redu. Ako ne postoji, reći ću tebi.“ Frensis je jedan trenutak posmatrao kako visoki Fingo snažnim koracima zamiče među gomile ruševina i nestaje sa vidika; zatim se okrenuo i pošao vukući noge niz dugi, prašnjavi put ka manastiru, naizmenično žvaćući kukuruz i otpijajući iz mešine. Povremeno se osvrtao. Fingo je bio odsutan mnogo duže od dva minuta. Brat Frensis je već prestao da motri na Fingovo eventualno pojavljivanje, kad se iz ruševina, daleko iza njega, začuo udaljeni povik. Okrenuo se. Razaznao je udaljenu figuru duboresca koji je stajao na jednoj od gomila. Fingo je mahao rukama i glavom silovito klimao na potvrdni način. Frensis je uzvratio tako što je mahnuo rukom, a onda je krenuo umorno svojim putem. Dve nedelje, tokom kojih zamalo nije umro od gladi, imale su i cenu koja se morala platiti. Posle tri-četiri kilometra počeo se teturati. Kad mu je do manastira preostalo još oko kilometar i po, onesvestio se pokraj puta. Tek u kasno popodne ga je Čeroki, koji se jašući vraćao sa svoga obilaska, primetio kako tamo leži, sjahao brzo i umivao mladića sve dok se ovaj nije postupno vratio svesti. Tokom svoga povratka Čeroki se susreo sa magarcima za snabdevanje, zastao, i čuo Fingov izveštaj koji je potvrđivao otkriće Brata Frensisa. lako nije bio spreman da poveruje da je Frensis otkrio išta stvarno važno, sveštenik je žalio zbog toga što je ranije prema ovom mladiću ispoljio nestrpljenje. Primetivši kutiju koja je ležala nadomak njih, i čiji je sadržaj bio napola prosut po drumu, potom bacivši pogled na cedulju u poklopcu, dok je Frensis sedeo ošamućen i zbunjen na ivici staze, Čeroki je zaključio da dečakove ranije koještarije ipak može smatrati posledicom romantične imaginacije a ne ludila niti delirijuma. Kriptu nije obišao niti je pažljivo ispitao sadržinu kutije, ali bilo je očigledno bar to da je dečko pogrešno interpretirao stvarne događaje a ne opisivao halucinacije pri ispovedanju. „Možeš da dovršiš svoju ispovest čim se vratimo“, rekao je Iskušeniku blago, pomažući mu da se popne na leđa kobile, iza sedla. „Mislim da ti mogu dati oproštaj ako ne insistiraš na ličnim porukama od svetaca. A?“ Brat Frensis je u tom momentu bio suviše slab da insistira na bilo čemu.

4 „Dobro si postupio“, humnuo je iguman konačno. Već je nekih pet minuta polako koračao po svojoj radnoj sobi, pokazujući na svome širokom seljačkom licu debelo nabrano mišićavo mrštenje, dok je Otac Čeroki nervozno sedeo na ivici svoje stolice. Ni jedan od te dvojice sveštenika nije progovorio još od trenutka kad je Čeroki ušao u ovu prostoriju odazivajući se pozivu svoga gospodara; sad, kad je Iguman Arkos konačno progunđao te reči, Čeroki je malo poskočio. „Dobro si postupio“, ponovi iguman, zastajući u centru sobe i žmirkajući ka svome zameniku, koji je najzad počeo da se opušta. Bila je skoro ponoć i Arkos se spremao da se povuče i da odspava satdva pre jutarnje službe. Još vlažan i razbarušen od malopređašnjeg uskakanja u bure sa vodom za kupanje, podsećao je Čerokija na čoveka koji se preobrazio u medveda a zatim se nepotpuno vratio u ljudsku formu. Na sebi je imao odeždu od kojotove kože, a jedini nagoveštaj njegovog službenog položaja bio je grudni krst smešten u crno krzno na njegovim prsima koji je odsevao svetlošću sveće kad god bi se iguman okrenuo ka radnom stolu. Nad čelo mu se nadnosila mokra kosa, pa je u tom momentu, sa svojom kratkom isturenom bradom i tim kojotskim kožama, manje ličio na sveštenika a više na vojnog zapovednika punog suzbijenog bojnog gneva zbog nedavnog napada. Otac Čeroki, poreklom od jedne porodice barona iz Denvera, imao je sklonost da formalno reaguje na službenu funkciju ljudi sa kojima je dolazio u dodir, naime da učtivo govori oznakama službenog položaja a pri tome da sebi ne dopušta da vidi čoveka koji nosi te oznake, i u tom pogledu ponašao se u skladu sa običajima na dvorovima mnogih epoha. Tako je Otac Čeroki uvek održavao i formalno srdačne odnose sa prstenom i grudnim krstom, sa službenim položajem svoga igumana, dopuštajući sebi da vidi Arkosa čoveka samo u najmanjoj mogućoj meri. To je bilo prilično teško izvesti pod sadašnjim okolnostima, kad se Velečasni Otac Iguman tek vratio sa kupanja tako da je po svojoj radnoj sobi tapkao bosim stopalima. Videlo se da je upravo rezao žuljeve i zasekao suviše duboko: jedan nožni palac bio mu je krvav. Čeroki je nastojao da to ne primećuje, ali se osećao vrlo nelagodno. „Ti znaš o čemu govorim?“ zarežao je iguman nestrpljivo. Čeroki je oklevao. „Da li biste mogli, Oče Igumane, biti konkretni možda mislite na nešto što sam čuo samo tokom ispovesti?“ „A? O! Pa, đavo me je sigurno opseo! Ti si čuo njegovu ispovest, to sam čisto zaboravio. Pa, zatraži da ti ispriča ponovo, da bi mogao da razgovaraš… mada Nebo zna da se o tome i onako već priča po ćelom manastiru. Ne, nemoj sad da ideš kod njega. Ja ću ti reći, a na ono što je već zapečaćeno, ne odgovaraj. Video si ono tamo?“ Iguman Arkos je odmahnuo rukom prema svom stolu po kome je sadržina kutije Brata Frensisa bila rasprostrta radi pregleda. Čeroki je polako klimnuo glavom. „Kad je pao, to mu je ispalo pokraj puta. Pomogao sam da se to skupi, ali nisam pažljivo zagledao.“ „Pa, znaš li šta on tvrdi da je to?“ Otac Čeroki je skrenuo pogled. Činilo se da to pitanje nije čuo. „U redu, u redu“, režao je iguman, „nije važno šta on tvrdi da te stvari predstavljaju. Prosto idi i sam pažljivo pogledaj pa odluči šta ti misliš da predstavljaju.“ Čeroki je otišao, nagnuo se nad sto i pregledao hartije pažljivo, jednu po jednu, dok je iguman hodao i pričao dalje, navodno svešteniku, a ustvari napola sebi. „Nemoguće! Dobro si postupio što si ga poslao nazad pre nego što je uspeo da otkrije još. Ali naravno to nije najgori deo. Najgori deo je taj starac o kome on truća. Tu je stvar postala pregusta. Ne znam ništa što bi našoj stvari moglo naneti toliko štete kao poplava neubedljivih „čuda“.

Nekoliko stvarnih događaja, to svakako! Mora biti dokazano da je svojim dejstvom Beatus izazvao čudesne pojave - da bi do kanonizacije moglo doći. Ali može se i preterati! Vidi Blagoslovenog Čanga - postao beatus pre dva stoleća, nikad nije kanonizovan za sveca - bar ne dosad. A zašto? Njegov red je ispoljio previše živu želju, eto zato. Kad god je neko preboleo kašalj, to je bilo čudesno izlečenje od strane blagoslovenoga. Vizije u podrumu, evokacije na zvoniku; zvučalo je to više kao kolekcija priča o duhovima, nego kao spisak čudesnih događaja. Možda su dva ili tri događaja imala istinsku vrednost, ali tamo gde je toliko pleve… dakle?“ Otac Čeroki diže pogled. Zglavkovi njegovih šaka pobeleli su na ivici stola, a na licu mu se čitala napetost. Izgledalo je da nije slušao. „Izvinite, Oče Igumane?“ „Pa, isto bi se moglo dogoditi i ovde, eto šta“, reče iguman nastavljajući svoje lagano tapkanje tamo-amo. „Prošle godine u pitanju je bio Brat Nojon i njegova čudesna dželatska omča. Ha! A godinu dana pre toga Brat Smirnov čudesno se izlečio od kostobolje - kako? - tako što je dotakao nešto što je verovatno relikt našeg Blagoslovenog Lajbovica, kažu mladi zvekani. A sad ovaj Frensis, sreo on hodočasnika - koji je obučen u šta? - u kilt od upravo one sargije koju su navukli Blagoslovenom Lajbovicu preko glave pre nego što su ga obesili. A za opasač koristi šta? Konopac. Koji konopac? Ahaa, upravo onaj kojim…“ Zastao je i pogledao u Čerokija. „Po tom tvom praznom pogledu jasno mi je da ovo još nisi čuo? Nisi? U redu, onda ne možeš reći. Ne, ne, Frensis nije rekao to. Sve što je rekao bilo je…“ Iguman Arkos pokuša da unese nešto visine i istanjenosti u svoj inače grubi glas. „Sve što je Brat Frensis rekao bilo je - ‘Sreo sam jednog sitnog starca, i mislio sam da je hodočasnik na putu ka manastiru zato što je u tom pravcu išao, i taj je nosio jedan stari džak od sargije vezan oko pojasa komadom konopca. I na kamenu je napravio znak, i taj znak je izgledao ovako.’ „ Iz džepa svoje krznene odežde Arkos je izvukao list pergamenta i podigao ga u svetlost sveće, ka Čerokijevom licu. Pritom je i dalje pokušavao, sa minimalnim uspehom, da imitira Brata Frensisa; „’I ja nisam mogao shvatiti šta ti znaci znače. Možete li vi?’„ Čeroki je zurio u simbole i potom odmahnuo glavom. „Nisam pitao tebe“, reče Arkos svojim normalnim, grubim glasom. „Frensis je to rekao. Nisam ni ja znao.“ „Sad znate?“ „Sad znam. Neko je potražio po knjigama. Ovo je lamedh, a ovo je sadhe. Hebrejska slova.“ „Sadhe lamedh?“ „Ne. S desna na levo. Lamedh sadhe. Slovo el. a onda zvuk ‘ts’. Kad bi imalo znake za samoglasnike, moglo bi biti ‘luts’, ‘lots’, ‘lets’, ‘lac’, ‘lic’, bilo šta tako1. Kad bi se izvesna slova unela između ta dva znaka, moglo bi to zvučati kao LIH - pogodi ko.“ „Iajbo… O, ne!“ „O, da! Brat Frensis na to nije pomislio. Neko drugi jeste pomislio. Brat Frensis nije razmišljao o sargiji navučenoj preko glave i o konopcu za vešanje; jedan od njegovih drugara je porazmislio. I šta se događa? Već noćas, čitav iskušenički deo zuji od slatke pričice da je Frensis tamo napolju sreo samoga Blagoslovenog i da je Blagosloveni otpratio dečka do mesta gde je to bilo i saopštio mu da će naći svoju vokaciju.“ Zbunjeno mrštenje preletelo je preko Čerokijevog lica. „Da li je Brat Frensis to rekao?“

„NIJEEE!“ grmnu Arkos. „Zar nisi slušao? Frensis takve stvari nije govorio. Želeo bih da jeste, tako mi smole; tada bih SREDIO tog nevaljalca! Ali on to priča slatko-i-prosto, prilično priglupo, zapravo, i dopušta da drugi učitaju značenja. Ja još nisam s njim lično popričao. Poslao sam Upravnika Memorabilija da izvuče njegovu priču.“ „Biće bolje da ja porazgovaram sa Bratom Frensisom“, promrmlja Čeroki. „Učini to! Kad si ušao, još sam se dvoumio da li da te živog ispečem ili ne. Mislim, zato što si ga poslao u manastir. Da si ga pustio da ostane tamo u pustinji, ne bi nam sad kružila ova fantastična lupetanja. 1 Prve tri pretpostavljene reči imale bi na engleskom određena značenja: Joots, lots, let’s“ „plen, mnogo, hajdemo“. (Prim.prev.) Ali, s druge strane, da je ostao tamo, ko zna šta je još mogao iskopati iz tog podruma. Mislim da si dobro postupio što si ga uputio ovamo.“ Čeroki, koji tu odluku nije bio doneo iz takvih razloga, sad je zaključio da je ćutanje najbolja politika. „Razgovaraj s njim“, zarežao je iguman. „Onda ga pošalji meni.“ Negde oko devet sati ujutro tog blistavog ponedeljka. Brat Frensis je bojažljivo zakucao na vrata igumanove radne sobe. Jedna noć dobrog sna na tvrdom slamnom ležaju u njegovoj dobro znanoj staroj ćeliji, i nekoliko zalogaja nesviknutog doručka, možda nisu učinili nikakva čuda za njegova izgladnela tkiva, niti potpuno uklonili vrelu ošamućenost iz njegovog mozga, ali taj relativan luksuz ipak mu je vratio jasnoću uma dovoljnu da uoči da ima razloga za strah. Bio je, zapravo, prestravljen, tako da njegovo prvo kucanje na igumanova vrata niko nije čuo. Ni sam Frensis ga nije mogao čuti. Posle nekoliko minuta skupio je hrabrost da opet zakuca. „Benedicamus Domino.“ „Deo? gratias?“ upita Frensis. „Uđi, dečače moj, uđi!“ doviknuo mu je jedan prijatni glas koji je, posle nekoliko sekundi čuđenja, Frensis sa zaprepašćenjem prepoznao kao glas njegovoga suverenog igumana. „Okreneš malu jabuku na vratima, sine moj“, rekao je taj isti prijateljski glas pošto je Brat Frensis nekoliko sekundi ostao pred vratima, držeći prste još uvek sa zglavcima u položaju za kucanje. „D-d-da…“ Frensis je jedva dodirnuo jabuku na vratima, ali kleta vrata su se, ipak otvorila; on se bio nadao da će biti čvrsto zaglavljena. „Gospodar Iguman je pp-poslao po - mene?“ zacijukao je iskušenik. Iguman Arkos’je nabrao usne i polako klimnuo glavom. „Mmmmm—da, Gospodar Iguman je poslao po - tebe. Pa, uđi i zatvori vrata.“ Brat Frensis je uspeo da zatvori vrata, posle čega je ostao drhteći u sredini sobe. Iguman se poigravao nekima od onih žičano-brkatih stvarčica iz stare kutije za alat. „Ili bi možda više odgovaralo“, reče Iguman Arkos, „da si ti pozvao Velečasnog Oca Igumana. Sad kad ti je Proviđenje ukazalo toliku milost i kad si postao toliko slavan, e?“ Nasmešio se uspokojavajućim načinom. „He-he?“ nasmeja se Brat Frensis upitno. „O, n-n-ne, moj Gospodaru.“ „Ne poričeš da si stekao slavu preko noći? Da te je Proviđenje odabralo da otkriješ OVU…“ širokim razmahom ruke pokazao je relikvije na stolu“… ovu kutiju STARUDIJA, kako ju je njen

raniji vlasnik, nesumnjivo opravdano, nazvao?“ Iskušenik je bespomoćno zamucao, i nekako uspeo da to okonča širokim osmehom. „Imaš sedamnaest godina i jasno je da si idiot, zar ne?“ „To je nesumnjivo istina, moj Gospodaru Igumane.“ „Koje opravdanje misliš da ponudiš za to što smatraš da si pozvan Religiji?“ „Nikakvo opravdanje, Magister meus.“ „Aha? Tako? Znači osećaš da nisi pozvan da stupiš u ovaj red?“ „O, jesam!“ jeknu iskušenik. „Ali opravdanje ne nudiš?“ „Nikakvo.“ „Kretenu mali, pitam te za razlog. Pošto nikakav razlog ne navodiš, pretpostavljam da si spreman da porekneš da si ikoga sreo u pustinji prekjuče, da kažeš da si se spotakao o ovu - ovu kutiju STARUDIJA bez ičije pomoći, i da je ono što sam od drugih slušao samo - buncanje u groznici?“ „O, ne, Dom Arkose!“ „O, ne, šta?“ „Ne mogu poricati ono što sam sopstvenim očima video, Velečasni Oče.“ „Znači, ipak jesi sreo nekog anđela - ili je to bio neki svetac? - ili možda još ne svetac? - i on ti je pokazao gde da tražiš?“ „Nikad nisam rekao da je bio…“ „I ovo je tvoje opravdanje za uverenje da imaš instinsku vokaciju, zar ne? Tvrdnja da ti je taj, taj, hoćemo li ga zvati ‘stvor’? - govorio o nalaženju glasa, i označio kamen svojim inicijalima, i rekao ti da je to ono za čim tragaš, i kad si zavirio ispod - OVO je bilo tamo. A?“ „Da, Dom Arkos.“ „Kakvo je tvoje mišljenje o tvojoj gnusobnoj taštini?“ „Moja gnusobna taština je uistinu neoprostiva, moj Gospodaru i Učitelju.“ „Zamišljati da si dovoljno važan da su tvoja dela neoprostiva, to je još ogromnija taština“, zagrme suvereni vladalac manastira. „Moj Gos’daru, ja sam uistinu crv.“ „Vrlo dobro, potrebno je da samo porekneš ono o hodočasniku. Niko drugi nije takvu osobu video, znaš. Koliko razumem on je navodno bio krenuo u ovom pravcu? Čak je rekao da bi mogao zastati ovde? I raspitivao se o manastiru? Da? A kud je onda nestao, ako je ikad postojao? Niko takav nije ovuda prošao. Brat koji je u to vreme bio na dužnosti u kuli osmatračnici nije ga video. E? Jesi li sad spreman da priznaš da si ga samo zamišljao?“ „Kad ne bi stvarno postojale dve oznake na tom kamenu gde je on… onda bih možda mogao…“ Iguman je sklopio oči i uzdahnuo umorno. „Oznake su tamo - ali jedva vidljive“, priznao je. „Mogao si i ti sam da ih načiniš.“ „Ne moj Gos’daru.“ „Hoćeš li priznati da si izmislio tog starog stvora?“ „Ne, moj Gos’daru.“ „Vrlo dobro, znaš li šta će ti se sad dogoditi?“, „Da, Velečasni Oče.“ „Onda se pripremi da to primiš.“ Drhteći, iskušenik je prikupio mantiju sebi oko struka i nagnuo se preko stola. Iguman je izgukao jedan stameni lenjir od hikori drveta iz fioke, oprobao ga na svom dlanu, a onda žestoko raspalio Frensisa po stražnjici. „Deo gratias!“, uzvratio je iskušenik poslušno, jeknuvši samo malo. „Raspoložen si da se predomisliš, dečače moj?“ „Velečasni Oče, ne mogu poricati…“ PLJAS! „Deo gratias!“ PLJAS!

„Deo gratias!“ Deset puta je ova jednostavna ali bolna litanija ponovljena; Srat Frensis je, kao što se od njega i očekivalo, izlajavao svoju zahvalnost Nebu za svaku žareću pouku o poniznosti. Posle desetog udarca iguman je zastao. Brat Frensis je bio na vrhovima prstiju i malčice je poskakivao. Suze su mu curile iz uglova stisnutih očiju. „Dragi moj Brate Frensise“, reče Iguman Arkos, „jesi li sasvim siguran da si video tog starca?“ „Siguran“ cijuknu on, čeličeći se da dobije još. . Iguman Afkos je kliničkim pogledom osmotrio mladića, onda obišao oko svog stola i seo humnuvši. Neko vreme je besno zurio u list pergamenta sa slovima. „Šta misliš, ko je to mogao biti?“ promrmlja Iguman Arkos rasejano. Brat Frensis je otvorio oči, što je dovelo do kratkotrajnog prosipanja vode. „A, ubedio si me, dečače, i utoliko gore po tebe.“ Frensis ništa nije rekao, ali se u sebi molio da se potreba da svoga suverena uverava u svoju istinoljubivost ne pojavi često. Poslušao je nervozni gest svoga igumana i spustio tuniku. „Možeš da sedneš“, reče iguman, čije je ponašanje postalo, ako ne srdačno, onda bar nemarno. Frensis je pošao do naznačene stolice, napola se spustio u nju, ali je onda žmirnuo bolno i opet ustao, „Ako je Velečasnom Ocu Igumanu svejedno…“ „U redu, onda stoj. I onako te neću dugo zadržati. Ići ćeš napolje i dovršićeš svoj Post.“ Zastao je, primetivši da se iskušenikovo lice malo razvedrilo. „A ne, nećeš!“ odrezao je. „Nećeš se vratiti na isto mesto. Trampićeš pustinjačka mesta sa Bratom Alfredom; više ne smeš da ideš blizu onih ruševina. Dalje, zapovedam ti da o ovoj stvari više ni sa kim ne razgovaraš, sem sa svojim ispovednikom i sa mnom, iako je. Nebo zna, šteta već učinjena. Znaš li šta si izazvao?“ Brat Frensis je odmahnuo glavom. „Pošto je juče bila nedelja. Ve lečasni Oče, od nas se nije tražilo da ćutimo, pa sam prilikom rekreacije samo odgovarao na pitanja drugova. Mislio sam…“ „Pa, tvoji drugovi su skuvali vrlo slatko objašnjenje, sine moj. Da li si znao da si tamo sreo lično Blagoslovenog Lajbovica?“ “ Frensisovo lice jedan momenat bejaše prazno; onda on opet odmahnu glavom. „O, ne, moj Gos’daru Igumane. Siguran sam da to nije mogao biti on. Blagosloveni Mučenik ne bi uradio onako nešto.“ „Ne bi uradio onako šta?“ „Ne bi gonio čoveka i pokušavao da ga udari štapom na čijem je jednom kraju ekser.“ Iguman je obrisao usta da bi sakrio nehotični osmeh. Uspeo je da već sledećeg momenta poprimi misaon izraz. „A, sad, to nisam znao. Tebe je gonio, zar ne? Da, to sam i mislio. Rekao si’svojim kolegama iskušenicima i taj deo? Jesi, a? E pa vidiš, oni nisu smatrali da to isključuje mogućnost da je on Beatus. E sad ja sumnjam da ima vrlo mnogo ljudi koje bi Beatus jurio motkom, ali…“ Prekinuo je, jer videći izraz na iskušenikovom licu nije mogao a da se ne nasmeje. „Dobro, sine - ali šta misliš, ko je to mogao biti?“ „Mislio sam da je to možda hodočasnik koji se zaputio da poseti naše svetilište. Velečasni Oče.“ „To još nije svetilište i ne smeš ga tako nazivati. A u svakom slučaju nije bio to, ili bar nije to učinio. A nije ni prošao pored naših kapija, sem ako osmatrač nije spavao. A iskušenik koji je bio na osmatračnici poriče da je spavao, mada priznaje da je tog dana bio pospan. Šta, dakle, ti pretpostavljaš?“ „Ako će mi Velečasni Otac Iguman oprostiti, bio sam i ja nekoliko puta na straži.“ „I?“

„Pa, kad je sunčan dan i ne kreće se ništa sem lešinara, posle nekoliko časova čovek počne prosto da gleda gore, ka lešinarima.“ „A to ti počneš, je li? Kad treba da paziš na stazu!“ „I ako suviše dugo zurite u nebo, onda vam se um nekako isprazni - ne da stvarno zaspite, nego ste, onako, preokupirani.“ „Znači to ti radiš kad si na straži, je li?“ zareža iguman. „Ne obavezno. Mislim, ne, Velečasni Oče, ne bih ja ni znao da mi se to desilo, valjda. Brat Dže mislim - jedan brat koga sam jednom odmenio bio je takav. Čak nije ni znao da je došlo vreme da se osmatrač menja. Prosto je tako sedeo u kuli i otvorenih usta zurio u nebo. Ošamućen.“ „Jeste, a prvi put kad se ti budeš tako skamenio, naići će paganska ratna horda iz zemlje Jutah, poubijaće nekoliko baštovana, porušiće nam sistem za irigaciju, upropastiti useve, i nabacati stene u bunar, pre nego što uzmognemo da počnemo sa odbranom. Zašto izgledaš tako - a, zaboravio sam - ti si bio rođen u Jutahu pa si pobegao, zar ne? Ali nije bitno, moglo bi se desiti, možda, da si u pravu za stražara - kako je mogao da mu promakne prolazak tog starca, mislim. Siguran si da je to bio samo jedan običan starac - ništa više? Nije bio anđeo? Niti blagosloveni?“ Iskušenikov pogled je, zanet u misli, otplovio ka plafonu, zatim se hitro spustio na lice njegovog gospodara. „Da li anđeli i sveci bacaju senku?“ „Da - mislim, ne. Mislim - otkud ja znam! Senku je bacao, zar ne?“ „Pa… bila je to tako mala senka da se jedva mogla videti.“ „Šta?“ „Zato što je bilo blizu podneva.“ „Imbecilu! Ne pitam ja tebe da mi kažeš šta je on bio. Znam ja vrlo dobro šta je on bio, ako si ga uopšte video.“ Iguman Arkos je pesnicom više puta lupio po stolu radi naglašavanja reči. „Želim da znam da li si ti Ti! -apsolutno siguran da je to bio samo jedan običan starac!“ Ovaj pravac ispitivanja delovao je na Brata Frensisa zbunjujuće. U njegovom umu, granica između stvari prirodnih i stvari natprirodnih nije bila označena nekom čistom pravom linijom, nego pre jednom prelaznom zonom sumraka. Neke stvari bile su očigledno prirodne, a neke druge očigledno natprirodne, ali između tih ekstrema postojao je region konfuzije (njegove sopstvene) - zona vanprirodnog, gde su stvari načinjene od obične zemlje, vazduha, vatre i vode ispoljavale uznemirujuću tendenciju da se ponašaju kao Stvari. Za Brata Frensisa, u taj region spadalo je sve što je on mogao videti ali ne i razumeti. Sem toga. Brat Frensis nikad nije bio „apsolutno siguran“, kako je od njega iguman zatražio da bude, da išta razume baš dobro. Tako je, već samim postavljanjem pitanja apsolutne sigurnosti, Iguman Arkos nehotice bacio iskušenika u zonu sumraka, u onu istu perspektivu iz koje je starčeva prva pojava izgledala poput beznoge crne crtice koja migolji usred jezera toplotnih iluzija na stazi, u istu perspektivu koja se za trenutak pojavila kad se iskušenikov svet suzio tako da je u njemu ostala samo šaka koja nudi česticu hrane. Ako je neko nadljudsko stvorenje odabralo da se maskira u ljudsko biće, kako bi on mogao da prozre tu masku, ili da nasluti da maska postoji? Ako takvo biće ne bi želelo da ga iko prozre, zar se ne bi setilo da baci senku, ostavi otiske stopala, jede hleb i sir? Zar ne bi moglo i da žvaće začinski list, pljune na guštera, seti se da imitira reakcije smrtnika koji je zaboravio da obuče sandale pre stupanja na vrelo tlo? Frensis nije bio spreman da ocenjuje inteligenciju ili dosetljivost paklenih ili rajskih bića, ili da nagađa o obimu njihovih glumačkih sposobnosti, iako je pretpostavljao da su takva stvorenja ili pakleno pametna ili rajski pametna. Samim postavljanjem pitanja iguman je odredio prirodu Frensisovog odgovora, koja je bila: baviti se tim pitanjem kojim se ranije nije bavio. „Dakle, dečko?“

„Moj Gos’daru Igumane, vi ne pretpostavljate da je on mogao biti…“ „Ja od tebe tražim da ne pretpostavljaš. Tražim da budeš ravno siguran. Da li je bio ili nije bio obična osoba od krvi i mesa?“ Bilo je to zastrašujuće pitanje. To što je pitanje silazeći sa usana osobe tako uzvišene kao što je njegov suvereni iguman dobilo uvećano dostojanstvo, činilo ga je još više zastrašujućim, iako je mogao jasno videti da mu njegov vladalac to pitanje postavlja samo zato što želi jedan određeni odgovor. Taj odgovor je iguman priželjkivao prilično žestoko. Ako ga je tako žestoko priželjkivao, znači da pitanje mora biti važno. Ako je pitanje jednom igumanu važno, onda je više nego važno za Brata Frensisa koji ne sme pogrešiti. „Ja - ja mislim da je bio od mesa i krvi, Velečasni Oče, ali ne baš ‘običan’. U ponekom pogledu bio je prilično neobičan.“ “U kom pogledu?“ upita Iguman Arkos oštro. „Na primer - kako je pravo mogao da pljune. A mislim da je mogao i da čita.“ Iguman je sklopio oči i protrljao slepoočnice, očito ogorčen. Kako je maločas lako mogao prosto reći dečaku da je taj njegov hodočasnik bio nekakva skitnica, a onda mu zapovediti da misli tako a ne drukčije. Ali dopustivši dečaku da uvidi da se tu može postaviti pitanje, učinio je takvu komandu neefektnom još pre nego što ju je izgovorio. Ako se ljudskoj misli uopšte može zapovedati, može joj se jedino narediti da ide putevima koji su i inače u skladu sa razumom; ako narediš suprotno, misao neće poslušati. Kao i svi mudri vladaoci, Iguman Arkos nije izdavao zapovesti uzalud, kad je bilo moguće ne poslušati a nemoguće nametnuti sprovođenje naređenja. Bolje je gledati na drugu stranu nego izdavati zapovesti uzaludno. Postavio je pitanje na koje ni sam ne bi mogao razumno odgovoriti, pošto tog starca nikad nije video, pa je prema tome izgubio pravo da propiše kako odgovor mora glasiti. „Izlazi napolje“, reče on najzad, ne otvarajući oči.

5 Donekle zbunjen komešanjem u manastiru, tog istog dana vratio se Brat Frensis u pustinju da dovrši svoj Veliki post u prilično tužnoj samoći. On je očekivao da će ostaci izazvati neko uzbuđenje, ali iznenadilo ga je preterano interesovanje koje su svi pokazali za starog lutalicu. Frensis je o tom starcu govorio prosto zbog uloge koju je starac odigrao, slučajno ili voljom Proviđenja, u kaluđerovom nehotičnom otkrivanju kripte i ostataka u njoj. Hodočasnik je bio, sa Frensisovog stanovišta, samo sporedni element u jednoj šemi nalik na mandalu2 u čijem centru su ležale relikvije jednog sveca. Ali njegovi kolege iskušenici kao da su se više zanimali za hodočasnika nego za relikvije, a čak i iguman ga je pozvao da ga ispituje ne o kutiji nego o tom starcu. U vezi sa starcem postavili su mu stotinu pitanja na koja je mogao odgovoriti samo: „Nisam primetio“, ili „Nisam baš u tom trenutku gledao“, ili „Ako je to rekao, ne pamtim“, a neka od tih pitanja bila su malo uvrnuta. Zato se on pitao: Da ii je trebalo da primetim? Da li sam bio toliko glup da ne gledam šta radi? Zar nisam dovoljno pazio na njegove reči? Jesam li propustio nešto važno zato što sam bio ošamućen? O tome je sumorno razmišljao u tami dok su vuci lunjali oko njegovog novog logorišta i ispunjavali noć svojim zavijanjem. Uhvatio je sebe kako O tome razmišlja i tokom onih perioda dana koji su bili određeni za molitve za duhovna vežbanja u vezi sa Velikim postom opredeljivanja, pa je to i priznao pri ispovedanju Nastojniku Čerokiju kad je ovaj dojahao u obilazak sledeće nedelje. „Ne treba da dopustiš da te romantične maštarije drugih uznemiravaju; imaš dovoljno nevolja i sa sopstvenima“, rekao mu je sveštenik kad ga je prvo izgrdio zbog zanemarivanja vežbi i molitava. „Oni pitanja ne smišljaju na bazi onoga što bi moglo biti istinito’, takva pitanja oni izmućkavaju na bazi onoga što bi moglo biti senzacionalno kad bi kojim slučajem bilo istinito. Smešno je to! Mogu ti reći da je Velečasni Otac Iguman naredio čitavom iskušeničkom delu manastira da obustavi razgovore o toj stvari.“ Samo trenutak kasnije Čeroki je, na nesreću, dodao: „Stvarno nije bilo na tom starcu ništa što bi nagovestilo natprirodnost - a? Nije bilo?“ sa samo najblažim tragom nade u glasu kojim je to pitao. To pitanje je sebi i Brat Frensis postavljao. Ako je ikakvih nagoveštaja natprirodnosti i bilo, on ih nije primetio. Ali, opet, sudeći po broju pitanja na koja nije mogao odgovoriti, on baš i nije mnogo primetio. 2 Mandala, istočnjački vizuelni simbol nalik na krug iz čijeg centra se šire simetrične šare. Mandala simbolizuje centar svesti ili centar sveta. (Prim.prev.) To izobilje pitanja stvorilo je u njemu utisak da je njegovo neuspešno posmatranje bilo, na neki način, krivica. Svojevremeno, kad je otkrio sklonište, osetio je zahvalnost prema tom hodočasniku. Ali događaje ipak nije interpretirao samo sa stanovišta svojih interesa, svoje želje da nađe makar i mrvicu dokaza da je čitav svoj život posvetio manastirskom trudu ne toliko svojom voljom koliko milošću božjom, koja je njegovoj volji dala moć, ali ne i prinudu, da se valjano opredeli. Možda su ovi događaji imali mnogo veći značaj koji je on, totalno obuzet svojim interesovanjima, prevideo. Kakvo je tvoje mišljenje o tvojoj gnusobnoj taštini? Moja gnusobna taština je, moj Gos’danj, kao taština one mačke iz priče koja je studirala ornitologiju.

Njegova želja da položi svoju konačnu, večnu zakletvu - nije li ona bila srodna motivima mačora koji je postao ornitolog? - samo da bi u slavnom svetlu prikazao svoju ornitofagiju, da bi ezoterično proždirao Penthestes atricapillus a nikad miševe. Jer, baš kao što je taj mačor bio od Prirode pozvan da bude pticožder, tako je i Frensis bio svojom prirodom pozvan da gladno proždire svako znanje koje se tada predavalo; pošto nije bilo drugih škola sem monaških, obukao je prvo mantiju kandidatsku, zatim iskušeničku. Ali gajiti slutnje da ga je i Bog, a ne samo Priroda, pozvao da postane zakleti kaluđer ovog reda? Šta je drugo mogao? Nije se mogao vratiti u svoju domovinu, Jutah. Kao malo dete prodat je jednom šamanu, koji je nameravao da ga obuči za svog slugu i pomagača. Pošto je pobegao, nije se mogao vratiti, sem da se suoči sa jezivom plemenskom „pravdom“. Ukrao je šamanovu imovinu (naime, sebe samog); u Jutahu je lopovska profesija bila ugledna, ali biti uhvaćen - to je predstavljalo smrtni zločin u slučaju kad je žrtva krađe bio plemenski čarobnjak. Sem toga, Frensis se ne bi rado opet spustio u relativno primitivan život nepismenog pastirskog naroda, posle školovanja stečenog u manastiru. Šta je preostajalo? Kontinent bejaše retko naseljen. Pomislio je na zidnu mapu u manastirskoj biblioteci i na škrto prisustvo šrafiranih zona na njoj, koje su označavale regione - ako ne civilizacije, ono bar građanskog reda, gde je preovladavala neka forma zakonitog suvereniteta jača od plemenske. Ostatak kontinenta bio je naseljen, veoma razređeno, narodom šuma i ravnica; ti ljudi većinom su bili ne divljaci nego prost narod povezan u klanove i organizovan u malene zajednice tu i tamo, a živeli su od lova, skupljaštva, i primitivne poljoprivrede; njihova stopa nataliteta bila je jedva dovoljna (ostavljajući po strani rađanje monstruma i nenormalaca) da održi istu brojnost populacije. Glavne ekonomske aktivnosti na kontinentu, izuzimajući neke primorske regione, sastojale su se od lova, obrađivanja zemlje, ratovanja i čarobnjaštva - a ovo poslednje bilo je najperspektivnija „industrija“ za svakog mladića koji je imao mogućnost da bira zanimanje i koji je na umu kao primarne ciljeve imao maksimalno bogatstvo i maksimalni prestiž. Školovanje koje je Frensis u manastiru dobio nije ga pripremilo ni za šta što bi moglo biti od praktične koristi u jednom mračnom, neznalačkom svetu mukotrpnog svakodnevnog rada, gde pismenost nije ni postojala i gde, shodno tome, pismeni mladić nije bio od koristi zajednici sem ako je mogao takođe i da obrađuje zemlju, ratuje, lovi ili ako je imao specijalni talenat za međuplemenske krađe ili za otkrivanje vode i upotrebljivog metala. Čak i u tim međusobno jako udaljenim kraljevinama gde je postojala neka vrsta državnog poretka, činjenica da je pismen ne bi Frensisu nimalo pomogla ako bi morao živeti odvojeno od Crkve. Doduše, sitni baroni su ponekad zapošljavali po jednog ili dvojicu pisara, ali takvi slučajevi bili su retki do zanemarljivosti, a i kad bi se takvo mesto pojavilo popunio bi ga neki kaluđer, isto toliko verovatno kao i neki svetovnjak odškolovan u manastiru. Jedina potražnja za pisarima i sekretarima postojala je unutar same Crkve, čija je tanušna hijerarhijska mreža bila razapeta preko kontinenta (a ponekad i do vrlo dalekih obala, mada su poglavari inostranih dioceza bili praktično autonomni vladaoci, podvrgnuti Svetoj Stolici u teoriji ali retko u praksi, odsečeni od Novog Rima ne toliko šizmom koliko retko prelaženim okeanima) tako da se mogla održati samo putem komunikacijske mreže. Crkva je postala, čistom koincidencijom i bez ikakve svoje namere da to bude, jedini kanal prenošenja vesti od mesta do mesta širom kontinenta. Ako bi na severoistoku izbila kuga, jugozapad je ubrzo saznavao za to, kroz uzgredne priče i prepričavanja crkvenih glasnika koji su išli ka Novom Rimu ili se iz njega vraćali.

Ako bi na dalekom severozapadu nekoj hrišćanskoj diocezi zapretila infiltracija nomada, lako bi se moglo desiti da uskoro sa predikaonica daleko na jugu i istoku počne čitanje enciklike, papskog pisma svim vernicima, u kome bi moglo biti dato upozorenje na tu opasnost i zatim pružen apostolski blagoslov „Ijudima svakog društvenog položaja, ako su samo vični oružju, koji, imajući sredstva potrebna za preduzimanje ovog putovanja, mogu biti pobožno naklonjeni da ga i preduzmu, sa ciljem da se zakunu na vernost Našem voljenom sinu, N-u, zakonitom vladaru tog mesta, za onoliki period vremena koliko može izgledati potrebno da bi se tamo održavale stojeće armije radi odbrane Hrišćana od sve veće horde pagana čije je bezobzirno divljaštvo mnogima poznato i koji su, na Našu najveću žalost, mučili, ubili i pojeli one sveštenike božje koje smo im Mi Sami poslali sa Rečju,da bi mogli kao jagnjad da uđu u tor sa Jagnjetom čijeg stada na Zemlji smo Pastir Mi; jer, iako Mi nikad nismo pali u očajanje niti prestali moliti se da ta nomadska deca tame budu uvedena u Svetlost i da u Naše kraljevine uđu u miru (jer ne treba pomisao gajiti da bi miroljubive strance trebalo odbijati od zemlje tako ogromne i prazne; ne, treba dobrodošlicom pozdraviti one koji dođu u miru, pa čak i ako su neupoznati sa vidljivom Crkvom i njenim Božanskim osnivačem, dokle god slušaju onaj Zakon Prirodni koji je upisan u srca svih ljudi i koji ih sa Hristom veže u duhu, makar i da ne znaju za Ime Njegovo), svejedno je prikladno i valjano i predostrožno da se narod hrišćanski, moleći se za mir i za oduhovljenje pagana, pripremi za odbranu na severozapadu, gde se horde sakupljaju i gde su pojave paganskog divljaštva u poslednje vreme učestale, i svakome pojedinome od vas, voljeni sinovi, koji možete oružje poneti i koji ćete putovati na severozapad da sjedinite snage sa onima koji se pravedno pripremaju da brane svoje zemlje, domove i crkve, Mi dajemo i ovim pružamo, kao znak Naše specijalne naklonosti, Apostolski Blagoslov.“ Frensis je jedno kraće vreme razmišljao o mogućnosti da i sam pođe na severozapad ako ne uspe u ovom Redu da nađe svoju vokaciju. Međutim, on je, iako snažan i dovoljno vest sa mačem i lukom, bio prilično niskog rasta i ne osobito masivno građen, dok su - prema glasinama pagani bili visoki po devet stopa. Nije mogao posvedočiti da li su te glasine istinite, ali nije video razloga da ih smatra neistinitim. Sem pogibije u borbi, malo šta drugo je mogao smisliti kao svrhu svog života - malo šta što bi se činilo vrednim truda - ako ne bi mogao taj život posvetiti ovom Redu. Njegovo čvrsto uverenje da je dobio svoju vokaciju nije bilo slomljeno, nego samo malčice savijeno, igumanovim šibanjem i sopstvenim razmišljanjem o mačoru koji je postao ornitolog iako ga je Priroda pozvala samo da bude ornitofag. Ta misao ga je ožalostila u tolikoj meri da je podlegao jednom iskušenju, i zato je na dan Palmine nedelje, kad je do kraja Velikog posta ostalo još samo šest dana, Nastojnik Čeroki čuo od Frensisa (ili od sasušenog, Suncem sprženog ostatka Frensisa, u kome se nekako održala učaurena duša) nekoliko kratkih promuklih kreketa koji zajedno dadoše najsažetiju ispovest koju je Frensis ikad izgovorio ili Čeroki ikad čuo: „Blagoslovite me, Oče; pojeo sam guštera.“ Otac Čeroki je otkrio, pošto je mnogo godina kao ispovednik slušao pokajanja isposnika, da mu je uhodanost dala, kao onom grobaru iz priče, „osobinu da mu lako ide“, pa je odgovorio savršeno ravnodušno, i ne trepnuvši: „Da li je to bio dan uzdržavanja, i da li je delo bilo sa namerom pripremano?“ Pustinjaci su već bili onostran marenja, naime, u toliko lošem stanju da više nizašta nisu marili; da nije bilo tako, mogli su primetiti da im je usamljeništvo tokom Svete Nedelje lakše nego tokom svih ranijih nedelja Velikog posta; jer, jedan deo Liturgija Pasije prenet je izvan manastirskih zidina, da dotakne pokajnike u isposničkim skloništima njihovim; dvaput je Eukaristija izlazila, a u Veliki

Četvrtak sam iguman je krenuo u obilazak, sa Čerokijem i trinaest kaluđera, da kod svakog pustinjačkog skloništa obavi Mandatum. Igumanovu odeću sakrivahu kapuljača i ogrtač; lav je uspeo da izgleda ponizan maltene kao mače dok je klečao, prao i ljubio noge svojim podčinjenim isposnicima uz maksimalnu ekonomičnost pokreta i minimum spektakla i teatralnosti, a za to vreme su ostali napevali antifone. „Mandatum novum do vobis: ut diligatis invicem…“ Na Veliki Petak, Procesija Krsta iznela je raspeće prekriveno velom, pa je zastajala kod svakog pustinjačkog skloništa da pred pokajnikom postepeno diže veo, santimetar po santimetar, radi Divljenja, dok su kaluđeri napevali Prekore: „Narode moj, šta sam ti učinio? U čemu sam ti jad zadao? Odgovori… Uzdigao sam te silom vrline; a ti me vešaš o krst…“ A onda, Sveta Subota. Uneše ih kaluđeri jednog po jednog, a oni su, pregladneli, buncali. Frensis je bio petnaest kilograma lakši i nekoliko stupnjeva slabiji nego na Pepeljavu Sredu. Kad ga, u njegovoj ćeliji, postaviše na noge, zatetura se, i pade ne stigavši do ležaja. Braća ga podigoše na ležaj, okupaše ga, obrijaše, namazaše melemom njegovu opečenu kožu; za to vreme je Frensis, u delirijumu, brbljao o nečemu što je obučeno u komad sargije opasan oko bedara, nazivao to nešto ponekad anđelom a ponekad svecem, često prizivao ime Lajbovic i pokušavao da se izvini. Njegovoj braći iguman je zabranio da o toj temi pričaju, pa su samo izmenjivali značajne poglede ili između sebe misteriozno klimali glavama. Izveštaji procuriše do igumana. „Dovedite ga ovamo“, promumlao je pisaru, čim je čuo da Frensis može da hoda. Ton njegovog glasa bio je takav da pisar ode sitnim trkom. „Poričeš li da si ove stvari govorio?“ režao je iguman. „Ne sećam se da sam ih govorio, moj Gos’daru Igumane“, reče iskušenik, bacajući poglede ka igumanovom lenjiru. „Možda sam govorio u bunilu.“ „Pod pretpostavkom da si tada buncao - da li bi sada rekao isto?“ „O tome da je onaj hodočasnik bio Beatus? O, ne, Magister meus!“ „Onda kaži suprotno.“ „Ja mislim da taj hodočasnik nije bio Beatus.“ „Zašto ne jednostavno: nije bio?“ „Pa, pošto nikad nisam video Blagoslovenog Lajbovica lično, ne bih…“ „Dosta!“ naredi iguman. „I previšel Od sad pa za dugo, dugo vreme neću više ni da te čujem ni da te vidim! Napolje! Ali, samo još nešto - NE OČEKUJ da položiš zakletvu sa ostalima ove godine. Neće ti biti dozvoljeno.“ Frensis je to primio kao udarac balvanom u stomak.

6 Kao tema za konverzaciju, onaj hodočasnik je ostao, u manastiru, pod zabranom; ali u pogledu relikvija i skloništa od radioaktivnih padavina ta zabrana je morala biti postepeno ublažena, što je obuhvatilo svakog sem otkrivaoca tih stvari; jedino je on i dalje bio pod zapovešću da o njima ne razgovara, i da, po mogućnosti, što manje o njima misli. Ipak, nije mogao izbeći da ponekad ponešto čuje, pa je znao da u jednoj od manastirskih radionica kaluđeri obrađuju te dokumente, ne samo Frensisove nego i druge koji su nađeni u prastarom radnom stolu pre nego što je iguman zapovedio da sklonište bude zatvoreno. Zatvoreno! Ta vest je uzdrmala Brata Frensisa. Sklonište bejaše jedva dotaknuto. Posle Frensisove avanture nije načinjen nikakav dalji pokušaj da se prodre u tajne skloništa, sem što je otvoren taj radni sto koji je Frensis uzaludno pokušavao da otvori pre nego što je primetio kutiju. Zatvoreno! Bez ikakvog pokušaja da se otkrije šta bi moglo ležati iza unutrašnjih vrata obeleženih natpisom „Unutrašnji Kapak“ i šta sadrži „Zaptivena Životna Sredina“. Čak ni kosti nisu sklonjene, ni kamenje. Zatvoreno! Istraživanje odjednom ugušeno, bez vidljivog razloga. Onda je počelo govorkanje. „Emili je imala zlatan zub. Emili je imala zlatan zub. Emili je imala zlatan zub.“ Bilo je to, zapravo, sasvim istinito. Radilo se o jednoj od onih istorijskih trivijalnosti koje nekako uspevaju da nadžive značajne fakte koji su zaslužili da se neko potrudi i zapamti ih ali koji su ostajali nezapisani tako dugo da je na kraju nekimonaški istoričar morao pisati: „Ni iz sadržaja Memorabilija ni iz ma kog od dosad otkrivenih arheoloških izvora ne može se doznati ime vladara koji je držao Belu kuću tokom srednjih i poznih šezdesetih godina, mada je Br. Barkus tvrdio, ne bez izvesnih dokaza, da bi njegovo ime moglo biti…“ A ipak je u Memorabilijama bilo jasno zabeleženo da je Emili imala jedan zlatan zub. Nije se trebalo čuditi što je Gospodar Iguman naredio da se kripta smesta zapečati. Sećajući se kako je podigao onu drevnu lobanju i obrnuo je licem ka zidu, Brat Frensis se iznenada uplašio gneva Neba. Na početku Potopa plamena Emili Lajbovic je nestala sa lica Zemlje, a njen udovac je tek posle mnogo godina priznao da je mrtva. Pričalo se da je Bog, u želji da iskuša čovečanstvo koje se uzgordilo kao u Nojevo vreme, zapovedio mudracima te epohe, a među njima i Blagoslovenom Lajbovicu, da naprave velike ratne mašine kakve na Zemlji još ne bejahu bile viđene, oružja tako moćna da je unutar njih ležao plamen samog Pakla, i da je dozvolio da ti čarobnjaci predaju oružja vladarima, i svakom vladaru ponaosob kažu: „Ovo smo za tebe napravili samo zato što neprijatelji takvu stvar imaju, tako da sad saznaju da i ti to imaš, pa da se ne usude da udare. Potrudi se, moj Gos’daru, da se p’ašiš njih koliko i oni tebe, tako da niko ne upotrebi ovu užasnu stvar koju smo načinili.“ Ali vladari nisu nimalo marili za reči svojih mudraca, nego je svaki za sebe mislio: Ako samo mogu dovoljno brzo udariti, i tajno, uništiću one druge na, spavanju,; pa neće imati ko da uzvrati; Zemlja će moja biti. Takva bejaše ludost vladara, pa je Potop plamena usledio. Kroz nekoliko nedelja - a neki kažu kroz nekoliko dana - od prvog puštanja paklene vatre. Potop plamena je okončan. Gradovi su postali jezerca stakla okružena beskrajnim prostranstvima

polomljenog kamena. Narodi sa Zemlje nestađoše, a tlo bejaše pokriveno telima ljudi i stoke, a i svakojakih zveri, i ptica iz vazduha, i svega što je letelo, i svega što je plivalo u rekama, puzilo po travi ili rovarilo u rupama; sve je to obolelo i umrlo i zemlju pokrilo, a ipak tamo gde su demoni Radioaktiva pokrili predeo, tela neko vreme nisu počinjala da triinu, sem u dodiru sa plodnom zemljom. Veliki oblaci gneva obuhvatili su šume i polja, drveće je od njih venulo i usevi umirali. Velike pustinje nastale su tamo gde je nekad život bio, a na onim mestima na Zemlji gde su ljudi i dalje živeli, svi oboleše od zatrovanog vazduha; pa iako su neki izbegli smrt, niko ne ostade nedotaknut; mnogi su umrli čak i u onim zemljama gde oružja nisu udarila, od zatrovanog vazduha. U svim delovima sveta ljudi su bežali sa mesta na mesto, pa je nastala zbrka jezika. Silan se gnev razbuktao protiv vladara i slugu vladarskih i protiv čarobnjaka koji su oružja izmislili. Godine su prošle, a ipak Zemlja nije bila očišćena. To je u Memorabilijama jasno zapisano. Iz zbrke jezika, iz mešanja ostataka mnogih nacija, iz straha, rodila se mržnja. I mržnja reče: Kamenujmo i rasporimo i spalimo one koji su ovo učinili. Neka holokost bude, ali u njemu da izgore počinioci ovog zločina, zajedno sa svojim plaćenicima i svojim mudracima; u vatri neka nestanu i oni, i dela njihova, imena njihova, čak i uspomene na njih. Uništimo sve to, i učimo decu svoju da je svet nov, tako da ništa ne saznaju o deiima ranije počinjenim. Neka bude veliko brisanje znanja, a onda će svet početi ponovo. I tako se dogodilo da, posle Potopa, posle Radioaktiva, posle kuge, ludila, zbrke jezika, i posle gneva, počne krvoproliće Brisanja znanja, kad su ostaci čovečanstva druge ostatke rastrzali ud po ud, ubijajući vladare, naučnike, vođe, tehničare, učitelje, pa i svakog drugog za koga su predvodnici razbesnelih rulja rekli da je zaslužio smrt zato što je doprineo da Zemlja postane to što je postala. U očima tih rulja ništa tako omraženo ne bejaše kao učen čovek, u početku zato što su učeni služili vladarima, a kasnije zato što su učeni odbijali da se pridruže krvoproliću i rulje nazivali „krvožednim neznalicama“. Sa radošću su gomile prihvatile to ime, prihvatile povik: Neznalice! Da, da! Ja sam neznalica! Jesi li ti neznalica? Grad ćemo podići, nazvaćemo ga Neznanj, zato što će do tad sva ova pametna kopilad koja su ovo napravila biti mrtva! Neznalice, krenimo! Ovo će im pokazati! Ima li ovde ikog ko nije neznalica? Ako ima, zgrabite kopilana! Da bi izbegli gnevu čopora neznalica, preživeli učeni ljudi bežali su u svako sklonište koje su mogli naći. Kad ih je Sveta Crkva primila, ogrnula ih je monaškim mantijama i pokušala da ih sakrije u one manastire koji su preživeli i koji su mogli opet nastanjeni biti, jer rulje su manje prezirale religiozne, izuzev onih koji su im se otvoreno suprotstavljali i mučeničku smrt prihvatili. Takva skloništa ponekad su bila uspešna, ali češće nisu. Manastiri su zaposedani, dokumenti i svete knjige spaljivani, izbeglice hvatane i odmah vešane ili spaljivane. Brisanje znanja je ubrzo posle svog početka izgubilo plan i svrhu i pretvorilo se u luđačku freneziju masovnog ubijanja i uništavanja kako se može dogoditi samo kad poslednji tragovi socijalnog poretka nestanu. To ludilo preneto je i na decu, kojoj su govorili ne samo da treba zaboraviti, nego i da treba mrzeti, tako da su se pojedinačni slučajevi besnila rulje pojavljivali čak i u četvrtoj generaciji posle Potopa. Tada bes već nije bio uperen protiv učenih, jer takvih nije bilo, nego protiv onih koji su uopšte pismeni. Isak Edvard Lajbovic je posle svog uzaludnog traganja za svojom suprugom pobegao pod okrive Cistercinaca gde je ostao, krijući se, tokom ranih post-Potopnih godina. Sest godina kasnije krenuo je da još jednom traga za Emilijom ili njenim grobom, daleko na jugozapadu. Tamo se najzad uverio da

ona mora biti mrtva, jer je u toj oblasti smrt odnela bezuslovnu pobedu. Tamo, u pustinji, tiho je izrekao jednu zakletvu. Onda se vratio među Cistercince, uzeo mantiju njihovu, i posle izvesnog broja godina postao sveštenik. Okupio je nekoliko pratilaca i tiho im izneo neke predloge. Posle još nekoliko godina, ti predloži su procureli do „Rima“ koji više nije bio u Rimu (koji više nije bio grad) nego se premestio, pa opet premestio, i opet - za manje od dve decenije, pošto je prethodno dva milenijuma bio na istom mestu. Dvanaest godina posle prvog iskazivanja tih predloga, Otac Isak Lajbovic je dobio odobrenje Svete Stolice da osnuje novu zajednicu pobožnih, zajednicu koja će dobiti ime po Albertu Magnusu, učitelju Svetog Tome, zaštitniku ljudi od nauke. Zadatak te zajednice u prvi mah nije bio objavljen, kasnije je samo neodređeno definisan, a sastojao se u tome da ljudska istorija bude sačuvana za pra-pra-pra-praunuke onih neznalica koji su želeli i sto riju da unište. Prva mantija ove zajednice sastojala se samo od krpa od sargije i uvezanog ćebeta - to je bila i uniforma rulje neznalica. Članovi ove zajednice delili su se na „knjigošvercere“ i „zapamćivače“, prema zadacima koji su im bili dati. Prvi su krijumčarili knjige do jugozapadne pustinje i tamo ih stavljali u burad i zakopavali. Zapamćivači su u svojoj memoriji čuvali, od reči do reči, cele knjige istorije, svetih spisa, književnosti i nauke, za slučaj da neki nesrećni krijumčar knjiga bude uhvaćen, stavljen na muke i prinuđen da otkrije lokaciju buradi. U međuvremenu drugi članovi novog Reda otkrili su izvor vode na oko tri dana putovanja od skrivnice knjiga i započeli zidanje manastira. Tako je otpočeo projekat za spasavanje ostatka ljudske kulture od ostatka čovečanstva koji ga je želeo uništiti. Lajbovic je uhvaćen dok je švercovao knjige; gomila neznalica ga je uhvatila zato što je jedan tehničar, kome je Lajbovic odmah oprostio, izdao Lajbovica i javio rulji da je to ne samo čovek od nauke, nego, štaviše, specijalista za naoružanje. Njegovo mučeništvo odmah je usledilo: Lajbovicu su nabacili preko glave sargiju i obesili ga omčom koja nije bila podešena da slomi vrat, a istovremeno su ga pekli živog rešavajući na taj način nesuglasicu koja se u rulji pojavila po pitanju metoda egzekucije. Zapamćivača bejaše malo, a njihove memorije bile su ograničene. Izvestan broj buradi sa knjigama je pronađen i spaljen, zajedno sa nekolicinom drugih krijumčara knjiga. Na sam manastir tri puta je vršen napad, a onda je ludilo popustilo. Posle okončanja ludila, u posedu ovog Reda ostalo je, od sveg ogromnog bogatstva ljudskog znanja, samo nekoliko buradi sa originalnim knjigama i jedna žalosna kolekcija tekstova pisanih rukom, po pamćenju. Sada, posle šest vekova tame, kaluđeri su te Memorabilije i dalje čuvali, proučavali, prepisivali i pre-prepisivali, i strpljivo čekali. U početku, u vreme Lajbovica, nadali su se, čak su smatrali verovatnim, da će već četvrta ili peta generacija početi da želi povratak svoga nasleđa. Ali kaluđeri tih najranijih dana nisu računali na ljudsku sposobnost stvaranja novog kulturnog nasleđa ako je staro totalno uništeno, i to stvaranja dejstvom zakonodavaca i proroka, genija i manijaka; neki Mojsije ili neki Hitler, ili neki deda neznalica a tiranin, mogu stvoriti kulturno nasleđe od zore do mraka jednoga dana, i mnoga kulturna nasleđa tako su stvorena. No ta nova „kultura“ bila je nasleđe mraka, u njoj je reč „neznalica“ značila isto što i „građanin“ i ujedno isto što i „rob“. Kaluđeri su čekali. Njima uopšte nije bilo važno to što je znanje koje čuvaju beskorisno, što veliki njegov deo više i nije bio stvarno znanje jer ga više ni kaluđeri nisu mogli rastumačiti ništa bolje nego neki nepismeni divlji dečak iz bregova; znanje njihovo bilo je lišeno sadržine, jer su odavno nestale stvari na koje se to znanje odnosilo. Ipak je to znanje imalo svoju

specifičnu strukturu sačinjenu od simbola, pa se bar međudejstvo tih simbola moglo posmatrati. Uočiti kako je jedan sistem znanja prepleten u celinu znači steći bar minimum znanja-o-znanju; jednog dana, jednog stoleća, doći će Ujedinitelj, pa će sve opet biti sklopljeno. Prema tome, vreme uopšte nije bilo od značaja. Memorabilije su postojale, kaluđerima je bila data dužnost da ih čuvaju, i oni su bili rešeni da ih čuvaju makar mrak u svetu potrajao još deset vekova ili čak deset hiljada godina, jer oni su, iako rođeni u toj najmračnijoj od svih epoha, i sad bili oni isti krijumčari knjiga i zapamćivači Beatusa Lajbovica; kad su polazili iz manastira u svet, svako od njih, Redu posvećenih, štalski momak podjednako kao Gospodar Iguman, nosio je kao dopunu mantiji i knjigu, u poslednje vreme obično molitvenik, u tom ispresavijanom i uvezanom ćebetu. Posle zatvaranja skloništa, dokumenti i ostaci koji su iz njega izvađeni tiho su prikupljeni: uzimao ih je iguman, malo po malo, neupadljivo. Više ih niko nije mogao dobiti da ih pregleda”, pa se pretpostavljalo da su zaključani u igumanovoj radnoj sobi. Sa praktične tačke gledišta, nestali su. Nije bilo bezbedno javno raspravljati o ma čemu što je iščezlo na nivou igumanove radne sobe. O tome se moglo šaputati u tihim hodnicima. Takva šaputanja Brat Frensis je retko čuo. Ona su konačno i prestala, a oživela su kad je glasnik iz Novog Rima jedne noći za trpezarijskim stolom o nečemu mrmljao sa igumanom. Pokoja reč iz tog njihovog mrmljanja stizala je do susednih stolova. Šaputanja su trajala nekoliko nedelja po odlasku glasnika, a onda opet prestala. Brat Frensis Džerard od Jutaha vratio se sledeće godine u pustinju i opet usamljen gladovao. Još jednom je došao, gladan i smršao, u manastir, i uskoro je bio pozvan kod igumana Arkosa, koji je zapitao da li Frensis tvrdi da je imao ikakve dalje razgovore sa članovima Nebeskog Jata. „O, ne, moj Gos’daru Igumane. Ništa po ceo dan, sem lešinara.“ „A noću?“ upita Arkos podozrivo. „Samo vuci“, reče F’ensis, dodajući obazrivo: „Čini mi se.“ Arkos nije odabrao da o toj obazrivo dodatoj primedbi dalje govori, nego se samo namrštio. Brat Frensis je vremenom uočio da igumanovo mrštenje dovodi do širenja neke zračeće energije koja putuje kroz prostor nekom konačnom brzinom i o kojoj se zasad malo zna, sem u pogledu njenog sparušujućeg dejstva na svaku stvar koja bi tu energiju apsorbovala, a obično su je apsorbovaii kandidati i iskušenici. Sad je Frensis apsorbovao petsekundni talas tog zračenja, a onda mu je postavljeno sledeće pitanje. „A da čujem sad o prošloj godini?“ Iskušenik je zastao da proguta knedlu. „Onaj… starac?“ „Onaj starac.“ „Da, Dom Arkose.“ Trudeći se da tonom svoga glasa ni u najmanjoj meri ne nagovesti znak pitanja, Arkos monotono reče: „Samo jedan starac. Ništa više. U to smo sada sigurni.“ „I ja mislim da je to bio samo starac.“ Umornim pokretom Otac Arkos je dohvatio lenjir od hikorija. PLJAS! „Deo gratias!“ PLJAS! „Deo…“ Dok se Frensis vraćao u svoju ćeliju, iguman je za njim doviknuo kroz hodnik: „Uzgred rečeno, nameravao sam da spomenem…“ „Da, Velečasni Oče?“ „Nema zakletve ove godine“, reče on odsutno, i iščeze u svoju radnu sobu.

7 Sedam godina je proveo Brat Frensis u iskušeničkom delu manastira, sedam Velikih postova izdržao u pustinji, i stekao izuzetnu veštinu u imitiranju vučjih doziva. Zabavljao je svoju braću tako što je posle mraka svojim zavijanjem sa zidina privlačio vučji čopor u blizinu manastira. Danju je služio u kuhinji, ribao kamene podove i nastavljao svoje učioničko proučavanje antikviteta. Onda je jednog dana stigao glasnik iz bogoslovije u Novom Rimu; na magarcu je dojahao u manastir. Posle dugog razgovora sa igumanom, potražio je Brata Frensisa. Činilo se da je iznenađen što vidi tog mladog, sada potpuno odraslog čoveka kako obučen u mantiju iskušenika riba kuhinjski pod. „Već nekoliko godina proučavamo dokumente koje si ti otkrio“, reče on iskušeniku. „Priličan broj nas smatra da su autentični.“ Frensis je oborio glavu. „Meni nije dozvoljeno da spominjem tu temu, Oče“, reče on. „A, to.“ Glasnik se nasmešio i dodao mu parče hartije sa igumanovim pečatom, na kome je igumanovom rukom bilo napisano: Ecce lnquisitor Curiae. Auscuita et obsequere. Arkos, AOL, Abbas. „U redu je“, dodade žurno, primećujući iskušenikovu iznenadnu napetost. „Ne obraćam ti se službeno. Neko drugi sa dvora će kasnije uzeti izjavu od tebe. Znaš, zar ne, da su tvoje hartije već neko vreme u novom Rimu? Upravo sam doneo neke od njih nazad, ovamo.“ Brat Frensis je odmahnuo glavom. O tome kako se na visokom nivou reagovalo na otkriće tih ostataka on je, možda, znao manje nego iko drugi. Zapazio je da glasnik nosi belu mantiju Dominikanaca, pa se počeo sa izvesnom nelagodnošću pitati kakva je priroda tog „dvora“ ili „suda’ koga je Crni Brat upravo spomenuo.3 Na Pacifičkoj obali je postojala inkvizicija koja je gonila Katarizam, ali Frensis nije mogao zamisliti kako bi taj sud mogao da se bavi relikvijama Blagoslovenoga. Ecce lnquisitor Curiae, pisalo je na cedulji. Verovatno je iguman hteo da kaže „istražitelj“. Ovaj Dominikanac je odavao utisak prilično blagog čoveka; nikakve vidljive sprave za mučenje nije nosio. „Očekujemo da će se pitanje kanonizacije vašeg osnivača uskoro opet otvoriti“, objasnio mu je glasnik. „Vaš iguman Arkos je veoma mudar i predostrožan čovek.“ Zakikotao se. „Predajući relikvije drugom Redu na ispitivanje, i zatvarajući sklonište pre nego što je u celosti ispitano… pa, ti to shvataš, zar ne?“ 3 Na engleskom reč „court“, ovde upotrebljena, znači i „dvor“ i „sud“ što potiče iz starih vremena kad je vladar preduđivao u sporovima. (Prim.prev.) „Ne, Oče. Ja sam pretpostavio da je on mislio da je čitava stvar suviše trivijalna da bi se na nju trošilo vreme.“ Crni Brat se nasmejao. „Trivijalna? Ne bih rekao. Ali ako vaš Red iznese dokaze, ostatke, čuda, sud će morati da uzme u obzir poreklo. Svaka religiozna zajednica žarko želi da njen osnivač bude kanonizovan. Zato je vama vaš iguman mudro rekao: ‘Ruke dalje od skloništa.’ Siguran sam da ste se svi zbog

toga osećali prikraćenim, ali - za stvar vašeg osnivača je bolje da pustimo da istraživanju skloništa prisustvuju drugi svedoci.“ „Otvorićete ga ponovo?“ upita Frensis živo. „Ne, neću ja. Ali kad sud bude spreman, poslaće posmatrače. Tada će sve što u skloništu bude nađeno a što bi moglo uticati na ovaj slučaj biti bezbedno u slučaju da opozicija postavi pitanje autentičnosti. Naravno, jedini razlog da pretpostavimo da bi sadržaj skloništa mogao uticati na ovaj slučaj su… pa, stvari koje si ti našao.“ „Mogu li zapitati kako to. Oče?“ „Pa, jedna od neprijatnih stvari u vreme davanja blagoslova odnosila se na raniji život Blagoslovenog Lajbovica - pre nego što je postao kaluđer i sveštenik. Zastupnik protivne strane trudio se da baci sumnju na rani period, pred-Potopni. Pokušavao je da dokaže da Lajbovic nije nikad sproveo pažljivo traganje, da je njegova žena možda još bila živa čak i u vreme njegovog proglašenja za sveštenika. U redu, to ne bi bio prvi takav slučaj, naravno; ponekad su dozvole davane… ali to nije sad bitno. Tada je advocatus diaboli jednostavno pokušavao da baci sumnju na karakter vašeg osnivača. Pokušavao je da sugeriše da je Lajbovic prihvatio Sveta Pravila i položio zakletvu pre nego što je bio siguran da je njegova porodična odgovornost okončana. Opozicija nije uspela, ali može pokušati ponovo. I ako su oni ljudski ostaci koje si našao stvarno…“ Slegnuo je ramenima i nasmešio se. Frensis je klimnuo glavom. „To bi precizno odredilo datum njene smrti.“ „Postavljajući ga na sam početak rata koji zamalo da sve okonča. A po mom ličnom mišljenju - pa, taj rukopis u kutiji, to ili je rukopis Beatusa, ili veoma vešt falsifikat.“ Frensis je pocrveneo. „Ne sugerišem da si ti bio imešan u ma kakvo falsifikovanje“, dodao je Dominikanac žurno, čim je primetio crvenilo. Iskušenik se, međutim, samo bio prisetio svog mišljenja o nažvr-Ijanoj belešci. „Reci mi, kako se to desilo? - kako si pronašao to nalazište, mislim. Trebaće mi cela priča o tome.“ „Pa počelo je zbog vukova.“ Dominikanac poče da hvata beleške. Nekoliko dana posle glasnikovog odlaska iz manastira, Iguman Arkos je poslao po Brata Frensisa. „Imaš li još uvek osećanje da je tvoja voka cija da budeš sa nama?“ upitao je Arkos prijatno. „Ako će moj Gos’dar Igurnan oprostiti moju gnusobnu taštinu…“ „Ma, zaboravimo za trenutak tvoju gnusobnu taštinu. Imaš li ili nemaš?“ „Imam, Magister meus.“ Iguman je sav sijao. „E, onda, sine moj. Mislim da smo i mi u to uvereni. Ako si spreman da se vežeš za sva vremena, misiim da je sazreo čas da položiš svoju svečanu zakletvu.“ Zastao je na čas, gledao iskušenikovo lice, i činilo se da je razočaran što ne otkriva nikakvu piomenu izraza. “Šta je to? Nije ti drago da to čuješ? Nisi…? Hol Šta je?“ Frensisovo lice ostalo je maska učtive pažnje, ali maska je postepeno izgubila boju. Kolena mu iznenada popustiše. Frensis je pao u nesvest. Dve nedelje kasnije iskušenik Frensis, koji je možda postavio rekord izdržljivosti u pustinji pod

uslovima posta, napustio je iskušeničke redove i, zaklinjući se na večito siromaštvo, čednost, poslušnost, polažući uz to i specijalne zakletve koje su samo za ovu zajednicu važile, primio u manastiru blagoslove i smotano uvezano ćebe, te postao zauvek zakleti kaluđer Albertinskog Reda Lajbovica, vezan lancima koje je sam iskovao za podnožje Krsta i za vladavinu Reda. Tri puta je u ritualu pitan: „Ako te Bog pozove da budeš njegov Knjigošvercer, hoćeš li radije smrt pretrpeti nego da svoju braću izdaš?“ I tri puta je Frensis odgovorio: „Gospode, hoću.“ „Onda ustanite Braćo Knjigošvercevi i Braćo Zapamćivači i primite poljubac bratstva. Ecce quam bonum, et quam jucundum…“ Brat Frensis je premešton iz kuhinje na intelektualniji posao. Postao je šegrt prepisivač i dodeljen starom kaluđeru po imenu Horner, pa je mogao, ako stvari krenu dobro po njega, razumno očekivati da će provesti život u kopirnici, gde će ostatak svojih dana posvetiti zadacima kao što su ručno prepisivanje udžbenika algebre i iluminiranje njihovih stranica maslinovim listovima i veselim anđelčićima oko logaritamskih tablica. Brat Horner bejaše blag starac, i Bratu Frensisu se dopao od početka. „Mi skoro svi bolje radimo ono što nam je zadato“, reče mu Horner, „ako imamo i svoj lični projekat uz to. Većina prepisivača se zainteresuje za neko određeno delo iz Memorabilija i rado mu posvećuje po malo vremena onako dodatno. Na primer, eno Brata Sarla tamo preko radio je sporo i pravio greške. Zato smo ga pustili da provodi jedan sat dnevno na projektu koji je sam za sebe izabrao. Kad se od rada toliko zamori da počne da pravi greške u prepisivanju, može da ga ostavi i neko vreme da se bavi sopstvenim projektom. To isto dozvoljavam svakome. Ako završiš zadati posao pre kraja dana, a nemaš svoj projekat, moraćeš taj višak vremena da provodiš sa našim evergrinima.“ „Evergrinima?“ „Da, večno su tražene, od strane čitavog sveštenstva, izvesne knjige - misali, skripture, breviarijumi, Summa, enciklopedije i slično. Njih u priličnim količinama prodajemo. I zato, kad nemaš svoj omiljeni projekat a završiš rano, dajemo ti da radiš evergrine. Imaćeš vremena u izobilju da se odlučiš.“ „Kakav je projekat izabrao Brat Sari?“ Ostareli nadzornik zastade. „Pa, sumnjam da bi ti to ikad razumeo. Ja ga ne razumem. On je izgleda otkrio metod za rekonstruisanje nedostajućih reči i fraza u nekim fregmentima originalnih tekstova u Memorabilijama. Možda je leva strana neke nagorele knjige čitljiva, a desna strana spaljena, tako da na kraju svakog reda teksta nedostaje po nekoliko reči. On je razradio matematički metod za pronalaženje nedostajućih reči. Metod nije potpuno pouzdan, ali daje izvesne rezultate. Uspeo je, od kad je počeo sa time, da restaurira četiri cele stranice.“ Frensis je bacio pogled na Brata Sarla koji je bio osamdesetogodišnjak, skoro slep. „Koliko mu je vremena za to trebalo?“ upita šegrt. „Oko četrdeset godina“, reče Brat Horner. „Naravno, on je na tome radio samo oko pet časova nedeljno, a stvar zaista zahteva mnogo računanja.“ Frensis je zamišljeno klimnuo glavom. „Ako se može restaurirati po jedna strana svake decenije, onda možda za nekoliko vekova…“ „I za manje“, zakreketao je Brat Sari ne dižući pogled sa svog rada. „Što više popuniš to brže ostatak ide. Uradiću sledeću stranu za par godina. Posle toga, ako Bog da, možda…“ Njegov glas je oslabio i prešao u mumlanje. Frensis je više puta primetio da Brat Sari priča sam sa sobom dok radi.

„Postupi kako voliš“, reče Brat Horner. „Uvek možemo iskoristiti dodatnu pomoć oko evergrina, ali kad zaželiš svoj sopstveni projekat, možeš ga imati.“ Ideja se Bratu Frensisu javila iznenada, bljeskom. „Mogu li da upotrebim to vreme“, izbrblja on, „da načinim kopiju Lajbovicovog inženjerskog plana kojeg sam našao?“ Brat Horner kao da se u prvi mah trgao. „Pa… ne znam, sine. Naš Iguman Gospodar je, ovaj… malčice osetljiv kad se o tome radi. A taj plan možda i ne spada u Memorabilije. Sad se nalazi u grupi dokumenata koji se ispituju.“ „Ali vi znate da ti planovi blede, Brate. A taj plan je puno korišćen na svetlosti. Dominikanci su ga u Novom Rimu držali toliko dugo…“ „Pa… pretpostavljam da bi to bio prilično kratkotrajan projekat. Ako se Otac Arkos ne protivi, ali…“ Zaklimao je glavom levo-desno, pokazujući da sumnja. „Možda bih mogao da ga uključim da bude u grupi sa nekoliko drugih“, žurno je predložio Frensis. „Imamo samo nekoliko prekopiranih planova, ali toliko su stari da su krti. Ako napravim nekoliko duplikata nekih drugih planova - „ Horner se ukrivo nasmešio. „Ono što ti predlažeš jeste da uključujući Lajbovicov plan u grupu planova izbegneš da budeš otkriven.“ Frensis je pocrveneo. „Otac Arkos možda neće ni primetiti, a? - ako slučajno naiđe ovamo.“ Frensis se uvijao. „U redu“, reče Horner čije su oči pomalo svetlucale. „Možeš upotrebiti svoje slobodno vreme da praviš duplikate svih kopiranih planova koji su u lošem stanju. Ako se u tu grupu umeša i nešto drugo, nastojaću da ne primetim.“ Brat Frensis je nekoliko meseci koristio svoje slobodno vreme za kopiranje nekih starijih planova iz svežnjeva Memorabilija pre nego što se odvažio da dotakne Lajbovicov plan. Ako su ti stari crteži uopšte zasluživali da budu spaseni, onda ih je svakako trebalo iznova kopirati svakih vekdva. Nisu samo originali bledeli; često su kopije posle nekog vremena postajale skoro nečitljive, zbog nepostojanosti upotrebljenih vrsta mastila. Frensis nije imao ni najmanju slutnju o tome zašto su ljudi iz davnina koristili bele linije i bela slova na tamnoj pozadini, umesto obrnutog. Kad je ugljenom grubo skicirao plan, preobraćajući tako boju pozadine, ta gruba skica je izgledala realističnije nego belo-na-tamnom, ali preci su bili neizmerno mudriji od Frensisa; ako su se oni pomučili da stave mastilo tamo gde bi normalno bila čista hartija, a da ostave samo proreze belog tamo gde bi se na običnom crtežu pojavila mastilom pisana linija, onda su za to sigurno imali razloga. Frensis je kopirao dokumente trudeći se da u najvećoj mogućoj meri nalikuju originalima, iako je zadatak širenja plavog mastila oko majušnih belih slova bio izuzetno mukotrpan i rasipan u pogledu količine upotrebljenog mastila, zbog čega je Brat Horner gunđao. Prekopirao je jedan stari arhitektonski plan, zatim crtež nekog mašinskog dela čija je geometrija bila jasna ali svrha nejasna. Crtao je onda iz početka jednu apstrakciju sličnu mandali, koja je imala naslov „STATOR NAMTJ. MOD 73-A 3-PH 6-P 1800 obr/min 5 kW CL-A VEVERIČJI KAVEZ“, koja se pokazala savršeno nerazumljivom i nesposobnom da u sebi zadrži zarobljenu vevericu. Preci iz davnina pokazivali su često prefinjenost; možda se samo uz pomoć specijalnog kompleta ogledala mogla videti veverica. Svejedno, on je mukotrpno iznova nacrtao tu apstrakciju. Tek kad je iguman, koji je ponekad prolazio kroz kopirnicu, bar tri puta video Frensisa kako radi na drugim planovima (dva puta je Arkos zastao da baci pogled na Frensisov posao) mladić je skupio hrabrost da pođe do svežnjeva Memorabilija da bi dobio Lajbovicov plan, skoro godinu dana posle

otpočinjanja svog projekta u slobodnom vremenu. Original tog dokumenta već je bio u izvesnoj meri restauriran. Izuzimajući činjenicu da je nosio ime Beatusovo, u svemu drugom bio je razočaravajuće sličan drugim planovima koje je kopirao. Lajbovicov plan, još jedna apstrakcija, nije se mogao dopasti ni na koji način, a najmanje se mogao dopasti razumu. Proučavao ga je sve dok nije mogao i zatvorenih očiju da sagleda celu tu zapanjujuću kompleksnost, ali nije tada znao ništa više nego ranije. Činilo se da je to samo jedna mreža linija koje spajaju šarenilo prikrpljenih krivuljica sa pločicama i sa onim stvarčicama. Linije većinom bejahu ili horizontalne ili vertikalne, a tamo gde su se ukrštale bila je ili tačka ili mali znak preskakanja; linije su zaokretale pod pravim uglom da bi izbegle naletanje na krivuljice, ali se nikad nisu okončavale u praznom prostoru nego su uvek ulazile u neki lavirint, u pločicu ili u kružić. Tako malo razuma je u tome bilo, da je dugo zurenje u plan dovodilo do svojevrsne umrtvljenosti. Ipak, počeo je da ga kopira pazeći na svaki detalj, kopirajući čak i jednu mrlju u sredini koja je po njegovom mišljenju mogla biti krv Blagoslovenog Mučenika, a po mišljenju Brata Džerisa samo trag istrunulog ogriska od jabuke. Brat Džeris, koji je kao šegrt došao u kopirnicu približno u isto vreme kad i Brat Frensis, kao da je uživao da ga zadirkuje po pitanju tog projekta. „A šta, molim te“, zapitao je žmirkajući preko Frensisovog ramena, „znači to ‘Tranzistorizovani kontrolni sistem za jedinicu 6-b’, učeni Brate?“ „Pa očigledno, to je naslov dokumenta“, reče Frensis pomalo neraspoloženo. „Očigledno. Ali šta to znači?“ “To je ime ovog dijagrama koji leži pred tvojim očima, Brate Neznalico. Šta znači ‘Džeris’?“ „Vrlo malo, siguran sam“, reče Brat Džeris lažnom poniznošću. „Oprosti mi što sam glup, molim te. Uspešno si definisao ime upirući prstom u imenovano biće, a to zaista i jeste smisao imena. E, ali ovo biće-dijagram reprezentuje nešto, zar ne? Šta je predstavljeno ovim dijagramom?“ „Pa tranzistorizovani kontrolni sistem za jedinicu 6-b, očigledno.“ Džeris se nasmejao. „Sasvim jasno! Elokventno! Ako je ime biće, onda je biće ime. ‘Jednake vrednosti mogu jedna drugu zamenjivati’, ili, ‘Strane u jednoj jednačini mogu se promeniti’, ali možemo li preći na sledeći aksiom? Ako „Razne količine jednake nekoj određenoj količini mogu stajati jedna umesto druge’, ako je to tačno, onda zar ne postoji neka ‘određena količina’ koju i to ime i taj dijagram dočaravaju? Ili je u pitanju zatvoren sistem?“ Frensis je pocrveneo. „Ja bih pretpostavio“, reče on polako, pošto je prvo malo pričekao da uguši svoju zlovolju, „da taj dijagram reprezentuje neku apstraktnu koncepciju, a ne konkretnu stvar. Možda su drevni imali neki sistematski metod za slikovno dočaravanje čistih misli. Očito je da ovo nije prepoznatljiva slika nekog objekta.“ „Da, da, ona je očito neprepoznatljiva!“ saglasio se Brat Džeris sa kikotom. „S druge strane, možda ovo ipak dočarava neki objekat, ali samo na veoma formalan, stilizovan način - tako da bi čovek morao imati specijalnu obuku ili…“ „Specijalan vid?“ „Po mom mišljenju, ovo je

visoka apstrakcija, možda transcendentalne vrednosti, i izražava jednu misao Beatusa Lajbovica.“ „Bravo! E sad, o čemu je to razmišljao?“ „Što - pa o ‘Rešenju električnog kola’ „, reče Frensis, odabirajući taj izraz iz bloka teksta u donjem desnom uglu. „Hmmm, a na koju se disciplinu odnosi ta umetnost. Brate? Koji je rod u pitanju, koja vrsta, osobine i diferencija? Ili je u pitanju samo ‘slučajnost’?“ Džeris sa ovim sarkazmima postaje već prepotentan, razmišljao je Frensis; odlučio je da uzvrati blago. „Pa, osmotri ovu kolonu cifara, i njen naslov: ‘Brojevi elektronskih delova’. Nekad je stvarno postojala neka umetnost ili nauka zvana Elektronika, koja je možda pripadala i Umetnosti i Nauci.“ „A -ha! Tako smo odredili ‘rod’ i ‘vrstu’. A sad da vidimo ‘diferenciju’, ako mogu nastaviti ovim pravcem. Na šta se odnosila Elektronika?“ „I to je zapisano“, reče Frensis koji je pretražio Memorabilije s kraja na kraj u pokušaju da nađe tragove koji bi poslužili da se taj plan malo bolje shvati - ali nije postigao skoro ništa. „Elektronika se odnosi na elektron“, objasni on. „To je uistinu zapisano. A šta je, molim te, bio ‘elektron’?“ „Pa, postoji jedan fragmentarni izvor koji nagoveštava da je elektron ‘Negativno Zauvrnuće Ničega’.“ „Šta! Kako su negirali ništavilo? Zar tako ne bi dobili nešto?“ „Možda se to negiranje odnosi na ‘uvrtanje’.“ „A! Onda bismo imali jedno ‘Odvrnuto Ništa’, je l’? Jesi li otkrio kako da odvrćeš ništavilo?“ „Još ne“, priznade Frensis. „Pa, ne posustaj, Brate! Kako su pametni morali biti ti drevni - znali su kako da odvrnu ništa. Ti se trudi dalje, pa ćeš možda naučiti kako. Onda bi se među nama pojavio jedan ‘elektron’, zar ne? Šta bismo s njim radili? Stavili ga na oltar u kapelu?“ „U redu“, uzdahnu Frensis, „ne znam. Ali čvrsto verujem da je nekada postojao ‘elektron’, mada ne znam kako je pravljen niti čemu je služio.“ „Kako je to dirljivo!“ nasmešio se ikonoborac i vratio se svom poslu. Sporadično zadirkivanje Brata Zerisa žalostilo je Frensisa, ali nije nimalo umanjivalo njegovu odanost tom projektu. Pokazalo se da je nemoguće tačno prekopirati svaku oznaku, svaku razmrljanost i zaprljanost, ali tačnost njegovog faksimila bila je dovoljna da prevari oko na rastojanju od dva koraka, dakle dovoljna za svrhe pokazivanja, tako da se original mogao zapečatiti i skloniti. Dovršivši faksimil. Brat Frensis je otkrio da je razočaran. Crtež je bio suviše ogoljen. Nije u njemu bilo ničeg što bi već pri prvom pogledu ukazivalo da je to možda sveta relikvija. Stil je bio suv, nepretenciozan, to je možda odgovaralo samom Beatusu, ali… Nije bilo dovoljno samo napraviti kopiju relikvije. Sveci su ponizni ljudi koji ne slave sebe nego Boga, pa je zato drugima ostavljeno da unutrašnju slavu svetosti dočaraju spoljašnjim, vidljivim znacima. Nije dovoljna gola kopija: ona je hladno nemaštovita, ne podseća ni na koji vidljiv način na svetačke vrline Beatusove. Glorificemus, pomisli Frensis radeći evergrine. U tom času je prepisivao stranice Psalmi koje će se kasnije povezati. Zastao je da nađe mesto u tekstu i da uoči značenje reči - jer, posle višečasovnog prepisivanja, prestao je uopšte da čita i samo je puštao da njegova ruka ponavlja slova na koja su njegove oči naizlazile. Primetio je da je prepisivao Davidovu molitvu za oproštaj, peti pokajnički psalm, „Miserere mei, Deus… jer znam nepravednost svoju, a greh moj uvek je preda mnom.“ Ponizna je to molitva bila, ali stranica pred njegovim očima nije bila ispisana podjednako poniznim stilom. Slovo M u Miserere bilo je ukrašeno zlatnim listom. Ras’cvetana arabeska isprepletanih

zlatnih i ljubičastih vlakana ispunjavala je margine i razrastala se u gnezdo oko krasnog početnog slova svakog stiha. Koliko god molitva bila po sebi pokorna, stranica je bila veličanstvena. Brat Frensis je na novi pergament prepisivao samo glavninu teksta, ostavljajući prostor za prelepa velika slova i margine široke koliko i tekst sam. To što je on jednostavno pisao mastilom, drugi majstori će okružiti preobiljem boja, a načiniće i slikana veiika početna slova. Učio je veštinu iluminacije, ali još nije bio dovoljno vešt da mu se poveri pravljenje zlatnih sličica u evergrinima. Glorificemus. Opet je razmišljao o inženjerskom planu. Ne spominjući tu ideju nikome, Brat Frensis poče da kuje plan. Našao je najfiniju jagnjeću kožu koja se mogla naći i nekoliko nedelja svog slobodnog vremena posvetio njenom sušenju, rastezanju i obrađivanju kamenom tako da je stekla savršenu površinu, koju je on najzad izbelio do snežne beline i kožu pažljivo sklonio. Mesecima posle toga trošio je svaki raspoloživi minut svog slobodnog vremena na pregledanje Memorabilija, da bi našao ključ za smisao Lajbovicovog plana. Nije našao ništa što bi podsećalo na krivuljice u planu, niti išta što bi mu pomoglo da interpretira smisao plana, ali se posle silnog vremena spotakao o fragment neke knjige gde je postojala j jedna delimično uništena strana koja se odnosila na pravljenje planova. Činilo se da je to deo neke enciklopedije. Referenca je bila veoma kratka, deo članka je nedostajao, ali, pročitavši tekst nekoliko puta, počeo je da naslućuje da je - kao i mnogi raniji kopirci - straćio mnogo vremena i mastila. Činilo se da taj efekat belog-nadamnom nije bio nešto naročito poželjno, nego da je proisticao iz neobičnosti jednog jeftinog procesa reprodukovanja. Originalni crtež po kome se posle pravila kopija rađen je crnim na belom. Frensis se morao odupreti iznenadnom impulsu da počne da udara glavom o kameni pod. Toliko mastila i truda, samo da bi se kopirala jedna slučajnost! Pa, možda Bratu Horneru ne treba to reći. Ništa mu ne kazati bilo bi milosrdno delo, zbog slabog srca Brata Hornera. Saznanje da je raspored boja bio samo slučajna odlika tih starih nacrta dalo je novi zamah njegovom planu. Ulepšana kopija Lajbovicovog nacrta može se napraviti bez uključivanja te slučajne osobine. Ako se raspored boja preokrene, u prvi mah niko neće prepoznati crtež. Neke druge karakteristike očigledno treba modifikovati. Nije se usuđivao da izmeni ništa od onog što mu je bilo nerazumljivo, ali svakako, smatrao je, tablice delova i informacije pisane verzalom može da postavi na svitke i štitove i rasporedi simetrično oko samog dijagrama. Pošto je značenje dijagrama bilo nejasno, nije smeo ni za dlaku da mu menja oblik ili raspored; ali pošto raspored boja nije važan, dijagram može bar biti lep. Razmotrio je mogućnost da krivuljice i pločice budu zlatni, ali je znao da su lavirinti suviše komplikovani za ispisivanje zlatom, dok bi zlatni žvakuljci izgledali razmetljivo. Krivuljičke je prosto morao uraditi potpuno crnom bojom, ali to je značilo da linije moraju biti neke druge boje a ne crne, da bi se krivuljičci istakli, lako je nesimetričnost plana morala ostati nepromenjena, Frensis nije video nikakav razlog da njegovo značenje bude promenjeno ako se plan upotrebi kao rešetka za puzavicu koja se uspinje i čije bi grane (s tim da pažljivo izbegnu sve krivuljice) mogle stvoriti utisak simetrije ili učiniti da nesimetričnost izgleda prirodno. Kad Brat Horner iluminira veliko M, preobrati ga u divnu džunglu lišća, bobica, grana, možda doda i podlu zmiju, ali ono ipak ostane čitljivo kao M. Brat Frensis nije video zašto se to ne bi odnosilo i na dijagram. Sveukupni oblik, zajedno sa svitkovima uokolo, mogao bi se lepo dati kao štit, za razliku od ogoljenog pravougaonika koji je na inženjerskom planu okruživao crtež. Načinio je desetine

preliminarnih skica. Na samom vrhu pergamenta biće prikaz Trojedinstvenog Boga, a na samom dnu grb Albertinskog Reda i odmah iznad toga slika Beatusa. Ali, koliko je Frensisu bilo poznato, nigde nije bila sačuvana tačna slika Beatusa. Postojalo je nekoliko maštovitih portreta, ali ni jedan iz doba Brisanja znanja. Nije postojala čak ni konvencionalna slika, mada je tradicija govorila da je Lajbovic bio prilično visok i nešto poguren. Ali možda kad sklonište bude otvoreno… Rad Brata Frensisa na preliminarnom skiciranju bio je jednog popodneva prekinut iznenadnom svešću da je iza njega stao, nad njega se nadneo, senku bacio preko stola… niko drugi do… Ne! Molim! Beate Laibowitz, audi me! Milost, Gospode! Neka bude bilo ko sem… „A šta to ovde imamo?“ iz basa je zabrundao iguman, bacajući pogled po njegovim crtežima. „Crtež, moj Igumane Gos’dare.“ „To primećujem. Ali šta je to?“ „Iajbovicov plan.“ „Onaj koji si našao? Šta? Pa ne liči mnogo. Zašto promene?“ „Biće to…“ „Glasnije govori!“ „…ILUMINIRANA KOPIJA!“ Brat Frensis nehotično vrisnu. „Aha.“ Iguman Arkos je slegnuo ramenima i odlutao. Nekoliko sekundi kasnije Brat Horner je, vrzmajući se blizu šegrtovog stola, sa iznenađenjem primetio da je Brat Frensis pao u nesvest.

8 Na zaprepašćenje Brata Frensisa, Iguman Arkos se više nije protivio da se kaluđeri interesuju za ostatke. Od kad su Dominikanci pristali da ispitaju stvar, iguman se opustio; a pošto je pitanje kanonizacije počelo u Novom Rimu opet u nekoj meri da napreduje, na mahove se činilo da je potpuno zaboravio da se išta specijalno desilo tokom Velikog posta nekog tamo Frensisa Džerarada, pripadnika AOL4, nekada iz Jutaha, sada iz skriptorijuma i kopirnice. Jednaest godina je od tog incidenta prošlo. Odavno su zamrla ona nerazumna šaputanja u iskušeničkom delu manastira o identitetu onog hodočasnika. Iskušenički deo danas nije bio onaj iskušenički deo iz vremena Brata Frensisa. Najnoviji iz nove generacije mladića nisu za čitavu stvar ni čuli. Ta je stvar, međutim, koštala Brata Frensisa sedam Velikih postova među vucima, tako da on nikad nije stekao puno poverenje u bezopasnost te teme. Kad god bi tu temu spomenuo, te noći bi sanjao vukove i Arkosa; u snu, Arkos je neprestano dobacivao meso vucima, a to meso bio je Frensis. Otkrio je, ipak, da ga niko neće uznemiravati ako nastavi sa svojim projektom, izuzev Brata Džerisa koji ga je i dalje zadirkivao. Frensis poče rad na samoj jagnjećoj koži. Komplikovanost iscrtavanja svitaka i mukotrpna osetljivost rada sa zlatnom bojom značili su da će Frensis, pošto je slobodno vreme koje je mogao projektu posvećivati bilo kratko, morati da radi mnogo godina; ali u mračnom moru vekova gde se činilo da ništa ne teče, jedan ljudski vek bio je samo kratkotrajni vrtlog, čak i za čoveka koji ga je živeo. Prvo dosadna monotonija ponovljenih dana i ponovljenih godišnjih doba; onda bolovi i jadi; najzad Poslednje Miropomazanje, i momenat tame na kraju zapravo, na početku. Jer tada se malena uzdrhtala duša koja je izdržala monotoniju, istrpela kukavički ili junački, nađe u mestu svetlosti, oseti kako je apsorbuje plameni pogled beskonačno samilosnih očiju dok stoji pred Pravednim. I tad će Kralj reći „Dođi“ ili će reći „Odlazi“, i samo radi tog jednog momenta egzistirala je mukotrpna monotonija godina. Bilo bi teško verovati drugačije u epohi koju je Frensis znao. Brat Sari je dovršio petu stranu svoje matematičke rekonstrukcije, pao preko svog stola, i umro nekoliko sati kasnije. Nije važno. Njegove su beleške netaknute. Vek ili dva kasnije naići će neko, za njih će se zainteresovati, i možda dovršiti Sarlov posao. U međuvremenu, put neba krenuše molitve za dušu Sarlovu. 4 AOL - Albertinski red Lajbovica (Albertian Order of Leibowitz) Prim.prev. Onda, Brat Fingo i njegova statua od drveta. Pre godinu ili dve vratiše ga u drvodeljsku radionicu i dozvoliše mu da ponekad struže ili dletom dubi svoju upola dovršenu sliku Mučenika. Kao i Frensis, Fingo je samo ponekad dobijao po sat vremena za svoj odabrani zadatak; dubljenje drveta odmicalo je tako sporo da se promena mogla primetiti samo ako se statua osmotri po jedanput u nekoliko meseci, Frensis ju ja viđao suviše često da bi primetio napredak. Primetio je da mu se sviđa bujno veselje Brata Finga iako je shvatao da je Fingo te prijatne manire usvojio da bi kompenzirao svoju ružnoću, pa je rado provodio dokone minute, kad god ih je mogao naći, posmatrajući Finga kako radi.

Drvodeljska radionica bejaše puna mirisa čamovine,- kedra, šuški nastalih struganjem, i ljudskog znoja. U manastiru nije bilo lako dobaviti drvo. Sa izuzetkom smokvinih stabala i dve-tri topole u neposrednoj blizini rupe sa vodom, predeo je bio bez drveća. Tri dana se moralo jahati do najbližeg gustiša žbunja koje je smatrano drvnom građom, a često su skupljači drveta i po nedelju dana bili izvan manastira i tek tad se vraćali sa nekoliko magarećih bremena granja od koga su se mogli praviti klinovi, paoci i ponekad noga za neku stolicu. Ponekad bi dovukli balvan ili dva radi zamenjivanja neke istrunule grede. Ali uz tako ograničeno snabdevanje drvetom, stolari su morali ujedno biti i duboresci i skulptori. Ponekad bi, gledajući Fingoa kako reže, Frensis sedeo na klupi u uglu radionice i skicirao, pokušavajući da dočara one detalje statue koji su zasad bili samo grubo izrezani u drvetu. Nejasni obrisi lica su već postojali, ali su još uvek bili maskirani cepkama i tragovima dleta. Svojim skicama Brat Frensis je pokušavao da anticipira crte koje još nisu izronile iz drveta. Fingo je bacao pogled na njegove skice i smejao se. Ali kako je rad odmicao, Frensis se sve manje mogao oteti osećanju da se lice statue smeši osmehom nejasno poznatim. Tako ga je i skicirao, pa se osećanje poznatosti pojačalo. Ipak, nije se mogao setiti čije je to lice, ko se to tako uvrnuto smeškao. „Stvarno nije loše. Stvarno nije loše“, rekao je Fingo o njegovim skicama. Kopirac je slegnuo ramenima. „Ne mogu se otrgnuti osećanju da sam ga ranije video.“ „Ne u ovom kraju. Brate. Ne u mom vremenu.“ Frensis se razboleo u vreme Adventa5, i tek nekoliko meseci kasnije opet posetio drvodeljsku radionicu. „Lice je skoro završeno, Francisko“, reče drvodelja. „Kako ti se sada sviđa?“ 5 Advent, kod katolika skoro čitav decembar, naime četiri uzastopne nedelje od kojih je poslednja božična. (Prim.prev.) „Poznajem ga!“ jeknuo je Frensis zureći u vedre-ali-tužne oči okružene borama, nagoveštaj uvrnutog osmeha u uglovima usana - lice nekako isuviše poznato. „Poznaješ ga? Onda ko je to?“ čudio se Fingo. „To je - pa, nisam siguran. Mislim da ga poznajem. Ali…“ Fingo Se nasmejao. Ponudio je objašnjenje: „Ti to samo prepoznaješ sopstvene skice.“ Frensis u to nije bio tako siguran. Ipak, nije mogao sasvim da odredi poreklo tog lica. Hmm-hnnn! kao da je govorio krivi osmeh. Igumanu je, međutim, taj osmeh zasmetao. Dopustio je da se posao završi, ali je objavio da nikad neće dopustiti da ta statua bude upotrebljena onako kako je prvobitno planirano - kao lik koji bi bio smešten u crkvu ako se kanonizacija Beatusa ikad ostvari. Mnogo godina kasnije, kad je dovršena cela figura, Arkos je naredio da bude smeštena u hodnik konačišta, ali kad je šokirala jednog posetioca iz Novog Rima, premestio ju je u svoju radnu sobu. Polako i bolno preobraćao je Brat Frensis tu jagnjeću kožu u delo blistave lepote. O njegovom projektu pričalo se i izvan kopirnice, pa su se kaluđeri često skupljali oko njegovog stola da posmatraju rad i mrmljajući izražavaju svoje divljenje. „Inspiracija“, prošaputao je neko. „Eto dovoljnog dokaza. Taj koga je on tamo sreo mogao je biti Beatus…“ „Ne vidim zašto ne trošite svoje vreme na nešto korisno“, gunđao je Brat Džeris, čije su sarkastične duhovitosti bile iscrpljene višegodišnjim strpljivim odgovorima Brata Frensisa. Skeptik je koristio svoje sopstveno vreme za slobodne projekte tako što je pravio i dekorisao abažure od nauljene kože za lampe u crkvi, čime je

privukao pažnju igumana koji mu je uskoro poverio upravljanje evergrinima. Knjige prihoda uskoro su pokazale da je ta promocija Brata Džerisa bila opravdana. Razboleo se Brat Horner, stari majstor kopirac. Kroz samo nekoliko nedelja postalo je očigledno da je taj omiljeni kaluđer dospeo u samrtnu postelju. Početkom Adventa otpevaše misu pogrebnu. Zemni ostaci starog majstora kopirca koji je svetački živeo bejahu vraćeni u zemlju iz koje su i došli. Dok je zajednica molitvom izražavala svoju tugu, Arkos je tiho naimenovao Brata Džerisa za gospodara kopirnice. Sledećeg dana posle svog naimenovanja Brat Džeris je obavestio Brata Frensisa da je po njegovom mišljenju prikladno da Frensis ostavi detinjarije i počne da radi posao ozbiljnog čoveka. Kaluđer je poslušno zamotao svoj dragoceni projekat u pergament, zaštitio ga debelim daskama, ostavio na policu, i počeo u svom slobodnom vremenu da pravi abažure od nauljene kože. Nijedan protest nije promrmljao, nego se zadovoljio sagledavanjem da će jednog dana duša dragog Brata Džerisa otići istim putem kao duša Brata Hornera i otpočeti onaj život kome je ovaj svet samo pripremni teren - otpočeti ga, možda, prilično rano, sudeći po tome koliko se nervirao, besneo i forsirao; i da će posle toga, ako Bog da, Frensisu možda biti dopušteno da dovrši svoj voljeni dokument. Proviđenje se, međutim, ranije umešalo u ovu stvar, i to bez prizivanja duše Brata Džerisa njenome Tvorcu. Tokom leta koje je sledilo Džerisovom postavljenju za gospodara kopirnice, protonotarni apostolski izaslanik6 je sa svojom svitom službenika stigao, na koloni magaraca, iz Novog Rima u manastir; predstavio se kao Monsinjor Malfredo Aguera, postulator7 za Beatusa Lajbovica u proceduri kanonizacije. Nekoliko Dominikanaca bejaše uz njega. Došao je da posmatra ponovno otvaranje skloništa i ispitivanje „Zaptivene Životne Sredine“. Takođe, da ispita sve dokaze koje manastir može dati a koji bi mogli na ovaj slučaj uticati, uključujući - na žalost igumanovu - i izveštaje o navodnom priviđenju Beatusovom koje se, putnici su pričali, pojavilo pred nekim Frensisom Džerardom iz Jutaha, AOL-om. Kaluđeri su toplo pozdravili svečevog zastupnika, smestili ga u odaje rezervisane za velikodostojnike kad dođu u posetu, i gostili ga obilato uz pomoć šest mladih iskušenika koji su imali instrukciju da ispunjavaju svaku njegovu ćud, iako je, kako se pokazalo, Monsinjor Aguera bio čovek bez mnogo ćudi, što je njegove nesuđene snabdevače razočaralo. Najbolja vina otvoriše; Aguera je učtivo popio po koji gutljaj, ali se opredelio za mleko. Brat Lovac je zamkama uhvatio debeljušne jarebice i divlje petliće za trpezu toga gosta; ali raspitavši se prvo o prehrambenim navikama divljih petiića („Kukuruzom se hrane, Brate?“ „Ne, hrane se zmijama, gospodine“), Monsinjor Aguera je ispoljio naklonost ka drugoj hrani, naime ka kaši koju kaluđeri u svojoj trpezariji jedu. Da se samo raspitao o poreklu anonimnih komadića mesa u čorbama, možda bi radije jeo istinski sočne divlje petliće. Malfredo Aguera je insistirao da život u manastiru treba da se nastavi kao i obično. Ipak su toga zastupnika svako veće uz jelo zabavljali gudači i trupa klovnova tako da je najzad počeo da veruje da je „život kao i obično“ u ovom manastiru čudnovato dinamičan u poređenju sa uobičajenim načinom života u monaškim zajednicama. Trećeg dana Aguerine posete iguman je pozvao Brata Frensisa. Odnos između tog monaha i njegovog vladaoca bio je, iako ne blizak, bar formalno prijateljski, još od vremena kad je iguman dozvolio da Frensis položi zakletvu, pa zato Brat Frensis nije čak ni drhtao kad je zakucao na vrata igumanove radne sobe i upitao: „Poslali ste po mene, Velečasni Oče?“

6 Papski viši sekretar (Prim.prev.) 7 Postulator, onaj koji se zalaže za nešto, a naročito, kod katolika, za proglašenje nekog za sveca. (Prim.prev.) „Jesam“, reče Arkos, a onda upita ravnim tonom: „Reci mi, jesi li ikad razmišljao o smrti?“ „Često, moj Gos’daru Igumane.“ „Moliš se Svetom Josipu da tvoja smrt ne bude nesrećna?“ „Pa… često. Velečasni Oče.“ „Pretpostavljam, onda, da ne bi želeo da budeš iznenada oboren? Da neko od tvojih creva napravi žuču za violinu? Da budeš bačen svinjama kao hrana? Da tvoje kosti budu sahranjene u neosvećeno zemljište? A?“ „Nnnn-nee, Magister meus.“ „I mislio sam da ne bi, zato dobro pazi šta ćeš reći Monsinjoru Agueri.“ „Ja…?“ „Ti.“ Arkos je protrljao vrh svoje vilice. Činilo se da je utonuo u tužna razmišljanja. „Mogu to i odveć jasno sagledati. Predmet Lajbovicov bačen u arhivu. Jadni Brat umire, pala mu cigla na glavu. Leži on tako, ječi, moli za oproštaj grehova. Leži tu među nama, imaj to u vidu. A mi stojimo, gledamo sa žaljenjem dole na njega - i mi sveštenici - gledamo ga kako grakće svoje poslednje reči, a niko momku ni poslednji blagoslov ne daje. U pakao upućen. Bez blagoslova umro. Bez ispovesti. Ispred našeg nosa. Šteta, a?“ „Gos’daru?“ cijuknu Frensis. „A, nemoj mene kriviti za to. Ja ću biti prezauzet, trudiću se da suzbijem želju tvoje braće da te udaraju nogama dok ne umreš.“ „Kada?“ „Pa, nikada, nadamo se. Jer ti ćeš dobro paziti, zar ne? - šta ćeš reći monsinjoru. Inače bih mogao da ih pustim da te ritaju do smrti.“ „Da, ali…“ „Postulator želi odmah da te vidi. Molim te, obuzdaj svoju maštu i budi siguran u ono što kažeš. Molim te, pokušaj da ne misliš.“ „Pa, mislim da ću moći.“ „Izlazi, sine, izlazi.“ Kad je zakucao na Aguerina vrata Frensis je u prvi mah osetio strah, ali je ubrzo uvideo da je taj strah neosnovan. Protonotarni izaslanik je bio postariji čovek učtivog i diplomatskog ponašanja koji je, činilo se, bio živo zainteresovan za život maloga monaha. Posle nekoliko minuta preliminarnih ljubaznosti, pristupio je klizavoj temi: „E, a što se tiče tvog susreta sa osobom koja je mogla biti Blagosloveni Osnivač…“ „Ma, ja nikad nisam rekao da je to bio naš Blagosloveni Lajbo…“ „Naravno da nisi, sine moj. Naravno da nisi. E, sad, ja ovde imam jedan izveštaj o tom događaju - nastao isključivo na osnovu raznih prepričavanja, naravno - pa bih voleo da ti taj izveštaj pročitaš, a onda ili da ga potvrdiš ili da ga ispraviš.“ Zastao je da izvuče iz svog sandučića jedan svitak; dodao ga je Bratu Frensisu. „Ova verzija je bazirana na pričama putnika“, reče on. „Jedino ti možeš ispričati šta se desilo - kao očevidac - pa zato želim da ispravljanje obaviš najpažljivije.“ „Svakako, gospodine. Ali ono što se dogodilo bilo je zaista veoma jednostavno…“ „Čitaj, čitaj! Onda ćemo o tome popričati, a?“ Debljina svitka je pokazivala da taj izveštaj nastao iz prepričavanja nije „zaista veoma jednostavan“. Brat Frensis je čitao sa sve većim strahom. Taj strah je uskoro dostigao razmere užasa.

„Pobeleo si, sine“, reče postulator. „Nešto te muči?“ „Messer, ovo - nije bilo uopšte ovako!“ „Nije? Ali ti si morao biti, bar indirektno, autor ovoga. Kako bi drukčije moglo biti? Zar nisi bio jedini svedok?“ Brat Frensis je zažmurio i protrljao čelo. Bio je rekao svojim kolegama iskušenicima prostu istinu. Kolege iskušenici su šaputali između sebe. Iskušenici su preneli priču putnicima. Putnici su je pričali drugim putnicima. I na kraju - ovo!. Nikakvo čudo što je Iguman Arkos zabranio diskusiju. Kamo sreće da Frensis tog hodočasnika nikad nije ni spomenuo! „Kazao mi je samo nekoliko reči. Video sam ga samo tada i nikad više. Jurio me je štapom, pitao me za put do manastira, i napravio oznake na kamenu gde sam našao put do kripte. Posle ga više nikad nisam video.“ „Nije bilo oreola?“ „Ne, Messer.“ „Nije pevao nebeski hor?“ „Nije!“ „A ćilim ruža koji je izrastao tamo gde je on prolazio?“ „Ne, ne! Ništa slično, gospodine“, jeknu kaluđer. „Nije napisao svoje ime na steni?“ „Bog mi je sudija, gospodine: načinio je samo te dve oznake. Nisam znao šta znače.“ „Pa, dobro“, uzdahnu postulator. „Priče putnika su uvek preterane. Ali pitam se kako je sve to započelo. E, sad, recimo da mi ti ispričaš kako je stvarno bilo.“ Brat Frensis mu je ispričao, sasvim kratko. Aguera kao da je bio ožalošćen. Pošto je ćuteći razmislio, uzeo je debeli svitak, potapšao ga za rastanak i ubacio ga u koš za otpatke. „Ode čudo broj sedam“, progunđa on. Frensis je pohitao da se izvini. Zastupnik je odbacio izvinjenja. „Nemoj više ni časa razmišljati. Imamo zapravo dovoljno dokaza. Bilo je nekoliko spontanih izlečenja nekoliko slučajeva trenutnog oporavljanja od bolesti, intervencijom Beatusa. Jednostavni su, ispričani jednostavnim činjenicama, dobro dokumentovani. Kanonizacije se na takvim stvarima i grade. Naravno, nedostaje im poetičnost ove priče, ali maltene mi je drago što je neosnovana - drago mi je zbog tebe. Đavolji zastupnik bi te na krst razapeo, znaš.“ „Nikad nisam rekao ništa ni nalik…“ „Razumem, razumem! Sve je to počelo zbog skloništa. Uzgred rečeno, otvorismo ga danas.“ Frensis je sinuo. „Da li - da li ste našli još nešto od Svetog Lajbovica?“ „Blagoslovenog Lajbovica, molim!“ ispravio ga je monsinjor. „Ne, još nismo. Otvorili smo unutrašnju prostoriju. Vraški smo se namučili da bismo je otpečatili. Petnaest skeleta unutra, i mnogo fascinantnih rukotvorina. Očigledno je da su tu ženu - a bila je žena, uzgred rečeno čije si ostatke ti našao, pustili u spoljašnju prostoriju, ali je unutrašnja bila već puna. Možda im je unutrašnja mogla pružiti izvesnu zaštitu da nije došlo do zatrpavanja zbog padanja jednog zida. Te jadne duše unutra našle su se u zamci jer su stene blokirale izlaz. Nebo zna zašto vrata nisu bila konstruisana tako da se otvaraju ka unutra.“ „Ta žena u presoblju, da li je to bila Emili Lajbovic?“ Aguera se nasmešio. „Možemo li to dokazati? Ne znam još. Verujem da jeste, stvarno verujem - ali možda dopuštam da priželjkivanje bude jače od razumnog razmišljanja. Videćemo šta još možemo da otkrijemo; videćemo. Ona druga strana je poslala svedoka

koji prisustvuje radu. Ne mogu da skačem na zaključke.“ lako razočaran Frensisovim izveštajem o susretu sa hodočasnikom, Aguera je zadržao prijateljsko držanje. Na arheološkom nalazištu je proveo deset dana, a onda se vratio u Novi Rim, ostavljajući dvojicu svojih asistenata da nadgledaju dalje iskopavanje. Na dan svog odlaska posetio je Brata Frensisa u skriptorijumu. „Kažu mi da radiš na dokumentu u slavu ostataka koje si našao“, reče postulator. „Sudeći po opisima koje sam čuo, mislim da bih veoma voleo da ga vidim.“ Kaluđer je protestovao da dokument zapravo ništa ne vredi, ali je smesta pošao da ga donese, i to sa tako živom željom da su mu ruke drhtale dok je vadio jagnjeću kožu iz zaštitnog omotača. Sa radošću je primetio da se Brat Džeris nervozno mršti videći šta se dešava. Monsinjor je mnogo sekundi zurio. „Predivno!“ prasnuo je konačno. „Kakve veličanstvene boje! Izvrsno, izvrsno. Završi ovo. Brate - završi ovo!“ Brat Frensis je digao pogled ka Bratu Džerisu i upitno se nasmešio. Gospodar kopirnice se hitro okrenuo na suprotnu stranu. Zadnja strana njegovog vrata je pocrvenela. Sledećeg dana je Frensis raspakovao svoja pera, boje i zlatni listić, i nastavio sa svojim radom na iluminiranom dijagramu.

9 Nekoliko meseci posle odlaska Monsinjora Aguere, došla je druga kolona magaraca - sa kompletnim odredom činovnika i stražara naoružanih radi odbrane od drumskih razbojnika, mutantskih manijaka i zmajeva o kojima se govorkalo - iz Novog Rima u manastir. Ovog puta na čelu ekspedicije bio je jedan monsinjor sa malim rogovima i oštrim očnjacima, koji je saopštio da mu je data dužnost da oponira kanonizaciji Blagoslovenog Lajbovica i da ispita činjenice - a možda i utvrdi odgovornost, nagovestio je - u vezi sa izvesnim neverovatnim i histeričnim glasinama koje su iz ovog manastira procurile i na žalost stigle čak do kapija Novog Rima. Jasno je stavio do znanja da neće trpeti nikakve romantične gluposti, za razliku od izvesnog ranijeg posetioca koji ih je možda trpeo. Iguman ga je pozdravio učtivo i ponudio mu gvozdeni ležaj u ćeliji okrenutoj ka jugu, izvinivši se prethodno zbog činjenice da su prostorije za goste nedavno bile izložene velikim boginjama. Monsinjora je služilo njegovo sopstveno osoblje; jeo je kašu i trave zajedno sa kaluđerima u trpezariji - jer su lovci javili da su te godine jarebice i divlji petlići neobjašnjivo retki. Ovoga puta iguman nije našao za shodno da upozori Frensisa da se ne koristi svojom maštom suviše slobodno. Neka pokuša ako sme. Mala je bila opasnost da će advocatus diaboli odmah poverovati čak i u istinu, a da je prvo ne izmaklja temeljito i ne zabode prste u njene rane. „Koliko shvatam ti si sklon onesvešćivanju“, reče Monsinjor Flot kad je imao pred sobom Brata Frensisa samog i kad se zapiljio u njega pogledom koji je, po Frensisovom mišljenju, bio zloban. „Reci mi, da li je u tvojoj porodici bilo epilepsije? Ludila? Mutantskih nervnih puteva?” „Ničeg, Ekselencijo.“ „Nisam ja ‘Ekselencija’ „ odreza sveštenik. „Dakle, sad ćemo izvući istinu iz tebe.“ Jednostavan direktan hirurški zahvat bi trebalo da bude adekvatan, kao da je implicirao njegov ton, potrebna je samo manja amputacija. „Jesi li ti svestan da se dokumenti mogu veštačkim putem učiniti starijim?“ pitao je. Brat Frensis nije bio toga svestan. „Shvataš li da se ime Emili ne pojavljuje u hartijama koje si našao?“ „A, ali se…“ Zastao je, odjednom gubeći sigurnost. „Ime koje se pojavilo glasilo je Em, zar ne? - što bi mogao biti deminutiv od Emili?“ „Ja… verujem da je tako, Messer.“ „Ali bi takođe moglo biti i deminutiv od Ema, zar ne? A ime Ema se pojavljuje u kutiji!“ Frensis je ćutao. „Dakle?“ „Koje je bilo pitanje, Messer?“ „Nije važno! Samo sam mislio da ti kažem da dokazi nagoveštavaju da je to ‘Em’ stajalo za Emu“ a ‘Ema’ nije deminutiv od Emili. Šta kažeš na „Dosad nisam imao mišljenja o toj temi, Messer, ali…“ „Ali šta?“ „Zar nisu muž i žena često nepažljivi u pogledu toga kako će jedno drugo zvati?“ „DA LI SE TI TO ŠALIŠ SA MNOM?“ „Ne, Messer.“ „A sad reci istinu! Kako se dogodilo da otkriješ to sklonište, i kakvo je to fantastično blebetanje o

nekom priviđenju?“ Brat Frensis je pokušao da objasni. Advocatus diaboli ga je prekidao povremenim frktanjem kroz nos i sarkastičnim pitanjima, a kad je završio, grabuljao je kroz njegovu priču semantičkim noktima i zubima sve dok se nije i sam Frensis počeo pitati da li je stvarno video starca ili je taj događaj samo zamislio. Bilo je to bezobzirno unakrsno ispitivanje, ali je Frensisa manje plašilo nego razgovor sa igumanom. Đavolji advokat je mogao samo da ga kida na komade ovaj jedan put, pa je saznanje da će operacija uskoro biti završena pomagalo žrtvi da podnosi bol amputacija. Kad se suočavao sa igumanom, međutim, Frensis je uvek bio svestan da bi greška mogla biti kažnjavana iznova i iznova, zato što je Arkos vladar doživotno, i večiti inkvizitor njegove duše. A Monsinjor Flot je izgleda smatrao, pošto je video Frensisovu reakciju na prvi napad, da je kaluđerova priča suviše plitkoumna da bi na nju vredelo preduzimati napad iole većih razmera. „Dobro, Brate, ako je to tvoja priča i ako je se ti držiš, mislim da se sa tobom neću uopšte gnjaviti. Čak i ako je istinita - što ja ne priznajem trivijalna je toliko da je smešna. Shvataš li ti to?“ „To sam i ja oduvek mislio, gospodine“, uzdahnu Brat Frensis, koji se već godinama trudio da umanji značaj koji su drugi hodočasniku pridavali. „Pa odavno je trebalo to da kažeš!“ odreza Flot. „Oduvek sam govorio da mislim da je to verovatno samo jedan starac.“ Monsinjor Flot je pokrio šakom oči i teško uzdahnuo. Njegovo iskustvo sa nepouzdanim svedocima navelo ga je da ne kaže ništa više. Pre napuštanja manastira, advocatus diaboli je, kao i svečev advokat pre njega, zastao u skriptorijumu i zatražio da vidi iluminiranu komemoraciju Lajbovicovog inženjerskog plana („te užasne nerazumljivosti“ kako ga je Flot nazivao). Ovog puta kaluđerove ruke su drhtale ne od radosti nego od straha, jer bi se moglo desiti da još jednom bude prinuđen da napusti taj projekat. Monsinjor Flot je ćutke zurio u jagnjeću kožu. Triput je progutao knedlu. Najzdad je prinudio sebe da klimne glavom. „Živopisne slike umeš da dočaraš“, priznade on, „ali to smo svi znali, zar ne?“ Zastao je. „Na ovome si radio već koliko dugo?“ „Šest godina, Messer - sa prekidima.“ „Da, e, čini se da ćeš bar još toliko morati da nastaviš.“ Rogovi Monsinjora Flota odmah se skratiše za inč, a očnjaci nestadoše sasvim. Iste večeri on ode za Novi Rim. i Godine glatko proticahu, dodajući licima mladih bore, a njihovim slepoočnicama sede vlasi. Večiti trud manastirski nastavljao se, uz svakodnevno jurišanje na nebo večno ponavljanom himnom Službe božje, uz svakodnevno snabdevanje sveta sporim ćurkom kopiranih rukopisa, i uz povremeno iznajmljivanje činovnika i pisara episkopatu, eklezijastičkim tribunalima i malobrojnim svetovnim moćnicima spremnim da ih unajme. Brat Džeris je ispoljio ambicije da konstruiše štampaču mašinu, ali je Arkos to zabranio čim je za to čuo. Nije se moglo nabaviti dovoljno hartije niti dobre boje, a ni potražnja za jeftinim knjigama nije postojala u svetu koji je bio savršeno zadovoljan svojom nepismenošću. Kopirnica je nastavila mastionicom i guščijim perom. Tokom proslave Pet Svetih Budala, stiže vatikanski glasnik sa prijatnim vestima za Red.

Monsinjor Flot je povukao sve primedbe i sad se bavio iskazivanjem pokajanja pred jednom ikonom Beatusa Lajbovica. Ono što je zastupao Monsinjor Aguera, dokazano je; Papa je dao uputstvo da se donese dekret koji preporučuje kanonizaciju. Datum za formalnu proklamaciju je određen: biće to tokom dolazeće Svete Godine i podudariće se sa sazivanjem Generalnog Saveta Crkve, koji ima zadatak da pažljivo iznova formuliše doktrinu u vezi sa ograničenjem magisteriuma na pitanje vere i morala; mnogo puta u istoriji to pitanje je bilo rešeno, ali činilo se da se u svakom veku opet uzdiže u novim oblicima, a naročito u onim mračnim vekovima kad je čovekovo „znanje“ o vetru, zvezdama i kiši uistinu sasvim slabo. Dok se to savetovanje bude održavalo, osnivač Albertinskog Reda biće upisan u Kalendar Svetaca. Posle ovog saopštenja usledio je period radosti u manastiru. Dom Arkos, sada sasušen od starosti i blizak senilnosti, pozva Brata Frensisa kod sebe i zahripa: „Njegova Svetost nas poziva u Novi Rim na kanonizaciju. Pripremi se da pođeš.“ ,Ja, Gos’daru?“ „Samo ti. Brat Farmaceut mi zabranjuje da putujem, a ne bi bilo dobro da Brat Nastojnik ode dok sam ja bolestan.“ „E nemoj opet da mi padaš u nesvest“, dodade Dom Arkos svađalački. „Verovatno ti je pripisano više zasluga nego što ih imaš za to što je sud prihvatio da je datum smrti Emili Lajbovic konačno dokazan. Ali Njegova Svetost te je u svakom slučaju pozvala. Preporučujem da zahvališ Bogu i ne pripisuješ sebi nikakve zasluge.“ Brat Frensis se zateturao. „Njegova Svetost…?“ „Da. Dakle, original Lajbovicovog inženjerskog plana šaljemo u Vatikan. Šta misliš o tome da poneseš i tvoju iluminiranu komemoraciju kao tvoj lični poklon Svetom Ocu?“ „A“, reče Frensis. Iguman mu je pomogao da se osvesti, blagoslovio ga, nazvao ga dobrim neznalicom, i poslao ga da uvrti i zaveže svoje ćebe.

10 Put do Novog Rima morao je da potraje bar tri meseca, a možda i duže; to je u izvesnoj meri zavisilo od razdaljine koju je Frensis mogao prevaliti pre nego što ga neizbežna banda pljačkaša rastavi od njegovog magarca. Imao je da putuje sam i nenaoružan, noseći, pored relikvije i njene iluminirane replike, još samo svoje ćebe i prosjačku zdelicu. Molio se da pljačkaši, koji su neznalice, ne nađu nikakvu svrhu za ono prvo; uistinu, među drumskim banditima je ponekad bilo plemenitih lopova koji su uzimali samo ono što im je korisno, dopuštajući žrtvi da sačuva svoj život, svoje telo i lične stvari. Drugi su imali manje obzira. Kao meru predostrožnosti Brat Frensis je poneo crni zavoj preko desnog oka. Seljaci su bili sujeverna gomila i često ih je bilo moguće potući samo nagoveštajem da neko ima zlo oko. Tako naoružan i opremljen, krenuo je da se odazove pozivu Sacerdos Magnus a. Najsvetijeg Gospodara i Vladara, Lea Pappas XXI. Skoro dva meseca posle napuštanja manastira kaluđer je sreo svog pljačkaša na planinskoj stazi kroz gustu šumu, daleko od ma kakvog ljudskog naselja, izuzimajući Dolinu Zlorođenih koja je ležala nekoliko milja onostran planinskog vrhunca zapadno odatle i gde su genetski monstrumi živeli, kao gubavci, izdvojeno od sveta. Neke takve kolonije nadgledali su bolničari Svete Crkve, ali Dolina Zlorođenih nije spadala među takve. Pre nekoliko vekova tu su se sakupili nenormalci koji su izbegli smrt od ruke šumskih plemena. Njihovi redovi su često ojačavani unakaženim, puzavim stvarima koje su tražile utočište od sveta, ali neki među njima bili su i plodni, te su rađali decu. Često su takva deca nasleđivala monstruoznost svojih roditelja. Često se dešavalo da se rode mrtva ili da nikad ne dožive zrelost. Ali ponekad je ona monstruozna crta bila recesivna, pa se iz veze dvoje nenormalaca rađalo dete normalnog izgleda. Ponekad je, opet, spolja „normalno“ potomstvo bilo opustošeno nekim nevidljivim deformitetom srca i uma, ostajući bez suštine ljudskosti ali zadržavajući izgled čoveka. Čak i unutar Crkve neki su se usuđivali da zastupaju gledište da su takve kreature istinski lišene Dei imagoa još od začeća, da su njihove duše samo životinske duše, te da mogu po Prirodnom Zakonu biti nekažnjivo uništavane kao zveri a ne ljudi, te da je Bog ljudskom rodu dao životinjski porod kao kaznu za grehe koji su zamalo uništili ljudsku vrstu, lako nisu izgubili svoju veru u Pakao, teolozi takođe nisu oklevali da svom Bogu pripišu da je sposoban za bilo kakvu vremensku kaznu; međutim, dozvoliti ljudima da po svojoj pameti presuđuju da li jedno stvorenje od žene rođeno ima ili nema u sebi božansku sliku značilo bi uzurpirati jednu privilegiju Neba. Čak i idiota za koga se čini da je manje nadaren nego pas, ili svinja, ili koza, treba, ako ga je žena rodila, nazivati besmrtnom dušom, grmeo je magisterium, grmeo isto iznova i iznova. Posle nekoliko takvih proglasa usmerenih ka umanjenju infanticida, saopštenih u Novom Rimu, nesretne zlorođene neki počeše da nazivaju „Papinim nećacima“ ili „Papinom decom“. „Dopustimo da živi ono što je ljudskim roditeljima živo rođeno“, rekao je prethodni Leo, „u skladu i sa Prirodnim Zakonom i sa Božanskim Zakonom Ljubavi; neka se voli kao dete i odgaja, ma kakvog da je oblika i ponašanja, jer činjenica je, dostupna i prirodnom razumu bez pomoći Božanskog Otkrovenja, da među Prirodnim Pravima Čoveka pravo da se pomaže detetu da preživi jeste ispred svakog drugog prava, te ga Društvo i Država ne mogu zakonito menjati sem u okvirima koji su Vladaocima dati da to pravo sprovode. Čak ni zveri Zemlje ne postupaju drugačije.“ Pljačkaš koji je napao Brata Frensisa nije ni na koji vidljivi način pripadao deformisanima, ali da je došao iz

Doline Zlorođenih postalo je očigledno kad se dve figure sa kapuljačama uzdigoše iza gustiša na strmini koja se nadnosila nad stazu i počeše iz svoje zasede podrugljivo da huču na kaluđera, nišaneći u njega zategnutim lukovima. Sa te distance Frensis nije mogao proveriti da li je tačan njegov prvi utisak da je jedna ruka držala luk pomoću šest prstiju ili pet prstiju i jednog prekobrojnog palca; ali nije bilo nikakve sumnje da jedna od te dve zakukuljene figure ima ogrtač sa dve kapuljače, iako nije mogao da razazna lica niti da odredi da li ta druga kapuljača sadrži ili ne sadrži prekobrojnu glavu. Sam pljačkaš je stao na stazu pred Frensisa. Bio je to čivek niskog rasta ali masivan kao bik, sa okruglom sjajnom ćelom i vilicom nalik na blok granita. Stajao je na stazi široko raširenih nogu, prekrstivši na prsima svoje masivne ruke, i posmatrao primicanje malene figure na magarcu. Koliko je Frensis mogao videti, pljačkaš je bio naoružan samo svojom snagom i jednim nožem za koji se nije ni potrudio da ga izvuče iz kanije na opasaču. Prstom je pozvao Frensisa da priđe bliže. Kad je Frensis stao pedeset metara daleko, jedno Papino dete odape strelu; taj projektil je ošinuo po stazi tik iza magarca, i životinja pojuri napred. „Silazi“, naredi pljačkaš. Magarac se na stazi zaustavio. Brat Frensis je zabacio svoju kapuljaču unazad i tako otkrio crni zavoj na oku; digao je drhtavi prst i dotakao zavoj. Počeo je polako da odiže zavoj sa oka. Razbojnik je zabacio glavu i nasmejao se smehom koji je mogao dopreti, pomislio je Frensis, iz grla Satane; kaluđer je promrmljao jedan egzorcizam8 ali razbojniku ništa nije bilo. 8 Egzorcizam - isterivanje đavola, molitva za isterivanje đavola ili zlog duha, praznoverica koja postoji kod mnogih naroda i religija širom sveta. (Prim.prev.) „Vi crnovrećani ste provalili tu foru pre mnogo godina“, reče on. „Sad siđi.“ ‘ Brat Frensis se nasmešio, slegnuo ramenima, i sišao ne buneći se više. Razbojnik je pregledao magarca, potapšao ga po slabinama, pogledao mu zube i kopita. „Jede? Jede?“ povika jedna od zakukuljenih figura na obronku. „Ovog puta ne“, izlaja pljačkaš. „Suviše je mršav.“ Brat Frensis nije bio baš sasvim siguran da govore o magarcu. „Dobar vam dan, gospodine“, reče kaluđer prijatno. „Možete uzeti magarca. Hodanje će, mislim, biti zdravo za mene.“ Opet se nasmešivši, poče da se udaljava. Strela šibnu po drumu pred njegovim nogama. „Prestani s tim!“ prodernjao se razbojnik, a onda rekao Frensisu: „Sad se skidaj. I da vidimo šta je u tom zamotaju i u paketu.“ Brat Frensis je dotakao svoju prosjačku zdelicu i načinio gest bespomoćnosti, što je donelo samo novi podrugljivi smeh razbojnikov. „I taj trik sa kantom za milostinju sam već video“, reče on. „Poslednji čovek sa time imao je pola hekloa zlata skriveno u čizmi. Hajd’skidaj se.“ Brat Frensis koji nije imao čizme pokaza, pun nade, svoje sandale, ali razbojnik načini nestrpljivi gest. Kaluđer odveza svoje umotano ćebe i raširi njegov sadržaj radi pregleda, a onda poče da se svlači. Pljačkaš je pretražio njegovu odeću, ništa nije našao, pa je dobacio odeću nazad vlasniku, koji prošaputa svoju zahvalnost; očekivao je da će biti ostavljen na stazi go.

„A sad da zavirimo u taj drugi zavežljaj.“ „Sadrži samo dokumente, gospodine“, bunio se kaluđer. „Nemaju vrednost ni za koga sem za vlasnika.“ „Otvori.“ Ćutke je Brat Frensis odvezao paket i odmotao originalni inženjerski plan i njegovu iluminiranu kopiju. U sunčanom sjaju koji se probijao kroz lišće šume bljesnuše briljantno različite boje, zlatna među njima. Kamenita vilica razbojnikova pade jedan inč. Tiho je zazviždao. „Al’ je lepo! Ma nije li to baš ono što žena voli na zidu svoje kolibe!“ Frensis oseti da mu pripada muka. „ Zlato!“ povika pljačkaš svojim zakukuljenim saučesnicima na bregu. „Jede? Jede?“ stiže klokotavi, pobedonosno nasmejani odgovor. „Ješćemo, nemaj brige!“ doviknuo im je razbojnik, a onda konverzaciono objasnio Frensisu: „Oni ogladne kad par dana samo sede tu. Biznis je loš. Slab saobraćaj u poslednje vreme.“ Frensis je klimnuo glavom. Razbojnik je nastavio da se divi iluminiranoj kopiji. Gospode, ako si ga poslao da me staviš na probu, onda mi pomozi da umrem kao čovek, da bi on ovo mogao uzeti samo preko mrtvog tela Tvog sluge. Sveti Lajbovice, vidi ovo delo i za mene se moli… „Šta je ovo?“ upita pljačkaš. „Amajlija?“ Neko vreme je proučavao oba dokumenta zajedno. „Aha! Jedno je duh drugoga. Koja je to mađija?“ Zurio je u Brata Frensisa sumnjičavim sivim ‘očima. „Kako se zove?“ „Ovaj - Tranzistorizovani Kontrolni Sistem za Jedinicu 6-B“, promuca kaluđer. Pljačkaš je doduše gledao dokumente naopačke, ali je ipak mogao da vidi da kod jednog dokumenta postoji izmena crteža i pozadine u odnosu na drugi dokument - a taj efekat ga je, činilo se, zainteresovao koliko i zlatni sloj boje. Kratkim prljavim kažiprstom on je pratio sličnosti crteža, ostavljajući bledu mrlju na iluminiranoj jagnjećoj koži. Frensis je suzdržavao suze. „Molim vas!“ jeknuo je kaluđer. „To zlato je tako tanko, i nema neku vrednost koja bi zasluživala da se pomene. Odmerite težinu u ruci. Celina ne teži ništa više nego materijal na kome je slikana. Vama to nije ni od kakve koristi. Molim vas, gospodine, uzmite moju odeću umesto toga. Uzmite magarca, uzmite mi ćebe. Uzmite šta god hoćete, ali mi ta dva ostavite. Oni vama ništa ne znače.“ Razbojnikov sivi pogled bejaše zamišljen. Posmatrao je kaluđerovo uzbuđenje i trljao svoju vilicu. „Ostaviću ti magarca i odeću sve sem ovoga“, ponudio je. „Uzeću, dakle, samo amajlije.“ „Za ljubav Boga, gospodine, onda ubijte i mene!“ zakuka Brat Frensis. Razbojnik se cerekao. „To ćemo videti. Reci mi zašta služe.“ „Nizašta. Jedan dokument je uspomena na čoveka davno mrtvog. Jednog od drevnih. Drugi je samo kopija.“ „Od kakve su koristi oni tebi?“ Frensis je za tren zatvorio oči pokušavajući da smisli način da objasni. „Znate šumska plemena? Kako obožavaju svoje pretke?“ Sive oči razbojnikove sevnuše gnevom, ali samo za kratko. „Mi preziremo svoje pretke“, izlanu on. „Prokleti bili oni koji nas rodiše!“ „Prokleti, prokleti“, ponovio je kao eho jedan od zaogrnutih strelaca na bregu. „Znaš ko smo? Odakle smo?“ Frensis je klimnuo glavom. „Nisam hteo da uvredim. Drevni, čiji je ovo ostatak - taj nije naš predak. On je naš učitelj iz davnih vremena. Obožavamo uspomenu na njega. Ovo je samo kao uspomena, ništa više.“ „A kopija?“ „Iično sam je pravio. Molim vas, gospodine, petnaest godina mi je trebalo. Vama to ništa nije. Molim vas - ne biste čoveku uzeli petnaest godina života - bez razloga?“

„Petnaest godina?“ Razbojnik je zabacio glavu; urlao je od smeha. „Proveo si petnaest godina praveći ovo?“ „Ali…“ Frensis iznenada ućuta. Njegov pogled se prikova za razbojnikov zdepasti kažiprst. Taj je kažiprst kuckao po originalu. „Ovo ti je oduzelo petnaest godina? A u odnosu na ono drugo izgleda skoro ružno.“ Pljeskao se po stomačini i cerekao se, pa pokazivao ka relikviji. „Ha! Petnaest godina! Znači to vi tamo radite! Zašto? Kakva je korist od tamne slike-duha? Petnaest godina pravio to! Ho ho! Koji ženski posao!“ Brat Frensis ga je gledao ćuteći, ošamućen. Činjenica da je razbojnik pomešao relikviju i kopiju šokirala ga je toliko da nije mogao da odgovori. Smejući se i dalje, razbojnik uze oba dokumenta, spremajući se da ih pocepa preko sredine. „Isus, Marija, Josip!“ vrisnu kaluđer padajući na kolena na stazi. „Za ljubav Boga, gospodine!“ Razbojnik je odbacio dokumente na zemlju. „Rvaću se s tobom za njih“, predložio je šaleći se. „Te stvari za moj nož.“ „Važi“, reče Frensis impulsivno, misleći da će borba bar dati Nebu priliku da se neupadljivo umeša. O Gospode, ti koji ojača Jakova tako da on anđela na steni savlada… Pripremiše se. Brat Frensis se prekrstio. Razbojnik je izvukao nož iz kanije i bacio ga za dokumentima. Počeše da se obilaze. Tri sekunde kasnije kaluđer je ležao ječeći na leđima, pritisnut onižom planinom mišića. Jedan oštar kamen kao da mu je presecao kičmu. „He-he“, reče razbojnik i ustade da uzme svoj nož i da svije dokumente. Sklapajući ruke kao za molitvu, Brat Frensis je na kolenima puzio za njim, moljakajući-iz sveg glasa. „Molim vas, onda uzmite samo jedan, ne oba! Molim vas!“ „E sad moraš da ih otkupiš“, smejuljio se razbojnik. „Pošteno sam ih osvojio.“ „Nemam ništa, ja sam siromašan!“ „Ma u redu je to, ako ih toliko želiš, nabavićeš zlato. Dva hekla zlata, to je otkupnina. Donesi je ovamo u ma koje vreme. Skloniću tvoje stvari u moju udžericu. Hoćeš da ti budu vraćene, samo donesi zlato.“ „Čujte, drugim ljudima su važni, ne meni. Nosio sam ih Papi. Možda će vam oni platiti za onaj važan dokument. Ali dopustite mi da zadržim onaj drugi samo da im pokažem. Nikakvog značaja on nema.“ Razbojnik se smejao preko ramena. „Verujem da bi ti za to poljubio čizmu.“ Brat Frensis ga je sustigao i žarko poljubio čizmu pljačkaševu. Pokazalo se da je to suviše čak i za takvog čoveka kao što je taj razbojnik bio. Odgurnuo je kaluđera nogom, razdvojio dva dokumenta, i sa kletvom bacio jedan Frensisu u lice. Popeo se na kaluđerovog magarca i pojahao uz obronak ka zasedi. Brat Frensis je zgrabio dragoceni dokument i krenuo naporedo sa razbojnikom, zahvaljujući mu se izobilno i blagosiljajući ga stalno, dok je razbojnik usmeravao magarca ka zakukuljenim strelcima. „Petnaest godina!“ frknuo je razbojnik, i opet odgurnuo Frensisa nogom. „Odlazi!“ Mahnuo je iluminiranom lepotom kroz vazduh. „Zapamti dva hekla zlata će otkupiti tvoju uspomenu. I reci svom Papi da sam je osvojio pošteno.“ Frensis prestade da se penje. Uputio je jedan blistavi krst blagoslova za banditom koji se udaljavao i tiho zahvalio Bogu što ima tako nesebičnih pljačkaša koji su u svom neznanju sposobni da tako pogreše. Sa ljubavlju je pomilovao original inženjerskog plana i nastavio pešice stazom. Na bre-gu je pljačkaš ponosito pokazivao divni dokument svojim kompanjonima mutantima.

„Jede! Jede!“ reče jedan od njih, tapšući magarca. „Jaše, jaše“, ispravio ga je razbojnik. „Jede posle.“ Ali kad ih je Brat Frensis ostavio daleko iza sebe, velika ga je tuga postepeno obuzela. Onaj podsmevački glas mu je još odzvanjao u ušima. Petnaest godina! Znači to vi tamo radite! Petnaest godina! Koji ženski posao! Ho ho ho ho… Razbojnik je pogrešio. Ali petnaest godina je u svakom slučaju nestalo, i sa njima sva ljubav i muka uneta u kopiju. Zatvoren u manastir, Frensis je zaboravio običaje spoljašnjeg sveta, njegove grube navike i preke stavove. Razbojnikov podsmeh je duboko uznemirio njegovo srce. Pomislio je na blaži podsmeh Brata Džerisa tokom ranijih godina. Možda je Brat Džeris bio u pravu. U svojoj kapuljači glavu je duboko pognuo, i tako nastavio sporo putovanje. Sačuvao je bar original relikvije. Bar to.

11 Čas je došao. Nikad se Brat Frensis, u svojoj jednostavnoj kaluđerskoj mantiji, nije osećao tako beznačajnim kao u tom momentu, dok je klečao u veličanstvenoj bazilici pre početka ceremonije. Dostojanstvene kretnje, razmasi živopisnih boja, zvuci koji su pratili ceremonijalne pripreme za ceremoniju, već su svojim duhom nalikovali na liturgiju, tako da je bilo teško držati na umu činjenicu da se još nije dešavalo ništa važno. Biskupi, monsinjori, kardinali, sveštenici, i razni svetovni funkcioneri u elegantnim starinskim odeždama kretali su se tamo-amo kroz veliku crkvu, ali njihovi dolasci i odlasci bili su kao graciozni satni mehanizam koji nikad ne zastaje, nikad se ne spotakne, nikad se ne predomisli i ne pođe u suprotnom pravcu. Jedan sampetrius je ušao u baziliku; tako je veličanstveno bio obučen da je Frensis u prvi mah za tog katedralskog radnika pomislio da je neki velikodostojnik. Sampetrius je nosio stoličicu za oslanjanje nogu. Nosio ju je takvom naviknutom pompeznošću da bi kaluđer, da nije već klečao, možda sad klekao da pozdravi lebdeći prolazak tog objekta. Pred visokim oltarom sampetrius je klekao na jedno koleno, onda prešao do papskog trona gde je stavio novu podnožnu stoličicu umesto stare na kojoj je, činilo se, jedna noga bila rasklimana; tad je otišao istim putem kojim je i došao. Brat Frensis se divio prostudiranoj eleganciji pokreta koja je pratila čak i trivijalne poslove. Niko nije žurio. Niko se nije prenemagao niti spetijavao. Nije se događao nijedan pokret koji nije tiho doprinosio dostojanstvu i neodoljivoj lepoti ovog drevnog mesta, a svoj doprinos su davale i nepomične statue i slike. Činilo se da i šapat čovečjeg daha izaziva slabe odjeke sa dalekih apsida. Terribiiis est iocus iste: hic domus Dei est, et porta caeli; strašno mesto zaista, Dom Boga, Kapija Neba! Neke od tih statua su žive, primetio je kasnije. Nekoliko jardi levo od njega jedan oklop je stajao uza zid. Njegova oklopna pesnica držala je držalju blistave bojne sekire. Čak se ni perjanica na njegovom šlemu nije pomakla otkad je Brat Frensis tu klekao. Desetak identičnih oklopa stajalo je na podjednakim razmacima duž zidova. Tek kad je video da jedna konjska muva puzi kroz vizir „statue“ levo od njega, posumnjao je da se u toj ratnoj grdosiji neko nalazi. Njegove oči nisu mogle otkriti nikakav pokret, ali se iz oklopa, dok je u njemu bila konjska muva, nekoliko puta začulo metalno škriputanje. To, dakle, moraju biti papski gardisti, tako proslavljeni u viteškim borbama; mala privatna armija Božjeg Prvog Zastupnika. Jedan kapetan garde je dostojanstveno obilazio svoje ljude. Po prvi put statua se pomače. Podigla je svoj vizir u znak pozdrava. Kapetan je zamišljeno zastao i upotrebio svoju maramu da obriše muvu sa čela bezizražajnog lica unutar šlema, a onda je krenuo dalje. Statua je spustila vizir i opet se ukočila. Dostojanstveni dekor bazilike na kratko je narušen ulaskom gomila hodočasnika. Gomile su bile dobro organizovane i efikasno vođene, ali se videlo da ovo mesto ne poznaju. Činilo se da većina hodočasnika do svojih mesta stiže na vrhovima prstiju, pazeći da ne stvori nikakav zvuk i da kretanje svede na minimum, za razliku od sampetria i novorimskog klera koji je zvuku i pokretu davao izražajnost. Tu i tamo među hodočasnicima poneko je prigušivao kašalj ili se spoticao. Iznenada je u bazilici nastala ratnička atmosfera, jer je garda pojačana. Nova grupa oklopnih statua ušla je teškim koracima u samo sveti I ište, spustila se na jedno koleno i nagnula svoja koplja, pozdravljajući tako oltar, potom zauzimajući svoja mesta. Dvojica stadoše uz strane papskog trona.

Treći pade na kolena uz desno doručje trona; ostao je da kleči držeći na podignutim dlanovima Petrov mač. Slika opet postade nepokretna, izuzimajući povremeno poigravanje plamena među oltarskim svećama. U svečanu tišinu iznenada je provalio zvuk truba. Intenzitet tog zvuka se pojačavao sve dok pulsirajuće Ta-ra Ta-ra-raa nije počelo da vrši pritisak na lice posmatrača, i da izaziva bol u ušima. Glas tih truba nije bio muzički nego najavljivački. Prve note su počele negde u sredini skale, onda su se polako uspinjale i visinom i intenzitetom i brzinom, sve dok kaluđeru koža na lobanji nije počela da migolji, dok mu se nije učinilo da u bazilici nema ničeg sem eksplozije truba. Onda, mrtva tišina - kroz koju se razlegao tenor: PRVI KANTOR: „Appropinquat agnis pastor et ovibis pascendis.“ DRUGI KANTOR: „Genua rtunc flecantur omnia. „ PRVI KANTOR: „Jussit olim Jesus Petrum pascere gregem Domini.“ DRUGI KANTOR: „Ecce Petrus Pontifex Maximus.“ PRVI KANTOR: „Gaudeat igitur populus Christi, et gratias agat Domino.“ DRUGI KANTOR: „Nam docebimur a Špiritu sancto.“ HOR: „Aileiuia, alieluia…“ Gomila je ustala, zatim se opet spuštala na kolena, sporim talasom koji je pratio kretanje stolice sa krhkim starcem u belom koji je pokretima upućivao svoje blagoslove narodu dok ga je procesija u zlatnom, crnom, purpurnom i crvenom polako nosila ka tronu. Dah je zastajao u grlu malog kaluđera iz dalekog manastira u dalekoj pustinji. Bilo je nemoguće videti sve što se događalo, tako je silovita bila plima muzike i pokreta koja je potapala čula i nosila um hteo-ne-hteo prema onome što se uskoro imalo desiti. Ceremonija bejaše kratkotrajna. Da je trajala duže, njen bi intenzitet postao neizdrživ. Jedan monsinjor - i to Malfredo Aguera, zastupnik Sveca, opazio je Brat Frensis - priđe tronu i kleče. Posle kraćeg ćutanja, saopštio je ravnim napevanjem svoju molbu. „Sancte pater, ab Sapientia summa petimus ut iiie Beatus Leibowitz cujus miracula mirati sunt muiti…“ Taj zahtev je bio upućen Leu. Tražilo se da Leo prosvetli svoj narod svečanom definicijom u vezi sa pobožnim verovanjem da je Beatus Lajbovic zaista svetac, dostojan da dobije dulie Crkve i da ga vernici obožavaju. „Gratissima Nobis causa, fiii“, odazvao se napevanjem glas starca u belom, objašnjavajući da je želja njegovog srca bila da svečanom proklamacijom oglasi da je Blagosloveni Mučenik među svecima, ali, međutim, da jedino božanskim vodstvom, sub ducatu sancti Spiritus, može da ispuni Aguerin zahtev. Zatražio je da se svi mole za to vodstvo. Opet je grmljavina hora ispunila baziliku Litanijom Svetaca: „Oče Neba, Bože, smiluj nam se. Sine, Otkupioče Sveta, Bože, smiluj nam se. Najsvetiji Duše, Bože, smiluj nam se. O Sveto Trojstvo, Bože Jedan-i-Jedini, miserere nobisl Sveta Marijo, moli se za nas. Sancta Dei Genitrix, ora pro nobis. Sancta Virgo Virginum, ora pro nobis… „Grmljavina litanije se nastavljala. Frensis je digao pogled ka nedavno otkrivenoj slici Blagoslovenog Lajbovica. Bila je to freska herojskih proporcija. Prikazivala je kako rulja sudi Beatusu, ali njegovo lice se nije onako ukrivo smešilo kao na Fingovoj statui. Bilo je, međutim, veličanstveno, razmišljao je Frensis, i slagalo se sa ostatkom bazilike. „Omnes sancti Martyres, orate pro nobis…“ Kad je litanija svršena, opet je Monsinjor Malfredo Aguera iskazao Papi svoju molbu, tražeći da se ime lsak Edvard Lajbovic formalno unese u Kalendar

Svetaca. Opet je prizvan Duh da ih vodi, dok je Papa pevao Veni, Creator Spiritus. I po treći put je Malfredo Aguera zamolio za proklamaciju. „Surgat ergo Petrus ipse…“ Najzad je došlo. Dvadeset prvi Leo je intonirao odluku Crkve, donetu pod vodstvom Svetog Duha, kojom je proklamovana već gotova činjenica da je jedan drevni, prilično opskurni tehničar po imenu Lajbovic istinski svetac na Nebu i da ga ljudi mogu i trebaju s poštovanjem moliti da ih svojom moćnom intervencijom štiti. Za Misu u njegovu čast određen je jedan mrsni dan. „Sveti Lajbovice, založi se za nas“, prošaputao je Brat Frensis sa ostalima. Posle kratke molitve grunuo je hor sa Te Deum. Zatim, Misa u čast novog sveca, i time je bilo sve završeno. U pratnji dvojice skerletno livrejisanih sedaria spoljašnje palate, mala grupa hodočasnika je prošla kroz prividno beskonačni niz hodnika i predsoblja, zastajući povremeno pred ukrašenim stolom nekog novog zvaničnika koji im je pregledao isprave i guščijim perom dodavao svoj potpis na licet adire da bi sedarius potom predao taj dokument sledećem zvaničniku čija titula je postepeno postajala sve duža i teže izgovoriva što je dalje grupa odmicala. Brat Frensis je drhtao. Među hodočasnicima oko njega, dvojica su bili biskupi, jedan je bio zaogrnut lasičinim krznom i zlatom, a jedan je bio poglavica nekog šumskog plemena, preobraćen u hrišćanstvo ali i sad obučen u odeću od stavljene kože sa tunikom od panterove kože; taj poslednji je preko glave nosio totem svog plemena, panterovu glavu razjapljenih čeljusti; dok je na ruci tog neznalice stajao sivi soko sa kapuljačom preko očiju - evidentno kao poklon Svetom Ocu a oko njega išlo nekoliko žena koje su sve, činilo se, bile njegove supruge ili konkubine (tako je Frensis zaključivao na osnovu njihovog držanja) ili možda bivše konkubine ukinute zakonom posle „preobraćenja“ ali i zadržane zbog plemenskih običaja. Pošto su se popeli uz scala caelestis, hodočasnici su saslušali dobrodošlicu sumorno obučenog cameraiis gestora, a onda su uvedeni u malo predsoblje ogromne konzistorijalne dvorane.9 „Sveti Otac će ih primiti ovde“, lakej visokog ranga tiho reče sedarius-u koji je nosio isprave. Prešao je preko hodočasnika pogledom koji je, Frensisu se činilo, izražavao prilično neodobravanje. Nešto je kratko prošaputao sedarius-u. Sedarius je pocrveneo i šapnuo nešto plemenskom poglavici. Taj je besno zurio, ali je skinuo sa glave svoj kandžama i očnjacima naoružani totem, puštajući ga da mu visi preko ramena. Usledio je kratki dogovor o razmeštaju; Njegova Vrhovna Usrdnost, glavni lakej, raspoređivao je u posetu pristigle šahovske figure tamo-amo po sobi u skladu sa nekim tajanstvenim protokolom koji je, izgleda, jedino sedarii-ma bio jasan. Na Papin dolazak nije se dugo čekalo. Maleni čovek u beloj mantiji, okru žen svojom pratnjom, uđe živim korakom u sobu za audijencije. Brata Frensisa iznenada poče da hvata vrtoglavica. Setio se da je Dom Arkos zapretio da će ga živog odrati ako se tokom audijencije onesvesti, pa se očeličio da to ne dopusti. 9 Dvorana za održavanje skupštine kardinala. (Prim.prev.) Kleče red hodočasnika. Starac u belom blago ih je pozvao da ustanu. Brat Frensis je konačno našao hrabrost da fokusira svoj pogled. U bazilici je Papa bio samo zračna mrlja beline u moru boja. Ovde u sobi za audijencije Brat Frensis je, gledajući izbliza, postepeno uviđao da Papa nije visok devet stopa kao nomadi iz priča. Na kaluđerovo iznenađenje, taj krhki starac, Otac Vladara i Kraljeva, Mostograditelj Sveta,

Namesnik Hristov na Zemlji, izgledao je daleko manje žestok nego Dom Arkos, Ahbas. Papa se polako kretao duž reda hodočasnika, pozdravljajući svakog, zagrlivši jednog od biskupa, razgovarajući sa svakim gostom ili na njegovom dijalektu ili uz pomoć prevodioca, smejući se izrazu lica monsinjora kome je prepustio dužnost nošenja sivog sokola, obraćajući se plemenskom vođi šumskog naroda neobičnim pokretom ruke i promumlanom rečju šumskog dijalekta, što je dovelo do toga da u krzno obučeni poglavica sav zasija osmehom oduševljenja. Papa je primetio da panterova glava visi, pa je zastao i stavio ju je opet na glavu poglavice. Prsa poglavičina raširiše se od ponosa; bacao je žestoke poglede po sobi, verovatno u želji da uhvati pogled Njegove Vrhovne Usrdnosti, glavnog lakeja, ali taj službenik je, činilo se, iščezao u neku,pukotinu. Papa se približavao Bratu Frensisu. Ecce Petrus Pontifex… Evo Petra, visokog sveštenika. Leo XXI, lično: „Koga je, samo njega, Bog postavio za vladara nad svim zemljama i kraljevinama, da čupa iz korena, obara, uništava, zasađuje i zida, da bi veran narod očuvao…“ A ipak je u Leovom licu kaluđer video blagu popustljivost koja je nagoveštavala da je zaslužio i onu titulu uzvišeniju od svih vladarskih i kraljevskih koja ga je opisivala kao „roba robova božjih“. Frensis je brzo klekao da poljubi Ribarev Prsten. Dok je ustajao, primetio je da relikviju Sveca grčevito drži iza sebe, kao da se stidi da je pokaže. Sveštenikove ćilibarske oči su ga blago primoravale. Leo je govorio blago, načinom kurijskim, papskim: činilo se da mu ta izveštačenost smeta, ali da je praktikuje običaja radi, kad razgovara sa posetiocima manje divljim od poglavice panterskog naroda. „Naše srce je bilo duboko ožalošćeno kad smo čuli za nesreću koja te je zadesila, dragi sine. Izveštaj o tvom putovanju stigao je do naših ušiju. Po zahtevu našem sopstvenom ovamo si doputovao, ali dok si bio na putu, napali su te razbojnici. Zar nije tako?“ „Da, Sveti Oče. Ali to zaista nije važno. Mislim - bilo je važno sem…“ Frensis je zamucao. Beli starac se blago nasmešio. „Znamo da si nam nosio poklon, i da ti je on ukraden usput. Neka te to ne uznemiri. Tvoje prisustvo nam je dovoljan poklon. Odavno smo gajili nadu da ćemo lično pozdraviti otkrivača ostataka Emili Lajbovic. Poznat nam je, takođe, tvoj trud u manastiru. Prema Braći Svetog Lajbovica oduvek smo imali živu naklonost. Bez vašeg rada, amnezija sveta lako bi mogla biti totalna. Pošto je Crkva, Mysticum Christi Corpus, jedno Telo, vaš Red je služio kao jedan organ tog Tela. Mnogo dugujemo vašem svetom Zaštitniku i Osnivaču. Buduće epohe možda će mu dugovati još i više. Možemo li čuti više o tvom putovanju, dragi sine?“ Brat Frensis je pokazao inženjerski plan. „Drumski razbojnik je bio toliko ljubazan da mi ovo ostavi. Sveti Oče. On… on je pogrešio i pomislio da je to kopija one iluminirane slike koju sam vam nosio kao poklon.“ „Njegovu grešku nisi ispravio?“ Brat Frensis je pocrveneo. „Sramota me je da priznam, Sveti Oče…“ „Ovo je, dakle, original relikvije koju si u kripti našao?“ „Da…“ Papin osmeh postade iskrivljen. „Znači, tako - bandit je mislio da je tvoje delo ono pravo blago? A, čak i pljačkaš može imati oštro oko za umetnost, zar ne? Monsinjor Aguera nam je pričao o lepoti tvoje komemoracije. Šteta je velika što je ukradena.“ „Nije to ništa bilo. Sveti Oče. Samo žalim što sam straćio petnaest godina.“ „ Straćio? Kako ‘straćio’? Da nije bio zaveden lepotom tvoje komemoracije, mogao je uzeti ovo,

zar ne?“ Brat Frensis je priznao tu mogućnost. Dvadeset prvi Leo je uzeo drevni inženjerski plan u svoje smežurane ruke i pažljivo ga odvio. Neko vreme je ćutke proučavao dijagram, a onda rekao-. „Kaži nam, razumeš li simbole koje je Lajbovic koristio? Kakvo je značenje, hm, prikazane stvari?“ „Ne, Sveti Oče, moje neznanje je potpuno.“ Papa se nagnuo prema njemu i prošaputao: „Kao i naše.“ Zakikotao se, pritisnuo svoje usne na relikviju kao da ljubi oltarski kamen, onda ponovo savio plan u svitak i dodao ga jednom poslužitelju. „Zahvaljujemo ti iz dubine našeg srca za tih petnaest godina, voljeni sine“, reče Bratu Frensisu. „Te su godine utrošene da se sačuva original. Nikad nemoj o njima pomišljati da su straćene. Ponudi ih Bogu. Jednog dana značenje originala može biti otkriveno, i može se pokazati važnim.“ Starac je žmirnuo - ili je to bilo namigivanje? Frensis je bio blizu utiska da mu je Papa namignuo. „Za to ćemo moći da zahvalimo tebi.“ To namigivanje, ili žmirkanje, kao da je dovelo do izoštravanja fokusa kaluđerovog pogleda, i on sagleda sobu jasnije. Po prvi put je primetio rupu koju su moljci napravili u Papinoj mantiji. Sama mantija bila je maltene otrcana. U sobi za audijencije čilim je bio na više mesta probušen od duge upotrebe. Sa tavanice je na pojedinim mestima otpao malter. Ali dostojanstvo je zasenilo bedu. Samo koji momenat posle žmirkanja Brat Frensis je uopšte zapažao bedu; njegova sposobnost da je uoči potrajala je vrlo kratko. „Preko tebe želimo da pošaljemo najtoplije pozdrave svim članovima tvoje zajednice i tvom igumanu“, govorio je Leo. „Njima, kao i tebi, pružamo svoj apostolski blagoslov. Daćemo ti pismo njima upućeno, u kome se blagoslov saopštava.“ Zastao je, onda opet žmirnuo, ili namignuo. „Uzgred rečeno, pismo će biti zaštićeno. Pridodaćemo mu Nole molestare sa ekskomunikacijom za svakoga ko na putu napadne nosioca.“ Brat Frensis je promrmljao svoju zahvalnost za takvo obezbeđenje protiv drumskog razbojništva; nije mu se činilo podobnim da doda da pljačkaš neće umeti da pročita upozorenje niti da shvati u čemu se kazna sastoji. „Učiniću najbolje što mogu da ga isporučim. Sveti Oče.“ Opet se Leo nagnuo bliže i šaputao. „A tebi ćemo dati specijalan znak naše naklonosti. Pre nego što pođeš, razgovaraj sa Monsinjorom Aguerom. Radije bismo ti to dali sopstvenom rukom, ali ovo nije pravi momenat. Monsinjor će ti to uručiti umesto nas. Sa time učini šta god hoćeš.“ „Zaista vam mnogo hvala. Sveti Oče.“ „A sad zbogom, voljeni sine.“ Sveštenik je produžio, razgovarajući sa svakim hodočasnikom u redu, a kad je završio: svečani blagoslov. Audijencija je okončana. Monsinjor Aguera je dotakao mišicu Brata Frensisa dok je grupa hodočasnika izlazila kroz portale. Toplo je zagrlio kaluđera. Postulator Svečeve stvari ostario je tako mnogo da ga je Frensis iz blizine jedva prepoznavao. Ali je i Frensis već imao sede vlasi na slepoočnicama, a od žmirkanja nad stolom za prepisivanje stekao je bore oko očiju. Monsinjor mu je uručio jedan paketić i jedno pismo dok su silazili niz skala Caelestis. Frensis je bacio pogled na adresu na pismu i klimnuo glavom. Na paketiću koji je bio zapečaćen diplomatskim pečatom stajalo je njegovo ime. „Za mene, Messer?“ „Da, lični znak pažnje od Svetog Oca. Bolje ne otvaraj ovde. A sad, mogu li učiniti išta za tebe pre nego što napustiš Novi Rim? Biće mi drago da ti pokažem ma šta što si propustio.“ Brat Frensis je brzo porazmislio. Obilazak je već bio detaljan. „Rado bih još jednom video baziliku, samo još jednom, Messer“, reče on najzad. „Pa, naravno. Ali zar je to sve?“ Brat Frensis opet zastade. Drugi hodočasnici već su odmicali.

„Rado bih se ispovedio“, dodade tiho. „Ništa lakše od toga“, reče Aguera i dodade uz smešak: „U pravom si gradu za to, znaš. Ovde možeš dobiti oproštaj za sve što te brine. Da li je to nešto tako smrtonosno da zahteva pažnju Pape?“ Frensis je pocrveneo i odmahnuo glavom. „A šta misliš o Velikom Pokajatelju, onda? Taj ne samo što će dati oproštaj ako se kaješ, nego će te još o istom trošku lupiti štapom po glavi.“ „Mislio sam - pitao sam vas, Messer“, zamucao je kaluđer. ..Menel Zašto mene? Nikome se ja ne dopadam mnogo. Nalaziš se u gradu koji je čitav pun crvenih šešira, i hoćeš da se ispovedaš Malfredu Agueri.” „Zato - zato što ste vi bili zastupnik našeg Zaštitnika“, objasnio je kaluđer. „A, vidim. Pa, dabome da ću saslušati tvoju ispovest. Ali ne mogu ti dati oproštaj u ime tvog Zaštitnika, znaš. Moraće da bude u ime Svetog Trojstva kao i obično. Hoće li to poslužiti?“ Malo je Frensis imao da prizna, ali je u srcu dugo nosio uznemirenost - podstaknutu dejstvom Dom Arkosa zbog straha da bi otkrivanjem skloništa stvar Sveca mogla biti unazađena. Lajbovicov postulator ga je saslušao, posavetovao, i oprostio mu grehe, u bazilici, a zatim ga proveo kroz tu prastaru crkvu. Tokom ceremonije kanonizacije i Mise koja je usledila. Brat Frensis je primetio samo veličanstvenu raskoš te zgrade. Sada mu je ostareli monsinjor ukazao na posustale zidove, mesta gde je bila potrebna popravka, i sramno loše stanje nekih starijih fresaka. Opet je Frensis na tren ugledao siromaštvo iza velova dostojanstva. U ovoj eposi Crkva nije bila bogata. Najzad je Frensisu bilo dopušteno da otvori paketić. U paketiću se nalazila kesa za novac, a u kesi dva hekla zlata. Bacio je pogled ka Malfredu Agueri. Monsinjor se nasmešio. „Ti jesi rekao da je razbojnik osvojio komemoraciju u rvanju sa tobom, zar ne?“ upita Aguera. „Da, Messer.“ „Pa onda, čak i ako si na to bio prinuđen, sam si odabrao da se sa njim rveš, zar ne? Prihvatio si njegov izazov?“ Kaluđer je klimnuo glavom. „Onda mislim da nećeš potpomagati ništa nepravično, ako tu iluminaciju otkupiš od njega.“ Potapšao je kaluđera po ramenu i blagoslovio ga. Tad je bilo vreme za polazak. Mali čuvar plamena znanja krenuo je pešice na put ka svom manastiru. Dane i nedelje je proveo na stazi, ali njegovo srce je pevalo dok se približavao mestu razbojnikove zasede. Sa time učini šta god hoćeš, rekao je Papa Leo o zlatu. I ne samo to; kaluđer je sad, pored kese, imao i odgovor na razbojnikovo podrugljivo pitanje. Razmišljao je o knjigama koje u sobi za audijencije čekaju buđenje. Razbojnik, međutim, nije čekao na svom mestu kako se Frensis nadao. Na stazi su na tom mestu postojali sveži otisci stopala, ali su vodili popreko, a od razbojnika ni traga. Sunce se cedilo kroz drveće i pokrivalo tlo lisnatim prugama. Suma nije bila gusta, ali je davala senku. Seo je pokraj staze da čeka. Oko podne huknu jedna sova, iz relativnog mraka u dubini nekog dalekog aroja. Iznad vrhova drveća, u komadu plavetnila, kružili su lešinari. Činilo se da je u šumi mirno tog dana. Dok je dremljivo osluškivao kako vrapci lepršaju u obližnjem žbunju, uvideo je da ga ne zanima mnogo da li će razbojnik doći danas ili sutra. Tako mu je dug put bio da bi rado uživao u jednom danu odmora, dok čeka. Sedeći, gledao je lešinare. Ponekad je bacao pogled niz stazu koja je vodila ka njegovom dalekom domu u pustinji.

Razbojnik je za svoje gnezdo izabrao odlično mesto. Odavde je čovek mogao gledati niz stazu više od milje u oba pravca, a ostati sakriven u šumskom gustišu. Nešto se pomaklo na stazi u daljini. Brat Frensis je zaklonio oči i osmotrio daleki pokret. Tamo gde je staza vodila ka jugozapadu postojalo je jedno osunčano mesto, jer je tamo požar uništio nekoliko hektara šume oko staze. Tu gde je tuklo sunce, staza je treperila ispod ogledala vreline. Zbog sjaktavih refleksija nije mogao jasno da vidi, ali usred vreline nešto se micalo. Migoljila je neka crna jota. Na mahove se činilo da ima glavu. U drugim trenucima jota je potpuno tonula pod ogledalsku glazuru, ali on je ipak mogao utvrditi da se postepeno primicala. Jednom, kad je krajičak nekog oblaka okrznuo Sunce, vrelinsko treperenje je tokom nekoliko sekundi popustilo; tada njepove umorne, kratkovide oči utvrdiše da je ta migoljeća jota čovek, ali suvise udaljen da bi se mogao prepoznati. Zadrhtao je. Nešto u vezi sa tom jotom bilo mu je isuviše dobro poznato. Ali ne, to nikako ne bi mogao biti isti. Kaluđer se prekrstio i počeo da pomiče zrna svoje brojanice, ne skidajući pogled sa daleke stvari u toplotnom treperenju. Dok je on tu čekao razbojnika, jedna debata se odvijala na obronku iznad tog mesta. Debata je vođena šaputanjem jednosložnih reči i trajala je skoro čitav sat. Sad je okončana. Onaj sa dve kapuljače prihvatio je mišljenje onoga sa jednom kapuljačom. Zajedno, kradomice, tiho. Papina deca se izvukoše iza svog žbunovitog zaklona i pođoše nizbrdo. Primakli su se Frensisu na deset koraka, i tek tad je jedan oblutak zveknuo. Kaluđer je upravo mrmljao treću Ave četvrte Slavne Misterije; skoro slučajno je bacio pogled u tom pravcu. Strela ga je pogodila tačno među oči. „Jede! Jede! Jede!“ povikaše Papina deca. Na stazi ka jugoistoku stari lutalica je seo na brvno i zaklopio oči da ih odmori od Sunca. Hladio se, kao lepezom, odrpanim pletenim šeširom-, i žvakao začinske listove nalik na duvan. Već dugo je lutao. Činilo se da je traganje beskrajno, ali uvek je postojalo obećanje da će ono što traži naći iza sledećeg brda ili onostran krivine na stazi. Kad mu je hlađenja bilo dosta, nabio je šešir opet sebi na glavu i počešao svoju žbunovitu bradu, žmirkajući prema okolnom pejzažu. Baš pred njim je na obronku bilo jedno područje nesagorele šume. Nudilo je dobrodošlu senku, ali lutalica ipak ostade sedeći na suncu i osmatrajući radoznale lešinare. Sakupili su se i zaletali se prilično nisko preko te šumovite zone. Jedna ptica je skupila hrabrost da se spusti među drveće, ali se brzo opet pojavila na vidiku, lepetajući krilima; letela je snagom mišića sve dok nije našla uzlazni stub vazduha, a onda je jedrila uvis. Mračno lešinarsko jato kao da je trošilo više energije nego obično na mahanje krilima. Obično oni jedre kroz visine, čuvajući snagu. Sada su makljali vazduh iznad obronka kao da su nestrpljivi da slete. Dokle god su lešinari ostajali zainteresovani ali neodlučni, i lutalica je ostajao takav. Kuguari su živeli u tim bregovima. Iza planinskog vrha živele su stvari gore čak i od kuguara, stvari koje su ponekad izlazile daleko i vrebale. Lutalica je čekao. Najzad su se lešinari spustili među drveće. Još pet minuta je lutalica čekao. Najzad je ustao i krenuo, hramljući, napred, ka pošumljenom terenu, naslanjajući se štap da bi se na

sakatu nogu oslanjao manjom težinom. Posle nekog vremena ušao je u pošumljenu oblast. Lešinari su imali posla oko ostataka nekog čoveka. Lutalica je svojom motkom rasterao ptice i osmotrio ljudske ostatke. Nedostajali su značajni delovi. Lobanja je bila probijena strelom koja je virila iz potiljka. Starac se nervozno osvrtao ka žbunju. Nije bilo nikog na vidiku, ali je u blizini staze bilo otisaka stopala. Nije bilo bezbedno zadržavati se. Bezbedno ili ne, posao se morao obaviti. Stari lutalica je našao mesto gde je zemlja bila tako meka da se mogla kopati rukama i štapom. Dok je kopao, besni lešinari su kružili nisko nad vrhovima drveća. Ponekad su se zaletali ka zemlji, onda opet lepeta I i ka nebu. Sat, zatim dva sata, provedoše brižno, mlatarajući krilima iznad šumovitog obronka. Jedna je ptica najzad sletela. Indignirano i kruto šetala se oko humke sveže zemlje sa kamenom oznakom na jednom kraju. Razočarano je opet poletela. Mračno jato je napustilo to mesto i uzdiglo se, na uzlaznim strujama, u visine, osmatrajući zemlju gladno. Iza Doline Zlorođenih ležao je mrtav vepar. Lešinari ga sa radošću primetiše i sleteše na gozbu. Kasnije, u dalekom planinskom prolazu, jedna kuguarka je olizala svoje čeljusti i napustila ostatke svog plena. Činilo se da su lešinari zahvalni što im se pružila prilika da njen obrok dokrajče. U određeno doba godine lešinari su polagali svoja jaja i sa Jjubav-Iju hranili mladunče: mrtva zmija, delići divljeg psa. Podmladak je ojačao, vinuo se daleko i visoko na crnim krilima, čekajući da plodna Zemlja pruži svoje izobilne leševe. Ponekad se ručak sastojao samo od jedne žabe krastače. Jednom su za ručak imali kurira iz Novog Rima. Njihov ih je let nosio preko ravnica Srednjeg zapada. Bili su oduševljeni izobiljem dobrih stvari koje su ostajale razasute po zemlji iza nomada koji su, jašući, nadirali ka jugu. U određeno doba godine polagali su lešinari jaja i sa ljubavlju hranili mladunče. Zemlja ih je vekovima izobilno hranila. Hraniće ih još vekovima… Jedno vreme su baš imali dobar izbor hrane u regionu Crvene reke; ali onda se iz pokolja uzdigao grad-država. Lešinarima se nisu dopadali gradovi-države u usponu, ali im se sviđao njihov konačni pad. Izbegavali su Teksarkanu10 i odletali daleko preko ravnica prema zapadu. Kao i sva druga živa bića, mnogo puta su Zemlji davali svoj porod. Najzad dođe leto gospodnje 3274. Pričalo se da će biti rata. 10 Teksarkana (Texarcana), grad na samoj granici između Teksasa i Arkanzasa, otud i takvo ime. (Prim.prev.) Fiat lux

12 Markus Apolo je sa sigurnošću zaključio da do rata mora uskoro doći čim je čuo kako Haneganova treća žena govori jednoj služavki da se njen omiljeni kurir vratio čitave kože iz posete šatorima klana Pobesnelog Medveda. Činjenica da se živ vratio iz nomadskog logora značila je da se sprema rat. Misija tog izaslanika bila je, navodno, da saopšti ravničarskim plemenima da su civilizovane države sklopile Pakt Svetog Biča zbog spornih teritorija, te da će odsad osveta biti okrutna ukoliko nomadski narodi i banditske grupe preduzmu bilo kakve dalje napade. Ali niko nije mogao odneti takvu poruku Pobesnelom Medvedu i vratiti se živ. Prema tome, zaključio je Apolo, ultimatum nije saopšten, nego je Haneganov emisar pošao u ravnice sa drugom, zadnjom namerom. A ta je namera bila i suviše jasna. Apolo je učtivo pronašao sebi put kroz omanju gomilu gostiju, tražeći svojim oštrim očima Brata Klareta i pokušavajući da privuče njegov pogled. Apolova visoka figura u strogoj crnoj mantiji sa malim bljeskom boje oko struka, radi označavanja njegovog službenog položaja, bila je u oštrom kontrastu sa kaleidoskopskim komešanjem boja na drugima u sali za gozbu; nije mu dugo trebalo da privuče pogled svog službenika i naklonom glave ga pozove ka stolu sa užinom koji je već bio sveden na đubrište ogrizina, masnih vrčeva i nekoliko pečenih golubova koji su izgledali prekuvani. Apolo je kutlačom zagrabio po dnu činije za punč, primetio mrtvu bubašvabu kako plovi među komadićima začina, i, zanet u misli, prvi vrč dodao Bratu Klaretu koji se približio. „Hvala, Messer“, reče Klaret ne primećujući bubašvabu. „Želeli ste da me vidite?“ „Čim se prijem završi. U mojoj sobi. Sarkal se vratio živ.“ „O-ho.“ „Nikad nisam čuo zloslutnije ‘O-ho’. Pretpostavljam da razumeš interesantne implikacije?“ „Svakako, Monsinjor. To znači da je Pakt bio, što se Hanegana tiče, podvala, i da on namerava da ga iskoristi protiv…“ „Šššš. Kasnije.“ Apolove oči su signalizirale da se približava slušalac, pa se službenik okrenuo da iz činije za punč dospe još u svoj vrč. Njegova pažnja ostade tamo iznenada prikovana, tako da nije gledao vitku figuru u talasastoj svili koja je, dolazeći sa ulaza, čvrstim koracima stigla do njih. Apolo se formalno nasmešio i naklonio tom čoveku. Rukovali su se kratko i sa primetnom hladnoćom. „Dakle, Ton Tadeo“, reče sveštenik, „vaše me prisustvo iznenađuje. Mislio sam da izbegavate ovakve svetkovinske skupove. Čime se to ovaj skup toliko odlikuje, da ugledni naučnik na njega dođe?“ Uzvio je obrve u glumljenoj zbunjenosti. „Vi ste ta privlačna sila, naravno“, reče pridošlica, uzvraćajući podjednakim sarkazmom, „i moj jedini razlog za dolazak.“ „Ja?“ Glumio je iznenađenje, ali to što je čuo verovatno je bilo istinito. Prijem povodom venčanja polusestre nije spadao među stvari koje bi mogle prisiliti Tona Tadea da se svečano obuče i napusti monaške dvorane kolegijuma. „Zapravo, ceo dan vas tražim. Rekli su mi da ste ovde. Inače…“ Bacio je pogled po gozbenoj dvorani i nervozno frknuo. To frktanje je prekinulo onu nit fascinacije - ma kakva ona bila -koja je vezivala ukočeni pogled Brata Klareta za činiju za punč, te se on okrenuo da se pokloni Tonu. „Želite li punč, Ton Tadeo?“ reče on, nudeći pun vrč. Učeni čovek je, uz klimanje glavom, prihvatio vrč i ispio ga. „Hteo sam da vam postavim još neka pitanja o lajbovicijanskim dokumentima, o kojima smo razgovarali“, reče on Markusu Apolu.

„Dobio sam pismo od nekog drugara po imenu Kornhoer, iz tog manastira. On me uverava da imaju spise koji datiraju iz poslednjih godina evropsko-američke civilizacije.“ Ako ga je činjenica da je ovog naučnika ubeđivao u to isto još pre nekoliko meseci sad nervirala Apolo svojim izrazom lica nije dao nikakav nagoveštaj toga. „Da“, reče on. „Sasvim su autentični, koliko sam čuo.“ „Ako je tako, čini mi se da je prava misterija kako niko nije čuo… ali to nije važno. Kornhoer je nabrojao izvestan broj dokumenata i tekstova koje oni tvrde da imaju i opisao ih. Ako oni uopšte postoje, ja ih moram videti.“ „Zar?“ „Da. Ako je to prevara, treba da bude razotkrivena, a ako nije, informacije mogu biti od neprocenjive vrednosti.“ Monsinjor se namrštio. „Uveravam vas da prevara nije“, reče kruto. „U pismu je bio i poziv da posetim manastir i proučim dokumente. Evidentno je da su čuli za mene.“ „Ne mora biti“, reče Apolo, koji ovoj prilici nije mogao odoleti. „Oni nisu mnogo izbirljivi u pogledu toga ko će čitati njihove knjige, pod uslovom da pere ruke i da ne kvari njihovu imovinu.“ Naučnik je besno zurio. Sugestija da bi mogle postojati pismene osobe koje nikad nisu čule njegovo ime nije mu bila prijatna. „Ali u svakom slučaju!“ produži Apolo prijateljski. „Nemate tu problem. Prihvatite njihov poziv, idite u manastir, proučite njihove relikvije. Bićete im dobrodošli.“ Čuvši taj predlog naučnik je nervozno huknuo. „I da putujem kroz ravnice u vreme kad je klan Pobesnelog Medveda…“ Ton Tadeo naglo zastade. „Molim, molim?“ podsticao ga je Apolo čije lice nije pokazalo nikakvu specijalnu napetost, iako je jedna vena na njegovoj slepoočnici počela da pulsira dok je sa očekivanjem zurio u Ton Tadea. „Samo kažem da je to dug i opasan put i da ne mogu šest meseci da odsustvujem iz kolegijuma. Želeo sam da razgovaram o mogućnosti da se jedna dobro naoružana grupa Gradonačelnikove garde uputi da donese te dokumente ovamo, radi proučavanja.“ Apolo se zagrcnuo. Osetio je detinjasti impuls da ritne naučnika u cevanicu. „Bojim se“, reče on učtivo, „da bi to bilo sasvim nemoguće. Ali u svakom slučaju, to ne spada u moj domen, pa se bojim da vam ne mogu nimalo pomoći.“ „Zašto ne?“ zapitao je Ton Tadeo. „Zar vi niste vatikanski nuncio pri Haneganovom dvoru?“ „Upravo to. Zastupam Novi Rim, ne monaške Redove. Vladavina jednim manastirom je u rukama igumana tog manastira.“ „Ali uz malo pritiska iz Novog Rima…“ Impuls da ga ritne u cevanicu naglo ojača. „Bilo bi bolje da o tome diskutujemo kasnije“, reče Monsinjor Apolo osorno. „Večeras u mojim odajama, ako vam se to sviđa.“ Poluokrenuo se i dobacio natrag jedan upitni pogled kao da kaže Dakle? „Biću tamo“, reče naučnik oštro, i ode brzim koracima. „Zašto mu niste rekli jednostavno ne, na licu mesta?“ besneo je Klaret kad su bili sami u ambasadorskom stanu, sat kasnije. „Transportovati neprocenjive relikvije kroz banditsku teritoriju u ova vremena? Nezamislivo, Messer.“ „Dabome.“ „Onda zašto…“ „Dva razloga, Prvo, Ton Tadeo je Haneganov rođak, i to uticajan. Moramo prema Cezaru i njegovoj rodbini biti ljubazni sviđao nam se on ili ne. Drugo, počeo je da priča nešto o klanu Pobesnelog Medveda, pa prekinuo. Mislim da zna šta će se dogoditi. Neću se

baviti špijunažom, ali ako on sam pruži neke informacije, ništa nas ne sprečava da ih uključimo u izveštaj koji ćeš ti lično odneti u Novi Rim.“ ,Ja!“ Činilo se da je službenik šokiran. „U Novi Rim?… Ali šta…“ „Ne tako glasno“, reče nuncio, bacajući pogled ka vratima. ,poraću svoju procenu ove situacije da pošaljem Njegovoj Svetosti, i to brzo. Ali to su stvari takve vrste da ih čovek ne sme staviti na hartiju. Kad bi Haneganovi ljudi uhvatili takvu poruku, ti i ja bismo verovatno bili nađeni kako plovimo licem nadole po Crvenoj reci. Ako bi je se dočepali Haneganovi protivnici, on bi verovatno smatrao da ima prava da nas javno obesi kao špijune. Lepo je to postati mučenik za veru, ali mi prvo moramo da obavimo svoj posao.“ „I ja treba usmeno da predam izveštaj u Vatikanu?“ progunđao je Brat Klaret, očito nimalo oduševljen izgledima da putuje kroz neprijateljsku teritoriju. „Mora tako biti. Ton Tadeo bi mogao, možda mogao, da nam obezbedi izgovor za tvoj nagli polazak ka manastiru Svetog Lajbovica, ili ka Novom Rimu, ili ka oba. Za slučaj da se na Dvoru pojave ikakve sumnje. Pokušaću da to namestim.“ „A sadržina izveštaja koji ću preneti, Messer?“ „Da Haneganova ambicija da ujedini kontinent pod jednom dinastijom nije tako ludi san kako smo verovali. Da je Pakt Svetog Biča verovatno Haneganova podvala pomoću koje on namerava da uvuče i Denversku imperiju i Laredansku naciju u konflikt sa nomadima iz Ravnice. Ako laredanske snage budu vezane borbama u pokretu protiv Pobesnelog Medveda, uz samo malo podsticanja Država Čihuahua će napasti Laredo sa juga. Na kraju krajeva, tu postoji jedno staro neprijateljstvo. Hanegan, naravno, onda može pobedonosno da maršira sve do Rio Lareda. Kad mu je Laredo pod palcem, može da očekuje da napadne i Denver i Republiku Misisipi bez straha da će mu neko sa juga zabiti nož u leđa.“ „Mislite li da Hanegan može to izvesti, Messer?“ Markus Apolo zausti da odgovori, onda polako zatvori usta. Odšetao je do prozora i zurio napolje na Suncem obasjani grad, neuredan prostrani grad sazidan uglavnom od razvalina iz jedne ranije epohe. Grad bez sređenog rasporeda ulica. Izrastao je polako preko drevnih ruševina, baš kao što će možda jednog dana neki drugi grad izrasti na ruševinama ovoga, „Ne znam“, odgovorio je tiho. „U ovim vremenima, teško je osuditi ma kog čoveka zbog želje da ujedini ovaj iskasapljeni kontinent. Čak i takvim sredstvima kao… ali ne, to ne mislim.“ Uzdahnuo je teško. „U svakom slučaju, naši interesi nisu interesi politike. Moramo upozoriti Novi Rim na ono što može doći, jer šta god da se desi, uticaće na Crkvu. Upozoreni na vreme, možda ćemo biti u stanju da ostanemo izvan svađe.“ „Vi to stvarno mislite?“ „Naravno da ne I“ reče sveštenik blago. Ton Tadeo Pfardentrot je stigao u radnu sobu Markusa Apola najranije što je mogao a da to bude nazvano „dolaskom uveče“; njegovo držanje se znatno razlikovalo od onog na prijemu. Uspeo je da se osmehne srdačno, a u njegovom načinu govora osećalo se nervozno priželjkivanje. Ovaj drugar, mislio je Markus, juri za nečim što prilično jako priželjkuje, pa je čak spreman da bude učtiv da bi to dobio. Možda je lista drevnih spisa koju su poslali kaluđeri lajbovicijanskog manastira impresionirala Tona više nego što je bio spreman da prizna. Nuncio se bio pripremio za verbalni okršaj, ali naučnik je, vidno uzbuđen, bio suviše laka žrtva, pa je Apolo ublažio svoju pripravnost za duel. „Danas popodne bio je sastanak kolegijuma fakulteta“, reče Ton Tadeo čim su seli. „Razgovarali

smo o pismu Brata Kornhoera i o spisku dokumenata.“ Zastao je kao da nije siguran kako da pristupi temi. Sivo predvečernje svetio, iz velikog zasvođenog prozora levo od njega, davalo je njegovom licu izbeljen i intenzivan izgled, a njegove široke sive oči su pregledale sveštenika kao da ga mere i procenjuju. „Pretpostavljam da je bilo skeptičnih?“ Sivi pogled se za tren spustio, brzo opet digao. „Da lj da budem učtiv?“ „Ne traćite snagu na to“, nasmešio se Apolo. „Bilo je skeptičnosti. ‘Neverica’ je približnija reč. Moje sopstveno osećanje je da su te hartije, ako uopšte postoje, verovatno falsifikati stari nekoliko vekova. Ne verujem da sadašnji kaluđeri u tom manastiru pokušavaju da podvale. Prirodno je što oni veruju da su dokumenti autentični.“ „Ijubazno od vas što ih oslobađate greha“, reče Apolo kiselo. „Ponudio sam da budem učtiv. Treba li?“ „Ne, nastavite.’-‘ Ton je skliznuo sa svoje stolice i otišao da sedi u prozoru. Zurio je u nestajuće žute krpe oblaka na zapadu i blago lupkao po prozorskom okviru dok je govorio. „Hartije. Ma šta mi o njima mislili, ideja da takvi dokumenti mogu još egzistirati netaknuti - da postoji ma i najmanja šansa da oni egzistiraju - tako je, ovaj, uzbuđujuća da ih mi moramo ispitati, odmah.“ „Vrlo dobro“, reče Apolo koga je ovo pomalo zabavljalo. „Oni su vas pozvali. Ali recite mi: šta vas to u vezi sa tim dokumentima tako uzbuđuje?“ Naučnik mu je dobacio brzi pogled. „Jeste li upoznati sa mojim radom?“ Monsinjor je oklevao. Bio je upoznat, ali ako bi to priznao morao bi možda i da prizna da je svestan da se ime Tona Tadea spominje istovremeno sa imenima filozofa prirode koji su mrtvi već hiljadu godina ili duže, dok je ovaj Ton jedva zakoračio u svoje tridesete. Sveštenik nije želeo da prizna da je svestan da ovaj mladi naučnik obećava da postane jedan od onih retkih vrhunaca ljudske genijalnosti koji se pojavljuju samo jednom ili dvaput u svakom stoleću i tad revolucionišu čitavo jedno polje nauke jednim ogromnim zamahom. Zakašljao se na način kao da se izvinjava. „Moram priznati da nisam čitao mnogo…“ „Nije važno.“ Pfardentrot je odmahivanjem ruke prekinuo izvinjavanje. „Ti su radovi većinom veoma apstraktni i laiku dosadni. Teorije o električnoj esenciji. Planetarna kretanja. Privlačenje tela. Stvari te vrste. E, Kornhoerova lista pominje imena kao što su Laplas, Maksvel, i Ajnštajn - da li vam ta imena išta znače?“ „Ne mnogo. Istorija ih spominje kao filozofe prirode, zar ne? Iz vremena pre sloma prethodne civilizacije? A mislim da se spominju i u jednoj od paganskih hagiologija, zar ne?“ Naučnik je klimnuo glavom. „I to je sve što iko zna o njima, i o njihovom delu. Fizičari, ako je verovati našim ne-baš-pouzdanim istoričarima, doveli su do naglog uspona evropsko-američke kulture, kažu. Istoričari navode samo trivijalne podatke. Ja sam ih maltene zaboravio. Ali Komhoerovi opisi starih dokumenata za koje tvrdi da ih imaju jesu opisi tekstova koji bi lako mogli poticati iz nekakvih priručnika za fizičku nauku. To je prosto nemoguće!“ „Ali vi se morate uveriti?“ „Mi se moramo uveriti. Sad kad se ovo pojavilo, pomišljam da bi bilo bolje da za to nikad nisam čuo.“ „Zašto?“ Ton Tadeo je upravo zurio u nešto dole na ulici. Rukom je pozvao sveštenika da priđe. „Dođite časkom. Pokazaću vam zašto.“ Apolo se glatko izvukao iz svog radnog stola i pogledao dole na

blatnjavu izrovanu ulicu iza zida koji je opasivao palatu, garnizon i zgrade kolegijuma da bi gradonačelničko sklonište bilo razdvojeno od gusto naseljenog plebejskog grada. Naučnik je pokazivao tamnu figuru jednog seljaka koji je kroz sumrak vodio svog magarca kući. Stopala tog čoveka bila su omotana tkaninom od neke vreće, na koju se nalepilo blato i stvrdnulo tako da je jedva uspevao da pokrene noge. Ipak je gacao napred praveći teške korake jedan za drugim, odmarajući se po pola sekunde pre svakog. Činilo se da je previše umoran da bi sastrugao blato. „Ne jaše tog magarca“, reče Ton Tadeo, „zato što je magarac jutros bio natovaren kukuruzom. Ne pada mu na pamet da su vreće sada prazne. Ono što je dovoljno dobro ujutru, dovoljno je dobro i uveče.“ „Znate ga?“ „Prolazi taj i ispod mog prozora. Svako jutro i veče. Zar ga niste primetili?“ „Ima hiljadu takvih.“ „Pogledajte. Možete li prinuditi sebe da poverujete da je ta životinja direktni potomak ljudi koji su navodno izmislili leteće mašine, ljudi koji su putovali na Mesec, ovladali silama Prirode, napravili mašine koje su mogle da govore i valjda i da misle? Možete li verovati da su takvi ljudi postojali?“ Apolo je ćutao. „Pogledajte ga!“ insistirao je naučnik. „Ne, ali sad je suviše mračno. Ne možete videti sifilistične rane na njegovom vratu, niti kako mu je nos izjeden. Pareza. Ali nesumnjivo je kao prvo bio moron. Nepismen, praznoveran, sklon ubistvu. Zaražuje svoju decu. Za nekoliko novčića bi ih poubijao. U svakom slučaju će ih prodati čim odrastu dovoljno da se mogu upotrebiti. Pogledajte ga i recite mi vidite li potomka jedne nekad moćne civilizacije? Šta vidite?“ „Sliku Hrista.“, reče promuklo monsinjor, iznenađen sopstvenim naglim besom. „Šta ste očekivali da ću videti?“ Naučnik je nestrpljivo huknuo. „Nepodudarnost. Ljudi kakve možete videti kroz svaki prozor, i ljudi kakvi su, prema onome u šta nas istoričari ubeđuju, nekad postojali. Ne mogu to da prihvatim. Kako je mogla jedi na velika i mudra civilizacija tako potpuno da se uništi?“ „Možda tako“, reče Apolo, „što je bila materijalno velika i materijalno mudra, i ništa više.“ Otišao je da zapali lampu sa masnoćom, jer sumrak je brzo bledeo pretapajući se u noć. Kresao je čelikom o kremen sve dok jedna varnica nije zahvatila trud, a onda je blago duvao u trud. „Možda“, reče Ton Tadeo, „ali sumnjam.“ „Vi dakle odbacujete svu istoriju kao mit?“ iz varnice poče da se širi plamičak. „Ne, ne ‘odbacujem’. Ali ona se mora staviti pod znak pitanja. Ko vam je pisao istorije?“ „Monaški Redovi, naravno. Tokom najmračnijih vekova, nije postojao niko drugi ko bi beležio istoriju.“ Preneo je plamen do fitilja. „Eto! Vidite. A u doba anti-papa, koliko je otcepljenih Redova izmišljalo neke svoje verzije stvari i proturalo ih kao rad predaka? Ne možete znati, ne možete stvarno znati. Da je na ovom kontinentu postojala civilizacija naprednija od ove koju sada imamo - to se ne može poricati. Možete da pogledate ruševine i satrunuli metal i uverite se da je tako. Kopate malo ispod trake nanetog peska, nađete njihov ispucali drum. Ali gde su dokazi o mašinama koje su po tvrdnjama istoričara oni tada imali? Gde su ostaci samohodnih kola, letećih mašina?“ „Prekovani u plugove i motike.“ ,Ako su postojali.“ „Ako sumnjate u to, zašto se mučite da proučavate lajbovicijanske dokumente?“ „Zato što sumnja nije poricanje. Sumnja je moćno oruđe, koje treba primeniti na istoriju.“ Nuncio se osmehnuo stisnutim usnama. „I šta želite da ja učinim u tom pogledu, učeni Tone?“ Naučnik se nagnuo napred, odišući iskrenošću. „Pišite igumanu tog mesta. Ubedite ga da će se sa

dokumentima postupati najpažljivije i da ćemo ih vratiti čim potpuno ispitamo njihovu autentičnost i proučimo njihovu sadržinu.“ „Čija uveravanja želite da mu dam - vaša ili moja?“ „Haneganova, vaša i moja.“ „Mogu mu dati samo vaša i Haneganova. Ja ne raspolažem nikakvom vojskom.“ Naučnik je pocrveneo. „Recite mi“, dodade nuncio žurno, „zašto - ostavljajući po strani bandite - insistirate da ih morate videti ovde, umesto da odete u manastir?“ „Najbolji razlog koji možete dati igumanu je taj da ako su dokumenti autentični, pa ako moramo da ih pregledamo u manastiru, naša potvrda neće mnogo značiti drugim svetovnim naučnicima.“ „Mislite, vaše kolege bi mogli pomisliti da su vas kaluđeri na neki način obmanuli?“ „Mmmmm, to bi se moglo zaključiti. Ali takođe je značajno to što dokumenti, ako budu doneti ovamo, mogu biti pregledani od strane svakog člana kolegijuma koji je kvalifikovan da daje svoje mišljenje. Tonovi iz drugih kneževina koji dolaze u posete mogu ih takođe pogledati. Ali ne možemo premestiti ceo kolegijum na šest meseci u jugozapadnu pustinju.“ „Uviđam vašu poentu.“ „Hoćete li poslati taj zahtev manastiru?“ „Hoću.“ Ton Tadeo je izgledao iznenađen. „Ali to će biti vaš zahtev, ne moj. I bilo bi pošteno da vam kažem da ne verujem da će Dom Paulo, iguman, pristati.“ Činilo se, međutim, da je Ton zadovoljan. Kad je otišao, nuncio je pozvao svog službenika. „Polaziš za Novi Rim sutra“, reče mu. „Preko Lajbovicovog manastira?“ „Vrati se preko njega. Izveštaj Novom Rimu je hitan.“ „Da, Messer.“ „U manastiru, reci Dom Paulu da Saba očekuje da će Solomon doći njoj. Sa poklonima. Onda bolje stavi šake na uši. Kad se njegovo eksplodiranje okonča, požuri nazad tako da mogu da kažem Tonu Tadeu ne.“

13 U pustinji vreme curi polako, a njegovo proticanje se ne obeležava nekim velikim promenama. Već su dva godišnja doba prošla od kako je Dom Paulo odbio zahtev koji je stigao s one strane Ravnice, ali tek pre nekoliko nedelja je stvar sređena. Zapravo, da li je uopšte sređena? Teksarkana očito nije bila zadovoljna rezultatima. Iguman je u vreme zalaska Sunca koračao duž grudobrana odbrambenih zidova manastira, isturajući napred svoju vilicu kao kakav stari greben, zulufima okićen, protiv olujnih talasa koji bi mogli naići iz mora događaja. Beli barjačići njegove već proređene kose lepršali su na pustinjskom vetru koji je omotavao njegovu mantiju čvrsto kao zavoj oko njegovog pogurenog tela, tako da je izgledao kao kakav izmršaveli Jezekilj sa čudno zaokrugljenim trbuščićem. Zabio je svoje čvornovate šake u rukave i povremeno bacao ljutite poglede preko pustinje prema dalekome selu Senlaj Bovic. Crveno Sunce je bacalo njegovu brzo odmičuću senku preko dvorišta, a kaluđeri koji su prelazeći dvorište nailazili na tu senku dizali su začuđene poglede ka starcu. U poslednje vreme je njihov vladar zapadao u loša raspoloženja i prepuštao se zlim predosećanjima. Saputalo se da će uskoro doći vreme da se postavi novi iguman koji će vladati nad Braćom Svetog Lajbovica. Šaputalo se da se starac ne oseća dobro, nimalo dobro. Šaputalo se da bi, ako ih iguman čuje, šaptači najbolje učinili da se brzo uspentraju preko zida. Iguman je čuo, ali mu je činilo zadovoljstvo da, bar ovaj put, ne obrati pažnju. Dobro je znao da su šaptanja istinita. „Pročitaj mi to opet“, reče iznebuha kaluđeru koji je nepomično stajao u blizini. Kaluđerova kapuljača je malo klimnula prema igumanu. „Koji da pročitam, Dome?“ upita. „Znaš ti koji.“ y,Da, Gos’daru.“ Kaluđer je nešto petljao po unutrašnjosti jednog rukava. Činilo se da je rukav otežao od više kilograma dokumenata i dopisa, ali on je začas našao onaj pravi. Na svitak je bila pričvršćena etiketa: SUB IMMUNITATE APOSTOLICA HOC SUPPOSITUM EST. QUISQUIS NUNTIUM MOLESTARE AUDEAT, IPSO FACTO EXCOMMUNICETUR. DET: R’dissimo Domno Paulo de Pecos, AOL, Abbati (Manastir Braće Lajbovicijanske, blizu sela Senlaj Bovic, Jugozapadna pustinja, Denverska imperija) CUI SALUTEM DICIT: Marcus Apollo Papatiae Apocrisarius Texarcanae „Dobro, taj je. Znači, čitaj“, reče iguman nestrpljivo . ,Accedite ad eum…“ Kaluđer se prekrstio i promrmljao uobičajeni Blagoslov za Tekstove, koji se izgovarao pre čitanja ili pisanja sa skoro istom redovnošću kao blagoslov pre jela. Jer, očuvanje pismenosti i učenosti tokom jednog mračnog milenijuma bilo je zadatak Braće Lajbovicove, a takvi mali rituali su im pomagali da svoj zadatak imaju jasno pred očima. Kad je dovršio blagoslov, podigao je svitak visoko naspram zalaska Sunca, čineći ga na taj način providnim, „’lterum oportet apponere tibi crncem ferendam, amice…’„ Čitao je glasom pomalo pevušećim, dok je pogledom čupao reči iz šume suvišnih ukrasa iscrtanih perom. Iguman se naslonio na grudobran da bi slušao; istovremeno je gledao lešinare kako kruže oko mese11 Poslednjeg utočišta. „’Opet je potrebno da stavim pred tebe krst koji treba nositi, stari prijatelju i pastiru kratkovidih knjiških crva’ „, monotono je nastavljao čitaočev glas, „’ali možda će nošenje tog krsta doneti

osećanje trijumfa. Čini se da Saba posle svega dolazi Solomonu, iako verovatno sa željom da ga oglasi šarlatanom. Ovim te obaveštavam da je Ton Tadeo Pfardentrot, Doktor Nauka Prirodnih, Mudrac Mudraca, Naučnik Naučnika, Svetlokosi Sin-izvan-Braka izvesnog Vladara, i Božji Dar jednoj „Generaciji koja se budi“, konačno odlučio da ti dođe u posetu, pošto je izgubio svaku nadu da će tvoje Memorabilije preneti u svoju lepu kraljevinu. Stići će približno u vreme Gozbe Voznesenja, ako uspe da izbegne grupe „bandita“ duž puta. Doneće svoje zamerke i dovešće mali odred oružane konjice, dobijen Ijubaznošću Hanegana II, čija se korpulentna ličnost nadnosi nad mene evo baš sad dok ovo pišem, gunđa, namršteno gleda ove redove, koje mi je Njegova Visost naredila da napišem, i u kojima Njegova Visost očekuje da hvalim njegovog rođaka, Tona, u nadi da ćeš mu ti pružiti odgovarajuće počasti. Ali pošto je sekretara Njegove Visosti kostobolja oborila u krevet, biću ovde skroz iskren: Zato mi prvo dopusti da te upozorim u pogledu te osobe. Ton Tadea. Postupaj prema njemu sa tvojim uobičajenim milosrđem, ali mu nemoj verovati. On je briljantan naučnik, ali svetovni naučnik, i politički potčinjen Državi. Ovde je Hanegan Država. Dalje, Ton je prilično anti-klerikalno raspoložen, čini mi se - ili možda samo anti-kaluđerski. Posle njegovog rođenja koje je izazvalo skandal, strpali su ga u jedan Benediktinski manastir, i - ali ne, o tome pitaj kurira…’ „ 11 Mesa - prirodna formacija česta u nekim delovima južnih SAD: usamljena visoravan, često malena, jako izdignuta iznad pustinje koja se prostire uokolo. (Prim.prev.) Kaluđer je digao pogled sa teksta koji je čitao. Iguman je i dalje posmatrao Ješinare iznad Poslednje utočišta. „Čuo si o njegovom detinjstvu. Brate?“ upita Dom Paulo. Kaluđer je klimnuo glavom. „Čitaj dalje.“ Čitanje se nastavilo, ali iguman više nije slušao. Znao je to pismo skoro napamet, ali je i sad imao osećanje da je tu postojalo nešto što je Markus Apolo pokušao da kaže između redova a što on, Dom Paulo, još nije uspeo da razume. Markus je pokušavao da ga upozori - ali na šta? Ton pisma bio je blago šaljiv, ali uz puno zloslutnih nepodudarnosti koje su možda mogle biti tu zato da bi zajedno dale jednu veliku mračnu nepodudarnost, ako bi ih on uspeo da sabere kako treba. Na koji način može biti opasno pustiti svetovnog naučnika da se u manastiru bavi proučavanjima? Po tvrdnji kurira koji je doneo pismo, Ton Tadeo se školovao u Benediktinskom manastiru u koji je kao dete odveden da bi se očuvao ugled supruge njegovog oca. Tonov otac je bio Haneganov ujak, ali Tonova majka je bila sluškinja. Vojvotkinja, zakonita žena vojvode, nikad se nije bunila zbog vojvodinog ženskarenja, sve dok mu ta prosta sluškinja nije rodila sina koga je uvek želeo; onda je nadigla galamu. Rodila mu je samo kćeri, pa se razbesnela videći da je jedna obična građanka postigla više. Dete je poslala van, sluškinju izbičevala i otpustila, zatim čvršće stegla vojvodu. Rešila je da izvuče iz njega i muško dete da bi povratila svoju čast; rodila mu je još tri kćeri. Vojvoda je strpljivo čekao petnaest godina; kad je ona umrla prilikom neuspelog porođaja (dete je i tad bilo žensko), odmah je otišao kod Benediktinaca da vrati dečaka sebi i učini ga svojim naslednikom. Ali mladi Tadeo od Hanegana i Pfardentrota postao je ogorčeno dete. Od kolevke do

adolescencije rastao je u manastiru iz koga je mogao videti grad i palatu gde se njegov najbliži rođak pripremao da sedne na presto; da ga je njegova porodica bar potpuno ignorisala, mogao je odrasti bez osećanja bunta što je izgnan. Ali i njegov otac i sluškinja iz čije je materice izašao na svet dolazili su mu u posete sa učestanošću dovoljnom da ga neprestano podseća da je potomak ljudskog mesa a ne kamenja i da mu tako uliva mutnu svest da mu je uskraćena ljubav na koju ima pravo. Sem toga, princ Hanegan je došao u taj isti manastir da se školuje godinu dana, zapovedao je svome rođaku kopilanu, i nadmašio ga u svemu sem u oštrini uma. Mladi Tadeo je tad mrzeo princa tihim besom, i navalio da ga prevaziđe koliko god je moguće bar u učenju. Pokazalo se, međutim, da je to lažna trka: princ je iduće godine napustio manastirsku školu nepismen kao što je i došao, i više se nije ni pomišljalo na nekakvo njegovo dalje obrazovanje. U međuvremenu njegov izgnani rođak je trku nastavio sam i stekao visoka priznanja; ali pobeda mu je bila šuplja jer Hanegan nije mario. Ton Tadeo je počeo da prezire čitav Dvor Teksarkane, ali, sa mladalačkom nedoslednošću, vratio se dobrovoljno u taj dvor da bude konačno legitimizovan kao sin svoga oca, i činilo se da je oprostio svima sem mrtvoj vojvotkinji koja ga je prognala i kaluđerima koji su se u progonstvu starali o njemu. Možda on misli da je naš manastir mesto gadnih muka, mislio je iguman. Sigurno ima gorke uspomene, neke stvarne, neke upola stvarne, a neke sasvim imaginarne. „’… seme nesuglasica u ležištu Nove Pismenosti’ „, nastavio je čitač. „’Zato budi upozoren, i motri na simptome. Ali, s druge strane, ne samo Njegova Visost, nego i zahtevi milosrđa i pravičnosti, traže da ti ga preporučim kao dobronamernog čoveka, ili bar kao dete koje nije maliciozno, za razliku od ovih otmenih i obrazovanih pagana (a oni će od sebe načiniti pagane, uprkos svemu). Ponašaće se dobro ako budeš čvrst, ali budi pažljiv, moj prijatelju. Njegov je um kao nabijena musketa, može opaliti u ma kom pravcu. Uzdam se, međutim, da ćeš moći da se nosiš sa njim neko vreme i da to neće biti pretežak problem za tvoju dosetljivost i gostoljubivost. Quidam mihi calix nuper expletur, Paule. Precamini ergo Deum facere me fortiorem. Metuo ut hic pereat. Spero te et fratres saepius oraturos esse pro tremescente Marco Apolline. Valete in Christo, amici. Texarcanae datum est Octava Ss Petri et Pauli, Anno Domini termillesimo…’„ „Da vidimo opet taj pečat“, reče iguman. Kaluđer mu dodade svitak. Dom Paulo ga prinese licu da bi osmotrio zamrljana slova utisnuta u dno pergamenta slabo namastiljenim drvenim pečatom: ODOBRIO SVOJIM O-KEJ HANEGAN II, MlLOŠĆU BOŽJOM GRADONAČELNIK, VLADAR TEKSARKANE, BRANITELJ VERE, VRHOVNI VAKERO RAVNICA. NJEGOV ZNAK: X „Pitam se nije li Njegova Visost posle dala nekome da mu pročita pismo?“ reče iguman zabrinuto. „Da je to bilo, Gos’daru, zar bi pismo bilo poslato?“ „Valjda ne bi. Ali neozbiljnost pod Haneganovim nosem samo da bi se podsmehivaio Gradonačelnikovoj nepismenosti, to ne liči na Markusa Apola, sem ako je’ pokušavao nešto da MI saopšti između redova - ali nije mogao da smisli bezbedan način da to kaže. Taj poslednji deo - o izvesnom vrču koji je po njegovom mišljenju večit, i koga kaže da se boji. Jasno je da je zabrinut zbog nečeg, ali zbog čega? Ne liči ovo na Markusa; ne liči uopšte.“

Već je nekoliko nedelja prošlo od kad je to pismo stiglo; tokom tih nedelja Dom Paulo je loše spavao, doživeo je da mu se povrate stare stomačne tegobe, sa previše sumornosti je razmišljao o prošlosti, kao da traži nešto što je moglo biti učinjeno drugačije da bi se izbegla budućnost. Koja budućnost? pitao se. Činilo se da nema nikakvog logičnog razloga da se očekuju nevolje. Nesuglasice između kaludera i seljaka su skoro sasvim zamrle. Nikakvi znaci previranja nisu stizali od stočarskih plemena na severu i istoku. Imperijalni Devner nije više pokušavao da nametne porez kaluđerskim zajednicama. Nikakve vojske nije bilo u blizini. Oaza je još uvek davala vodu. Nije se primećivalo da preti neka ljudska ili životinjska kuga. Na navodnjenim poljima kukuruz je ove godine dobro napredovao. U svetu su se primećivali znaci progresa, a selo Senlaj Bovic je dostiglo fantastičan stupanj pismenosti, osam procenata - za šta su seljani mogli zahvaliti, ali nisu, kaluđerima Reda Lajbovica. A ipak je osećao zle slutnje. Neka bezimena pretnja je odmah iza ugla sveta čekala da Sunce opet izađe. To ga je osećanje grizlo, smetalo mu je kao što smeta oblačić gladnih insekata koji zuje oko čovečijeg lica pod Suncem pustinje. Imao je osećanje nečeg neposredno predstojećeg, nečeg što je iišeno griže savesti, nečeg bezumnog; uvilo se u namotaj kao zvečarka poludela od vrućine, spremna da se baci i na travu koturaljku. Sa nekim đavolom se on to pokušava da porve, zaključio je iguman, ali taj đavo je izmicao. Igumanov đavo je bio, s obzirom kakvi su obično đavoli, prilično sitan: tek njemu do kolena; ali imao je snagu pet stotina volova. Nije ga gonila malicioznost, bar je tako Dom Paulo zamišljao, nego pre frenetična prinuđenost, slična prinuđenosti besnog psa. Taj đavo je grizao kroz meso i kosti i eksere prosto zato što je samoga sebe ukleo, a prokletstvo dovodi do prokletnički nezasitog apetita. Zao je prosto zato što je porekao Dobro, pa je to poricanje postalo deo njegove esencije, ili rupa u njoj. Negde, mislio je Dom Paulo, on gaca kroz more ljudi i ostavlja brazdu osakaćenih: Koje su ovo gluposti, starče! prekorio je sebe. Kad se umoriš od života, čini ti se da je i sama promena nešto zlo, zar ne? jer promena, ma kakva bila, remeti smrti sličan mir umornih od života. Ma postoji i đavo, u redu, ali nemojmo mu pripisivati više nego što njegov ukleti udeo stvarno iznosi. Jesi li toliko umoran od života, fosilu matori? Ipak je zla slutnja ostajala. „Šta mislite, jesu li lešinari već pojeli starog Eleazara?“ reče jedan tihi glas iza njega. Trgnuvši se, Dom Paulo se osvrnuo u sutonu. To bejaše glas Oca Golta, njegovog nastojnika i verovatnog naslednika. Golt je stajao premećući po prstima jednu ružu; činilo se da mu je neprijatno što je narušio starčevu usamljenost. „Eleazara? Misliš Bendžamina? Sto, zar si čuo nešto o njemu u poslednje vreme?“ „Pa, nisam, Oče Igumane.“ Nasmejao se nelagodno. „Ali izgledalo je da posmatrate mesu, pa sam mislio da se pitate o Starom Jevrejinu.“ Bacio je pogled prema planini oblika nakovnja, čija se silueta ocrtavala naspram sive krpe neba na zapadu. „Tamo se vidi pramenčić dima, pa pretpostavljam da je još živ.“ „Ne bi trebalo da pretpostavljamo“, reče Dom Paulo naglo. „Odjahaću tamo preko, njemu u posetu.“ „To zvuči kao da polazite večeras“, reče Golt sa smeškom. „Kroz dan-dva.“ „Bolje je da pripazite. Kažu da baca kamenje na penjače.“ „Pet godina ga nisam video“, priznade iguman. „I stidim se što nisam. On je usamljen. Ići ću.“ „Ako je usamljen, zašto tako uporno vodi pustinjački život?“ „Da bi izbegao da bude usamljen - u

mladom svetu.“ Mladi sveštenik se nasmejao. „To se možda njemu čini razumnim, Dome, ali ja baš ne vidim da je razumno.“ „Videćeš kad budeš imao godina koliko ja ili on.“ „Ne očekujem da doživim toliku starost. On tvrdi da je star nekoliko hiljada godina.“ Iguman se nasmešio prisećajući se. „A znaš, ne mogu mu ja to ni osporiti. Sreo sam ga kad sam bio tek iskušenik, pre pedeset i nešto godina, i kunem se da je tad izgledao podjednako star kao i sad. Sigurno ima više od stotinu.“ „Tri hiljade dvesta devet, tvrdi on. Nekad kaže i više. Mislim da on u to i veruje. Interesantna vrsta ludila.“ „Nisam siguran da je lud, Oče. Samo koristi svoj zdrav razum na uvrnut način. Zbog čega si želeo da me vidiš?“ „Tri sitnice. Prvo, kako da izbacimo Poetu iz kraljevskih gostinskih soba - pre nego što stigne Ton Tadeo? On dolazi za koji dan, a Poeta pustio koren.“ „Ja ću srediti Poetu, Šta još?“ „Večernja služba. Hoćete li biti u crkvi?“ „Ne pre završne molitve. Ti preuzmi. Šta još?“ „Kontroverzija u podrumu - oko eksperimenta Brata Kornhoera.“ „Ko i kako?“ „Pa, čini se da glupa poenta leži u tome što je Brat Armbruster zauzeo stav vespero mundi expectando, dok je za Brata Kornhoera u pitanju jutro novog milenijuma. Kornhoer nešto premesti da bi oslobodio mesto za neki komad opreme. Armbruster poviče Upropašćivanje! Brat Kornhoer poviče Progres! i več je počela njihova nova svađa. Onda dođu kod mene, besni, da ja to sredim. Ja ih izgrdim što su izgubili prisebnost. Postanu snishodIjivi i ulaguju se jedan drugome deset minuta. Šest sati kasnije, pod se trese, toliko glasno Brat Armbruster urla Upropašćivanje! dole u biblioteci. Mogu da smirim ispade, ali čini se da postoji Bazično Pitanje,“ „Bazično kršenje pravila ponašanja, rekao bih ja. Šta želiš da ja tu uradim? Isključim ih iz trpezarije?“ „Još ne, ali biste ih mogli upozoriti.“ „U redu. Proslediću to. To je sve?“ „To je sve, Dome.“ Krenuo je da se udalji, ali je zastao. „A, uzgred mislite li da će naprava Brata Kornhoera raditi?“ „Nadam se da neće!“ frknuo je iguman. Oca Golta ovo kao da je iznenadilo. „Ali onda zašto ga puštati…“ „Zato što sam u prvi mah bio radoznao. Međutim taj posao je sad već izazvao toliko gužve da žalim što sam ga pustio da počne.“ „Onda zašto ga ne zaustaviti?“ „Zato što se nadam da će samoga sebe svesti na apsurd bez ikakve moje pomoći. Ako stvar propadne, propašće upravo kad stigne Ton Tadeo. To bi bilo ono pravo poniženje za Kornhoera - baš ono što je potrebno da bi se on prisetio šta mu je vokacija, pre nego što pomisli da je pozvan Religiji uglavnom zato da bi u podrumu manastira sagradio generator električnih esencija.“ „Ali, Oče Igumane, morate da priznate da bi u slučaju uspeha to bilo baš krupno dostignuće.“ „Ne moram da priznam“, reče mu Dom Paulo osorno. Kad je Golt otišao, iguman je, posle kratke rasprave sa samim sobom, odlučio da se pozabavi prvo problemom Poete pa tek onda problemom upropašćenja-ili-progresa. Najprostije rešenje za problem Poete bilo bi da Poeta nestane iz kraljevskih gostinskih odaja, i ako je moguće iz manastira, iz blizine manastira, iz vida, sluha i uma. Ali niko ne može očekivati da se otrese Poete-bećara pomoću „najprostijeg rešenja“. Iguman je sišao sa zida i preko dvorišta se zaputio ka konaku. Orijentisao se dodirom, jer zgrade su sad bile monoliti senki pod zvezdama, a samo u nekoliko prozora videla se svetlost sveća. Prozori odaja za boravak kralja bejahu mračni; ali Poeta je dolazio i odlazio u čudna vremena, pa bi lako mogao biti u odajama.

Kad je ušao u zgradu konaka, pipanjem je tražio prava vrata, našao ih, i zakucao. Nije dobio nikakav neposredni odgovor, ali je čuo neki slabi zvuk nalik na blejanje koji je možda dopro iz tih odaja, a možda i ne. Zakucao je opet, pokušao da otvori vrata. Otvorila su se. Slabašno crveno svetio iz gorionika sa ćumurom ublažavalo je tamu; u odajama je zaudaralo na ustajalu hranu. „Poeto?“ Opet slabo blejanje, ali bliže. Otišao je do gorionika, džaranjem pronašao jedan gorući komad žara, i zapalio jednu cepku drveta za potpalu. Bacio je pogled unaokolo i stresao se videći koliki je nered. U sobi nije bilo nikog. Preneo je plamen na jednu uljnu lampu i krenuo da istraži preostale odaje. Ovo će se morati temeljito oribati i dimom pročistiti (možda i egzorcizmom) pre nego što se Ton Tadeo useli. Nadao se da će naterati Pesnika da riba, ali je znao da su izgledi za to minimalni. U drugoj sobi iznenada ga je obuzelo osećanje da ga neko gleda. Zastao je i polako se osvrnuo. Iz jedne staklene vaze pune vode zurila je u njega jedna jedina očna jabučica. Iguman je u tom pravcu klimnuo glavom kao čovek dobro upoznat sa tom pojavom, i nastavio. U trećoj sobi je naišao na kozu. Bio je to njihov prvi susret. Koza je stajala na jednom visokom ormanu i žvakala lišće repe. Ličila je na sitnu planinsku rasu koza, ali je imala ćelavu glavu koja se pri svetlosti lampe činila blistavo-plavom. Nesumnjivo, urođena nenormalnost. „Poeto?“ zapita iguman tiho, gledajući pravo u kozu i dotičući krst na svojim grudima. „Ja sam ovde“, dopro je pospani glas iz četvrte sobe. Dom Paulo je odahnuo sa olakšanjem. Koza je nastavljala da žvaće lišće. E dakle to je bila jeziva misao, uistinu. Poeta je ležao na krevetu opružen ćelom dužinom, a pod rukom mu je bila flaša vina koju je lako mogao dohvatati; svojim jedinim pravim okom nervozno je žmirkao prema svetlosti. „Spavao sam“, požalio se popravljajući crni zavoj koji mu je prekrivao drugo oko i posežući za flašom. „Onda se budi. Iseljavaš se odavde smesta. Noćas. Izbaci svoje stvari u hol da bi se apartman provetrio. Ako moraš da spavaš, spavaj u ćeliji štalskog momka, dole. Onda se vrati ujutro da ovo sve oribaš.“ Poeta je jedan momenat izgledao kao povređena nežna biljčica, a sledećeg trenutka je izmahnuo da zgrabi nešto ispod ćebadi. Izvukao je ruku stisnutu u pesnicu i zamišljeno zurio u nju. „Ko je poslednji koristio ove odaje?“ upita. „Monsinjor Longi. Zašto?“ „Pitao sam se ko je doneo stenice.“ Poeta je otvorio pesnicu, pomoću dva prsta uštinuo nešto sa dlana, noktima zgnječio i onda odbacio. „Neka ih Ton Tadeo uzme. Ja ih ne želim. Živog me proždiru od dana kad sam se uselio. Nameravao sam da odem, ali sad kad ste mi ponudili da opet zauzmem moju staru ćeliju, biću srećan da…“ „Nisam hteo da kažem…“

„… prihvatim vaše ljubazno gostoprimstvo i ostanem još malo. Samo dok ne završim svoju knjigu, naravno.“ „Koju knjigu? Ali nije važno. Samo ti izbaci svoje stvari odavde.“ „Sad?“ „Sad.“ „Dobro. Ne verujem da bih mogao još jednu noć da istrpim ove stenice.“ Poeta se izvaljao iz kreveta, ali je zastao da otpije vina. „Daj vino“, naredi iguman. „Svakako. Popijte i vi. Prijatno godište.“ „Hvala, pošto si ga ukrao iz naših podruma. To je inače vino za sakramentalne svrhe. Da li ti je to palo na pamet?“ „Još nije posvećeno.“ „Iznenađuje me da si na to pomislio.“ Dom Paulo mu uze flašu. „U svakom slučaju nisam ga ukrao. Ja…“ „Nije bitno vino. Gde si ukrao kozu?“ „Nisam je ukrao“, bunio se Poeta. „Sama se - materijalizovala?“ „Poklonjena mi je, Reverendissime.“ „Ko ti je poklonio?“ „Jedan dragi prijatelj, Domnissime.“ „Čiji dragi prijatelj?“ „Moj, gospodine.“ „Eto paradoksa. Pa gde si ti…“ „Bendžamin, gospodine.“ Treptaj iznenađenja prešao je preko lica Dom Paula…Ukrao si je od Bendžamina?“ Poeta se trzao na tu reč…Molim vas,“ne ukrao.“ „Nego šta?“ „Bendžamin je insistirao da je uzmem kao poklon pošto sam sastavio sonet u njegovu čast.“ „Istinu!“ Poeta je pokunjeno progutao knedlu. „Osvojio sam je igrajući bacanja sa njim.“12 „A, tako.“ „Istina je! Taj stari nesretnik me je skoro sasvim očistio, a onda mi nije dozvolio da igram na kredit. Morao sam da založim svoje stakleno oko naspram njegove koze. Ali sve sam osvojio natrag.“ „Napolje iz manastira sa tom kozom.“ „Ali to je čudesna vrsta koze.-Mleko ima nezemaljski miris i sadrži esencije. Ono je zapravo izvor dugovečnosti Starog Jevrejina.“ „Kog dela njegove dugovečnosti?“ „Svih 5508 godina.“ „A ja mislio tri hiljade dvesta…“ Dom Paulo prezrivo prekide. „Šta si radio na Poslednjem utočištu?“ „Igrao bacanja sa Bendžaminom.“ „Mislim…“ Iguman se očeličio. „Nije bitno. Samo poizbacuj ovo tvoje. A sutra vrati kozu Bendžaminu.“ „Ali pošteno sam je osvojio.“ „Nećemo se oko toga raspravljati. Onda je vodi u štalu. Ja ću mu je lično vratiti.“ „Zašto?“ „Nama koza nije potrebna. A ni tebi.“ „Ho, ho“, reče Poeta nadmeno. „Je li, molim te, a šta ti je to značilo?“ „Ton Tadeo dolazi. Zatrebaće koza pre nego što to bude gotovo. U to možete biti sigurni.“ Kikotao se zadovoljno sam za sebe. Iguman se razdraženo okrenuo. „Samo izlazi napolje“, dodao je nepotrebno, a onda pošao da se rve sa sukobom u podrumu, gde su se sada nalazile Memorabilije.

12 Bacanja, engl. mumbly-peg, dečja igra gde se na ravnom mekom tlu ucrta krug, i u njega bacanjem zabijaju perorezi (ili noževi) i tako prisvaja deo po deo. (Prim.prev.)

14 Podrum sa svodovima iskopan je tokom vekova nomadske infiltracije sa severa, kad je Bejringova horda pregazila skoro čitavu Ravnicu u pustinju, pljačkajući i zlostavljajući sva sela koja su se našla hordi na putu. Svoje Memorabilije, tu manastirsku malenu očevinu znanja iz prošlosti, zazidaše ispod zemlje da bi neprocenjivo vredne spise zaštitili i od nomada i od soi-disant krstaša šizmatičkih Redova osnovanih radi borbe protiv hordi koji su se prepustili nasumičnom pljačkanju i sektaškim sukobima. Ni nomadi ni Vojni Red Svetog Pankraca ne bi cenili manastirske knjige, ali nomadi bi ih uništavali zbog radosti uništavanja, dok bi ih borbeni kaluđeri-vitezovi većim delom spalili kao „jeretičke“ po teologiji Visariona, njihovog Anti-pape. Činilo se da Mračno Doba sad prolazi. Dvanaest vekova je plamičak znanja tinjao, čuvan u manastirima; tek sad su njihovi umovi bili pripremljeni da se potpale. Nekad davno, tokom prethodnog doba razuma, neki ponositi mislioci su tvrdili da je istinsko znanje neuništivo - da su ideje besmrtne, istinski večne. Ali to je samo u najprefinjenijem smislu istina, mislio1 je iguman, a u površnom smislu sasvim netačno. Svet svakako sadrži izvesni objektivni smisao, logos, koji nije moralne prirode ili Tvorčev plan; ali to je Božji smisao, ne Čovekov, sve dok ne nađe neku nesavršenu inkarnaciju, tamnu refleksiju, u umu i govoru i kulturi datog ljudskog društva, koje onda može tom smislu da pripiše vrednosti tako da on postane u ljudskom shvatanju validan u jednoj kulturi. Jer čovek je nosilac ne samo duše, nego i kulture, ali njegove kulture nisu besmrtne, mogu izumreti sa nekom rasom ili odumreti sa nekom epohom, pri čemu se ljudske refleksije smisla i ljudski prikazi istine povlače a značenje i istina ostaju, neviđeni, samo u objektivnom logosu Prirode i neiskazivom Logosu Boga. Istinu je moguće razapeti na krst; ali ubrzo može doći do vaskrsnuća. Memorabilije bejahu pune drevnih reči, drevnih formula, drevnih odsjaja značenja, odvojenih od onih umova koji su umrli davno, još kad je u zaborav otišlo jedno društvo druge vrste. Malo šta je sad ostalo razumevanju dostupno. Izvesne hartije su se činile podjednako nerazumljivim kao što je Molitvenik nerazumljiv šamanu nekog nomadskog plemena. Druge su zadržavale izvesnu ornamentalnu lepotu ili sređenost koja nagoveštava da je prisutan smisao, baš kao što brojanice mogu nekom nomadu izgledati nalik na ogrlicu. Prva Braća Lajbovica pokušala su da pritisnu neku vrstu Veronikinog Vela na lice raspete civilizacije; veo se odlepio obeležen slikom lica drevne veličanstvenosti, ali je slika bila bledo otisnuta, nepotpuna, i teško shvatljiva. Kaluđeri su sliku sačuvali, tako da je sad još postojala, te je svet mogao da je prouči i pokuša da je protumači, ako ima volje da to učini. Memorabilije nisu mogle same po sebi doneti renesansu drevnog znanja i visoko razvijene civilizacije, jer ljudska plemena, a ne buđave knjižurine, stvaraju kulturu; ali knjige bi mogle pomoći, nadao se Dom Paulo - mogle bi ukazati na pravce i ponuditi nagoveštaje nauci koja je iznova evoluirala. To se jednom, ranije, već desilo, tvrdio je Obožavani Boedulus u svojoj knjizi De Vestigiis Antecessarum Civitatum. A ovoga puta, mislio je Dom Paulo, neprestano ćemo ih podsećati ko je održavao žišku dok je svet spavao. Zastao je da se osvrne; za tren mu se učinilo da je čuo uplašeno meketanje Poetine koze. Galama iz podruma ubrzo je preplavila njegov sluh; spuštao se podzemnim stepeništem prema izvoru komešanja. Neko je maljem zabijao čelične klinove u kamen. Mešali su se mirisi znoja i starih knjiga. Grozničava vreva nesholastične aktivnosti ispunjavala je biblioteku.

Iskušenici su žurno promicali noseći alatke. Grupe iskušenika su proučavale tlocrtne planove. Iskušenici su pomicali radne klupe i stolove i teglili improvizovanu mašineriju, ljuljajući pojedine delove dok ne legnu na svoje mesto. Konfuzija uz svetlost lampi. Brat Armbruster, bibliotekar i Rektor Memorabilija, stoji u udaljenom alkovu među policama, gleda ih odatle; ruke su mu čvrsto prekrštene, lice ogorčeno. Dom Paulo je izbegavao njegov optužujući pogled. Brat Korhoer je sa blagim osmehom entuzijazma pristupio svom vladaocu. „Pa, Oče Igumane, uskoro ćemo imati svetio kakvo nijedan sada živući čovek nikad nije video.“ „To nije lišeno izvesne taštine. Brate“, odvratio je Paulo. „Taština, Dome? Dobro upotrebiti ono što smo naučili?“ ‘ „Imao sam u vidu našu žurbu da to upotrebimo na vreme da bismo impresionirali izvesnog naučnika koji dolazi u posetu. Ali nije važno. Da vidimo to inženjersko čarobnjaštvo.“ Prišli su improvizovanoj mašini. Ona nije podsećala igumana ni na šta korisno, sem ako čovek ne smatra da su sprave za mučenje zatvorenika korisne. Postojala je jedna osovina povezana čekrcima i kaiševima sa obrtnim krstom postavljenim horizontalno u visini pojasa. Na osovinu su bila pričvršćena, na po nekoliko palaca udaljenja, četiri kolska točka. Njihove debele gvozdene periferije bile su izbrazdane urezima, a urezi su podržavali bezbrojna ptičja gnezda od bakarne žice, dobijene istezanjem novčića u lokalnoj kovačnici u Senlaj Bovicu. Izgled tih točkova sugerisao je da su postavljeni sa ciljem da se samo vrte u vazduhu, slobodno i bez doticanja ičega svojom površinom, zapazio je Dom Paulo. Međutim, nepomični blokovi gvožđa suočavali su se sa periferijama točkova, otprilike kao kočnice, ali ne dotičući ih nigde sasvim. I oko tih blokova bili su uvijeni bezbrojni namotaji žice „kalemovi polja“ kako ih je Kornhoer nazivao. Dom Paulo je svečano odmahnuo glavom. „Biće to najveće fizičko poboljšanje u manastiru otkad smo dobili štamparsku presu pre sto godina“, odvažio se Kornhoer da kaže ponosito. „Hoće li ovo raditi?“ pitao se Dom Paulo. „Založiću mesec dana prekovremenog teškog rada da hoće, Gos’daru.“ Zalažeš ti i mnogo više od toga, sveštenik je pomislio, ali ne i izgovorio. „A odakle izlazi svetlost?“ upitao je zureći opet u čudnu spravu. Kaluđer se nasmejao. „A, za to imamo Specijalnu lampu. Ovo što ovde vidite je samo ‘dinamo’. On proizvodi električnu esenciju koja će u lampi sagorevati.“ Dom Paulo je žalosno razmišljao o silnom prostoru koji je bio tim dinamom zapremljen. „Ta esencija“, promrmlja on, „može li se Ona izdvojiti iz ovčijeg sala, možda?“ „Ne, ne - električna esencija je, ovaj… Želite li da objasnim?“ „Bolje nemoj. Nemam sklonost ka prirodnim naukama. To prepuštam vama, mlađim glavama.“ Brzo se izmakao unazad da mu ne bi prosula mozak jedna greda koju su nosila dvojica užurbanih drvodelja. „Kaži mi“, reče on, „ako proučavanjem spisa iz Lajbovicovog doba možeš da naučiš kako se ova stvar konstruiše, zašto, po tvom mišljenju, niko od naših prethodnika nije našao za shodno da je konstruiše?“ Kaluđer je jedan trenutak ćutao. „To nije lako objasniti“, reče. „Zapravo, u spisima koji su očuvani nema direktnih informacija o konstruisanju dinama. Pre bi se moglo reći da su te informacije implicirane čitavom jednom zbirkom pisanih fragmenata. Delimično implicirane. Stvar se mora izvlačiti dedukcijom. Ali da bi je čovek izvukao, mora raspolagati i nekom teorijom, da bi od nje polazio - mora imati teorijske informacije koje naši prethodnici nisu imali.“

„A mi imamo?“ „Pa, da - sad, kad je bilo nekoliko ljudi kao što je…“ zastao je i tonom dubokog poštovanja izgovorio ime „… Ton Tadeo…“ „Je li to bila kompletna rečenica?“ zapita iguman prilično kiselo. „Pa, do nedavno se malo koji filozof bavio novim teorijama iz fizike. Zapravo, potrebne aksiome za rad našli smo u delu Ton Tadea…“ opet tonom poštovanja, zapazio je Dom Paulo, „… i to u njegovom delu ‘Pokretljivost Električnih Esencija’ na primer, pa u njegovoj Teoremi Očuvanja…“ „Onda bi trebalo da bude zadovoljan kad vidi primenu njegovih radova. Ali gde je sama lampa, ako mogu pitati? Nadam se da nije veća od dinama.“ „Evo je, Dome“, reče kaluđer uzimajući sa stola maleni predmet. Bila je to samo jedna hvataljka koja je držala dva crna štapića i jedan zavrtanj za podešavanje međusobne udaljenosti štapića. „Ovo su ugljeni štapići“, objasnio je Kornhoer. „Drevni bi ovo nazivali ‘lučnom lampom’. Postojala je još jedna vrsta, ali nemamo materijal da je napravimo.“ „Zapanjujuće. Odakle dolazi svetlost?“ „Odavde.“ Kaluđer je prstom pokazao prazninu između ugljenih štapića. „To mora biti neki sićušan plamičak“, reče iguman. „O, ali blistav! Blistaviji, očekujem, nego stotinu sveća.“ „Ne!“ „Nalazite da je to impresivno?“ „Nalazim da je silna glupost…“ primećujući iznenadni povređeni izraz lica Brata Kornhoera, iguman žurno dodade, „… što smo se onoliko mučili sa pčelinjim voskom i ovčijim lojem.“ „Pitao sam se“, poverio se kaluđer stidljivo, „nisu li drevni upotrebljavali na svojim oltarima ovakve lampe umesto sveća.“ „Nisu“, reče iguman. „Sasvim sigurno nisu. To ti mogu reći. Molim te odbaci tu ideju što brže, i nemoj više nikad imati ni misao o tome.“ „Da, Oče Igumane.“ „Dakle, gde ćeš okačiti tu stvar?“ „Pa…“ Kornhoer je zastao i spekulativno zurio po sumornom podrumu. „O tome uopšte nisam razmišljao. Pretpostavljam da bi morala doći iznad stola gde će. Ton Tadeo…“ (Zašto tako zastaje kad god to izgovara, pitao se Dom Paulo razdraženo.) „… raditi.“ „Bolje će biti da o tome pitamo Brata Armbrustera“, odluči iguman, ali primećujući kaluđerovu iznenadnu nelagodnost reče, „Šta je? Jeste li se ti i Brat Armbruster…“ Kornhoerovo lice se izvilo u izraz izvinjenja. „Uistinu, Oče Igumane, nijednom nisam sa njim izgubio strpljenje. Ma, imali smo rasprave, ali…“ Slegnuo je ramenima. „On ne želi da se išta premešta. Stalno mumla o veštičjim poslovima i sličnom. Nije lako razložno razgovarati s njim. Već je napola oslepeo od čitanja pri mutnoj svetlosti - ali ipak kaže da nam je ovo đavolji posao. Ne znam šta da kažem.“ Dom Paulo se malo namrštio dok su prelazili preko prostorije ka alkovu gde je Brat Armbruster još uvek stajao bacajući zlovoljne poglede na sve što se dešavalo. „Pa, postigao si svoje“, reče bibliotekar Kornhoeru dok su se primicali. „Kad ćeš ugraditi i mehaničkog bibliotekara, Brate?“ „Nalazimo nagoveštaje, Brate, da šu takve stvari jednom postojale“, zarežao je pronalazač. „Tamo gde se opisuje Machina analytica, naći ćeš reference o…“ „Dosta, dosta“, umešao se iguman; onda bibliotekaru: „Tonu Ta deu će biti potrebno mesto za rad. Šta ti sugerišeš?“ Armbruster je trgnuo jednim palcem ka alkovu za Prirodne Nauke. „Neka čita tamo, uz naslon za čitanje, kao i svako drugi.“ „Kako bi bilo da mu napravimo jednu radnu sobicu ovde na otvorenom, Oče Igumane?“ žurno je izneo Kornhoer svoj protivpredlog. „Trebaće mu ne samo radni sto, nego i računaljka, zidna tabla i crtaća tabla. Mogli bismo tu

sobicu odvojiti privremenim zastorima.“ „Mislio sam da će mu trebati naše lajbovicijanske reference i najstariji spisi?“ reče bibliotekar sumnjičavo. „I hoće.“ „Onda će morati mnogo da se šeta tamo-amo ako ga stavite u sredinu, Retke knjige su pričvršćene lancima, a lanci ne dosežu tako daleko.’ „Nije to problem“, reče pronalazač. „Skinite lance. Ionako izgledaju smešno. Svi šizmatički kultovi su ili odumrli ili postali regionalni. Već sto godina niko nije čuo za Pankracijanski Vojni Red.“ Armbruster je pocrveneo od besa. „A ne, nećeš“, odreza on. „Ianci ostaju.“ „Ali zašto?“ „Sad ne zbog spaljivača knjiga. Moramo brinuti zbog seljaka. Lanci ostaju.“ Kornhoer se okrenuo igumanu i raširio ruke. „Vidite, Gos’daru?“ „On je u pravu“, reče Dom Paulo. „Suviše je uznemirenja u selu. Gradsko veće je eksproprisalo našu školu, ne zaboravi. Sad imaju seosku biblioteku, i hteli bi da mi popunimo njene police. Najviše bi voleli retke knjige, dabome. Ne samo to, imali smo prošle godine problema sa lopovima. Brat Armbruster je u pravu. Retke knjige ostaju zalančene.“ „U redu“, uzdahnuo je Kornhoer. „Znači moraće da radi u jednom od alkova.“ „I gde da okačimo tvoju čudesnu lampu?“ Kaluđeri baciše pogled prema ćelijici. Četrnaest takvih identičnih ćelija, svaka posvećena jednoj oblasti proučavanja, bilo je otvoreno ka centralnom delu prostorije. U svaki alkov ulazilo se kroz svod, a iz ključnog kamena 13 u svakom svodu virila je po jedna gvozdena kuka; o svaku takvu kuku bilo je okačeno po jedno teško raspeće. „Pa, ako će raditi u alkovu“, reče Kornhoer, „onda ćemo prosto morati da skinemo to raspeće i privremeno okačimo lampu na to mesto. Nema drugog…“ 13 U polukružnom luku od kamenih blokova ključni kamen je onaj centralni, najviši, na koga se obe strane podjednako oslanjaju. (Prim.prev.) „Neznabožac!“ zašištao je bibliotekar. „Pagan! Oskrvnitelj!“ Armbruster podiže uzdrhtale šake ka nebu. „Bože, pomozi mi, da ga ovim šakama ne rastrgnem na komade! Gde će se zaustaviti? Odvedite ga, odvedite!“ Okrenuo im je leđa, držeći ij dalje uzdrhtale ruke visoko. I sam Dom Paulo se malo trgnuo na taj pronalazačev predlog, ali sad se oštro namrštio ka leđima mantije Brata Armbrustera. Nikad nije očekivao od tog kaluđera da glumi neku blagost koja je Armbrusterovoj prirodi bila strana, ali svađalački temperament ostarelog Armbrustera u poslednje vreme se jasno pogoršao. „Brate Armbruster, okreni se, molim te.“ Bibliotekar se okrenuo. „A sad spusti ruke, i govori smirenije kad…“ „Ali, Oče Igumane, čuli ste šta je…“ „Brate Armbruster, hoćeš li, molim te, uzeti bibliotekarske merdevine i ukloniti to raspeće.“ Bibliotekarevo lice izgubilo je boju. Zanemelo je zurio u Dom Paula. „Ovo nije crkva“, reče iguman. „Razmeštaj slikovnih elemenata je po volji. Hoćeš li molim zasad skinuti to raspeće. Čini se da je to jedino pogodno mesto za lampu. Možemo ga kasnije promeniti. Dakle, shvatam da je sve ovo uznemirilo tvoju biblioteku, a možda i tvoje varenje, ali nadamo se da je ovo u interesu progresa. Ako nije, onda…“ „Vi biste i Našeg Gospoda pomakli ustranu da bi bilo mesta za progres!“

„Brate Armbruster!“ „Zašto jednostavno ne okačite to veštičje svetio oko Njegovog vrata?“ Igumanovo lice se sledilo. „Ja ne prisiljavam na poslušnost, Brate, Dođi u moju radnu sobu na razgovor posle večernje molitve.“ Bibliotekar je klonuo kao sparušen list. „Doneću merdevine, Oče Igumane“, prošaputa on i ode vukući stopala nesigurno. Dom Paulo podiže pogled ka Hristu na krstu na svodu. Zameraš li? upitao se. U stomaku je osećao čvor. Znao je da će za taj čvor plaćati kasnije. Napustio je podrum pre nego što je iko mogao primetiti njegove muke. Ne bi bilo dobro da dopusti da zajednica vidi kako takva trivijalna neprijatnost može da ga savlada u poslednje vreme. Instaliranje je sledećeg dana završeno, ali za vreme isprobavanja Dom Paulo je ostao u svojoj radnoj sobi. Dva puta je morao da opominje Brata Armbrustera nasamo, a zatim da ga ukori javno tokom kapituluma.14 14 Kapitulum, zbor svih kaluđera u jednom manastiru (katoličkom). (Prim. prev.) A ipak je više saosećao sa bibliotekarevom pozicijom nego sa Kornhoerovom. Sedeo je za svojim radnim stolom sav klonuo i čekao vesti iz podruma, bez mnogo zabrinutosti u pogledu uspeha ili neuspeha probe. Jednu je šaku držao zavučenu pod prednji deo svoje mantije. Tapkao je svoj želudac kao da pokušava da umiri histerično dete. Opet unutrašnji grčevi. Činilo se da nastupaju kad god zapreti neka neprijatnost, i da ponekad nestaju čim neprijatnost izleti na otvoreno tako da se on sa njom može dohvatiti. Ali sad nisu nestajali. To mu je bilo upozorenje, i znao je da je tako. Upozorenje mu je govorilo, bez obzira da li je stiglo od nekog anđela, ili demona, ili od njegove sopstvene savesti, da treba da se čuva samog sebe i neke realnosti sa kojom se još nije suočio. Šta sad? pitao se, dopuštajući sebi jedno nečujno podrigivanje i nečujno pardon upućeno statui Svetog Lajbovica koja je stajala u niši nalik na svetilište, u jednom uglu njegove radne sobe. Jedna je muva puzila duž nosa Svetog Lajbovica. Činilo se da svečeve oči zrikavo gledaju u muvu, zahtevajući od igumana da je otera. Iguman je postepeno stekao naklonost prema tom drvorezu iz dvadeset sedmog veka; statua je na licu nosila čudnovati osmeh, neuobičajen za sakramentalnu sliku. Jedan ugao tog osmeha bio je okrenut nadole; obrve su bile spuštene u izraz blago podozrivog mrštenja, ali su u uglovima očiju bile bore od osmeha. Zbog dželatovog konopca za vešanje prebačenog preko jednog ramena, svečev izraz je često delovao zbunjujuće. Možda je taj izraz proistekao iz nekih malih nepravilnosti u sastavu drveta koje su prinudile drvodeIjinu ruku da skrene za njima dok je pokušavala da izvede detalje finije od onih koji se sa takvim drvetom mogu izvesti. Dom Paulo nije bio siguran da li je ova statua nastala uz primenu postupka usmerenog odgajanja drveta pre rezanja; ponekad su strpljivi majstoriduboresci počinjali, u tim vremenima, od hrastove ili kedrove mladice; provodili su godine mukotrpno potkresujući, guleći koru, uvijajući i vezujući žive grane u željene položaje - mučili su uporno to drvo dok je raslo i prinuđivali ga da stekne impresivni oblik drijade sa rukama prekrštenim ili uzdignutim, i najzad su odraslo drvo odsecali radi sušenja i rezanja. Tako nastala statua je bila

neobičajeno otporna na lomljenje i rascepljivanje, zato što su konture statue većim delom bile podudarne sa prirodnom strukturom drveta. Dom Paulo se često čudio činjenici da je drveni Lajbovic preživeo i njegove prethodnike tokom nekoliko proteklih vekova - čudio se baš zbog tog svečevog čudnog osmeha. Ta mala grimasa će te upropastiti jednog dana, upozorio je statuu… Nema sumnje da se sveci na Nebu smeju; Psalmist kaže da će se i sam Bog smejati, ali Iguman Malmedi sigurno nije ovo odobravao - Bog dao pokoj njegovoj duši. Taj dostojanstveni magarac. Kako si uspeo pored njega da se provučeš, pitam se? Neki smatraju da nisi dovoljno pobožan. Taj osmeh - koga ja ono poznajem ko se tako osmehuje? Sviđa mi se, ali… Jednog dana, neki drugi sumorni pas će sedeti u ovoj stolici. Cave canem. On će te zameniti gipsanim Lajbovicom. Dugotrajnijim. Takvim koji ne gleda muve zrikavo. Onda će te pojesti termiti dole u magacinu. Da bi preživeo sporo prosejavanje umetnosti koje Crkva vrši, moraš imati površinu koja može da zadovolji čestitog neznalicu, ali ispod toga ipak moraš imati i dubinu koja će zadovoljiti pronicljivog mudraca. Prosejavanje ide sporo, ali se ručica mašine za prosejavanje ipak s vremena na vreme okrene po jedanput kad neki novi prelat pregleda svoje episkopske odaje i promrmlja „Jedan deo ovog smeća mora napolje“. Sito je najčešće bilo puno slatke kašice. Kad stara kaša ode, dodaju novu. Ali ono što se na situ zadrži je zlato, i to traje. Ako jedna crkva uspe da izdrži pet vekova svešteničkog lošeg ukusa, dobar ukus koji će se povremeno pojavljivati uspeće za to vreme da izbaci glavninu prolaznog, glavninu kiča, tako da će ostati veličanstvenost sposobna da utera strah samozvanim ulepšivačima. Iguman je mahao lepezom od lešinarskih pera, ali to strujanje vazduha nije stvarno hladilo. Vazduh koji je dopirao kroz prozor iz spržene pustinje bio je vreo kao iz usijane peći, i pogoršavao je nelagodnost koju je đavo ili bezobzirni anđeo izazvao petljajući po njegovom želucu. Bila je to ona vrsta vreline koja nagoveštava da vreba opasnost od zmija zvečarki poludelih od Sunca, od grmljavinskih oluja koje se spremaju nad planinama, ili od besnih pasa i od svađalačkih raspoloženja izoštrenih vrućinom. Grčevi su od takve vreline postajali gori. „Molim?“ promrmlja on glasno svecu, dodajući neizrečenu, mišljenu molitvu za svežije vreme, bistriji um i jasniji uvid u mutno osećanje da nešto nije u redu. Možda je taj sir kriv za ovo, pomisli on. Sav je nekako gumast ove godine, i zelen. Baš bih mogao da ga se lišim - i da odaberem neku svarljiviju hranu. Ali ne, evo nas na početku. Suoči se sa time, Paulo: nije kriva hrana za želudac; radi se o hrani za mozak. Tamo gore postoji nešto što se ne da svariti. „Ali šta?“ Drveni svetac mu nije dao nikakav neposredni odgovor. Kašica. Prosejavamo trinu. Ponekad njegov um radi u trzajima, na mahove. Bolje je pustiti ga da tako radi kad grčevi dođu i kad svet teško pritisne njegova pleća. Koliko je težak svet? Težak je, ali nije izmeren. Ponekad su terazije nepošteno nameštene. Život i trud na jednom tasu, srebro i zlato na drugom. To se nikad neće uravnotežiti. Ali svet, brz i bezobziran, vaga i dalje. Dosta se života na taj način prospe, a ponekad i pomalo zlata. I dolazi preko pustinje kralj vezanih očiju na konju, ima nepošteno nameštene terazije i dve kockice punjene olovom sa jedne strane. A na zastavama blistaju slova - Vexiiia regis… „Ne“ othuknu iguman, suzbijajući tu viziju. AH naravno! svečev drveni osmeh kao da je insistirao. Dom Paulo se malo stresao i sklonio svoj pogled sa statue.

Ponekad ga je obuzimalo osećanje da se svetac smeje njemu. Da li se oni na Nebu nama smeju? pitao se. Sveta Mejzi od Jorka - nju pamti, starče umrla je od napada smeha. Drugo je to. Umrla je smejući se sebi. Ne, pa nije to baš toliko drugačije. Ahp! Opet to nečujno podrigivanje. U utorak je mrsni dan Svete Mejzi, jasno. Tad se hor sa poštovanjem smeje dok peva Aleluja uz njenu Misu. „Aleluja ha ha! Aleluja ho ho!“ „Sancta Maisie, interride pro me.“ I dođe kralj da odmeri knjige u podrumu svojim nepoštenim terazijama. Kako „nepoštenim“, Paulo? I šta te navodi na pomisao da u Memorabilijama nema kašice? Čak je i talentovani Velečasni Boedulus jednom podrugljivo primetio da polovinu Memorabilija treba označiti nazivom „Inskrutabilije“ 15. Tu su zaista postojali visoko cenjeni fragmenti jedne mrtve civilizacije - ali koliko je njih svedeno na besmislice ukrašene maslinovim listovima i anđelčićima od strane četrdeset generacija nas kaluđerskih neznalica, dece mračnih vekova, dece kojoj su odrasli poverili neshvatljivu poruku sa zadatkom da je pamte i predaju drugim odraslima. Zbog Memorabilija on putuje čak iz Teksarkane kroz opasnu teritoriju, razmišljao je Paulo. Sad se ja prosto brinem neće li ono što imamo ispasti beskorisno za njega, eto, to je sve. Ali ne, nije to sve. Opet je bacio-pogled na nasmešenog sveca. I opet: Vexilla regis interni prodeunt. …Napred zastave Kralja Pakla idu, šaputala je uspomena na taj pervezni stih iz neke drevne commediae. Dodijavalo mu je to kao neželjena melodija koja se ubacuje u misli. Pesnica se čvršće stisnula. Ispustio je lepezu, disao kroz zube. Izbegavao je dalje gledanje ka svecu. Bezobzirni anđeo ovog puta je iz zasede vrelim rafalom pogodio njegovo telesno jezgro. Nagnuo se preko sto|a. Ovo je dalo osećaj kao da se vrela žica iskidala. Njegovo teško disanje raščistilo je od pustinjske prašine jedan delić površine radnog stola. Gušio ga je taj miris prašine. Soba postade rumena, zaklonjena jatima crnih komaraca. Ne smem da podrignem, nešto bi se moglo rasklimati - ali Sveti Zaštitniče, moram. Boli ergo sum. Gospode Hriste Bože primi znak ovaj. Podrignuo je, osetio slani ukus, pustio da mu glava padne na sto. Mora li vrč biti baš sad ovog časa Gospode ili mogu malo sačekati? Ali raspeće je uvek sada. Sada, čak još i od pre Avrama uvek je sada. Čak i pre Pfardentrota uvek je sada. Uvek je za svakoga prikucavanje na krst, onda visiš o njemu a ako spadneš umakljaju te lopatom, zato učini to sa dostojanstvom, starče. Ako možeš da podrigneš dostojanstveno, možda ćeš moći na Nebo ako osećaš dovoljno žaljenja što si zaprljao čilim… Ispunilo ga je silno osećanje izvinjavanja. 15 „Inscrutabilia“, nerazumljive stvari. (Prim.prev.) Dugo je čekao. Neki od komaraca pomreše i soba prestade da se rumeni ali postade mutna i siva. Pa dobro, Paulo, hoćemo li iskrvariti sada, ili ćemo se samo glupirati i izbegavati stvar? Sondirao je izmaglicu i opet našao lice sveca. Tako mala grimasa žalosna, prožeta razumevanjem, i, još nešto. Smeje se dželatu? Ne, smeje se za dželata. Smeje se Stultus Maximus-u, samom Satani. Sad po prvi put ovo jasno sagledava. Kad se ispija poslednji vrč, može se pritom i kikotati trijumfalno. Haec commixtio… Odjednom ga obuze silna pospanost; svečevo lice se prekri sivilom, ali iguman mu je i dalje uzvraćao slabim osmehom. Nastojnik Golt ga je našao kako leži klonuo preko stola, nešto pre Nona.16 Među zubima mu se

videla krv. Mladi sveštenik mu je brzo potražio puls. Istog časa se Dom Paulo razbudio, u svojoj stolici ispravio i, kao da još sanja, proklamovao zapovednički: „Kažem vam, sve je to krajnje smešno! Apsolutno idiotski! Ništa ne bi moglo biti apsurdnije!“ „Šta je apsurdno, Gos’daru?“ Iguman je odmahnuo glavom, žmirnuo nekoliko puta. „Sta?“ „Smesta ću pozvati Brata Endrua.“ „A? To je apsurdno. Vraćaj se ovamo. Šta si hteo?“ „Ništa, Oče Igumane. Vratiću se čim nađem Brata…“ „Ma, zavrni tog doktora! Nisi bez potrebe dolazio ovamo. Moja su vrata bila zatvorena. Zatvori ih opet, sedi, kaži šta si hteo.“ „Test je uspeo. Lampa Brata Kornhoera, mislim.“ „U redu, da čujemo o tome. Sedi, pričaj, reci mi sveeee o tome.“ Ispravio je svoju mantiju i obrisao usta parčetom platna. Vrtoglavicu je još uvek osećao, ali se ona pesnica u njegovom želucu opustila. Ni najmanjega nije zanimao nastojnikov izveštaj o probi, ali se trudio najbolje što je mogao da izgleda zainteresovano. Moram ovde da ga zadržavam dok se ne razbudim dovoljno da počnem da razmišljam. Ne smem ga pustiti da ode po doktora - još ne; proširila bi se vest: Stari je gotov. Moram da odlučim da li je sada bezbedan trenutak da se bude gotov, ili nije. 16 None, treća četvrtina dana, od 3 do 6 popodne. (Prim.prev.)

15 Hongan Os je bio u suštini pravedan i blag čovek. Kad je video kako se grupa njegovih ratnika zabavlja sa zarobljenim Laredancima, zastao je da to posmatra; ali kad su vezali trojicu Laredanaca za po dva konja, i to za nožne zglavkove, pa bičevanjem naterali konje u silovito bekstvo, Hongan Os je odlučio da se umeša. Naredio je da ti ratnici budu bičevani na licu mesta, jer Hongan Os Pobesneli Medved - je poznat po svom milosrđu. Nikad ne zlostavlja konje. „Ubijanje zarobljenika je ženski posao“, režao je prezrivo na bičevane krivce. „Očistite sebe da ne bude znak skvo17 na vama, i povucite se iz logora do Novog Meseca, jer prognani ste na dvanaest dana.“ U odgovor na njihovo ječanje kojim su izražavali svoj protest: „Pretpostavimo da su konji povukli jednoga od ovih kroz logor? U goste su nam došle poglavičice travojeda, a zna se da njih krv lako uplaši. Naročito krv njihove sorte. Pazite dobro.“ „Ali ovi su travojedi sa juga“, bunio se jedan ratnik ukazujući gestom na osakaćene zarobljenike. „Naši gosti su travojedi sa istoka. Zar ne postoji pakt između nas, pravih ljudi, i istoka da ratujemo protiv juga?“ „Ako o tome opet progovoriš, biće ti odsečen jezik i bačen psima!“ upozorio ga je Pobesneli Medved. „Zaboravi da si čuo takve stvari.“ „Hoće li travojedi biti među nama mnogo dana, o Sine Moćnih?“ „Ko može znati šta planiraju seoski stvorovi?“ upita Pobesneli Medved zlovoljno. „Njihova misao nije kao naša misao. Kažu da će neki od njih produžiti dalje preko Suve Zemlje, do mesta travojednih sveštenika, gde žive oni u crnom. Drugi će ostati ovde da razgovaraju - ali to nije za vaše uši. Sad idite, i budite postiđeni dvanaest dana.“ Okrenuo im je leđa da bi mogli da se izvuku ne osećajući kako se njegov pogled sručuje na njih. Disciplina je malo popustila u poslednje vreme. Klanovi su se uznemirili. Narod Ravnica je saznao da je on, Hongan Os, iznad vatre ugovora stisnuo ruku glasnika iz Teksarkane, i da je jedan šaman obojici uzeo odreske noktiju i kose da napravi lutku dobre vere da bi se sprečilo izdajstvo bilo jedne bilo druge strane. Znalo se da je načinjen sporazum, a plemena su smatrala da je ma kakav sporazum između ljudi i travojeda sramota. Pobesneli Medved je osetio prikriveni podsmeh mlađih ratnika, ali njima se nije moglo objašnjavati dok ne nastupi pravi čas. Sam Pobesneli Medved bio je voljan da čuje dobre misli, pa makar one dolazile i od psa. Misli travojeda retko su išta vredele, ali impresionirale su ga poruke travojednog kralja sa istoka koji je objašnjavao vrednost tajnosti i protivio se zaludnom hvalisanju. Kad bi Laredanci saznali da Hanegan naoružava plemena, plan bi sigurno propao. Pobesneli Medved se dugo zadržao na ovoj misli: odbijala ga je, jer nesumnjivo je muškije, i više zadovoljenja daje, ako neprijatelju kažeš šta nameravaš da mu uradiš, pre nego što mu to uradiš; a ipak, što je više razmišljao, sve više je uviđao mudrost u njoj. Ili je travojedni kralj bedna kukavica, ili je mudar maltene koliko i čovek; Pobesneli Medved nije odlučio šta od ta dva da prihvati kao tačno - ali samu misao je ocenio mudrom. Tajnost je bitna, iako će privremeno izgledati kao ženski postupak. Kad bi ljudi samog Pobesnelog Medveda znali da je oružje koje im stiže poklon od Hanegana a ne stvarno plen iz pograničnih pljački, pojavila bi se mogućnost da Laredo sazna za plan od zarobljenika uhvaćenih tokom pljački. Bilo je, stoga, potrebno pustiti da plemena gunđaju o sramoti mirovnog pregovaranja sa farmerima istoka. 17 Skvo (squaw) - indijanska reč za ženu. (Prim.prev.) Ali pregovori nisu bili o miru. Bili su dobri, nagoveštavali su plen.

Pre nekoliko nedelja Pobesneli Medved je lično predvodio „ratni pohod“ na istok i vratio se sa stotinu konja, četiri tuceta dugih pušaka, nekoliko burića crnog praška, obiljem olovnih kugli, i jednim zarobljenikom. Ali čak ni ratnici koji su ga pratili nisu znali da su mu Haneganovi ljudi namestili tu zalihu oružja, niti da je taj zarobljenik uistinu oficir teksarkanske konjice, koji će u budućnosti davati Pobesnelom Medvedu savete o verovatnoj laredanskoj taktici tokom bitaka do kojih će doći. Sve misli travojeda bile su bestidne, ali misli tog oficira mogle su proniknuti u misli južnih travojeda. Nisu mogle proniknuti u misao Hongana Osa. Pobesneli Medved se sa razlogom ponosio svojom pregovaračkom veštinom. Nije se obavezao ni na šta sem na uzdržavanje od ratovanja protiv Teksarkane i od krađe stoke sa istočnih granica, što je imalo da traje samo dok ga Hanegan snabdeva oružjem i zalihama. Sporazum da ratuje protiv Lareda bio je neizrečen, samo nagovešten preko vatre, ali odgovarao je prirodnim sklonostima Pobesnelog Medveda, tako da nije bilo potrebe za formalnim paktom. Savez sa jednim od neprijatelja omogućiće mu da ostale sređuje jednog po jednog, tako da će na kraju možda moći da povrati pašnjake koje su farmerčine otele i naselile prošlog stoleća. Kad je pala noć, poglavice klanova ujahaše u logor. Ravnicama se već proširila noćna hladnoća. Gosti sa istoka su sedeli zgureni, umotani u s,voju ćebad, oko vatre za savetovanje, i uz njih trojica starih; prema njima je blenuo uobičajeni obruč radoznale dece koja su stajala u okolnim senkama ili ispod skuta šatora virila ka strancima. Stranaca je bilo ukupno dvanaest; bili su podeljeni u dve jasno izdvojene grupe koje su putovale zajedno ali bez mnogo sklonosti da se druže. Vođa jedne od tih grupa bio je evidentno luđak. Pobesneli Medved nije imao ništa protiv ludila (uistinu, njegovi šamani su ludilo cenili kao najjači oblik natprirodne posednutosti), ali nije znao da i farmeri cene ludilo i to kao osobinu vođe. Ovaj luđak je provodio polovinu svog vremena kopajući po zemlji dole kod suvog rečnog korita, a drugu polovinu škrabajući tajanstveno po nekoj knjižici. Veštac, jasna stvar; po svoj prilici mu ne treba pokloniti nikakvo poverenje. Pobesneli Medved se zadržao samo da obuče svoju ceremonijalnu vučju odeću i da mu šaman nacrta znak totema na čelu, a onda se pridružio grupi pored vatre. „Bojte se!“ zakukao je jedan stariji ratnik ceremonijalno dok je poglavica klanova stupao u svetlost vatre. „Bojte se, jer Moćni hoda među svojom decom. Puzite, o klanovi, jer njegovo ime je Pobesneli Medved ime dobro zasluženo, jer kao mladić on je bez oružja savladao pobesnelu medvedicu, golim rukama ju je zadavio, uistinu u Severnoj zemlji…“ Hongan Os je ignorisao ovo pohvalno slovo; dohvatio je vrč krvi iz ruku starice koja je posluživala oko vatre za savetovanje. Krv je bila sveže natočena iz zaklanog jelena, još topla. Ispio je vrč, a onda se okrenuo da klimne glavom Istočnjacima koji su ovo kratkotrajno ispijanje posmatrali sa vidnim nemirom. „Aaaah!“ rekoše poglavice klanova. „Aaaah!“ ponoviše troje starih, a sa njima i jedan travojed koji se usudio da priključi svoj glas. Ljudi su ga jedan momenat gledali sa gađenjem. Onaj ludi je pokušao da izgladi grešku svoga drugara. „Recite mi“, upita kad je poglavica seo, „kako to da vaši ljudi ne piju vodu? Da li se vaši bogovi tome protive?“ „Ko zna šta bogovi piju?“ potmulo reče Pobesneli Medved. „Kaže se da je voda za stoku i farmere, mleko za decu, a krv za ljude. Zar bi trebalo da bude drugačije?“ Ludi se nije uvredio. Jedan tren je proučavao poglavicu pronicljivim sivim očima, zatim klimnuo glavom jednome od svojih drugara. „Ono o ‘vodi za stoku’ objašnjava stvar“, reče. „Večna suša

ovde. Narod stočara će raspoloživu vodu čuvati za životinje. Pitao sam se da li je to podržano i religijskim tabuom.“ Njegov drug je načinio grimasu i progovorio teksarkanskim jezikom. „Voda! Bogovi, zašto mi ne možemo piti vodu, Ton Tadeo? Sa prilagođavanjem se može i preterati!“ Pljunuo je suvo. „Krv! Blaa! Zapinje u grlu. Zašto ne možemo dobiti samo gutljaj…“ „Ne dok ne odemo odavde!“ „Ali, Ton…“ „Ne“, odreza naučnik; onda, primećujući da ih članovi klanova gledaju besno, progovori opet Pobesnelom Medvedu, jezikom Ravnice. „Ovaj moj drug je govorio o muževnosti i zdravlju vašeg naroda“, reče on. „Možda je to zahvaljujući vašoj ishrani.“ „Ha!“ lanu poglavica, a onda pozva staricu, gotovo veselim glasom: „Daj tom strancu vrč crvenog.“ Ton Tadeov drug se stresao, ali ni reč protesta nije rekao. „Imam, o Poglavice, nešto da zatražim od tvoje visosti“, reče naučnik. „Sutra ćemo nastaviti naš put na zapad. Ako bi neki od tvojih ratnika pratili našu grupu, bila bi nam to čast.“ „Zašto?“ Ton Tadeo je zastao. „Pa - kao vodiči…“ Prekinuo je, iznenada se nasmešio. „Ne, biću sasvim iskren. Neki od tvojih ljudi ne odobravaju naše prisustvo ovde. Tvoje gostoprimstvo je bilo…“ Hongan Os je zabacio glavu gromko se nasmejao. „Ovi se boje manjih klanova“, reče on starima. „Boje se da će uleteti u zasedu čim napuste moje šatore. Jedu travu i boje se borbe.“ Naučnik je malo pocrveneo. „Ne boj se ničeg, stranče“, frknuo je poglavica klanova. „Pravi ljudi će vas pratiti.“ Ton Tadeo je naklonio glavu glumeći zahvalnost. „Reci nam“, reče Pobesneli Medved, „šta ćeš to tražiti u zapadnoj Suvoj zemlji? Nova mesta za sađenje, za njive? Mogu ti reći da ih nema. Ništa tamo ne raste što bi i stoka jela, sem u blizini nekoliko rupa sa vodom.“ „Ne tražimo novu zemlju“, odgovori posetilac. „Nismo mi svi farmeri, znate. Idemo da tražimo…“ Zastao je. Na jeziku nomada nikako se nije mogla objasniti svrha putovanja do manastira Svetog Lajbovica. „…veštine starog čarobnjaštva.“ Jedan od starih, šaman, kao da je načuljio uši čujući to. „Staro čarobnjaštvo na zapadu? Ne znam nijednog maga tamo. Sem ako ne misliš na one u crnoj odeći?“ „Upravo na njih.“ „Ha! Kakvu to magiju oni imaju koju bi vredelo tražiti? Njihove glasnike je moguće hvatati tako lako da to i nije prava zabava - mada dobro podnose mučenje. Kakvu čaroliju možeš naučiti od njih?“ „Pa, što se mene tiče, slažem se s tobom“, reče Ton Tadeo. „Ali govori se da su u jednom njihovom prebivalištu nagomilani spisi za, ovaj, prizivanja velike moći. Ako je to tačno, onda očigledno crno-obučeni ne znaju kako da ih upotrebe, ali mi se nadamo da tim prizivanjima ovladamo za svoju korist.“ „Da li će vam crno-obučeni dopustiti da vidite njihove tajne?“ Ton Tadeo se nasmešio. „Mislim da hoće. Ne usuđuju se da ih više kriju. Mogli bismo ih uzeti, ako bismo morali.“ „Hrabar govor“, rugao se Pobesneli Medved. „Očigledno su farmeri hrabri među svojima - iako su i te kako krotki među pravim ljudima.“ Naučnik, koji se već dovoljno nagutao uvreda od strane ovoga nomada, odluči da se na spavanje povuče rano. Vojnici ostadoše oko savetske vatre da raspravljaju sa Honganom Osom o ratu koji će sigurno

izbiti; ali rat se, na kraju krajeva, nije nimalo ticao Ton Tadea. Političke aspiracije njegovog neukog rođaka bile su daleko od njegove oblasti interesovanja, obnove učenosti u jednom mračnom svetu, sem u slučajevima kad mu je patronat tog monarha bio koristan, što se već nekoliko puta desilo.

16 Stari je pustinjak stajao na ivici mese i posmatrao primicanje jedne mrljice prašine preko pustinje. Žvakao je, mrmljao reči i nečujno kikotao u vetar. Njegovu sasušenu kožu Sunce je speklo toliko da je dobila boju stare štavljene kože, a četkasta brada bila mu je oko vrha vilice obojena žuto. Na glavi je imao pleteni šešir, oko bedara parče grubog ručno izrađenog platna nalik na sargiju - i to mu je bila sva odeća, ne računajući sandale i mešinu od jareće kože ispunjenu vodom. Gledao je mrljicu prašine sve dok nije prošla kroz selo Senlaj Bovjic i iz njega izašla putem koji je prolazio pokraj mese. „A!“ frknu pustinjak koga su oči počinjaleda peku. ,.Njegovo carstvo će se uvećati, i njegovom miru kraja neće biti; on će sedeti na svom kraljevstvu.“ Iznenada je krenuo niz arojo kao mačka sa tri noge, koristeći štap, skačući s kamena na kamen, klizajući se većim delom puta. Prašina od njegovog naglog silaska digla se kao perjanica u vazduh i otplovila. U podnožju mese nestao je u gustišu meskita i seo da čeka. Uskoro je čuo jahača koji se primicao lenjim kasom, pa je počeo da se šunja ka putu da bi provirio kroz žbunje. Iza okuke se pojavio poni omotan tankim ogrtačem prašine. Pustinjak je jurnuo na stazu i digao obe ruke. „Olla allay!“ povika; pa kad jahač zastade, pojuri napred da zgrabi uzde i uperi brižan, namršten pogled gore, ka čoveku u sedlu. Jedan čas su mu oči blistale. „Jer Dete nam je rođeno, i Sin nam je dat…“ Ali onda se zabrinuto mrštenje pretopilo u tugu. „Nije On!“ gunđao je razdražljivo ka nebu. Jahač je zabacio svoju kapuljaču i počeo da se smeje. Pustinjak ga je jedan momenat gledao žmirkajući Ijutito. Najzad je osvanulo prepoznavanje. „O“, zagunđa on. „Ti! Mislio sam da si do sad morao već umreti. Šta radiš ovde?“ „Vratio sam ti tvoju lutalicu, Bendžamine“, reče Dom Paulo. Povukao je uzicu i plavoglava koza iskasa iza ponija. Videći pustinjaka, zablejala je i počela da tegli uzicu. „I… pomislio sam da te posetim.“ „Ta životinja je Poetina“, promrmlja pustinjak. „Osvojio ju je pošteno u igri na sreću - mada je bedno varao. Vrati mu je, i dozvoli da te posavetujem da se ne mešaš u svetske prevare koje te se ne tiču. Do viđenja.“ Okrenuo se ka aroju. „Čekaj, Bendžamine. Uzmi svoju kozu, ili ću je dati nekom seljaku. Ne dopuštam da luta po manastiru i bleji u crkvu.“ „Nije to koza“, reče pustinjak mrgodno. „To je zver koju je tvoj prorok video, načinjena da bi je pojahala žena. Predlažem da je prokuneš i oteraš u pustinju. Primećuješ, međutim, da kopita razdvaja i duvan žvaće.“ Opet poče da se udaljava. Igumanov osmeh nestade. „Bendžamine, zar ćeš se stvarno vratiti na taj breg a da ne kažeš čak ni ‘zdravo’ starom prijatelju?“ „Zdravo“, dobaci mu Stari Jevrejin preko ramena, marširajući indignirano dalje. Posle nekoliko koraka stao je i pogledao preko ramena. „Nema razloga da izgledaš tako povređeno“, reče. „Već pet godina se nisi potrudio da svratiš ovamo, ‘stari prijatelju’. Ha!“ „Znači to je!“ progunđa iguman. Sjahavši, pohita za Starim Jevrejinom. „Bendžamine, Bendžamine, hteo sam da dolazim - nisam bio slobodan.“ Pustinjak stade. „Pa, Paulo, pošto si tu…“ Iznenada su se nasmejali i zagrlili.

„Dobro je, ti gunđalo matoro“, reče pustinjak. ,Ja gunđalo?“ „Pa, i ja postajem pomalo džangrizav, valjda. Ovo poslednje stoleće mi je bilo naporno.“ „Čujem da bacaš kamenje na iskušenike koji dođu da ovde negde provedu svoj Veliki post opredeljenja u pustinji. Može li to biti istina?“ Zagledao se u pustinjaka, šaljivo glumeći prekor. „Samo kamičke.“ „Mizerna stara pereco!“ „Polako, polako, Paulo. Jedan od njih je jednom pogrešio i pomislio da sam ja jedan moj daleki rođak - po imenu Lajbovic. Mislio je da sam poslat da mu dam poruku - ili su tako pomislili neki drugi vaši zakržljali propaliteti. Neću da se to ponovo dogodi, zato ponekad bacam šljunak na njih. Ha! Neće opet pomisliti od mene da je taj moj rođak, jer on mi odavno nije nikakav rod.“ Sveštenik je izgledao zbunjeno. „Mislio je da si ko? Sveti Lajbovic? Ma, Bendžamine! Preteruješ.“ Bendžamin je ponovo pevušeći podsmešljivo: „Pomislili su da je bio jedan moj daleki rođak zvani Lajbovic, pa zato bacam šljunak na njih.“ Dom Paulo je izgledao temeljito zbunjen. „Sveti Lajbovic je mrtav već dvanaestak vekova. Kako bi mogao…“ Zastao je i zapiljio se oprezno u starog pustinjaka. „Ama, Bendžamine, nemojmo opet puštati tu pričicu da maše repom. Nisi živeo dvanaest ve…“ „Gluposti!“ prekide ga Stari Jevrejin. „Nisam kazao da se to desilo pre dvanaest vekova. Desilo se pre samo šest vekova. Dugo posle smrti vašeg Sveca; zato je toliko nerazumno. Naravno, iskušenici su vam tad bili odaniji i lakoverniji. Mislim da se taj zvao Frensis. Jadnik. Kasnije sam ga sahranio. Rekao sam onim u Novom Rimu gde da kopaju da bi ga našli. Zato ste mogli da vratite njegov leš sebi.“ Iguman je zurio u starca dok su hodali kroz meskit ka rupi sa vodom, vodeći konja i kozu. Frensis? pitao se. Frensis. Da li bi to možda mogao biti Velečasni Frensis Džerard od Jutaha? - kome je hodočasnik jednom otkrio lokaciju skloništa u selu, tako je priča glasila - ali to je bilo pre nego što je selo nastalo. I to pre oko šest vekova, da - a sad ovaj čiča tvrdi da je on bio taj hodočasnik? Ponekad se pitao gde je Bendžamin sakupio toliko znanja o istoriji manastira da sad može da izmišlja takve priče. Od Poete, možda. „Bilo je to za vreme moje ranije karijere, naravno“, nastavi Stari Jevrejin, „pa je možda takva greška bila razumljiva.“ „Ranije karijere?“ „Iutalica.“ „Kako očekuješ da poverujem u takve gluposti?“ „Hmm-hnnn! Poeta mi veruje.“ „Nesumnjivo! Poeta svakako nikad ne bi poverovao da je Velečasni Frensis sreo sveca. To bi bila praznoverica. Poeta će radije poverovati da je Frensis sreo tebe - pre šest vekova. Čisto prirodno objašnjenje, a?“ Bendžamin se kikotao uvrnuto. Paulo ga je gledao kako u izvor uranja vrč od kore drveta koji je propuštao vodu, sipa pomoću njega vodu u mešinu, ponovo ga zamače u izvor. Voda je bila mutna i puna puzećih živih neizvesnosti baš kao i tok memorije Starog Jevrejina. Ali, da ii je ta memorija bila nepouzdana? Poigrava se sa svima nama? pitao se sveštenik. Kad se izuzmu te iluzije da je stariji od Metuzalema, činilo se da je stari Bendžamin Eleazar mentalno sasvim zdrav, na svoj sopstveni uvrnuti način. „Piješ?“ ponudi ga pustinjak pružajući vrč. Iguman je suzbio stresanje, ali je vrč prihvatio da ne uvredi; u jednom gutljaju je ispio mutnu tečnost.

„Ne biraš mnogo, a?“ reče Bendžamin osmatrajući ga kritičkim pogledom. „Ja to ne bih ni pipnuo.“ Potapšao je mešinu. „Za životinje.“ Iguman se blago zagrcnuo. „Promenio si se“, reče Bendžamin ne prestajući da ga gleda. „Sad si beo kao sir, i silno mršav.“ „Bio sam bolestan.“ „Izgledaš bolestan. Dođi gore u moju kolibu, ako te penjanje neće zamoriti.“ „Ništa mi neće faliti. Imao sam problemčić pre par dana, pa mi je naš lekar kazao da se odmaram. Pah! Ne bih na to obraćao pažnju da nam ne dolazi važan gost. Ali on dolazi, zato se ja odmaram. To me baš zamara.“ Bendžamin se osvrnuo, dok su se uspinjali uz arojo, i dobacio mu iscereni osmeh. Zaklimao je svojom surom glavom levo-desno. „Deset milja jahanja preko pustinje je odmaranje?“ „Za mene je to odmaranje. Sem toga, želeo sam da te vidim, Bendžamine.“ „Sta će reći seljaci?“ upita Stari Jevrejin podsmešljivo. „Misliće da smo se pomirili, a to će pokvariti i moju reputaciju, i tvoju.“ „Na tržištu naše reputacije nikad nisu mnogo vredele, zar ne?“ „Istina je“, priznade Bendžamin, ali dodade kriptično: „Zasad.“ „Još čekaš, Stari Jevrejine?“ „Svakako!“ odsečno reče pustinjak. Iguman je uvideo da ga penjanje zamara. Dvaput su se zaustavili da se odmaraju. Dok su dospeli do platoa na vrhu, igumana je već uhvatila vrtoglavica, pa se naslanjao na mršavog pustinjaka da ne bi pao. Neka tupa vatra mu je plamtela u prsima, upozoravajući ga da se dalje ne napreže, ali nije bilo onog besnog stezanja koje ga je mučilo ranije. Krdo mutantskih plavoglavih koza pobeže na sve strane u žilavi meskit videći da nailazi stranac. Činilo se da je mesa nekim čudom zelenija od okolne pustinje, iako nije bilo nikakvog vidljivog izvora vlage. „Ovamo, Paulo. U moju vilu.“ Pokazalo se da je izba Starog Jevrejina bila sačinjena od samo jedne jedine sobice, bez prozora, kamenih zidova, od kamenja koje je bilo labavo naslagano kao u kakvoj ogradi, sa širokim pukotinama kroz koje je vetar mogao duvati. Krov je bio riejak, skrpljen od kojekakvih motki, većinom krivih, pokrivenih hrpom žbunja, slame i kozjih koža. Pokraj vrata je bio niski stub, na njemu veliki ravni kamen, a na kamenu naslikan tekst na hebrejskom jeziku: Veličina tog znaka i njegova nametljivost kojom kao da je trebalo reklamirati nešto navedoše Igumana Paula da se naceri i zapita: „Šta piše ovde, Bendžamine? Donosi li dobru trgovinu ovde gore?“ „Tha - šta bi moglo da piše? Piše: Ovde opravljamo šatore.“ Sveštenik je frktanjem izrazio svoju nevericu. „U redu, sumnjaj u mene. Ali ako ne veruješ šta je napisano ovde, ne može se očekivati da ćeš verovati u ono što je napisano sa druge strane.“ „Prema zidu?“ „Očigledno prema zidu.“ Stub je bio blizu praga, tako da je između ravnog kamena i zida kolibice bilo samo desetak santimetara slobodnog prostora. Paulo se sagnuo i žmirkavo zagledao u taj uzani prostor. Trebalo mu je neko vreme da razazna slova, ali ona su tu, na zadnjoj ravnoj površini, jasno stajala, doduše sitnija: „Okrećeš li ikad stenu?“ „Da je okrenem? Misliš li ti da sam ja lud? U ovakvim vremenima?“ „Šta piše tamo pozadi?“

„Hmmm-hnnnn!“ otpevušio je pustinjak, odbijajući da odgovori. „Ali navali na to, ti koji ne možeš da pročitaš ono sa suprotne strane.“ „Ima tu jedan zid koji blago smeta.“ „Oduvek je tako bilo, zar ne?“ Sveštenik je uzdahnuo. „U redu, Bendžamine, znam šta ti je zapoveđeno da napišeš ‘na ulazu i na vratima’ svoje kuće. Ali samo bi tebi palo na pamet da to okreneš nadole.“ „Ka unutra“, ispravio ga je pustinjak. „Dokle god u Izraelu ima šatora kojima je potrebna popravka - ali ne počinjimo da se zadirkujemo dok se ne odmoriš. Doneću ti mleko, a ti mi pričaj o tom posetiocu koji te brine.“ „U mojoj vreći ima vina, ako ti se pije“, reče iguman, padajući sa olakšanjem na veliku gomilu koža. „Ali radije bih da ne pričam o Ton Tadeu.“ „O? Taj.“ „Čuo si za Ton Tadea? Reci mi, kako to ti uvek uspevaš da znaš sve i svakoga ne mičući se sa ovog brega?“ „Čovek čuje, čovek vidi“, reče pustinjak kriptično. „Reci mi, šta misliš o njemu?“ „Nisam ga video. Ali pretpostavljam da će on biti bol. Možda porođajni bol, ali bol.“ „Porođajni bol? Ti stvarno veruješ da ćemo imati novu Renesansu, kao što neki kažu?“ „Hmmm-tom.“ „Prestani da žmirkaš misteriozno. Stari Jevrejine, i kaži mi kakvo je tvoje mišljenje. Sigurno imaš neko mišljenje. Uvek imaš. Zašto je tako teško zadobiti tvoje poverenje? Zar nismo prijatelji?“ „Na nekim terenima, na nekim terenima. Ali postoje između nas i neka neslaganja, između mene i tebe.“ „Kakve veze imaju naša neslaganja sa Ton Tadeom i sa Renesansom koju bismo obojica rado videli? Ton Tadeo je svetovni naučnik, i prilično je udaljen od naših neslaganja.“ Bendžamin je izražajno slegnuo ramenima. „Neslaganje, svetovni naučnici“, reče kao eho, odbacujući reči kao ogriske od jabuka. „Mene su u raznim prilikama nazivali ‘svetovnim naučnikom’ neki ljudi, i ponekad su me zbog toga nabijali na kolac, kamenovali i spaljivali.“ „Šta, tebe nikad…“ Sveštenik zastade mršteći se jako. Opet ono ludilo. Bendžamin je sumnjičavo zurio ka njemu, pokazujući osmeh koji se ohladio. Evo sad, pomisli iguman, sad me gleda kao da sam jedan od Njih - kakvi god bili ti bezoblični Oni koji su ga naterali da se usami ovde. Kolac, kamenovanje, spaljivanje? Ili je mislio da kaže „ja“ u smislu „mi“ kao kad se kaže „ja, narod“? „Bendžamine - ja sam Paulo. Torkvemada je mrtav. Rođen sam pre sedamdeset i nešto godina, i umreću prilično brzo. Voleo sam te, starče, pa kad me pogledaš, želim da vidiš Paula od Pekosa i nikog drugog.“ Bendžamin se za momenat uskolebao. Oči mu se ovlažiše. „Ponekad - zaboravim…“ „A ponekad zaboraviš da je Bendžamin samo Bendžamin, a ne ceo Izrael.“ „Nikad!“ odreza pustinjak čije su oči opet plamtele. „Već trideset i tri veka ja…“ Prekinuo je i čvrsto stisnuo usta. „Zašto?“ prošaputa sveštenik maltene sa strahopoštovanjem. „Zašto preuzimaš teret jednog naroda i njegove prošlosti samo na sebe samoga?“ Pustinjakove oči planuše kratkotrajnim upozorenjem, ali on proguta grleni glas i spusti lice u svoje šake. „Pecaš po mračnim vodama „ „Oprosti mi.“ „Taj teret - drugi su mi ga nametanuli.“ Polako je podigao pogled.

„Da li je trebalo da odbijem da ga nosim?“ Sveštenik je šumno udahnuo. Neko vreme u kolibi se nije čulo ništa sem vetra. U ovom ludilu postoji doticaj božanskog! pomislio je Dom Paulo. Jevrejska zajednica je u ovim vremenima malobrojna i razbacana. Bendžamin je možda nadživeo svoju decu, ili nekako postao izgnanik. Takav stari Izraelac mogao bi lutati godinama a da ne sretne nijednog sunarodnika. Možda je u svojoj usamljenosti stekao tiho ubeđenje da je poslednji, jedan, jedini. Pa pošto je poslednji nije više Bendžamin nego je postao Izrael. I na njegovo srce se sleglo pet hiljada godina istorije koja više nije daleka nego se pretvorila u njegovu ličnu biografiju. Njegovo „ja“ je postalo obrnuta varijanta kraljevskog „mi“. Ali i ja sam član jedne celine, pomisli Dom Paulo, deo jedne kongregacije, kontinuiteta. I moji su bivali izloženi preziru sveta. Ipak, menije razlika između sopstvene ličnosti i nacije jasna. Tebi je, stari prijatelju, ona nekako postala nejasna. Drugi su ti nametnuli neki teret? I ti si ga prihvatio? Koliko težak mora biti? Koliko bi u mom slučaju bio težak? Podmetnuo je pleća i pokušao da odigne teret, oprobavajući koliki je: ja sam hrišćanski kaluđer i sveštenik, i zato sam odgovoran pred Bogom za postupke i dela svakog kaluđera i sveštenika koji je disao i hodao Zemljom još od Hrista, a i za svoja dela. Stresao se i umesto toga počeo da odmahuje glavom. Ne, ne. To mrvi kičmu, taj teret. Pretežak je da bi ga poneo ma ko sem Hrista samog. Ako te proklinju što pripadaš jednoj veri, to je već dovoljan teret. Proklinjanja se mogu podneti, ali prihvatiti nelogičnost koja iza njih stoji, nelogičnost koja traži da čovek odgovara ne samo za sebe nego i za svakog pripadnika svoje rase ili vere, za postupke svih njih kao i za sopstvene? I to prihvatiti? - kao što Bendžamin pokušava? Ne, ne. A ipak. Dom Paulova sopstvena Vera govorila je da je teret tu, da je bio tu još od Adamovog vremena - i to teret koji je đavo nametnuo dovikujući čoveku podrugljivo „Čoveče!“, pozivajući tim „Čoveče!“ svakoga da odgovara za dela svih još od postanja; taj teret je bio nametnut svakoj generaciji još pre otvaranja materice, teret krivice za prvobitni greh. Neka se budala trudi da to ospori. Ta ista budala sa velikim oduševljenjem prihvata ono drugo nasleđe - nasleđe slave predaka, vrline, trijumfa, i dostojanstva koje ga čini „hrabrim i uzvišenim po urođenom pravu“, i ne buni se da nije ništa lično učinio da zasluži to nasleđe sem što se rodio kao potomak rase Čoveka. Buni se samo protiv nasleđenog tereta koji ga čini „krivim i izgnanim po rođenju“ i protiv te presude pokušava da zapuši uši. Teret je to, uistinu, težak. Sopstvena Vera je Dom Paulu takođe govorila da je taj teret sa njega digao Onaj čiji lik visi o krstu nad oltarima, iako se otisak tereta još vidi. Taj otisak je lakši jaram, u poređenju sa punom težinom prvobitnog prokletstva. Nije mogao sebe naterati da to kaže starcu, zato što je starac već znao da on u to veruje. Bendžamin traži Drugog. I sedi poslednji stari Jevrej sam na planini i okajava Izrael i čeka Mesiju, i čeka, i čeka, i… „Bog neka te blagoslovi kao hrabru budalu. Čak i kao mudru budalu.“ „Hmmm-hnnn! Mudru budalu!“ imitirao ga je pustinjak. „Ali ti si se oduvek specijalizovao za paradoks i misteriju, zar ne, Paulo? Ako nešto ne može biti samo sebi protivrečno, onda te i ne zanima, zar ne? Moraš ti da nađeš Trojstvo u Jedinstvu, život u smrti, mudrost u gluposti. Inače bi stvari mogle sadržati suviše zdravog razuma.“ „Osetiti odgovornost, to je mudrost, Bendžamine. Pomisliti da možeš sam da je poneseš, to je ludost.“ „Ne ludilo?“ „Pomalo, možda. Ali hrabro ludilo.“ „Onda ću ti reći jednu malu tajnu. Oduvek sam znao da ne

mogu tu odgovornost nositi, još od kad me je On ponovo pozvao da stupim napred. Nego, pričamo li mi o istoj stvari?“ Sveštenik je slegnuo ramenima. „Ti bi to nazvao teretom izabranosti. Ja bih to nazvao teretom Prvobitnog Greha. U oba slučaja implicirana odgovornost je ista, iako bismo mogli ispričati njene različite verzije, i žestoko se na rečima svađati po pitanju šta tim rečima mislimo o nečemu što uopšte i ne treba da bude u rečima - jer to je nešto što se misli u mrtvoj tišini srca.“ Bendžamin se nasmeja. „E pa drago mi je da si to konačno priznao, iako kažeš samo to da nikad nisi stvarno rekao ništa.“ „Prestani da se cerekaš, ti večni prokletniče.“ „Ali uvek si se tako rečito služio rečima da bi lukavo branio svoje Trojstvo, iako On nikad nije imao potrebu za takvom odbranom dok nisi od mene izvukao da je On Jedinstvo. A?“ Sveštenik je pocrveneo ali ništa nije rekao. „Eto!“ dreknu Bendžamin, poskakujući živo. „Naterao sam te b ar jednom da poželiš da se svađaš! Ha! Ali nije važno. I ja poprilično pričam, ali nikad nisam sasvim siguran da On i ja mislimo isto. Valjda tebe ne treba grditi; sigurno više zbunjuje kad imaš posla sa Tri nego sa Jednim.“ „Svetogrdni stari kaktuse! Ustvari sam hteo tvoje mišljenje o Ton Tadeu i o svemu što se možda kuva.“ „Zašto pitati jednog sirotog starog usamljenika za mišljenje?“ „Zato, Bendžamine Eleazare bar Jošuo, što su te sve ove godine čekanja na Onog-Koji-Neće-Doći učinile, ako ne mudrim, a ono bar lukavim.“ Stari Jevrejin je sklopio oči, okrenuo lice ka tavanici i lukavo se nasmešio. „Vređaj me“, reče podrugljivo, „urlaj na mene, provociraj me, proganjaj me - ali znaš li šta ću ja reći?“ „Reći ćeš, ‘Hmmm-hnnn.’ „ „Ne! Reći ću da je On već ovde. Jednom sam ga na časak ugledao.“ „Šta? O kome pričaš? O Ton Tadeu?“ „Ne! Dalje, nisam voljan da dajem proročanstva ako mi ne kažeš šta te stvarno muči, Paulo.“ „Pa, sve je počelo sa lampom Brata Kornhoera.“ „Lampom? A, da, Pesnik ju je pomenuo. On je predskazao da lampa neće raditi.“ „Poeta je pogrešio, kao i obično. Tako mi bar kažu. Nisam gledao probu.“ „Znači uspelo je? Sjajno. I time je počelo šta?“ „Počeo sam da se pitam: Koliko smo se primakli rubu nečega? Ili koliko smo blizu obale? Električne esencije u podrumu. Shvataš li ti koliko su se stvari promenile u poslednja dva veka?“ Uskoro je sveštenik počeo opširno da priča o svojim strahovanjima, a pustinjak, popravljač šatora, slušao ga je strpljivo sve dok Sunce nije počelo da curi kroz praznine u zapadnom zidu i boji blistave mlazeve u prašnom vazduhu. „Od smrti poslednje civilizacije Memorabilije su bile naša oblast specijalizacije, Bendžamine. Čuvali smo ih. Ali sada? Naslućujem nevolju cipelara koji pokušava da prodaje cipele u cipelarskom selu.“ Pustinjak se nasmešio. „Moglo bi se i to, ako proizvodi cipele posebnog, superiornog tipa.“ „Bojim se da svetovni naučnici već počinju da tvrde da oni raspolažu takvim metodom.“ „Onda napusti cipelarski biznis pre nego što propadneš.“ „To je jedna mogućnost“, priznade iguman. „Međutim, nije prijatno razmišljati o njoj. Dvanaest vekova smo bili jedino ostrvce u veoma mračnom okeanu. Čuvanje Memorabilija bilo je nezahvalan posao, ali uzvišen, mislimo mi. To nam je samo svetovni zadatak, ali oduvek smo knjigo-šverceri i memorizatori, pa je teško poverovati da će taj posao uskoro biti okončan - da će uskoro postati nepotreban. Nekako ne mogu u to da poverujem.“ „Zato pokušavate da nadmašite druge ‘cipelare’ praveći čudne klepetanje u svom podrumu?“ „Moram priznati, stvar izgleda tako…“ „Šta ćete sledeće učiniti da biste izmicali svetovnjacima?

Sagradićete leteću mašinu? Ili oživeti Machina analytica? Ili možda koraknuti preko njihovih glava i pribeći metafizici?“ „Postiđuješ me. Stari Jevrejine. Znaš da smo pre svega Hristovi kaluđeri, i da takve stvari treba da rade drugi.“ „Nisam te postiđivao. Ne vidim ništa neskladno u ideji da Hristovi kaluđeri naprave leteću mašinu, mada bi im više nalikovalo da naprave molitvenu mašinu.“ „Nesretniče! Činim štetu svome Redu što poverljivo razgovaram sa tobom!“ Bendžamin je žmirkao. „Nemam saosećanja za tebe. Knjige koje ste sklonili možda su posivele od starosti, ali napisala su ih deca sveta, pa će vam ih i oduzeti deca sveta, a nije vam, pre svega, ni bio posao da se oko njih petljate.“ „A, sad imaš volje da proričeš!“ „Nimalo. ‘Uskoro će Sunce zaći’ - da li je to proročanstvo? Ne, to je samo potvrđivanje da verujemo u postojanost događaja. I deca sveta su istrajna - zato kažem da će usisati sve što možete da ponudite, uzeti posao iz vaših ruku, i onda oglasiti da ste bedna olupina. Na kraju će vas potpuno ignorisati. Sami ste krivi. Trebalo je da vam bude dovoljna Knjiga koju sam vam ja dao. Sad ćete jednostavno morati da pretrpite posledice svog petljanja.“ Govorio je olako, ali njegova predviđanja bila su neugodno bliska strahovanjima Dom Paula. Sveštenikovim licem razli se tuga. „Ne obraćaj pažnju na mene“, reče pustinjak. „Neću se upustiti u proricanje dok ne vidim tu vašu klepetariju i dok ne pogledam tog Ton Tadea - koji, uzgred rečeno, počinje da me interesuje. Sačekaj da detaljnije ispitam utrobu nove ere, ako očekuješ savete od mene.“ „Pa, lampu nećeš videti zato što nikad ne dolaziš u manastir.“ „Ne podnosim vaše očajno kuvanje.“ „A Ton Tadea nećeš videti zato što dolazi iz drugog pravca. Ako budeš čekao da se jedna era rodi, pa da joj onda pregledaš utrobu, biće prekasno da prorekneš njeno rođenje.“ „Glupost. Čačkanje po utrobi budućnosti je rđavo za dete. Čekaću a onda ću predskazati da jeste rođena i da nije ono što sam čekao.“ „Koja vedra perspektiva! Znači šta zapravo čekaš?“ „Čekam nekoga ko je jednom povikao na mene.“ „Povikao?“ „’Istupi napred!’ „ „Kakva koještar i ja!“ „Hmmm -hnnn! Iskreno da ti kažem, ne očekujem baš jako da će On doći, ali rečeno mi je da čekam, i…“ slegnuo je ramenima „… ja čekam.“ Sledećeg časa njegove svetlucave oči se suziše u proreze i on se iznenadnom živošću naže napred. „Paulo, provedi tog Ton Tadea pokraj podnožja r .ose.“ Iguman se trže glumeći na šaljiv način užas. „Napadaču na hodočasnike! Zlostavljaču iskušenika! Poslaću ja tebi Poetu bećara! - i neka se spusti na tebe i ostane zauvek. Da provedem Tona pokraj tvog legla! Koji užas.“ Bendžamin opet sleže ramenima. „Vrlo dobro. Zaboravi da sam to zatražio. Ali nadajmo se da će taj Ton biti na našoj strani, ovog puta, a ne na njihovoj.“ Njihovoj, Bendžamine?“ „Na Menese mislim, Kirove, Nabukodonosore, faraone, cezare, Hanegana Drugog - treba li da nastavljam? Semjuel nas je upozorio protiv takvih a onda nam jednog takvog dao. Kad imaju pokraj sebe nekoliko mudrih ljudi u lancima da im daju savete, tad su najopasniji. To je sav savet koji ćeš od mene dobiti.“ „Pa, Bendžamine, sad mi te je dosta bar za sledećih pet godina, pa zato…“ „Vređaj me, urlaj na mene, provociraj me…“ „Prestani. Odlazim, starce. Kasno je.“ „Tako? A kako je eklezijastički želudac pripremljen za jahanje?“ „Moj stomak…?“ Dom Paulo je zastao da stekne uvid, i zaključio da se oseća prijatnije nego bilo kad u toku poslednjih nekoliko nedelja. „U

haosu je, dabome“, požalio se. „Kako bi mogao drukčiji biti, posle slušanja tebe?“ „Uistinu - El Šadai je milostiv, ali On je takođe i pravedan.“ „Bog ti pomogao, starče. Kad Brat Kornhoer ponovo pronađe leteću mašinu, poslaću nekoliko iskušenika da bacaju stene na tebe.“ Zagrliše se sa naklonošću. Stari Jevrejin ga odvede do ivice mese. Ostade Bendžamin da stoji, umotan u molitveni šal, čija je fina tkanina bila u čudnom kontrastu sa grubom sargijom oko njegovih bedara, a iguman siđe do staze i odjaha natrag prema manastiru. Dom Paulo je i tad mogao da ga vidi kako stoji naspram zalaska Sunca, mršav, ocrtan kao silueta na pozadini večernjeg neba, i kako se klanja pomalo i žvaće neku molitvu preko pustinje. „ Memento, Domine, omnium famulorum tuorum“, promrmlja iguman uzvraćajući, i dodade: „I neka ovaj konačno osvoji Poetino oko na bacanjima. Amin.“

17 „Mogu vam kategorično reći: rata će biti“, reče glasnik iz Novog Rima. „Sve snage Lareda su angažovane u Ravnicama. Pobesneli Medved je pokrenuo svoj logor. Konjička bitka u pokretu, nomadskim stilom, besni širom Ravnica. Ali Država Čihuahua preti Laredu sa juga. Zato se Hanegan sprema da pošalje teksarkanske snage na Rio Grande da pomogne u ‘odbrani’ granice. Sa punim odobrenjem Lareda, dakako.“ „Kralj Goraldi je senilna budala!“ reče Dom Paulo. „Zar nije bio upozoren na Haneganovo izdajništvo?“ Glasnik se nasmešio. „Diplomatska služba Vatikana uvek poštuje državne tajne ako ih kojim slučajem sazna. Da ne bismo bili optuženi za špijunažu, mi uvek pazimo…“ „Da li je bio upozoreni“ insistirao je iguman. „Naravno. Goraldi je rekao da ga papski legat laže; optužio je Crkvu za pokušaj stvaranja razdora među saveznicima Svetog Biča u cilju pojačavanja Papine svetovne vlasti. Taj idiot je čak rekao Haneganu da ga je legat upozorio.“ Dom Paulo se trgnuo i zazviždao. „I Hanegan je učinio šta?“ Glasnik je oklevao. „Pretpostavljam da vam mogu reći: Monsinjor Apolo je uhapšen. Njegovi diplomatski dokumenti su po Haneganovom naređenju konfiskovani. U Novom Rimu se govori o stavljanju čitave kraljevine Teksarkane pod interdikt. Naravno, Hanegan je već navukao na sebe ipso facto ekskomunikaciju, ali to kao da nije zabrinulo naročito veliki broj Teksarkanaca. Kao što sigurno znate, stanovništvo je tamo i onako oko osamdeset posto kultističko, a katolicizam vladajuće klase oduvek je bio samo tanka površinska odlika.“ „Znači, sada Markus“, promrmlja iguman tužno. „A šta sa Ton Tadeom?“ „Nije mi baš jasno kako očekuje da pređe Ravnice baš sad, a da usput ne dobije po gde-koju rupu od kugle iz muskete. Jasno je zašto nije želeo da preduzme to putovanje. Ali ja o njegovom napredovanju ne znam ništa, Oče Igumane.“ Dom Paulovo mrštenje bilo je bolno. „Ako naše odbijanje da pošaljemo materijal njegovom univerzitetu dovede do toga da on bude ubijen…“ „Neka to ne opterećuje vašu savest, Oče Igumane. Hanegan se brine za svoje. Ne znam kako će Ton stići ovamo, ali sam siguran da će stići.“ „Koliko čujem, ako bi svet ostao bez njega bio bi to veliki gubitak. Pa… ali reci mi, zašto su te poslali da nama javiš o Haneganovim planovima? Mi smo u Denverskoj imperiji, i ne vidim na koji način je ovaj region umešan.“ „A, rekao sam vam samo početak. Hanegan se nada da jednog dana ujedini kontinent. Kad bude čvrsto uvezao Laredo, time će probiti okruženje koje ga je suzbijalo. Sledeći potez biće protiv Denvera.“ „Ali zar to ne bi podrazumevalo linije snabdevanja preko nomadske teritorije? Čini se da je to nemoguće.“ „To je izuzetno teško, i zato je sledeći potez siguran. Ravnice formiraju prirodnu geografsku barijeru. Kad bi one bile bez stanovništva, Hanegan bi mogao smatrati svoju sadašnju zapadnu granicu bezbednom. Ali nomadi su prinudili sve države koje imaju izlaz na Ravnice da rasporede stajaću vojsku naspram njih da bi sprečavala njihove prodore. Jedini način da se pokore Ravnice jeste da se uspostavi kontrola nad oba plodna pojasa, i nad istočnim i nad zapadnim.“ „Ali i tako“, čudio se iguman, „nomadi…“ „Haneganov plan za njih je

đavolski. Ratnici Pobesnelog Medveda mogu lako da izađu na kraj sa konjicom Lareda, ali ne mogu da izađu na kraj sa stočnom kugom. Ravničarska plemena još ne znaju za ovo: kad je Laredo krenuo da kazni nomade zbog pograničnih pljački, Laredanci su poterali ispred sebe nekoliko stotina grla zaražene stoke sa ciljem da se pomeša sa stadima nomada. Bila je to Haneganova ideja. Kao posledica nastupiće masovna glad, a onda će biti lako nahuškati plemena jedno protiv drugog. Ne znamo, naravno, sve detalje, ali cilj je da se formira nomadska legija pod marionetskim poglavicom, naoružana od strane Teksarkane, lojalna Haneganu, spremna da jurne na zapad sve do planina. Ako se to dogodi, prvi olujni talasi zahvatiće ovu oblast.“ „Ali zašto? Hanegan valjda ne očekuje da varvari budu pouzdani vojnici, ili da budu sposobni da čuvaju imperiju koju tek što su prestali da kasape!“ „Ne, Gos’daru. Ali će nomadska plemena biti poremećena, Denver smrvljen. Onda Hanegan može da pokupi komade.“ „I šta sa njim da radi? To neće moći da bude osobito bogata imperija.“ „Ne, ali bezbedna na svim bokovima. Onda bi on mogao biti u boljoj poziciji da udari ka istoku ili severoistoku. Naravno, pre nego što dođe do toga, njegovi planovi mogu propasti. Ali i ako propadnu, ovaj region može biti u opasnosti da bude pregažen invazijom u ne-tako-dalekoj budućnosti. Treba preduzeti korake da se manastir tokom sledećih nekoliko meseci osigura. Imam instrukcije da sa vama diskutujem o problemu bezbednog čuvanja Memorabilija.“ Dom Paulo je osetio kako tama počinje da se zgušnjava. Posle dvanaest vekova, u svetu se pojavio tračak nade - a onda je došao nepismeni vladar rešen da uz pomoć varvarskih hordi pregazi svet i… Njegova je pesnica eksplodirala o površinu stola, „Hiljadu godina smo ih zadržali izvan naših zidina“, zarežao je, „pa ih možemo zadržati još hiljadu. Ovaj je manastir bio opsađivan tri puta tokom Bejringovih invazija, a onda još jednom u vreme Visarionističke šizme. Čuvaćemo knjige dobro. Tako smo ih i čuvali već poprilično dugo.“ „Ali sad postoji jedna dodatna opasnost, Gos,daru.“ „A šta bi to moglo biti?“ „Obilate zalihe baruta i olovnih kugli.“ Proslava Asumpcije je došla i prošla, ali o grupi putnika iz Teksarkane ništa se nije čulo. Sveštenici u manastiru počeše diskretno da čitaju molitve za dobro hodočasnika i putnika. Dom Paulo više nije uzimao ni najlakši doručak; šaputalo se da okajava svoju odluku da uopšte pozove naučnika, s obzirom na sadašnju opasnost na Ravnicama. Osmatrači su uvek bili u svojim kulama. I sam iguman se često peo na zidine da bi zurio ka istoku. Nešto pre večernje molitve na mrsni dan Svetog Bernarda, jedan iskušenik je javio da je video tanki, daleki trag prašine, ali spuštala se tama, i taj trag niko drugi nije bio u stanju da uoči. Uskoro otpevaše Komplin i Salve Regina, ali na kapijama se ne pojavi niko. „Možda je to bio njihov istureni izviđač“, sugerisao je Nastojnik Golt. „Možda je bila imaginacija Brata Osmatrača“, uzvrati Dom Paulo. „Ali ako su se ulogorili samo desetak milja niz put…“ „Onda bismo sa kule videli njihovu vatru. Jasna je noć.“ „Ipak, Gos’daru, kad izađe Mesec, mogli bismo uputiti jednog jahača…“ „A, ne. To je dobar način da čoveka ubiju greškom. Ako su to stvarno oni, onda su verovatno držali prste na obaračima tokom čitavog putovanja, a naročito noću. Ovo može da čeka do zore.“ Pozno sledećeg jutra očekivana grupa konjanika se pojavila sa istoka. Dom Paulo je sa grudobrana žmirkao i škiljio preko vrelog, suvog terena, pokušavajući da svoje kratkovide oči fokusira za gledanje u daljinu. Prašina dignuta konjskim kopitima plovila je polako ka severu. Grupa je zastala radi međusobnog dogovora. „Ja kao da vidim njih dvadeset ili trideset“, žalio se iguman trljajući oči koje su mu zadavale muku. „Ima li ih stvarno toliko?“ „Približno“, reče Golt.

„Pa kako ćemo zbrinuti sve njih?“ „Ne verujem da ćemo zbrinjavati one sa vučjim kožama, Gos’daru Igumane“, reče mlađi sveštenik kruto. „Vučjim kožama?“ „Nomade, Gos’daru.“ „Na zidine! Zatvaraj kapije! Spuštaj štit! Izvlači…“ „Čekajte, nisu oni svi nomadi. Dome.“ „Je l’?“ Dom Paulo se okrenuo da opet zuri. Dogovor je priveden kraju. Ljudi su mahali rukama; grupa se rascepila na dva dela. Veći deo ode galopom natrag, ka istoku. Preostali konjanici su kraće vreme gledali za njima, zatim povukli uzde, okrenuli konje i kasom pošli ka manastiru. „Ima ih šestorica ili sedmorica —neki su u uniformi“, promrmljao je iguman dok su se primicali. „Ton i njegova grupa, siguran sam.“ „Ali sa nomadima? Dobro je što te nisam pustio da pošalješ jahača prošle noći. Šta su tražili sa nomadima?“ „Stekao se utisak da su im nomadi bili vodiči“ reče Otac Golt mračno. „Baš je to dobrosusedski, kad lav legne da spava sa jagnjetom!“ Jahači priđoše kapiji. Dom Paulo proguta suvoću. „Pa, bilo bi dobro da pođemo da ih pozdravimo, Oče“, uzdahnuo je. Dok su sveštenici stigli da siđu sa zidina, putnici su zauzdali svoje konje pred samim ulazom u dvorište. Jedan se izdvojio, poterao konja kasom napred, sišao i predao svoje papire. „Dom Paulo od Pekosa, iguman?“ Iguman se poklonio. „Tibi adsum. Dobrodošao u ime Svetog Lajbovica, Ton Tadeo. Dobrodošlicu ti želim u ime njegovog manastira, u ime četrdeset generacija koje su čekale da dođeš. Budi kao kod svoje kuće. Mi ti služimo.“ Rekao je to od srca; mnogo je godina spremao te reči, čekajući ovaj momenat. Cujući kao odgovor promrmljanu jednosložnu reč, Dom Paulo je polako digao pogled. Jedan čas njegov i naučnikov pogled bejahu spojeni. Osetio je kako toplina brzo nestaje. Te ledene oči - hladne, ispitivački sive boje. Skeptične, gladne, i gorde. Proučavale su ga kao što bi čovek proučavao neku neživu interesantnu stvar. Paulo se svojevremeno bio vatreno molio da ovaj momenat posluži kao most preko provalije od dvanaest vekova - molio se takođe da kroz njega poslednji naučnik one ranije epohe, mučeničkom smrću umoren, stisne ruku sutrašnjici. Provalija je zaista zjapila; toliko je bilo očigledno. Iguman je iznenada stekao osećanje da ne pripada ovoj eposi uopšte, da je ostao nasukan negde na sprudu u reci Vremena, i da most nikad nije postojao. „Hodi“, reče blago. „Brat Viskler će se pobrinuti za vaše konje.“ Kad se uverio da su se gosti smestili u svoje sobe i kad se vratio u izdvojenost svoje radne sobe, osmeh na licu drvenog sveca neobjašnjivo ga je podsetio na način kako je stari Bendžamin Eleazar žmirkao dok je govorio: „I deca sveta su istrajna.“

18 „I sada kao i u vreme Jova“, poče Brat Čitač sa predikaonice u trpezariji: „Kad dođoše sinovi Božji da pred Gospoda stanu, Satana takođe među njima stajaše. I reče mu Gospod: ‘Odakle ti dolaziš, Satano?’ I Satana u odgovor reče, kao u vremena stara: ‘Oko Zemlje sam išao, i po svetu prošao.’ I Gospod mu reče: „Jesi li uočio onog jednostavnog i poštenog vladara, mog slugu Imena, koji mrzi zlo i voli mir?’ I Satana u odgovor reče: ‘Zar se Ime zalud boji Boga? Jer nisi li Ti blagoslovio ruku njegovu velikim bogatstvom, i učinio da on bude moćan među narodima? Ali ispruži malo ruku Tvoju i ‘umanji mu to što ima, a pusti da neprijatelji njegovi ojačaju; onda ćeš videti neće li Te on svetogrdno u lice psovati.’ I reče Gospod Satani: ‘Idi vidi šta on ima, pa mu to umanji. Pobrini se ti za to.“ I pođe Satana iz Božjeg prisustva i u svet se vrati. A vladar Ime ne bejaše kao Pobožni Jov, nego kad vide da njegovom zemljom nevolja hara i da mu je narod manje bogat nego pre, i da neprijatelji njegovi jačaju, on se strahom ispuni i poče da sumnja u Boga, misleći: Moram udariti pre nego što me neprijatelj savlada i bez uzimanja mača u ruke.“ „I tako se desilo da u vremena ta“, nastavljao je Brat Čitač: „vladari Zemlje očeličiše srca svoja protiv Božjeg zakona, i gordosti njihovoj kraja ne bejaše. I svaki od njih je u sebi mislio da je bolje da budu uništeni svi nego da volja drugih vladara preovlada nad voljom njegovom. Jer moćnici Zemlje borahu se međusobno za vrhovnu vlast nad svima; prevarom, izdajstvom i podvalom za vlast se otimahu, a rata se bojahu silno i drhtahu; jer Gospod Bog dopusti mudracima vremena tog da saznaju za sredstva kojima se sam svet uništiti može, te u ruke njihove bi predat mač Arhanđelov pomoću koga je Lucifer oboren bio, da bi se ljudi i vladari Boga bojali i ponizni bili pred Najvišim. Ali oni ponizni ne postadoše. I Satana progovori jednome vladaru, pa reče: ‘Ne plaši se da mač taj upotrebiš, jer mudri ljudi su te varali kad su ti rekli da će tako biti uništen svet. Ne slušaj savete slabića, jer oni te se silno boje, a tvojim neprijateljima služe zadržavajući tvoju ruku da ih ne udari. Ti udri, i znaj da ćeš biti kralj nad svima.’ I taj vladar prihvati reči Satanine, i pozva na okup sve mudre ljude te kraljevine i zatraži od njih da ga posavetuju kako bi neprijatelje uništiti mogao a da se gnev ne sruči na njegovo kraljevstvo. Ali većina mudraca reče: ‘Gospodaru, to nije moguće, jer i tvoji neprijatelji takođe imaju mač koji smo tebi dali, a on bukti kao požar Pakla i kao sunčana zvezda kojom se potpaljuje.’ ‘Onda ćete vi meni napraviti još jedan mač koji će biti sedam puta vreliji nego Pakao sam’, zapovedi njima vladar, čija nadmenost je faraonsku nadmašila. I mnogi od njih rekoše: ‘Ne, Gospodaru, ne traži to od nas; jer bi čak i dim takve vatre, ako bismo ti je mi potpalili, usmrtio mnoge.’ Sad je vladara gnev obuzeo zbog odgovora njihovog, i podozrevao je da su ga izdali, i poslao svoje špijune među njih da ih iskušenjima oprobavaju i izazivaju; tad se mudri ljudi uplašiše. Neki od njih svoj odgovor promeniše, da ne bi gnev na njih pao. Tri puta je pitao, i tri puta su odgovorili: ‘Ne, Gospodaru, čak i tvoj narod će pomreti ako stvar tu uradiš.’ Ali jedan od magova bejaše kao Juda Iskariot, svedočio je lukavo, izdao braću svoju, lagao ljudima

svim, savetovao ih da se ne boje demona Radioaktiva. Vladar je poslušao tog lažnog mudraca, koji se zvao Crnokov, i podstakao špijune da pred narodom optuže mnoge magove. Prestrašeni, manje mudri među njima počeše da savetuju vladara onako kako je njemu bilo prijatno, pa govorahu: ‘Oružja se smeju Upotrebiti, samo nemoj prekoračiti taj-i-taj limit, inače svi propadosmo.’ I vladar udari po gradovima neprijatelja svojih novom vatrom, i tri dana i tri noći bacahu njegovi veliki katapulti i metalne ptice gnev gusto kao kišu na njih. Iznad svakog grada sunce se pojavi, blistavije bejaše nego Sunce nebesko, i odmah taj grad poče da vene i topi se kao vosak pod buktinjom, i ljudi tog grada stadoše po ulicama i koža im se poče dimiti i onda postadoše kao crvi kad su na žar bačeni. A kad bes tog sunca izblede, ostade grad u plamenu; i grmljavina velika sa neba siđe, kao veliki ovan-razbijač PIK-A-DON, da grad smrvi sasvim. Otrovne pare po zemlji popadoše, i zemlja poče da svetluca noću od zaostale vatre i od prokletstva zaostalog koje je izazivalo škrofule na koži i ispadanje kose i umiranje krvi u žilama. I veliki smrad se podiže sa Zemlje čak do Neba. Nalik na Sodomu i Gomoru bejahu Zemlja i ruševine njene, čak i zemlja tog vladara, jer njegovi neprijatelji se od osvete nisu uzdržali, nego su za uzvrat poslali vatru da njegove gradove podjednako potopi. Smrad pokolja silno zasmeta Gospodu, koji reče, govoreći vladaru Imenu: ‘KOJE SI MI TO ŽRTVENE PONUDE IZNEO I ZAPALIO? KOJI SE TO MIRIS DIŽE SA MESTA HOLOKOSTA? JESI LI ZA MENE OVCE ILI KOZE SPALIO, ILI SI JUNE BOGU PONUDIO?’ Ali vladar mu taj ne odgovori, i Bog reče: TI SI TO MOJE SINOVE SPALIO U HOLOKOSTU.’ I ubi Gospod i njega i Crnokova izdajnika, i kuga pođe Zemljom, i ludilo Ijuds’kim rodom, koji poče da kamenuje mudre i moćne, one preostale. Ali postojao je u to vreme jedan čovek imenom Lajbovic, koji je u mladosti svojoj, kao nebeski Avgustin, više voleo mudrost sveta nego mudrost Boga. Ali sada videći da to veliko znanje, iako dobro, nije spasio svet, on se pokajnički Bogu okrete, govoreći plačno:“ Iguman je oštro zakucao po stolu i kaluđer koji je dotle čitao drevnu pripovest smeta zaćuta. , „I to vam je jedini izveštaj o tome?“ reče Ton Tadeo smešeći se stisnutim usnama ka igumanu preko prostorije. „A, postoji nekoliko verzija. Razlikuju se u sporednim detaljima. Niko ne zna sigurno koja nacija je napala prva - niti to više ima ikakvog značaja. Tekst koji je Brat Čitač upravo čitao napisan je nekoliko decenija posle smrti Svetog Lajbovica - verovatno jedan od prvih izveštaja - čim je opet bilo bezbedno baviti se pisanjem. Autor je bio mladi kaluđer koji nije lično video uništenje; njegovo je znanje iz druge ruke, dobijeno od sledbenika Svetog Lajbovica, onih prvih memorizatora i knjigošvercera; imao je naklonost ka biblijskom stilu pisanja. Sumnjam da igde postoji ijedan potpuno tačan izveštaj o Potopu Plamena. Kad je počeo, bio je, izgleda, suviše ogroman da bi ma koji pojedinac mogao da sagleda celu sliku.“ „U kojoj zemlji su bili taj vladar zvani Ime i taj čovek Crnokov?“ Iguman Paulo odmahnu glavom. „To čak ni autor ovog testa nije pouzdano znao. Od kad je to napisano, prikupili smo fragmente koji nam ukazuju da su čak i neki manji vladari tog vremena uspeli da se dočepaju takvog oružja pre nego što se holokost dogodio. Stanje koje on opisuje postojalo je u nekoliko nacija. Postojala je valjda čitava legija raznih Imena i Crnokova.“ „Naravno, i ja sam čuo slične legende. Očigledno je da se nešto prilično stravično dogodilo“, izjavi Ton, a onda naglo dodade: „Ali kad mogu početi da pregledam - kako ih zovete?“

„Memorabilije.“ „Naravno.“ Uzdahnuo je i nasmešio se rasejano ka svečevom liku u uglu. „Da li je prerano sutra?“ „Možeš početi odmah, ako želiš“, reče iguman. „Osećaj se slobodnim da dolaziš i odlaziš kako ti se sviđa.“ Nejasna svetlost sveća širila se pod svodovima, a u pregradama se vrzmao tek po koji u crno zakukuljeni naučnik-kaluđer. Brat Armbruster je sumorno zurio u svoje zabeleške pod baricom svetlosti tampe, u svom skloništu u podnožju kamenog stepeništa. Jedna je lampa gorela i u pregradi za Moralnu Teologiju gde je jedna zakukuljena figura zgureno sedela nad drevnim spisima. Bilo je to posle jutarnje molitve, u vreme kad glavnina pripadnika zajednice obavlja svoje dužnosti u manastiru, u kuhinji, učionici, štali, kancelariji, ostavljajući biblioteku skoro praznom do poznog popodneva i lectio devina. Ovoga jutra, međutim, pod svodovima je bilo, komparativno govoreći, mnogo ljudi. Trojica kaluđera stajahu dokono u senkama iza nove mašine. Ruke su držali zavučene u rukave; posmatrali su četrvrtog kaluđera koji je stajao u podnožju stepenica. Taj četvrti je strpljivo zurio prema petom koji je stajao na odmorištu i osmatrao ulaz u stepenište. Brat Kornhoer je nad svojim aparatom bdio kao brižni roditelj, ali kad više nije mogao naći žice za pomicanje niti detalje za podešavanje i ponovno podešavanje, povukao se u pregradu za Prirodnu Teologiju da tamo čita i čeka. Ne bi bilo nedopustivo da se sad obrati svojoj ekipi kratkim rezimeom poslednjih instrukcija, ali on se opredelio za očuvanje tišine; ako se, dok je čekao, u njegovom umu pojavila ijedna misao o ovom momentu kao ličnom vrhuncu, nikakav nagoveštaj toga nije se mogao videti na licu ovog monaškog pronalazača. Još od dana kad je iguman pokazao da ne želi da se potrudi da posmatra demonstraciju mašine, Brat Kornhoer je prestao da odaje simptome da očekuje ma sa koje strane aplauze, pa je čak savladao i svoju sklonost da baca prekorne pogleda ka Dom Paulu. Tiho šištanje sa stepeništa opet je dalo uzbunu podrumu, iako je već bilo nekoliko lažnih uzbuna. Očito, niko nije obavestio časnog Tona da u podrumu treba da razgleda čudesni pronalazak. Očito, ako mu je postojanje tog pronalaska uopšte spomenuto, njegov značaj je pri tom minimaliziran. Jasna stvar. Otac Iguman se trudio da se svi oni malo ohlade. To su bila značenja razmenjena bez reči, pogledima, između njih, dok su čekali. Ovog puta upozorenje nije bilo uzaludno. Kaluđer koji je posmatrao sa vrha stepeništa okrenuo se svečano i poklonio prema petome, na odmorištu. „In principio Deus“, reče tiho. Taj peti se okrenuo i poklonio prema onom četvrtom, koji je stajao u podnožju stepeništa. „ Caelum et terram creavit“, promrmljao je. Četvrti se okrenuo onoj trojici koji su dokoličili iza mašine. „Vacuus autem erat mundus“, saopštio je. „Cum tenebtis irt superficie profundorum „, reče ta grupa horski. „Ortus est Dei Spiritus supra aquas“, odazva se Brat Kornhoer vračajući, uz zveket lanaca, knjigu na policu. „Gratias Creatori Spiritui“, odazva se cela njegova ekipa. „Dixitque Deus: ‘FIAT LUX’“

, reče pronalazač tonom komandovanja. Osmatrači sa stepeništa siđoše da zauzmu svoja mesta. Četvorica stadoše kod okretaljke koju će gurati kao da je to kakav ručni mlin. Peti je’ bdeo nad dinamom. Šesti se popeo na bibliotekarske merdevine, seo na najvišu prečagu, i pritom lupio glavom o vrh svoda. Navukao je preko lica masku od nauljenog nagaravljenog pergamenta da bi zaštitio oči, onda pipanjem potražio okačenu lampu i njen regulacioni zavrtanj sličan zavrtnju za stiskanje palca.18 Brat Kornhoer ga je nervozno posmatrao odozdo. „Et lux ergo facta est“, reče kaluđer čim pronađe zavrtanj. „Iucem esse bonam Deus vidit“, dobaci pronalazač petom kaluđeru. Peti se sa svećom nagnuo nad dinamo da još jednom, poslednji put, pogleda četkice za kontakt. „Et secrevit lucem a tenebris“, reče najzad, nastavljajući sa lekcijom. „Iucem appellavit ‘diem’“, reče u horu ekipa za guranje okretaljke, „et tenebras ‘noctes’.“ I onda prionuše plećima na grede svoje okretaijke. Osovine su zaškripale i zastenjale. Dinamo od kolskih točkova poče da se vrti; kaluđeri su se napinjali i huktali gurajući, i uskoro je potmulo zujanje dinama prešlo u ječanje, a zatim u visoki ton. Čuvar dinama je brižno posmatrao kako se paoci od brzine mute i postaju film. „Vespere occaso“, poče on, a onda zastade da lizne dva prsta i njima dotakne kontakte. Puče varnica. „Lucifer!“ jauknu on odskačući unatrag, a onda bogaljasto domrmlja: „ortus est et primo die“. „KONTAKT!“ reče Brat Kornhoer u času kad su se Dom Paulo, Tod Tadeo i Tadeov službenik već spuštali niz stepenice. Kaluđer na merdevinama izazva luk. Začulo se oštro sssst! - i svodove je potopila zasenjujuća svetlost, donoseći briljantnost koja nije bila viđena već dvanaest vekova. Grupa zastade na stepenicama. Ton Tadeo jeknu neku psovku na svom maternjem jeziku. Uzmače jedan korak. Iguman, koji nije prisustvovao testiranju aparata niti verovao u ekstravagantne tvrdnje, poblede i zaćuta u pola rečenice. Službenik za tren zastade, sleđen od panike, a onda odjednom nagrnu u bekstvo, cičeći „Požar!“ Iguman načini znak krsta, „Nisam znao!“ prošaputa on. Naučnik, pošto je preživeo prvi šok bljeska, poče pogledom da ispituje podrum, zapažajući okretaljku i kaluđere koji su je gurali u krug. Njegove su oči putovale duž umotanih žica, primetile kaluđera na merdevinama, odmerile smisao dinama od kolskih točkova i prisustva kaluđera koji je čekao stojeći oborenog pogleda u podnožju stepeništa. 18 Jedno od čuvenih sredstava za mučenje kojima se služio katolički sud za idejnu čistotu Inkvizicija. (Prim.prev.) „Neverovatno!“ prošaputa. Kaluđer u podnožju stepeništa se poklonio u znak potvrde i skromnosti. Plavo-beli bljesak je bacao po sobi senke oštre kao nož, a plamenovi sveća pretvorili su se u mutne pramenčlće u plimi svetlosti.

„Blistavo kao hiljadu buktinja“, šaputao je naučnik kao bez daha. „Mora biti drevno - ali ne! Nezamislivo!“ Sišao je niz stepenice kao u transu. Stao je pokraj Brata Kornhoera i jedan trenutak radoznalo zurio u njega, onda stupio na pod podruma. Ne dotičući ništa, ne pitajući ništa, zavirujući svuda, lutao je oko mašinerije, pregledao dinamo, žice, samu lampu. „To jednostavno ne izgleda moguće, ali…“ Iguman se pribrao i sišao niz stepenice. „Oslobođen si ćutanja!“ šapnuo je Bratu Kornhoeru. „Pričaj sa njim. Ja sam - malo ošamućen.“ Kaluđer se razvedrio. „Dopada vam se, Gos’daru Igumane?“ „Užasno je“, zašišta Dom Paulo. Pronalazačeve crte lica se opustiše. „Kakav šokantan način da se postupi prema gostu! Tonov pomoćnik od straha samo što nije sišao s uma. Užasnut sam!“ „Pa, jeste prilično jako zasvetlelo.“ „Pakleno! Idi razgovaraj s njim dok ja smislim način da se izvinim.“ Ali naučnik je očito iz svog posmatranja izvukao zaključak, jer sad im je prišao hitrim koracima. Na licu mu se čitala napetost, držao se oštro. „Lampa elektriciteta“, reče. „Kako ste uspeli da je krijete toliko vekova! Ja već toliko godina pokušavam da stvorim teoriju…“ Zagrcnuo se malo, činilo se da se bori za samokontrolu, kao da je upravo bio žrtva ogromne praktične šale. „Zašto ste ovo sakrivali? Ima li nekog religijskog smisla… i šta…“ Zaustavio se u totalnoj konfuziji. Odmahnuo je glavom i osvrnuo se kao da traži kuda će pobeći. „Pogrešno shvataš“, reče iguman slabim glasom, grabeći Brata Kornhoera za mišicu. „Za ljubav Božju, Brate, objasni!“ Ali nije bilo melema koji bi ublažio povredu profesionalnog ponosa - ni tada, ni u bilo kom drugom dobu.

19 Posle tog nesretnog događaja u podrumu, iguman je pokušavao svim zamislivim sredstvima da popravi štetu učinjenu u tom trenutku. Ton Tadeo nije davao nikakav znak ljutnje, čak se svojim domaćinima izvinio za onu prvu, spontano datu ocenu, čim mu je pronalazač detaljno objasnio na koji način je, i kako nedavno, aparat planiran i proizveden. Ali Tonovo izvinjenje je samo još čvršće uverilo igumana da je greška ozbiljna. Ona je dovela Tona u poziciju planinara koji se ispentrao na „neosvojeni“ vrh samo da bi našao inicijale svog rivala urezane u stenu na vrhu - a rival mu to nije unapred rekao. Mora biti da ga je to smrvilo, mislio je Dom Paulo, zbog načina kako je stvar izvedena. Da Ton nije insistirao (čvrstinom koja je možda proistekla iz postiđenosti) da je to svetlost superiornog kvaliteta, dovoljno blistava da se uz nju detaljno pregledaju krti dokumenti istrošeni od starosti koji su pri svetlosti sveće često nečitljivi. Dom Paulo bi lampu smesta uklonio iz podruma. Ali Ton Tadeo je insistirao da mu se ona sviđa - samo da bi otkrio, tek onda, da to znači da će bar četvorica iskušenika ili kandidata morati neprekidno da rade na okretanju dinama i podešavanju dužine luka; onda je zamolio da lampa bude uklonjena - ali tad je bio red na Dom Paula da zadre da lampa svakako ostane gde je. I tako se desilo da je naučnik otpočeo svoj istraživački rad u manastiru neprekidno svestan trojice iskušenika koji su mukotrpno gurali okretaljku i četvrtog koji je rizikovao da oslepi od bljeska jer je sedeo na vrhu lestvica i stalno podešavao lampu da bi dobro plamtela - a ta je situacija navela Poetu da nemilosrdno versifikuje o demonu Postiđenosti i ispadima koje taj demon čini u ime pokajanja ili smirivanja. Nekoliko dana su Ton i njegov asistent proučavali samu biblioteku, njene spise, manastirske zapise koji nisu bili deo Memorabilija - kao da su utvrđivanjem autentičnosti biserne školjke hteli da dokažu da je biser moguć. Brat Kornhoer je jednom naišao na Tonovog asistenta baš kad je ovaj klečao pred ulazom u trpezariju i već je pomislio da taj drugar na neki poseban način obožava sliku Marije iznad vrata; tu iluziju okončao je zveket alata. Asistent je položio zidarski lenjir preko ulaza i merio konkavno udubljenje koje su monaške sandale tokom vekova napravile u podnim kamenim blokovima. „Tražimo načine za određivanje datuma“, rekao je Kornhoeru, kad mu je ovaj postavio pitanje. „Činilo nam se da je ovo dobro mesto da utvrdimo standardnu brzinu habanja, jer je promet lako izračunati. Tri obroka po čoveku dnevno od dana kad su blokovi položeni.“ Hteo-ne hteo, Kornhoer je morao biti impresioniran njihovom temeljitošću; ali ova aktivnost mu je bila neshvatljiva. „Građevinski dokumenti ovog manastira su kompletni“, reče on. „Oni ti mogu tačno reći kada je koja zgrada dodata, kad koje krilo. Zašto ne štediš vreme?“ Onaj diže ka njemu pogled nedužnoga. „Moj gospodar ima izreku: ‘Najol je nem i zato nikad ne laže.’ „ „Najol?“ „Jedan od bogova Prirode, kod naroda Crvene reke. To on misli figurativno, dabome. Objektivni dokazi su konačan autoritet. Izveštači mogu lagati, ali Priroda to nije u stanju da čini.“ Primećujući izraz na kaluđerovom licu žurno je dodao: „Ne kažem da iko ovde širi laži. Jednostavno, Tonova je doktrina da sve mora biti kros-referencama vezano za objektivnu realnost.“

„Fascinantna ideja“, promrmlja Kornhoer saginjući se da osmotri asistentovu skicu poprečnog preseka podnog udubljenja. „Gle, pa ovo ima oblik tačno kao ono što Brat Mejdžek naziva krivom normalne distribucije. Baš čudno.“ „Nije čudno. Verovatnoća da nagaz nečijeg stopala odstupi od centralne linije bi trebalo da sledi normalnu funkciju greške.“ Kornhoer je bio zadivljen. „Zvaću Brata Mejdžeka“, reče on. Igumanovo interesovanje za način kako gosti pregledaju građevine bilo je manje akademsko. „Zašto“, zapita on Golta, „oni prave detaljne nacrte naših fortifikacija?“ Nastojnik pokaza iznenađenje. „Nisam za to čuo. Mislite, Ton Tadeo…“ „Ne. Oficiri koji su sa njim došli. Veoma sistematično to rade.“ „Kako ste saznali?“ „Rekao mi je Poeta.“ „Poeta! Ha!“ „Na žalost, ovog puta je govorio istinu. Ukrao im je jedan od tih crteža.“ „Imate ga?“ „Ne, naterao sam ga da vrati. Ali mi se to ne sviđa. Zloslutno je.“ „Pretpostavljam da je Poeta za tu informaciju tražio i da mu se na neki način plati?“ „Začudo, ne. Od prvog časa antipatiše Tona. Od kako su došli, vrzma se unaokolo munđajući nešto za sebe.“ „Oduvek je Poeta gunđao.“ „Ali ne ozbiljno.“ „Zašto po vašem mišljenju prave te crteže?“ Paulova usta se iskriviše u izraz gorčine. „Ako ne nađemo dokaze da je drugačije, pretpostavićemo da je njihovo interesovanje odraz dubokog profesionalizma. Kao citadela ovaj manastir se dobro pokazao. Nikad nije bio zauzet opsadom niti jurišem, pa to, možda, izaziva njihovo profesionalno divljenje.“ Otac Golt je razmišljajući zurio preko pustinje, ka istoku. „Kad već o tome razmišljamo, ako bi neka armija želela da udari zapadno preko ravnica, verovatno bi morala da uspostavi garnizon negde u ovoj oblasti pre nastupanja ka Denveru.“ Razmišljao je nekoliko trenutaka i poprimio uznemireni izgled. „A ovde bi imali gotovu tvrđavu!“ „Bojim se da su se toga setili.“ „Mislite da su nam poslati kao špijuni?“ „Ne, ne! Sumnjam da je Hanegan ikad čuo za nas. Ali ovde su, oficiri su, i ne mogu izbeći da gledaju oko sebe i dolaze na razne pomisli. A sada će Hanegan vrlo verovatno čuti za nas.“ „Sta nameravate da učinite?“ „To još ne znam.“ „Zašto ne popričati sa Ton Tadeom o tome?“ „Ovi oficiri nisu njegove sluge. Oni su samo poslati kao pratnja, da ga zaštite. Šta on može učiniti?“ „On je Haneganov rođak, uticajan je.“ Iguman je klimnuo glavom. „Pokušaću da smislim neki način da mu se obratim po tom pitanju. Međutim, prvo ćemo neko vreme posmatrati šta se dešava.“ U danima koji su usledili, Ton Tadeo je dovršio svoje proučavanje školjke i onda, očito uveren da je stvarno biserna a ne neka bezvredna, fokusirao svoju pažnju na biser. Zadatak nije bio jednostavan. Pregledaše veliku količinu prepisa. Odzvanjali su i zveketali lanci dok su dragocenije knjige spuštane sa polica. U slučajevima kad su originali bili oštećeni ili u lošem stanju zbog starosti, činilo se da nije mudro pouzdati se u prepisivačevu interpretaciju i oštrinu vida. Tada izvukoše originale

rukopisa iz lajbovicijanskih vremena koji su bili zapečaćeni u zaptivenu burad i zaključani .u specijalne magacinske svodove“ radi čuvanja na neograničeno dugo vreme. Tonov asistent je imao već kilograme beležaka. Posle petog dana takvog rada. Ton Tadeo je krenuo bržim tempom, a njegovo držanje je podsećalo na gladnog lovačkog psa koji je nanjušio ukusan plen. „Veličanstveno!“ Oscilirao je između oduševljenja i vedre neverice. „Odlomci teksta nekog fizičara iz dvadesetog veka! Jednačine su čak konzistentne.“ Kornhoer je provirio preko Tonovog ramena. „Video sam to“, reče bez daha. „Nikad nisam mogao da uhvatim ni glavu ni rep. Da li se odnosi na nešto važno?“ „Još nisam siguran. Matematički je divno, divno! Pogledaj ovde - ovaj izraz - zapazi ekstremno sažetu formu. Ova stvar pod znakom radikala - izgleda kao produkt dva derivativa, ali ustvari predstavlja čitavu grupu, set derivativa.“ „Kako?“ „Indeksi permutuju u prošireni izraz; inače ovo nikako ne bi moglo reprezentovati linijski integral, što autor tvrdi. Divno je. A pogledaj ovde ovaj izraz koji izgleda jednostavno. Ta jednostavnost vara. Ovo očigledno ne reprezentuje samo jednu, nego čitav sistem jednačina, u veoma kontrahovanoj formi. Trebalo mi je par dana da shvatim da autor ne misli samo na odnose jednih veličina prema drugima nego čitavih sistema prema drugim sistemima. Nisu mi još poznate sve fizičke veličine koje su u ovo uključene,“ ali usavršenost matematike je prosto - prosto tiho izvanredna! Ako je ovo podvala, u njoj ima inspiracije! Ako je autentično, možda imamo neverovatno mnogo sreće. U oba slučaja, veličanstveno je. Moram videti najstariji mogući primerak ovoga.“ Brat Bibliotekar je zastenjao dok su iz magacina iskotrljavali još jedno olovom zaptiveno bure. Armbrustera nije impresionirala činjenica da je ovaj svetovni naučnik za dva dana rešio jednu od zagonetaka koje su tu ležale, kao totalna enigma, dvanaest vekova. Čuvaru Memorabilija svako otpečaćenje značilo je još jedno smanjivanje verovatnog veka trajanja sadržine bureta, i on se nije ni trudio da sakrije svoje neodobravanje čitave te proceduru. Za Brata Bibliotekara, čiji je zadatak u životu bio da očuva knjige, glavni razlog za postojanje knjiga sastojao se u tome da one budu večito čuvane. Korišćenje je tu bilo sekundarno i trebalo ga je izbeći ako preti dugovečnosti. Ton Tadeov entuzijazam za ovaj posao rastao je sa svakim prolazećim danom, i iguman poče lakše da diše posmatrajući kako se Tonov raniji skepticizam topi sa svakim novim čitanjem nekog pred-Potopnog naučnog teksta. Naučnik nije jasno kazao kog obima će njegova istraživanja biti; možda je u početku njegov cilj bio nejasan, ali je sada radio oštrom preciznošću čoveka koji sledi neki plan. Osećajući da sviće zora nečega, Dom Paulo je odlučio da ponudi petlu prečagu sa koje će moći da kukuriče, za slučaj da ta ptica oseća potrebu da nagovesti približavanje svitanja. „Zajednica je sa radoznalošću pratila tvoj rad“, reče on naučniku. „Želeli bismo da čujemo o njemu, ako nemaš ništa protiv diskusije o tome. Naravno, svi smo mi čuli za tvoj teorijski rad u vašem kolegijumu, ali to je suviše stručan rad da bismo ga mi, bar većina, mogli razumeti. Da li bi bilo moguće da nam nešto kažeš izrazima - pa, generalnim, tako da ih mogu razumeti ljudi koji nisu specijalisti? Članovi zajednice gunđaju protiv mene zato što te nisam pozvao da održiš predavanje; ali mislio sam da ćeš više voleti da prvo stekneš utisak o ovom mestu. Naravno, ako ti ne bi…“ Tonov postojani pogled kao da je nabacio na igumanovu lobanju merač obima i izmerio je iz šest pravaca. Nasmešio se sa sumniom na licu. „Želeli biste da objasnim naš rad na najprostiji mogući način?” „Tako nešto, ako je to moguće.“

„Upravo u tome je stvar.“ Nasmejao se. „Nepripremljen čovek pročita tekst iz prirodnih nauka i misli: ‘Ma zašto ovaj nije mogao ovo reći jednostavnim jezikom.’ On ne shvata da je to što je pokušao da pročita zapravo bio najprostiji mogući jezik - za tu tematsku oblast. Zapravo, veliki deo filozofije prirode je prosto proces lingvističkog uprošćavanja - napor da se pronađu jezici pomoću kojih se sa pola stranice jednačina može izraziti ideja koju ne bismo mogli izraziti bez hiljadu stranica takozvanog ‘jednostavnog’ govora. Da li sam jasan?“ „Mislim da jesi. Pošto to jasno iznosiš, možda bi mogao da nam pričaš upravo o tom aspektu. Sem ako ovaj predlog nije preuranjen imajući u vidu tvoj rad sa Memorabilijama.“ „Pa, nije. Sad imamo prilično jasnu predstavu kuda idemo i sa čime ovde radimo. Trebaće naravno još dosta vremena da završimo. Komadiće treba složiti tako da se uklope, a oni i ne pripadaju svi istoj slagalici. Ne možemo još predvideti šta ćemo moći ovde da napabirčimo, ali smo prilično sigurni šta nećemo moći. Srećan sam što mogu da kažem da su izgledi dobri. Nemam ništa protiv da objasnim opšte okvire, ali…“ Još jednom je sa sumnjom slegnuo ramenima. „Šta te muči?“ Tonu kao da je bilo malčice neprijatno. „Samo jedna neizvesnost u pogledu publike. Ne bih želeo da uvredim ma čija religijska osećanja.“ „Ali kako bi mogao? Zar ovo nije stvar filozofije prirode? Fizičke nauke?“ „Naravno. Ali ideje mnogih ljudi o ovom svetu obojene su religijskim… pa, hoću reći…“ „Ali ako je tema o kojoj govoriš fizički svet, kako bi mogao ikog uvrediti? Posebno ovu zajednicu. Dugo smo čekali da vidimo kako svet ponovo počinje da se interesuje za sebe. Rizikovaću da ispadnem hvalisav i ukazaću da ovde, u manastiru, imamo nekoliko prilično bistrih amatera koji se bave prirodnim naukama. Tu je Brat Mejdžek, pa Brat Kornhoer…“ „Kornhoer!“ Ton je oprezno digao pogled ka lučnoj svetiljci i onda ga žmirkavo uklonio. „To ne mogu da razumem!“ „ Lampu? Ali sigurno ti…“ „Ne, ne, ne lampu. Lampa je baš jednostavna, samo kad čovek preboli šok što ju je video kako stvarno radi. Ona treba da radi. Radila bi na hartiji, ako pretpostavimo neke neodredljive stvari i nagađamo o nekim nenabavljenim podacima. Ali taj čist spontani skok od mutne hipoteze do operativnog modela…“ Ton se nervozno iskašljao. „Samog Kornhoera ne razumem. Ta sprava…“ zaklimao je kažiprstom prema dinamu -“… predstavlja skok iz mesta preko približno dvadeset godina preliminarnog eksperimentisanja, a i to je moralo započeti poznavanjem principa. Kornhoer je jednostavno izostavio sve preliminarnosti. Verujete u čudesne intervencije? Ja ne verujem, ali ovde imate stvarni slučaj toga. Kolski točkovi!“ Nasmejao se. „Šta bi taj tek uradio kad bi raspolagao mašinskom radionicom? Nije mi jasno šta takav čovek traži ovde, zašto čami u manastiru.“ „Možda bi to trebalo da vam objasni Brat Kornhoer“, reče Dom Paulo, pokušavajući da obuzda nagoveštaj oštrine u svom tonu. „Da, pa…“ Ton Tadeov vizuelni merač obima opet poče da kontroliše obim glave starog sveštenika. „Ako stvarno smatrate da se niko neće uvrediti ako čuje netradicionalne ideje, biće mi drago da razgovaram o našem poslu. Ali ponešto od toga može se sukobiti sa ukorenjenim predras… ovaj - sa ukorenjenim uverenjima.“ „Dobro! Onda bi to trebalo da bude fascinantno.“ Dogovoriše se o terminu, i Dom Paulo oseti olakšanje. Ezoterična provalija između hrišćanskog kaluđera i svetovnog istraživača prirode sigurno će biti sužena slobodnom razmenom ideja, smatrao je on.

Kornhoer je tu provaliju već malčice suzio, zar ne? Više komunikacije, a ne manje, biće verovatno najbolja terapija za popuštanje ma koje napetosti. Oblačni veo sumnje i nepoverljivog oklevanja biće razgrnut, zar ne? čim Ton uvidi da njegovi domaćini nisu baš takvi nerazumni intelektualni reakcionari kao što je on, po svemu sudeći, podozrevao. Paulo je osetio neku meru stida zbog svojih ranijih zamerki. Strpljenja, Gospode, sa dobronamernom budalom, molio se. „Ali ne možete ignorisati oficire i njihove skicen-blokove“, podsetio ga je Golt.

20 Sa predikaonice u trpezariji čitač je intonirao saopštenja. Svetlost sveća je izbeljivala lica zakukuljenih legija koje su nepomično stajale iza svojih stoličica i čekale početak večere. Čitačev glas šuplje je odzvanjao u visokoj zasvođenoj trpezariji čiji je plafon bio izgubljen u mutnim senkama nad barama mutne svetlosti koje su bile tu i tamo razlivene po drvenim stolovima. „Velečasni Otac Iguman mi je zapovedio da sopštim“, reče čitač, „da se pravilo o apstinenciji danas opoziva, za ovu večeru. Imaćemo goste, kao što ste možda čuli. Svi religiozni mogu učestvovati u večerašnjem banketu u čast Ton Tadea i njegove grupe; možete jesti meso. Konverzacija će vam biti dozvoljena za vreme obroka - ako ostane tiha.“ Neki suzbijeni glasovi nalik na pridavljeno klicanje dopreše iz redova iskušenika. Postaviše stolove. Hrana se još nije pojavila, ali su veliki poslužavnici zamenili uobičajene činije za kašu, paleći apetite nagoveštajima gozbe. Dobro znani lončići za mleko ostadoše večeras u kuhinji, jer su njihova mesta zauzeli najbolji vinski vrčevi. Duž stolova razbacaše ruže. Iguman je zastao u hodniku da sačeka da čitač dovrši čitanje. Bacio je pogled na sto postavljen za njega. Oca Golta, uglednog gosta i grupu koja je gosta pratila. Opet loše računanje u kuhinji, pomislio je. Spremili su osam mesta. Tri oficira. Ton i asistent, i dvojica sveštenika zbir je iznosio sedam, sem ako je Otac Golt zatražio od Brata Kornhoera da sedne sa njima, što nije bilo verovatno. Čitač je dovršio saopštenja, i Dom Paulo uđe u dvoranu. „Flectamus genua“, intonirao je čitač. Zakukuljene legije pokloniše se vojničkom preciznošću dok je iguman blagoslovio svoje stado. „Ievate.“ Legije se uspraviše. Dom Paulo zauze svoje mesto za specijalnim stolom i osvrnu se ka ulazu. Trebalo bi da Golt već dovede ostale. Ranije su im obroci posluživani u konačištu a ne u trpezariji da gosti ne bi bili izloženi škrtosti kaluđerske oskudne ishrane. Kad gosti naiđoše, osvrtao se da vidi Brata Kornhoera, ali taj kaluđer nije bio sa gostima. „Zbog čega je postavljeno osmo mesto?“ promrmljao je Ocu Goltu kad gosti zauzeše mesta. Golt ga je pogledao i slegnuo ramenima. Naučnik je zauzeo mesto desno od igumana, a potom svi ostali dalje desno duž stola, tako da je na kraju mesto levo od igumana ostalo prazno. Okrenuo se da prstom pozove Kornhoera da im se pridruži, ali čitač poče da intonira uvod u molitvu pre nego što je iguman uspeo da uhvati Kornhoerov pogled. „Oremus“, odazva se iguman, i legije se pokloniše. Za vreme blagoslova neko je tiho skliznuo u sedište levo od igumana. Ovaj se namrštio ali nije za vreme molitve dizao pogled da identifikuje krivca. „… et Spiritus Sancti, Amen.“ „Sedite“, oglasi se čitač, i redovi počeše da sedaju. . Iguman oštro pogleda onoga levo od sebe. „Poeto!“ Nežna biljčica se ekstravagantno poklonila, zatim osmehnula. „Dobro veče, gospodo, učeni Tone, uvaženi domaćini“, započeo je oratorski. „Šta ćemo imati

večeras? Prženu ribu i saća meda u čast svetovnog uskrsnuća koje nam se primiče? Ili ste, Gos’daru Igumane, konačno skuvali gusana iz zbirke gradonačelnika sela?” „Rado bih skuvao…“ „Ha!“ reče Poeta i prijateljski se okrete naučniku. „U kakvim se kulinarskim dometima ovde može uživati. Ton Tadeo! Trebalo bi češće da nam se pridružujete. Pretpostavljam da vas u konaku hrane samo pečenim fazanima i nemaštovitom govedinom. Sramota! Stvarno se nadam da je Brat Šef kuhinje večeras ispoljio svoj uobičajeni entuzijazam, svoj unutrašnji plamen, svoj čarobni dodir. Ah…“ Pesnik je protrljao šake i gladno žmirnuo. „Možda ćemo dobiti njegovu inspirisanu Kobajagi svinjetinu sa Kukuruzom a la Brat Džon, a?“ „Zvuči interesantno“, reče naučnik. „A šta je to?“ „Masni armadilo i sasušeni kukuruz kuvan u magarećem mleku. Redovni nedeljni specijalitet.“ „Poeto!“ kresnu iguman; onda Tonu: „Izvinjavam se zbog njegovog prisustva. Nije bio pozvan.“ Naučnik je osmotrio pesnika pogledom hladnog zabavljanja. „I moj Gos’dar Hanegan drži nekoliko dvorskih budala“, reče on Paulu. „Poznata mi je ta sorta. Nije potrebno da se izvinjavate za njega.“ Poeta je skočio sa svoje stoličice Tduboko se poklonio Tonu. „Dozvolite mi da se umesto toga ja izvinim za igumana, gospodine!“ uzviknu on strasno. Jedan trenutak je ostao tako sagnut. Čekali su da dovrši svoje glupiranje. Umesto toga on je iznenada slegnuo ramenima, seo i zario viljušku kao koplje u pečenu pticu koja se pušila na poslužavniku koga je pred njih upravo stavio jedan kandidat. Otkide jedan batak i zagrize ga sa apetitom. Zbunjeno su ga gledali. „Pretpostavljam da ste u pravu što ne prihvatate moje izvinjenje za njega“, reče najzad Tonu. Naučnik malo pocrvene. „Pre nego što te izbacim napolje, crve“, reče Golt, „zavirićemo malo u dubinu ove krivice.“ Poeta je odmahnuo glavom tamo-amo, žvaćući zamišljeno. „Nema šta, prilično je duboka“, priznade on. Jednog dana će se ovaj Golt zadaviti tim svojim stopalom19, pomisli Dom Paulo. Ali je mlađi sveštenik, kome je bilo vidno neprijatno, nastojao da produži ovaj incident ad absurdum da bi našao osnovu da pobedi budalu. „Izvini se opširno za svog domaćina, Poeto“, zapovedio je. „I pritom objašnjavaj šta misliš.“ „Ostavi to. Oče, ostavi to“, reče Paulo žurno. Poeta se graciozno nasmešio igumanu. „Ma u redu je to, Gos’daru“, reče. „Ni najmanje mi ne smeta da se izvinjavam za vas. Vi se izvinjavate za mene, ja za vas, nije li to prikladna vežba milosrđa i dobre volje? Nije potrebno da se iko izvinjava za samoga sebe - što uvek toliko ponižava. Upotrebom mog sistema, međutim, svako bude izvinjen ali niko ne mora da obavlja svoje sopstveno izvinjavanje.“ Poetine primedbe kao da su jedino oficiri smatrali zabavnim. Po svoj prilici, iščekivanje humora bilo je dovoljno da stvori iluziju humora, tako da je komičar morao izmamiti smeh gestovima i izrazima, bez obzira šta je pričao. Na licu Ton Tadea primećivao se suvi, nategnuti osmeh, ali njegov pogled bio je kao pogled čoveka koji posmatra nespretnu predstavu trenirane životinje. „I tako“, nastavljao je Poeta, „ako biste mi samo dozvolili da služim kao vaš ponizni pomagač, Gos’daru, nikad ne biste morali da progutate svoje sopstveno kukurikanje. Kao vaš Zastupnik Apologetičar, na primer, ako me delegirate, mogao bih se izvinjavati važnim gostima zbog postojanja stenica. A stenicama zbog nagle promene jelovnika.“ Iguman je besno buljio; suzbijao je svoj impuls da petom sandale zgazi Poetin goli nožni palac. Ritnuo ga je u zglob stopala, ali budala je istrajala.

„Primio bih na sebe svu vašu krivicu, naravno“, reče, bučno žvaćući belo mesto. „Fini je to sistem, mislio sam da ga stavim na raspolaganje i vama, Najeminentniji naučniče. Siguran sam da vam je mogao zgodno poslužiti. Govorili su mi da je za napredak nauke neophodno da se prvo usavrše logički i metodološki sistemi. A moj sistem prenosive pregovaračke apologetike bio bi vam posebno koristan. Ton Tadeo.“ 19 Na engleskom, kad se hoće reći da je neko izrekao tešku glupost i sam od sebe načinio budalu, ponekad se upotrebi fraza „uletelo mu je sopstveno stopalo u usta“. (Prim.prev.) „Bio bi?“ „Da. Šteta. Neko mi je ukrao plavoglavu kozu.“ „Plavoglavu kozu?“ „Jarac je to bio, ćelav kao Hanegan, Vaša Briljantnosti, a ćela mu je bila plava kao vrh nosa Brata Armbrustera. Mislio sam da vam poklonim tu životinju, ali ju je neki pokvarenjak maznuo pre nego što ste došli.“ Iguman stisnu zube i nadnese petu nad Poetin nožni palac. Ton Tadeo se malčice mrštio, ali činilo se da je rešen da razmrsi opskurno pletivo Poetinih misli. „Treba li nama plavoglava koza?“ upita svoga službenika. „Ne vidim neku jaku hitnost u tome, gospodine“, odvrati službenik. „Ali potreba je očigledna!“ reče Poeta. „Kažu da pišete jednačine koje će jednog dana preurediti svet. Kažu da sviće nova svetlost. Ako nastupi svetlost, onda će biti potrebno da neko bude okrivljen za mrak koji je dotle vladao.“ „Aha, zato jarac.“ Ton Tadeo baci pogled na igumana. „Slabašna šala. Zar je to najbolje što on može?“ „Primetićete da je nezaposlen. Ali razgovarajmo o nečemu razum…“ „Ne, ne, ne, ne!“ usprotivio se Poeta. „Pogrešno ste me shvatili. Vaša Briljantnosti. Jarca treba obasuti počastima i staviti u svetilište, a ne okrivljavati! Krunišite ga krunom koju vam je Sveti Lajbovic poslao i zahvalite mu za svetlost koja sviće. Onda okrivite Lajbovica, njega oterajte u pustinju. Na taj način nećete morati vi da ponesete drugu krunu. Onu sa trnjem. Poznata je pod nazivom odgovornost.“ Poetino neprijateljstvo je time izbilo na videlo, i on se više nije trudio da ostavi utisak da se šali. Ton je ledeno zurio u njega. Igumanova peta opet se kolebala nad pesnikovim palcem i opet se, neodlučno, opredelila za milost prema njemu. „A kad armija vašeg gazde dođe da osvoji ovaj manastir“, reče Poeta, „jarca možemo staviti u dvorište i naučiti da bleji ‘Nikog ovde nije bilo sem mene, nikog sem mene’ kad god naiđe neko strano lice.“ Jedan od oficira odskoči sa svdje stoličice urliknuvši besno i refleksno se maši rukom za sablju. Odvojio je balčak od kanije, tako da je petnaestak santimetara čelika zasvetiucalo upozorenjem prema Poeti. Ton ga je zgrabio za ručni zglob i pokušao da vrati oštricu silom u kaniju, ali bilo je to kao da poteže ruku mermerne statue. „Aha! I mačevalac, a ne samo crtač!“ izazivao je Poeta, koji se očigledno nije plašio smrti. „Vaše skice odbrambenih zidina manastira pokazuju takav umetnički…“ Graknuvši neku psovku oficir poteže sablju sasvim iz kanije. Njegovi drugovi ga, međutim, zgrabiše pre nego što je mogao da zamahne. Zapanjeni žamor se diže iz kongregacije; iznenađeni kaluđeri poskakaše na noge. Poeta se i dalje spokojno smeškao. „… umetnički napredak“, nastavi on, „da ja proričem da će jednog dana vaši crteži tunela ispod zidina biti izloženi u muzeju lepih…“ Potmulo dum! je doprlo ispod stola. Poeta zastade u pola

zalogaja, spusti kost „jadac“ koju je baš imao u ustima, i polako pobele. Žvakao je još, progutao, i nastavio da gubi boju. Podigao je zaneti pogled uvis. „Pa smrvićeš mi ga sasvim“, promrmlja postrance, jednom stranom usta. „Priču si završio?“ upita iguman mrveći i dalje. „Mislim da mi je zapala kost u grlo“, priznade Poeta. „Želiš da se udaljiš?“ „Bojim se da ću morati.“ „Šteta. Nedostajaćeš nam.“ Paulo je još jednom temeljito nagazio palac, za dobru meru. „Onda, možeš ići.“ Poeta je silovito odahnuo, potapkao usta krpom i ustao. Ispio je svoj vrč sa vinom i stavio ga naopačke u centar poslužavnika. Nešto u njegovom ponašanju ih je prinuđivalo da ga posmatraju. Jednim palcem je povukao,nadole svoj očni kapak, nagnuo glavu nad skupljeni dlan i pritisnuo. Ispade mu celo oko pravo u dlan, izazivajući zvuke zagrcnuća među Teksarkancima koji očito nisu znali da je jedno njegovo oko veštačko. „Motri pažljivo na njega“, reče Poeta staklenom oku, a onda ga položi na izvrnuto podnožje svog vinskog vrča, odakle je zlobno zurilo u Ton Tadea. „Iaku noć, gospodo“, reče on vedro okupljenima i odmaršira. Ljutiti oficir je promrmljao psovku i počeo da se napreže da bi se oslobodio zahvata svojih drugara. „Vodite ga u njegove prostorije i sedite na njemu dok se ne ohladi“, reče im Ton. „I bilo bi vam dobro da pripazite da ne dobije priliku za napad na tog luđaka.“ „Strahovito mi je neprijatno“, reče on igumanu kad odvukoše pomodrelog gardistu. „Ovi nisu moje sluge i ja im ne mogu davati naređenja. Ali mogu vam obećati da će on puziti zbog ovoga. A ako odbije da se izvini i odmah ode, moraće da oproba taj žurni mač protiv mog mača pre sutrašnjeg podneva.“ „Bez prolivanja krvi!“ molio je sveštenik. „Ništa se nije desilo. Zaboravimo svi to.“ Ruke su mu drhtale, lice mu je bilo sivo. „On će se izviniti i otići“, insistirao je Ton Tadeo, „ili ću ja predložiti borbu da bih ga ubio. Ne bojte se, on se neće usuditi da se bori jer kad bi pobedio, Hanegan bi dao da ga nabiju na kolac javno, a njegovu ženu bi prinudili da za to vreme… ali ostavimo to. Pužiće i otići će. Ipak, duboko sam postiđen da se tako nešto moglo desiti.“ „Trebalo je da naredim da se Poeta izbaci napolje čim se pojavio. On je isprovocirao čitavu stvar, a ja sam propustio da to zaustavim. Provokacija je bila jasna.“ „Provokacija? Maštovita laž jedne lutajuće budale? Dosard je reagovao kao da su Poetine optužbe istinite.“ „Onda ti ne znaš da oni zaista pripremaju detaljan izveštaj o vojnoj vrednosti našeg manastira kao tvrđave?“ Naučnikova vilica pade. Sa nevericom je zurio sad u jednog, sad u drugog sveštenika. „Može li to biti istina?“ upita posle dugog ćutanja. Iguman je klimnuo glavom. „I vi ste nam dozvolili da ostanemo.“ „Mi nemamo tajni. Vaši pratioci su dobrodošli da obavljaju takva proučavanja ako žele. Ne želim da uzmem sebi slobodu da ih pitam zašto žele te informacije. Poetina pretpostavka bila je, naravno, najčistija fantazija.“ „Naravno“, reče Ton slabim glasom, ne gledajući u svog domaćina.

„Sigurno je da vaš vladar nema agresivnih ambicija u ovom regionu, što je Poeta nagovestio.“ „Sigurno nema.“ „A čak i kad bi imao, siguran sam da bi imao dovoljno mudrosti -ili bar mudre savetnike koji bi ga vodili - da shvati da je vrednost našeg manastira kao riznice drevnog znanja mnogo puta veća nego njegova vrednost kao citadele.“ Ton je uhvatio notu molbe, podstruju tražnje pomoći, u sveštenikovom glasu, pa je počeo da razmišlja o tome, uzimajući samo malčice hrane i dugo ćuteći. „Razgovaraćemo opet o ovome pre nego što se vratim u kolegijum“, obećao je tiho. Na banket se spustila tamna koprena, ali tokom grupnog pevanja u dvorištu posle jela počela je da se diže, a zatim je potpuno nestala kad je došlo vreme za naučnikovo predavanje u Velikoj dvorani. Činilo se da je neprijatnostima kraj, pa je površna srdačnost opet uspostavljena u toj grupi. Dom Paulo je poveo Tona do predikaonice; za njima su išli Golt i Tonov službenik, koji su im se pridružili na platformi. Kad je iguman predstavio Tona, usledio je srdačan aplauz; zatim je nastala tišina, kao u sudnici kada se očekuje presuda. Ovaj naučnik nije imao oratorskog talenta, ali se presuda dopala monaškoj gomili. „Zapanjen sam ovim što smo ovde našli“, reče im on. „Do pre nekoliko nedelja ne bih verovao, nisam verovao, da dokumenti, kao što su ovi vaši u Memorabilijama, mogu još postojati posle pada poslednje moćne civilizacije. I sad je teško u to poverovati, ali nas dokazi prisiljavaju da prihvatimo hipotezu da su dokumenti autentični. Dovoljno je neverovatno već i to što su se ovde održali; meni se, međutim, čini fantastičnijim fakt da su tokom ovog veka ostali neprimećeni, sve do sad. U poslednje vreme bilo je ljudi koji su mogli da shvate potencijalnu vrednost ovih dokumenata nisam ja jedini. Šta je sve Ton Kašler mogao učiniti sa njima dok je bio živ! - čak i pre sedamdeset godina.“ More kaluđerskih lica bilo je ozareno osmesima kad su čuli da neko tako talentovan kao što je ovaj Ton tako povoljno reaguje na Memorabilije. Paulo se samo čudio zašto oni ne uočavaju blagu podstruju nezadovoljstva - ili sumnje? - u govornikovom glasu. „Da su mi ovi izvori bili poznati pre deset godina“, nastavljao je Ton, „veliki deo mog rada u oblasti optike ne bi bio potreban.“ Aha! pomisli iguman, znači to je to. Ili bar deo toga. On počinje da uviđa da su neka od njegovih otkrića samo ponovljena otkrića. i to mu donosi gorčinu. Ali on svakako mora biti svestan da nikada u svom životu neće moći da bude više nego otkrivač izgubljenih rezultata; ma koliko briljantan bio, može samo da postigne stvari koje su drugi pre njega postigli. To će neizbežno tako biti sve dok svet ne postigne isti nivo razvoja kao pre Potopa plamena. U svakom slučaju, bilo je vidljivo da je Ton Tadeo impresioniran. „Moje vreme ovde je ograničeno“, nastavio je. „Na osnovu ovoga što sam video, pretpostavljam da će biti potrebno da dvadeset specijalista radi nekoliko decenija da bi izmuzli iz Memorabilija sve shvatljive informacije. Fizička nauka normalno napreduje induktivnim razmišljanjem koje se proverava eksperimentom; ali ovde imamo deduktivni zadatak. Na osnovu nekoliko izlomljenih delića generalnih principa moramo pokušati da shvatimo detalje. Može se pokazati da je to u nekim slučajevima nemoguće. Na primer…“ Zastao je za trenutak da bi izvukao svežanj beležaka i brzo ga prelistao palcem. „Evo jednog citata koga sam našao sahranjenog dole. Potiče iz četvorostraničnog fragmenta jedne knjige koja je mogla biti neki viši kurs fizike. Možda ga je nekolicina vas videla.“ „’…pa ako prostorni termini preovlađuju u izrazu za interval između događajnih tačaka, kaže se da je to interval prostornog tipa, jer je tada moguće odabrati koordinatni sistem (takav koji pripada

posmatraču čija je brzina prihvatljiva) u kome se čini da su događaji simultani i shodno tome razdvojeni samo prostorno. Ako je, međutim, interval vremenskog tipa, događaji ne mogu biti simultani ni u jednom koordinatnom sistemu, ali postoji koordinatni sistem u kome će prostorni termini potpuno iščeznuti, tako da će razdvojenost događaja biti čisto temporalna, id est, oni će se događati na istom mestu ali u različito vreme. Ispitujući ekstreme realnog intervala…’ „ Digao je pogled smešeći se ironično. „Da li je iko ovde u poslednje vreme razmatrao ovaj izvor?“ More lica ostade prazno. „Da li se iko seća da ga je ikad video?“ Kornhoer i još dvojica obazrivo digoše ruke. „Da li iko zna šta ovo znači?“ Ruke se hitro spustiše. Ton se nasmešio. „Posle ovoga sledi stranica i po matematike, koju neću pokušati da čitam, ali koja postupa sa nekima od naših fundamentalnih koncepata kao da uopšte nisu bazični, kao da su samo nestalni prividi koji se manjaju u skladu sa posmatračevom tačkom gledišta. Na kraju je reč „Stoga“ ali je ostatak stranice, i sa njim zaključak, izgoreo. Rezonovanje je, međutim, besprekorno, a matematika veoma elegantna, tako da i sam mogu da napišem zaključak. On zvuči kao zaključak luđaka. Počinje, čak, postavkama koje izgledaju podjednako lude. Da li je to praktična šala? Ako nije, kakvo je mesto ovoga u ukupnom sistemu nauka drevnih? Šta ovome prethodi kao neophodna priprema za razumevanje? Šta je sledeće, i kako to testirati? Na ta pitanja ne mogu odgovoriti. Ovo je samo jedan primer; ima još mnogo takvih enigmi u hartijama koje ste vi tako dugo čuvali. Razmišljanje koje nigde ne dotiče eksperimentalnu realnost je posao za angelologe i teologe, a ne za fizičare. A ipak ovakvi tekstovi opisuju sisteme koji nigde ne dotiču naše iskustvo. Da li su takvi sistemi bili u dohvatu drevnih eksperimentalista? Izvesne reference kao da ukazuju na to. Jedan tekst govori o transmutaciji elemenata - a mi baš nedavno dokazali da ona ni teorijski nije moguća - i onda kaže ‘eksperiment dokazuje’. Ali kako~!“ „Možda će biti potrebne generacije da se neke od tih stvari razumeju i procene. Žalosno je što moraju ostati ovde u ovom nepristupanom mestu, jer biće potreban koncentrisani napor mnogobrojnih naučnika da bi bile shvaćene. Nadam se da shvatate da je ovaj vaš smeštaj neadekvatan - da i ne pominjem ‘nepristupačan’ - u odnosu na današnje potrebe sveta.“ Iguman, koji je sedeo na platformi iza govornika, poče da gleda smrknuto, očekujući najgore. Ton Tadeo, međutim, nije odabrao da ma šta predlaže. Ali njegove su primedbe i dalje ukazivale sasvim jasno na njegovo osećanje da takvi istorijski ostaci treba da se nađu u rukama kompetentnijim nego što su ruke kaluđera Albertinskog Reda Svetog Lajbovica i da je sadašnja situacija apsurdna. Možda osećajući rastuću nelagodnost u dvorani, uskoro se okrenuo drugoj temi, svojim neposrednim proučavanjima, koja su uključivala istraživanje prirode svetlosti temeljitije od prethodnih. Pokazalo se da mu je nekoliko dragocenosti iz ovog manastira znatno pomoglo, pa se nadao da će uskoro konstruisati eksperimentalna sredstva za testiranje svojih teorija. Pošto je rekao izvinjavajućim načinom: „Nadam se da ništa od ovoga ne vređa ničija religijska uverenja“, i upitno pogledao unaokolo. Videći da su njihova lica ostala radoznala i smirena, govorio je još neko vreme, a zatim pozvao kongregaciju da mu postavlja pitanja. „Može li jedno pitanje sa platforme?“ upita iguman. „Zašto da ne“, reče naučnik, čije je lice nagoveštavalo izvesnu sumnju, kao da misli et tu, Brute. „Pitao sam se šta bi to u vezi sa refrakcionim osobinama svetlosti moglo, po vašem mišljenju, biti uvredljivo po religiju?“ „Pa…“ Ton nelagodno zastade. „O tom pitanju se prilično žestoko

izjašnjavao Monsinjor Apolo, koga znate. On je rekao da svetlost nikako nije mogla biti refraktivna pre Potopa, zato što se smatra da duga koja nastaje posle kiše…“ Salom se prolomio gromki smeh, potapajući ostatak te rečenice. Do trenutka kad ih je iguman pokretom ruke ućutkao, Ton Tadeo je postao crven kao cvekla; i samom Dom Paulu nije bilo baš lako da održi ozbiljnost izraza lica. „Monsinjor Apolo je dobar čovek, dobar sveštenik, ali svim ljudima se ponekad može desiti da od sebe naprave neverovatne magarce, naročito izvan svog domena. Žao mi je što sam postavio to pitanje.“ „Odgovor mi donosi olakšanje“, reče naučnik. „Ne tražim svađu.“ Daljih pitanja nije bilo, i Ton je prešao na svoju drugu temu: rast i sadašnje aktivnosti njegovog kolegijuma. Slika je, kako ju je on dočarao, izgledala ohrabrujuće. Kolegijum je bio potopljen molbama zainteresovanih koji su želeli da studiraju na institutu. Kolegijum je pored istraživačke počeo da preuzima i obrazovnu funkciju. Među pismenim svetovnjacima interesovanje za prirodnu filozofiju i prirodnu nauku bilo je u porastu. Institut je dobio obilatu materijalnu pomoć. Simptomi oživljavanja i renesanse svima su vidljivi. „Mogao bih spomenuti nekoliko istraživanja i proučavanja koja su sada u toku i koja sprovode naši ljudi“, nastavi on. „Posle Bretovog rada u oblasti ponašanja gasova, Ton Vajhi Mortoin ispituje mogućnosti veštačke proizvodnje leda. Ton Friider Halb traga za praktičnim načinima da se poruke šalju putem električnih varijacija duž žice…“ Lista je bila duga, činilo se da su monasi impresionirani. Preduzeta su proučavanja u mnogjm oblastima - u medicini, astronomiji, geologiji, matematici, mehanici. Činilo se da su neka od njih nepraktična i slabo promišljena, ali da većina obećava bogatu žetvu znanja i praktične primener Aktivnosti kolegijuma su, od Džedžejnijevog traganja za Univerzalnim Nostrumom pa sve do Bodalkovog bezobzirnog napada na ortodoksne geometrije, ispoljavale zdravu želju da se provali u tajne spise Prirode, zaključane još otkad je čovečanstvo spalilo svoju institucionalnu memoriju i osudilo sebe na kulturnu amneziju pre više od milenijuma. „Pored ovih studija, postoji i projekat kojim rukovodi Ton Maho Mah i kojim se traga za dodatnim informacijama o poreklu ljudske vrste. Pošto je to primarno arheološki posao, on me je zamolio da u vašoj biblioteci potražim materijale koji bi nešto sugerisali o toj temi, kad završim svoja sopstvena proučavanja ovde. Međutim, možda je bolje da se na tome ne zadržavam duže, jer to često dovodi do sukoba sa teolozima. Ali ako ima pitanja…“ Jedan mladi kaluđer koji je studirao za sveštenički poziv ustade i dobi reč od Tona. „Gospodine, pitao sam se da li su vam poznate sugestije Svetog Avgustina o toj temi?“ „Nisu.“ „Biskup i filozof iz četvrtog veka. On je sugerisao da je u početku Bog stvorio sve stvari u njihovim klicama, uzrocima, uključujući i fiziologiju čoveka, i da te uzročne klice, da se tako izrazim, oplođuju bezobličnu materiju - koja je potom postepeno evoluirala u kompleksnije oblike i najzad u Čoveka. Da li je ta hipoteza razmatrana?“ Ton se nadmoćno smeškao, ali ipak nije otvoreno žigosao

tu ideju kao detinjastu. „Bojim se da nije, ali potražiću podatke o tome“, reče načinom koji je indicirao da neće potražiti. „Hvala“, reče kaluđer i pokorno sede. „Možda je od svih istraživanja najhrabrije, međutim“, nastavi mudrac, „ono koje vodi moj prijatelj, Ton Eser Šon. Ono predstavlja pokušaj da se sintetizuje živa materija. Ton Eser se nada da će stvoriti živuću protoplazmu, polazeći od samo šest bazičnih sastojaka. Taj rad mogao bi dovesti do… da? Imaš pitanje?“ Ustao je jedan kaluđer u trećem redu i poklonio se govorniku. Iguman se sagnuo bliže da bi se zapiljio ka njemu; na svoj užas, prepoznao je Brata Armbrustera, bibliotekara. „Ako biste bili ljubazni prema jednom starcu“, zagrakta kaluđer, otežući reči tupo, monotono. „Taj Ton Eser Šon - koji se ograničava na samo šest bazičnih sastojaka - je vrlo interesantan. Pitao sam se - da li mu dopuštaju da koristi obe ruke?“ „Zašto, pa ja…“ Ton zastade mršteći se. „A mogu Ii takođe upitati“, vukao se dalje Armbrusterov suvi glas, „da li će taj pažnje vredni poduhvat biti izveden iz sedeće, stojeće ili ležeće pozicije? Ili možda na konju, jašući i duvajući u dve trube?“ Iskušenici se čujno zakikotaše. Iguman je hitro ustao. „Brate Armbrustere, bio si upozoren. Ekskomuniciran si od zajedničkog stola dok ne postupiš na zadovoljavajući način. Možeš da čekaš u Kapeli Device.“ Bibliotekar se opet poklonio i tiho iskrao iz dvorane; njegovo držanje bilo je ponizno, ali pogled trijumfalan. Iguman je promrmljao neko izvinjenje, ali Tonov pogled je iznenada postao leden. „U zaključku“, reče on, „evo sažete skice onoga što svet, po mom mišljenju, može očekivati od intelektualne revolucije koja upravo počinje.“ Pogledao je uokolo po njima plamtećim pogledom, a njegov glas pređe sa običnog na strasni ritam. „Neznanje je bilo naš kralj. Od smrti imperije on sedi neugrožen na tronu Čoveka. Dinastija mu je vekovna. Njegovo pravo da vlada sad se smatra legitimnim. Mudraci prošlosti su ga potvrđivali. Ništa nisu činili da ga zbace. Sutra će vladati novi vladar. Ljudi razumevanja, ljudi nauke će stajati iza njegovog trona, i univerzum će doznati za njegovu moć. Ime njegovo je Istina. Njegova će imperija obuhvatiti celu Zemlju. Obnoviće se gospodarstvo Coveka nad Zemljom. Kroz jedan vek, ljudi će u mehaničkim pticama leteti nebom. Metalne kočije će juriti duž drumova od kamena stvorenog ljudskim rukama. Postojaće zgrade od trideset spratova, brodovi koji zalaze pod more, mašine za svaki posao. A kako će se sve ovo dogoditi?“ Zastao je i spustio glas. „Na isti način, bojim se, kako nastupaju i sve druge promene. I žao mi je što je tako. Dogodiće se putem nasilja i potresa, kroz plamen i kroz gnev, jer se svetom nijedna pramena ne može raširiti mirno.“ Osvrnuo se, čujući tiho mrmljanje zajednice. „Tako će biti. Ne zbog neke naše želje da tako bude. A zašto? Neznanje je kralj. Abdikacija tog kralja mnogima nećedoneti dobitak. Mnogi se bogate kroz njegovu mračnu vladavinu. Oni su njegov Dvor, u ime njegovo podvaljuju i vladaju, bogate se i produžuju svoju vlast. Čak se i pismenosti boje, jer je pisana reč još jedan kanal komunikacije koji bi mogao omogućiti njihovim neprijateljima da se ujedine. Njihova oružja su dobro naoštrena, oni ih koriste vešto. Kad njihovi interesi budu ugroženi, oni će svetu nametnuti bitku, pa će uslediti nasilje koje će trajati sve dok sada postojeća struktura društva ne bude srušena do temelja i dok ne izroni novo društvo. Žao mi je. Ali stvari tako stoje.“ Ove su reči spustile novu koprenu preko dvorane. Dom Paulove nade

potonuše, jer je ovo proročanstvo nagoveštavalo i verovatne opšte crte naučnikovog pogleda na sadašnjost. Ton Tadeu su bile poznate vojne ambicije njegovog monarha. Imao je izbor: da ih posmatra sa odobravanjem ili sa neodobravanjem, ili kao bezlične fenomene koje on ne može kontrolisati, nalik na poplavu, masovnu glad, ili tornado. Evidentno, prihvatao ih je kao neizbežne - da ne bi mora da donese moralni sud. Krv neka bude, gvožđe i plač… Kako može takav čovek tako da izbegava glas sopstvene savesti i odrekne se sopstvene odgovornosti - i to sa takvom lakoćom! - besno se iguman pitao u sebi. Ali onda mu se vratiše one reči. Jer Gospod Bog dopusti mudracima vremena tog da saznaju za sredstva kojima se sam svet uništiti može… Takođe im je dopustio da znaju kako bi se svet mogao spasti, i, kao i uvek, dao im je da sami izaberu. I oni su možda izabrali kao Ton Tadeo. Pred gomilom su oprali ruke. Za to su se baš pobrinuli. Da ne bi oni bili raspeti na krst. Ali su ipak raspeti. Bez dostojanstva. Uvek je za svakoga prikucavanje na krst, onda visiš o njemu a ako spadneš umakljaju te… , Iznenada je zavladala tišina. Naučnik je prestao da govori. Iguman je žmirkavo pogledao po dvorani. Pola zajednice je zurilo ka ulazu. U prvi mah njegove oči nisu mogle razaznati ništa. „Šta je to?“ prošaputa on Goltu. „Neki starac sa bradom i šalom“, zašišta Golt. Liči na… ne, ne bi on…“ Dom Paulo ustade i pođe do prednjeg dela podijuma da bi odatle zurio ka mutno ocrtanoj figuri u senkama. Onda joj se tiho obratio. . „Bendžamine?“ Figura se pomakla. Zategla je šal čvršće oko svojih mršavih ramena i ishramala sporo na svetlost. Opet je zastala, mumlajući nešto za sebe i osvrćući se po dvorani; onda oči tog starca nađoše naučnika za govornicom. Oslanjajući se o krivi štap, staro priviđenje je polako hramalo ka govornici, ne skidajući pogled sa čoveka koji je za njom stajao. Ton Tadeo je u prvi mah izgledao humorno zbunjen, ali kad se niko nije ni pomakao, niko progovorio, on kao da poče da bledi dok mu se oronula vizija primicala. Na drevnom bradatom licu plamtela je silovita nada i neka prinuđujuća strast, jača od životne sile koja je odavno trebalo da ode. Došao je do govornice, stao. Njegove su oči žmirkavo prelazile preko prepadnutog govornika. Usta su mu drhtala. Nasmešio se. Ispružio je jednu uzdrhtalu ruku ka naučniku. Ton uzmače frknuvši gadljivo. Pustinjak je bio agilan. Skočio je na platformu, obišao predikaonicu i zgrabio naučnika za mišicu. „Kakvo je ludilo…“ Bendžamin je mesio njegovu mišicu zureći mu sa puno nade u oči. Lice mu se smračilo. Sjaj je zgasnuo. Pustio je naučnikovu mišicu. Veliki pišteći uzdah izašao je iz suvih starih pluća dok je nada nestajala. Na to lice se vratilo večno mudro žmirkanje Starog Jevrejina sa Planine. Okrenuo se zajednici, raširio ruke, slegnuo ramenima izražajno. „Ni sad to nije On“, reče im kiselo, a zatim ode hramajući. Posle toga nije bilo mnogo formalnosti.

21 Tokom desete nedelje Ton Tadeove posete glasnik je doneo crne vesti. Poglavar vladajuće dinastije Lareda zatražio je da iz te kraljevine teksarkanske trupe budu smesta povučene. Iste je noći Kralj umro, a između Lareda i Teksarkane proglašen rat. Taj rat nije mogao dugo trajati. Moglo se sa pouzdanjem pretpostaviti da se završio već sledećeg dana i da Hanegan sad kontroliše sve teritorije i ljude od Crvene reke do Rio Grande. To se i očekivalo, ali prateće vesti niko nije očekivao. Hanegan II, Milošću Božjom Gradonačelnik, Vicekralj Teksarkane, Branilac Vere, Vrhovni Vakero Ravnica, našao je da je Monsinjor Markus Apolo kriv za „izdaju“ i špijunažu, pa je dao da tog papskog nuncija obese. ali onda dok je još živ da odseku konopce, razapnu ga, raščereče i oderu, kao primer svakom drugom ko bi mogao pokušati da potkopa gradonačelnikovu državu. Sveštenikovo telo je u komadima bačeno psima. Jedva da je i bilo potrebno da glasnik doda da je Teksarkana papskim dekretom stavljena pod apsolutni interdikt uz izvesne mutne ali zloslutne aluzije na Regnans in Excelsis, papsku bulu iz šesnaestog veka kojom se naredilo da jedan monarh bude svrgnut. Zasad nije bilo vesti o Haneganovim protivmerama. Na ravnicama, laredanske snage su sad morale da se borbom probijaju kroz nomadska plemena do svoje domovine, samo da bi na sopstvenim granicama položile oružje, jer taoci su bili njihov narod i njihovi srodnici i porodice. „Tragedija!“ reče Ton Tadeo, sa vidljivom merom iskrenosti. „Zbog svog državljanstva, nudim da smesta odem.“ „Zašto?“ upita Dom Paulo. „Ne odobravaš Haneganove postupke, je li tako?“ Naučnik je oklevao, zatim odmahnuo glavom. Osvrnuo se da se uveri da ih niko ne prisluškuje. „Iično, ja ih osuđujem. Ali javno…“ Slegnuo je ramenima. „Mora se misliti na kolegijum. Kad bi se radilo samo o mom vratu, onda bih…“ „Razumem.“ „Mogu li u poverenju izraziti jedno mišljenje?“ „Svakako.“ „Onda bi trebalo da neko upozori Novi Rim da ne preti uprazno. Hanegan bi lako mogao da raspne nekoliko desetina Markusa Apola.“ „Onda će novi mučenici dostići Nebo; Novi Rim ne preti uprazno.“ Ton je uzdahnuo. „Pretpostavio sam da ćete na to gledati tako, ali obnavljam svoju ponudu da odem.“ „Nonsens. Koje god da si nacionalnosti, tvoja opšta ljudskost čini da si dobrodošao.“ Ali pukotina se pojavila. Naučnik se posle toga držao svog društva, retko razgovarajući sa kaluđerima. Njegov odnos prema Bratu Kornhoeru postade primetno formalan, iako je taj pronalazač provodio svakog dana po sat ili dva servisirajući i pregledajući dinamo i lampu i informišući se o napretku Tonovog posla, koji je sad obavljan neuobičajeno žurno. Oficiri su se retko upuštali u kretanje izvan konaka. U regionu se osetiše nagoveštaji egzodusa. Uznemiravajuće glasine su stizale iz Ravnica. U selu Senlaj Bovic, ljudi počeše da pronalaze razloge za iznenadan polazak u hodočašća ili u posete drugim zemljama. Čak su i prosjaci i lutalice napuštali grad. Kao i uvek, trgovci i zanatlije su se našli pred neprijatnim izborom da ili prepuste svoju imovinu provalnicima i pljačkašima, ili ostanu uz nju i

posmatraju kako je neko otima. Komitet građana na čelu sa gradonačelnikom sela posetio je manastir i zatražio sklonište za građane u slučaju invazije. „Moja poslednja ponuda“, reče iguman posle nekoliko sati raspravljanja, „jeste sledeća: primičemo sve žene, decu, invalide, i starce, bez izuzetka. Ali što se tiče muškaraca sposobnih da nose oružje, razmotrićemo svakog pojedinačno, a neke ćemo možda odbiti.“ ,Zašto?“ navaljivao je gradonačelnik. „To bi trebalo da bude očigledno, čak i tebi!“ reče Dom Paulo oštro. „Možemo i mi biti napadnuti, ali ako ne budemo napadnuti direktno, nećemo se mešati. Neću dozvoliti da iko upotrebi ovo mesto kao garnizon iz koga bi pokretao protivnapade, ako jedini napad bude na samo selo. Zato ćemo kad se radi o muškarcima sposobnim da nose oružje morati da insistiramo da polože zakletvu - da će pod našom komandom braniti manastir. A mi ćemo od slučaja do slučaja odlučivati da li se u zakletvu možemo pouzdati ili ne.“ „To nije fer!“ zavijao je jedan član komiteta. „Vi ćete diskriminisati…“ „Samo protiv onih kojima ne možemo verovati. Šta je? Da li ste se nadali da ćete ovde stacionirati rezervne snage? E, to neće biti dopušteno. Nećete imati bazu ni za koji deo gradske milicije ovde. To je konačno.“ Pod tim okolnostima, komitet nije mogao odbiti ma kakvu ponuđenu pomoć. Dalje rasprave nije bilo. Dom Paulo je nameravao da primi sve i svakoga, kad nastupi čas, ali da zasad suzbije one planove sela koji bi upleli manastir u vojne stvari. Kasnije će doći oficiri iz Denvera sa sličnim zahtevima; oni će biti manje zainteresovani za spasavanje ljudskih života, a više za spasavanje svog političkog režima. Nameravao je i njima da da sličan odgovor. Manastir je podignut kao tvrđava vere i znanja, i on je rešio da ga takvim i sačuva. Pustinjom povrveše lutalice sa istoka. Trgovci, traperi, goniči stoke, krećući se ka zapadu donosili su vesti iz Ravnica. Stočna kuga je masovno kosila krda nomada; činilo se da neposredno predstoji glad. Posle pada laredanske dinastije, laredanska vojna sila je pocepana pobunom. Neki su se vraćali u svoju domovinu kao što im je naređeno, ali drugi su se sumorno zakleli da će marširati na Teksarkanu i da neće stati dok ne skinu glavu Haneganu Drugom ili ne poginu to pokušavajući. Tako oslabljeni rascepom, Laredanci su sve više stradali od kratkotrajnih napada ratnika Pobesnelog Medveda koji su bili željni da se osvete onima koji su doneli stočnu kugu. Šuškalo se da je Hanegan velikodušno ponudio da prihvati narod Pobesnelog Medveda kao svoje zavisne štićenike, pod uslovom da se zakunu na vernost „civilizovanom“ zakonu, prime u svoje savete njegove službenike, i prime hrišćanstvo. „Podvrgni se ili umri od gladi“ bila je dilema koju su Hanegan i sudbina nametnuli stočarskim plemenima. Mnogi će se opredeliti za smrt, radije nego da se svrstaju uz jednu poljoprivredno-trgovačku državu. Pričalo se da Hongan Os urliče svoj prkos prema jugu, prema istoku i prema nebu; ovo poslednje je ostvarivao tako što je spaljivao po jednog šamana dnevno da bi kaznio plemenske bogove što su ga izdali. Pretio je da će postati hrišćanin ukoliko će mu hrišćanski bogovi pomoći da pokolje svoje neprijatelje. Tokom jedne kratkotrajne posete grupe pastira, Poeta je nestao iz manastira. Ton Tadeo je prvi primetio da pesnika nema u konaku, i prvi koji je pitao gde je taj lutajući versifikator. Dom Paulovo lice se zboralo od iznenađenja. „Jesi li siguran da je otišao?“ upita. „On često provede po koji dan u selu, ili se popne na mesu da se raspravlja sa Bendžaminom.“

„Njegove stvari nisu tu“, reče Ton. „U njegovoj sobi nema ničeg.“ Iguman je iskrivio usta. „Rđav je to znak kad Poeta ode. Uzgred rečeno, ako je stvarno nestao, ja bih ti savetovao da odmah načiniš inventar tvoje imovine.“ Ton se zamislio. „Znači moje čizme su…“ „Nesumnjivo.“ „Stavio sam ih napolje da budu izglancane. Nisu mi vraćene. Tog istog dana pokušao je da mi razvali vrata.“ „Da razvali - ko, Poeta?“ Ton Tadeo se kikotao. „Bojim se da smo se sa njim malo šalili. Kod mene je njegovo stakleno oko. Pamtite onu noć kad ga je ostavio na stolu u trpezariji?“ „Da.“ „Ja sam ga uzeo.“ Ton je otvorio svoju kesu, jedan trenutak pipao po njoj, a onda položio Poetino oko na igumanov radni sto. „Znao je da je kod mene, ali ja sam to stalno poricao. Ali smo se još od tad zabavljali s njim, čak smo pusti li glasine da je to ustvari ono davno izgubljeno oko Bejringovog idola i da treba da bude vraćeno muzeju. Posle nekog vremena sasvim se izbezumio. Naravno da sam nameravao da ga vratim pre nego što pođemo kući. Smatrate li da će se on posle našeg odlaska vratiti?“ „Sumnjam“, reče iguman, bacajući pogled ka oku i stresajući se malo. „Ali čuvaću ga za njega, ako ti se tako sviđa, lako je podjednako verovatno da će se pojaviti u Teksarkani i tamo ga tražiti. On tvrdi da je to oko moćan talisman.“ „Na koji način moćan?“ Dom Paulo se nasmešio. „Kaže da mnogo bolje vidi kad ga nosi.“„ „Kakva glupost!“ Ton zastade; očigledno uvek spreman da ma kojoj pomisli, pa i najčudnijoj, pokloni bar jedan trenutak razmatranja, dodao je: „Nije li to glupost - osim ako popunjavanje prazne očne duplje na neki način utiče na mišiće obe očne duplje? Da li to tvrdi?“ „Samo se kune da bez njega ne vidi podjednako dobro. Tvrdi da mu je ono potrebno radi percipiranja ‘pravih značenja’ iako mu ono, kad ga nosi, izaziva zaslepljujuću glavobolju. Ali čovek nikad ne zna da li Poeta kazuje fakte, fantazije, ili alegorije. Ako je fantazija dovoljno pametna, sumnjam da bi Poeta priznao razliku između fantazije i fakta.“ Ton se tajanstveno nasmešio. “Pre neki dan je ispred mojih vrata vikao da je ono meni potrebnije nego njemu. To kao da nagoveštava da je po njegovom mišljenju to oko moćan fetiš - koristan svakome. Pitam se zašto.“ „Rekao je da je oko tebi potrebno? O-ho!“ „Sta vas razveseljuje?“ „Izvinjavam se. Verovatno je time hteo da uvredi. Bolje da ne pokušavam da objasnim Poetine uvrede, jer moglo bi izgledati da saučestvujem u njima.“ „Ništa to ne mari. Radoznao sam.“ Iguman je bacio pogled na lik Svetog Lajbovica u uglu sobe. „Poeta je koristio to oko kao večitu šalu“, objasnio je. „Kad je želeo da donese neku odluku, ili da o nečemu razmisli, ili da vodi debatu o nečemu, stavljao je stakleno oko u duplju. Opet bi ga izvadio čim bi video nešto što mu se ne sviđa, ili kad se pretvarao da nešto previđa, ili kad je želeo da se pravi glup. Kad ga je nosio, držanje mu se menjalo. Braća su ga počela nazivati ‘Poetinom savešću’ a on je tu šalu prihvatio. Držao je mala predavanja i demonstrirao prednosti uklonive savesti. Pretvarao bi se da ga je obuzela neka frenetična prinuda - obično nešto trivijalno - na primer prinuda usmerena na flašu vina. Noseći to oko, on bi milovao flašu vina, oblizivao se, stenjao i ječao, onda trgao ruke sa nje. Konačno bi ga prinuda opet obuzela. Zgrabio bi flašu, nasuo u vrč možda jedan naprstak vrna, onda bi zurio u njega jedan sekund. Ali onda bi savest prešla u protivnapad, i on

bi bacio vrč na drugi kraj sobe. Uskoro bi opet dobacivao raskalašne pogleda flaši, počinjao da ječi i balavi, ali ipak se boreći protiv prinude…“ Iguman se kikotao. „… Užasno za gledanje. Konačno, kad bi se umorio, iščupao bi to svoje stakleno oko. Čim bi oko bilo napolju, opuštao bi se iznenadno. Prinuda mu više nije bila prinudna. Hladan i arogantan, tada, on bi uzeo flašu, pogledao unaokolo i nasmejao se. ‘Ipak ću to učiniti’, rekao bi. I onda, dok bi svi očekivali da će piti vino, on bi nabacio svetački osmeh i sipao celu flašu sebi na glavu. Prednosti uklonive savesti, vidiš.“ „Znači on misli da mi je ona potrebnija nego njemu.“ Dom Paulo je slegnuo ramenima. „On je samo Poeta-bećar!” Naučnik je huknuo razonođeno. Ćuškao je prstom staklasti sferoid, kotrljao ga palcem po stolu. Iznenada se nasmejao. „To mi se prilično dopalo. Mislim da znam kome je ovo potrebnije nego Poeti. Možda ću ga ipak posle svega zadržati.“ Uzeo je oko, bacio ga uvis, uhvatio, i neodlučno pogledao igumana. Paulo je samo ponovio sleganje ramenima. Ton Tadeo je opet ubacio oko u svoju kesu za novac. „Dobiće ga ako ikad dođe da ga zatraži. Ali, uzgred rečeno, hteo sam da vam kažem: moj je posao ovde skoro gotov. Odlazimo kroz nekoliko dana.“ „Zar te ne zabrinjavaju borbe u Ravnicama?“ Ton Tadeo jć namršteno gledao u zid. „Ulogorićemo se na jednoj mesi, oko nedelju dana jahanja na istok odavde. Jedna grupa, ovaj… Naša pratnja će se tamo sastati sa nama.“ „Iskreno se nadam“, reče iguman, uživajući u učtivom iskazivanju žestoke ironije, „da vaša grupa pratilaca nije izvršila reverziju svog političkog opredeljenja od kad ste sklopili vaš sporazum. U poslednje vreme sve je teže razlikovati saveznike od neprijatelja.“ Ton je pocrveneo. „Mislite, naročito ako stižu iz Teksarkane?“ „Nisam to rekao.“ „Budimo otvoreni jedan s drugim, Oče. Ne mogu se boriti protiv vladara koji mi omogućuje rad bez obzira šta mislim o njegovim političkim principima i postupcima. Dajem utisak, površinski, da ga podržavam, ili bar da ga ne primećujem - i to činim za dobro kolegijuma. Ako on proširi svoje teritorije, kolegijum može od toga i nehotice imati koristi. Ako kolegijum prosperira, čovečanstvo će od našeg rada imati koristi.“ „Imaće, možda, oni koji prežive.“ „Tačno - ali to je uvek u svakom slučaju tačno.“ „Nije, nije - pre dvanaest vekova čak ni oni koji su preživeli nisu imali koristi. Moramo li opet tim putem?“ Ton Tadeo je slegnuo ramenima. „Šta ja tu mogu?“ upita zlovoljno. „Hanegan je vladar, ne ja.“ „Ali ti obećavaš da ćeš početi ponovno uspostavljanje vlasti Čoveka nad Prirodom. A ko će kontrolisati upotrebu te vlasti? Ko će tu vlast upotrebiti? Kako ćeš tog nekog zauzdati? Još uvek je moguće donositi odluke te vrste. Samo, ako ih tj i tvoja grupa ne donesete sada, neko drugi će ih uskoro doneti umesto vas. Čovečanstvo će imati koristi, kažeš. Ko će dopustiti da tako bude? Vladar koji se potpisuje slovom ‘iks’? Ili stvarno veruješ da će vaš kolegijum moći da se održi iznad njegovih ambicija, kad on bude počeo da uviđa da ste mu korisni?“ Dom Paulo nije očekivao da ga ubedi. Ipak, sa tugom je primetio da ga Ton sluša sa tromim strpljenjem čoveka koji se dosađuje jer sluša argumente koje je odavno, na način po svom mišljenju zadovoljavajući, opovrgao. „Ono što vi zapravo predlažete“, reče naučnik, „jeste da još malo pričekamo. Da raspustimo kolegijum, ili ga preselimo u pustinju, i da nekako - bez svog sopstvenog zlata i srebra - oživimo jednu eksperimentalnu i teorijsku nauku nekim sporim, teškim načinom, i nikome to ne kažemo. Da sačuvamo sve to za dan kad Čovek bude dobar i čist i svetački raspoložen i mudar.“

„Nisam mislio to da…“ „Niste mislili to da kažete, ali je to ono što vaše kazivanje znači. Sačuvajmo nauku u manastiru, nemojmo pokušati da je primenimo, nemojmo pokušavati da ma šta učinimo u tom pravcu dok ljudi ne budu kao sveci. To ne može tako ići. Vi to u ovom manastiru radite već generacijama.“ „Ništa nismo krili.“ „Niste krili; ali ste tako tiho sedeli na tome, da niko nije znao da ovde znanja ima, a sem toga ništa niste sa njim činili.“ Kratkotrajni gnev je planuo u očima starog sveštenika. „Mislim da je vreme da se upoznaš sa našim osnivačem“, zareža, pokazujući prstom ka drvenoj skulpturi u uglu. „Bio je naučnik kao i ti, pre nego što je svet poludeo a on pobegao u sklonište. Zanovao je ovaj Red da bi spasao šta se spasti moglo od zabeležaka prošle civilizacije. ‘Spasti’ od čega, i za koga? Pogledaj na čemu on stoji - vidiš šta je potpala za lomaču? Vidiš knjige? Eto kako je malo svet želeo tvoju nauku tada, i vekovima potom. I tako je on umro za nas. Kad su ga polivali gorivnim uljem, kažu da ih je zamolio za jednu čašu. Mislili su da on ne shvata i da misli da je to voda, pa su se smejali i dali mu jednu čašu. On je tu čašu blagoslovio - neki kažu da se tad gorivno ulje pretvorilo u vino - i rekao: ‘Hic est enim calix Sanguinis Mei’, i popio, a onda su ga obesili i zapalili. Da ti pročitam listu naših mučenika? Da ti imenujem sve bitke koje smo vodili da bi ove spise očuvali netaknutim? Sve kaluđere koji su u kopirnici oslepeli? Za tvoju korist! I ti kažeš da ništa nismo učinili, da smo tišinom sakrili znanje.“ „Niste namerno“, reče naučnik, „ali efekat je bio takav - a delovali ste iz istih onih motiva za koje implicirate da bi trebalo da budu i moji. Ako pokušate da čuvate znanje po strani sve dok svet ne postane mudar, Oče, onda ga svet nikad neće dobiti.“ „Vidim da je nesporazum bazične prirode!“ reče iguman nabusito. „Služiti prvo Bogu, ili služiti prvo Haneganu - to je izbor pred tobom.“ „Onda nemam mnogo izbora“, odgovori Ton. „Da li biste hteli da radim za Crkvu?“ Podsmeh u njegovom glasu se osećao nepogrešivo.

22 Bio je četvrtak u Oktavi Svih Svetih. Pripremajući se za odlazak. Ton i njegova družina su u podrumu sređivali svoje beleške i zapise. On je privukao malu monašku publiku; prijateljsko raspoloženje je jačalo što se više primicao čas odlaska. Iznad glave je lučna svetiljka i dalje praskala i drečavo sijala, ispunjavajući drevnu biblioteku plavo-belom oštrinom, dok je ekipa iskušenika umorno gurala ručnu okretaljku dinama. Neiskustvo iskušenika koji je sad sedeo na merdevinama i podešavao dužinu luka dovodilo je do neželjenog treperenja i menjanja svetla;taj je zamenio ranijeg operatora, onog veštog, koji je sada ležao u bolesničkim prostorijama sa mokrim zavojima preko očiju. Na pitanja o svome radu Ton Tadeo je odgovarao sa manje suzdržavanja nego obično, jer ga očito više nisu brinule kontroverzne teme poput refrakcijske osobine svetlosti ili ambicija Tona Esera Sona. „E, dakle, ako ova hipoteza nije besmislena“, govorio je, „onda mora biti moguće na neki način je potvrditi opservacijom. Hipotezu sam postavio uz pomoć nekih novih - ili, tačnije, vrlo starih matematičkih formi sugerisanih našim proučavanjem vaših Memorabilija. Čini se da ova hipoteza nudi jednostavnije objašnjenje optičkih fenomena, ali, iskreno, u prvi mah nisam mogao da smislim kako bih je testirao. Tu je pomogao vaš Brat Kornhoer.“ Sa osmehom je klimnuo glavom prema pronalazaču i pokazao skicu predloženog test-aparata. „Šta je to?“ upitao je neko posle kraćeg intervala zbunjenosti. „Pa - ovo je naslaga staklenih ploča. Zrak sunčane svetlosti koji u tu naslagu udara pod ovim uglom biće delom reflektovan a delom propušten. Reflektovani deo će biti polarizovan. Sad podesimo naslagu tako da reflektovani zrak prolazi kroz ovo, što je ideja Brata Kornhoera, i pustimo da zrak padne na ovu, drugu naslagu staklenih ploča. Ta druga je nameštena tačno pod pravim uglom tako da će reflektovati polarizovani zrak skoro sasvim, a skoro ništa od njega neće propustiti. Gledajući kroz staklo, jedva ćemo ikakvo svetio videti. Sve je ovo pokušano. Ali sada, ako je moja hipoteza tačna, zatvaranje ovog prekidača na namotaju za stvaranje polja, delu - Brata Kornhoera, trebalo bi da izazove iznenadno jačanje propuštene svetlosti. Ako ne izazove…“ slegnuo je ramenima, „… onda hipotezu bacamo napolje.“ „Mogli biste umesto toga da izbacite namotaj napolje“, sugerisao je Brat Kornhoer skromno. „Nisam siguran da će proizvesti dovoljno jako , polje.“ „Ja jesam. Postoji kod tebe neki poseban instinkt za te stvari. Meni je mnogo lakše da razvijem neku apstraktnu teoriju nego da konstruišem neko praktično sredstvo, pomoću koje bih je testirao. Ali ti imaš pažnje vredan talenat da sve sagledaš u terminima zavrtanja, žica i sočiva, dok ja još razmišljam u apstraktnim simbolima.“ „Ali te apstrakcije meni, na početku, nikad ne bi pale na pamet. Ton Tadeo.“ „Bili bismo mi dobra ekipa, Brate. Kamo sreće da nam se ti pridružiš u kolegijumu, bar na neko vreme. Misliš li da bi ti iguman dopustio odsustvo?“ „Ne bih se usudio da nagađam“, promrmlja pronalazač sa iznenadnom nelagodnošću. Ton Tadeo se okrete ostalima. „Čuo sam da se spominju ‘braća na odsustvu’. Zar nije istina da su neki članovi vaše zajednice privremeno zaposleni negde drugde?“

„Samo vrlo mali broj njih. Ton Tadeo“, reče jedan mladi sveštenik. „Nekada je Red davao činovnike, pisare i sekretare svetovnoj administraciji, i dvorovima, kraljevskim i crkvenim. Ali to je bilo u vremenima najvećih nevolja i najvećeg siromaštva ovde u manastiru. Bilo je dana kad su nas braća koja su radila na odsustvu spasla umiranja od gladi. Ali to više nije potrebno, i retko se čini. Naravno, imamo nekolicinu braće na studijama u Novom Rimu, ali…“ „E to je to!“ reče Ton sa iznenadnim oduševljenjem. „Stipendija na kolegijumu za tebe, Brate. Razgovarao sam sa tvojim igumanom, i…“ „Da?“ upita mladi sveštenik. „Pa, iako se o ponečemu ne slažemo, mogu da shvatim njegovu tačku gledišta. Pomišljao sam da bi jedna razmena studenata mogla da poboljša odnose. Bila bi uplaćena stipendija, dabome, i siguran sam da bi je vaš iguman mogao dobro upotrebiti.“ Brat Kornhoer naže glavu ustranu, ali ne reče ništa. „Ma hajde sad!“ nasmeja se naučnik. „Tebi ovaj poziv izgleda nije po volji, Brate?“ „Polaskan sam, naravno. Ali o takvim stvarima ne treba da odlučujem ja.“ „Pa, to shvatam, naravno. Ali ne bih ni sanjao da pitam tvog igumana ako se ta ideja tebi ne sviđa.“ Brat Kornhoer je oklevao. „Posvetio sam se Religiji“, reče najzad, „a to znači - život posvetiti molitvi. Mi smatramo da je i naš rad jedna vrsta molitve. A ovo…“ Pokazao je ka svom dinamu. „… meni dođe više kao igra. Međutim ako bi me Dom Paulo poslao…“ „Ti bi nerado pošao“, dovrši naučnik kiselo. „Siguran sam da bih mogao ubediti kolegijum da šalje tvom igumanu bar sto zlatnih hanegana godišnje dok si sa nama. Ja…“ Zastao je i pogledao uokolo, primećujući izraze na njihovim licima. „Pardon, jesam li rekao nešto rđavo?“ Na pola puta niz stepenište iguman zastade da osmotri grupu u podrumu. Nekoliko praznih lica se okrenulo ka njemu. Posle nekoliko sekundi Ton Tadeo je primetio igumanovo prisustvo i prijatno klimnuo glavom. „Upravo smo govorili o vama. Oče“, reče on. „Ako ste čuli, možda bi trebalo da objasnim…“ Dom Paulo odmahnu glavom. „Nije potrebno.“ „Ali ja bih rado razgovarao o…“ „Zar to ne može da čeka? Baš sad žurim.“ „Naravno“, reče naučnik. „Vratiću se brzo.“ Opet ode uz stepenice. U dvorištu ga je čekao Otac Golt. „Jesu li već čuli, Gos’daru?“ upita nastojnik sumorno. „Nisam pitao, ali sam siguran da nisu“, odvrati Dom Paulo. „Tamo dole se samo bave nekim zaludnim pričama. Nešto o tome da Brat Kornhoer pođe u Teksarkanu sa njima.“ „Onda nisu čuli, to je sigurno.“ „Da. Dakle, gde je on?“ „U konaku, Gos’daru. Lekar je sa njim. U delirijumu je.“ „Koliko braće zna da je on ovde?“ „Približno četvoro. Pevali smo None kad je ušao u dvorište.“ „Reci toj četvorici da ne govore nikome. Onda se pridruži našim gostima u podrumu. Samo budi prijatan, i ne dopusti im da saznaju.“ „Ali zar im ne treba reći pre nego što pođu, Gos’daru?“ „Svakako. Ali neka se prvo spreme. Ti znaš da ih ovo neće sprečiti da krenu kući. Zato, da bi neprijatnost bila što manja, čekaćemo do poslednjeg trenutka i onda im reći. Nego, imaš li to kod sebe?“ „Ne, ostavio sam ga sa njegovim hartijama u konaku.“ „Idem da ga vidim. A sad, upozori onu braću, pa se pridruži našim gostima.“ „Da, Dome.“ Iguman ode ka konaku. Kad je ulazio, Brat Farmaceut je upravo napuštao begunčevu sobu. „Hoće li preživeti. Brate?“ „Ne mogu znati, Gos’daru. Zlostavljanje, izgladnjavanje, izlaganje silama prirode, groznica - pa, ako je Božja volja…“ Slegnuo je ramenima. „Mogu li da govorim sa njim?“ „Siguran sam da to neće ništa izmeniti. Ali on ne priča razumno.“ Iguman je ušao u sobu i tiho

zatvorio vrata za sobom. „Brate Klarete?“ „Ne opet“, zavapi čovek na postelji. „Za ljubav Božju, ne opet rekao sam vam sve što znam. Izdao sam ga. A sad me prosto… ostavite.“ Dom Paulo sažaljivo pogleda dole, na sekretara pokojnog Markusa Apola. Bacio je pogled na pisareve šake. Tamo gde su nekad bili nokti, ostale su sad samo zagađene rane. Iguman se stresao i okrenuo malom stolu blizu kreveta. U maloj hrpi hartija i ličnih stvari začas je našao grubo štampani dokument koji je begunac sa sobom doneo sa istoka: HANEGAN GRADONAČELNIK, Milošću Božjom: Suveren Teksarkane, Imperator Lareda, Branitelj Vere, Doktor pravnih nauka. Poglavica nomadskih Kanova, i Vrhovni Vakero Ravnica, SVIM BISKUPIMA, SVEŠTENICIMA I PRELATIMA Crkve širom Našeg Kraljevstva kojim opravdano vladamo. Pozdravi i PAZITE DOBRO, jer ovo je ZAKON, kako videlicet piše: (1) Pošto je izvesni strani vladar, neki Benedikt XXII, Biskup Novog Rima, zamišljajući da uspostavi nad sveštenstvom ove nacije vlast koja nije po pravu njegova, usudio se da pokuša, prvo, da stavi Teksarkansku Crkvu pod kaznu interdikta, i drugo, kasnije da suspenduje tu kaznu, stvarajući tako veliku zabunu i duhovnu zanemarenost među svim vernima. Mi, jedini legitimni vladar nad Crkvom u ovoj kraljevini, delujući u saglasnosti sa koncilom biskupa i sveštenika, ovim proglašavamo Našem lojalnom narodu da je spomenuti vladar i biskup, Benedikt XXII, jeretik, kupac titule, ubica, sodomit i ateista, nedostojan ma kakvog priznanja od strane Svete Crkve u zemljama Naše kraljevine, imperije ili protektorata. Ko služi njemu, nama ne služi. (2) Neka bude znano, dakle, da su i dekret o interdiktu i dekret o njegovom suspendovanju ovim PONIŠTENI, ANULIRANI, PROGLAŠENI NEVAŽEĆIM I BESPREDMETNIM jer nikad i nisu imali nikakvu vrednost… Dom Paulo je samo ukratko pogledao ostatak teksta. Nije bilo potrebe da čita dalje. Gradonačelničko PAZITE DOBRO je zapovedilo da svi sveštenici u Teksarkani imaju dozvolu za rad; učinilo da upotreba Sakramenata od strane onih bez takve dozvole odsad bude zločin; i, odredilo da će polaganje zakletve na vernost vrhovnoj vlasti gradonačelničkoj biti neophodan uslov za priznavanje i dobijanje dozvole za rad. Bilo je potpisano ne samo Gradonačelnikovim krstom, nego i imenima nekolicine „biskupa“ čija su imena igumanu bila nepoznata. Odbacio je dokument na sto i seo pokraj kreveta. Begunčeve oči bile su otvorene, ali on je samo zurio u plafon i dahtao. „Brate Klarete?“ reče iguman upitno i blago. „Brate…“ U podrumu naučnikove oči zasvetleše hvalisavim oduševljenjem specijaliste koji zadire u polje rada nekog drugog specijaliste rešen da ispravi ogromno područje konfuzije. „Zapravo jesam!“ reče, odgovarajući na pitanje jednog iskušenika., Jesam pronašao ovde jedan izvor koji bi trebalo, čini mi se, da interesuje Ton Mahoa. Naravno, istoričar nisam, ali…“ „Ton Maho? Nije li to onaj koji, hm, pokušava da ispravi Genezis?“20 upita Otac Golt ironično. „Da, to je…“ Naučnik zaćuta, bacajući uplašeni pogled ka Goitu. „U redu je“ reče sveštenik sa smeškom. „Mnogi od nas imaju osećanje da je Genezis manje-više

alegorijsko delo. Šta ste otkrili?“ „Našli smo jedan predpotopski fragment koji nagoveštava, kako se meni čini, jednu veoma revolucionarnu koncepciju. Ako ja taj fragment dobro interpretiram, Čovek je stvoren tek pred samo uništenje poslednje civilizacije.“ „Šta-a-a? Onda odakle civilizacija?“ „Nisu je razvili ljudi. Izgradila ju je prethodna rasa, koja je izumrla u Diluvium lgnis-u.“ „Ali Sveto pismo je hiljadama godina starije od tog Diluvijuma!“ Ton Tadeo je značajno ćutao. „Vi predlažete misao“, reče Golt kome je odjednom bilo neprijatno, „da mi nismo potomci Adamovi? Nismo u rodu sa onim istorijskim čovečanstvom?“ „Čekaj! Nudim samo nagađanje da je ona rasa pre Potopa plamena, koja je sebe nazivala ljudskom, uspela da stvori život. Neposredno pre pada svoja civilizacije uspeli su da stvore pretke ovog današnjeg čovečanstva ‘po slici svojoj’ - kao rasu slugu.“ „Ali čak i ako potpuno odbacite Otkrovenje, to vam je potpuno nepotrebna komplikacija, prosto sa stanovišta zdravog razuma!“, bunio se Otac Golt. Iguman je dotle bio tiho sišao niz stepenice. Zastao je na donjem odmorištu i slušao ne verujući svojim ušima. „Moglo bi tako izgledati“, ubeđivao ga je Ton Tadeo, „dok ne razmisliš koliko bi stvari time bilo objašnjeno. Znaš za legende o Brisanju znanja, Simplifikaciji. One sve imaju više smisla, čini mi se, ako čovek posmatra Simplifikaciju kao pobunu jedne stvorene rase slugu protiv rase koja ju je stvorila, kao što ta fragmentarna referenca nagoveštava. Time bismo takođe objasnili zašto današnje čovečanstvo izgleda tako inferiorno u odnosu na drevno, zašto su naši preci zapali u varvarstvo kad su njihovi gospodari izumrli, zašto…“ 20 Genezis (Genesis) - knjiga o Postanju, o stvorenju sveta, religijski odgovor na kosmogonijsko pitanje. (Prim.prev.) „Bog neka se smiluje ovoj kući!“ povika Dom Paulo, hitajući krupnim koracima ka tom svodu. „Poštedi nas, Gospode - ne znamo šta smo učinili.“ „Trebalo je da znam“, promrmlja naučnik obraćajući se svetu uopšte. Stari sveštenik je nastupao ka svom gostu kao Nemeza.21 „Znači mi smo samo stvorovi stvorova, dakle. Gospodine Filozofe? Napravili nas bogovi manji od Boga, i zato je razumljivo da smo manje savršeni - iako to naravno nije naša krivica.“ „To je samo jedno nagađanje, ali njime bi se mnogo toga objasnilo“, reče Ton kruto, nevoljan da se povuče. „I razrešilo mnogo čega, zar ne? Onda je Čovekova pobuna protiv njegovih tvoraca nesumnjivo bila samo opravdani tiranicid22 protiv beskonačno zlih sinova Adamovih.“ „Nisam rekao…“ pokaži mi. Gospodine Filozofe, tu zapanjujuću referencu!“ Ton Tadeo je žurno prelistao svoje beleške. Svetio je neprestano žmirkalo zato što su se iskušenici koji su gurali okretaljku trudili da čuju. Naučnikova mala publika je bila u stanju šoka sve dok igumanov burni ulazak nije razbio tupu nelagodnost kod slušalaca. Kaluđeri su šaputali između sebe; neko se usudio da se nasmeje. „Evo“, objavi Ton Tadeo, dodajući nekoliko stranica beležaka Dom Paulu. Iguman je jedan tren besno zurio u njega, zatim počeo da čita. Tišina je bila neugodna. „Ovo si našao, pretpostavljam, u odeljku ‘Neklasifikovano’?“ upita

posle nekoliko sekundi. „Da, ali…“ Iguman nastavi sa čitanjem. „Pa, valjda bi trebalo da dovršim pakovanje“, promrmlja naučnik, nastavljajući sređivanje svojih hartija. Kaluđeri su se nemirno pomicali tamo—amo, kao da žele da se tiho odšunjaju. Kornhoer je stajao usamljen i sumorno razmišljao. Posle nekoliko minuta čitanja Dom Paulo, zadovoljivši se, naglo dodade beleške svom nastojniku. „Iege!“ zapovedio mu je nabusito. „Ali šta…?“ 21 Nameza (Namesis) - boginja osvete, simbol uništenja. (Prim.prev.) 22 Tiranicid, ubistvo tiranina. Postojale su teorije da svako ima puno pravo da ubije tiranina, tj. da je tiranicid opravdan. (Prim.prev.) „Fragment nekog komada ili dijaloga, čini se. Video sam ovo ranije. Nešto o nekim ljudima koji su stvorili sebi robove, veštačke ljude. A robovi se pobunili protiv svojih tvoraca. Da je Ton Tadeo pročitao De Inanibus Velečasnog Boedulusa, našao bi da je ovo klasifikovano kao ‘verovatno basna ili alegorija’. Ali bi možda Ton malo mario za ocenu Velečasnog Boedulusa, jer ocene može da izriče i sam.“ „Ali kakva vrsta…“ „Iege!“ Golt je uzeo beleške i povukao se ustranu. Paulo se opet okrenuo naučniku i progovorio učtivo, informativno, naglašeno: „’Prema slici Boga stvorio ih je: muško i žensko je stvorio.’ „ „Moje primedbe su bile samo nagađanja“, reče Ton Tadeo. „Sloboda da se nagađa potrebna je…“ „‘A Gospod Bog uze Čoveka i postavi ga u raj zadovoljstava, da ga ukrašava i čuva. I…’ „ „… radi napretka nauke. Ako vi hoćete da budemo sputani šlepom vernošću, nerazumnom dogmom, onda znači da želite…“ „’Bog mu zapovedi, govoreći: sa svakog drveta u raju ćeš jesti: ali sa drveta znanja o dobru i zlu…’ „ „… da svet ostane u istoj crnoj neukosti i praznoverici protiv koje kažete da se vaš red…“ „’… nećeš jesti. Jer ma kog dana ako sa tog drveta budeš jeo, umrećeš smrću užasnom.’ „ „… borio. Niti bismo ikad mogli savladati glad, zarazne bolesti, ili nakazna rođenja, niti učiniti svet iole boljim nego što je…“ „’l zmija reče ženi: Bog zna da onog dana kad sa njega budete jeli, oči će vam se otvoriti, i bićete kao Bogovi, znaćete dobro i zlo.’ „ „… već dvanaest vekova, ako svaki smer razmišljanja bude zaprečen i svaka nova misao osuđena…“ „Nikad nije bio nimalo bolji, nikad neće biti nimalo bolji. Biće samo bogatiji ili siromašniji, tužniji ali ne mudriji, sve do samog poslednjeg dana.“ Naučnik je bespomoćno slegnuo ramenima. „Vidite? Znao sam da ćete se uvrediti, ali rekli ste mi… Ma, koja korist? Vi imate svoje sagledavanje toga.“ „To ‘sagledavanje’ koje sam citirao, Gospodine Filozofe, nije bilo sagledavanje načina kako je svet stvoren, nego načina kako je nastupilo iskušenje koje je dovelo do Pada. Da li ti je to promaklo? ‘I zmija reče ženi…’ „ „Da, da, ali sloboda mišljenja je esencijalna…“ ‘

„Niko nije pokušao to da ti oduzme. Niti je iko uvređen. Ali zloupotrebiti intelekt iz razloga gordosti, taštine, ili bežanja od odgovornosti, to je voće sa istog tog drveta.“ „Vi dovodite u pitanje časnost mojih motiva?“ upita Ton smračujući se. „Ponekad dovodim u pitanje časnost svojih. Ni za šta te ne optužujem. Ali zapitaj se ovo: zašto te ispunjava oduševljenjem skok sa tako krhke odskočne daske na tako fantastičnu hipotezu? Zašto želiš da diskredituješ prošlost, čak da dehumanizuješ prošlu civilizaciju? Tako da ne bude potrebno da učiš na njihovim greškama? Može li se raditi o tome da ne možeš podneti da si samo ‘ponovo otkrivač’ nego moraš steći osećanje da si takođe i ‘stvaralac’?“ Ton prošišta jednu kletvu. „Ovi dokumenti treba da dospeju u ruke kompetentnih ljudi“, reče on besno. ‘Kakva je ovo ironija!“ Svetlost je zapucketala i ugasila se. Nije to bio kvar mehanizma. Iskušenici za okretaljkom su obustavili rad. „Donesite sveće“, progovori iguman. Donesoše sveće. „Silazi“, reče Dom Paulo iskušeniku na merdevinama. „I donesi tu stvar sa sobom. Brate Kornhoer? Brate Kom…“ „Upravo je ušao u magacin, Gos’daru.“ „Pa, zovi ga.“ Dom Paulo se opet okrenuo naučniku, dajući mu sada dokument nađen među ličnim stvarima Brata Klareta. „Čitaj, ako možeš videti samo pri svetlosti sveće. Gospodine Filozofe!“ „Gradonačelnički edikt?“ „Čitaj i raduj se tvojoj dragoj slobodi.“ Brat Kornhoer se opet ušunjao u prostoriju. Nosio je ono teško raspeće koje je svojevremeno sklonjeno sa vrha svoda da bi se oslobodilo mesto za novatorsku lampu. Dodao je krst Dom Paulu. „Kako si znao da ovo hoću?“ „Samo sam zaključio da je otprilike vreme za to, Gos’daru.“ Slegnuo je ramenima. Starac se popeo uz merdevine i vratio raspeće na mesto, okačinjući ga o gvozdenu kuku. U svetlosti sveća Hristovo telo je svetlucalo zlatom. Iguman se okrenuo i obratio se svojim kaluđerima. „Ko bude odsad čitao pod ovim svodom, neka čita ad Lumina Christi!“ Sišao je sa merdevina, a dotle je Ton Tadeo već trpao svoje poslednje hartije u veliki sanduk radi kasnijeg sortiranja. Sveštenika je osmotrio jednim opreznim pogledom, ali nije ništa rekao. „Pročitao si edikt?“ Naučnik klimnu glavom. „Ako želiš, mada to nije nimalo verovatno, politički azil ovde…“ Naučnik odmahnu glavom. „Mogu li te onda zamoliti da objasniš svoju primedbu o stavljanju naših dokumenata u kompetentne ruke?“ Ton Tadeo obori pogled. „Bilo je to rečeno u žestini trenutka, Oče. Povlačim je.“ „Ali ne prestaješ da misliš tako. Čitavo vreme si mislio tako.“ Ton to nije porekao. „Onda bi bilo uzaludno ponavljati moju molbu da se založiš za nas - kad tvoji oficiri kažu tvome rođaku kakav bi se fini garnizon mogao načiniti od ovog manastira. Ali za njegovo sopstveno dobro, reci mu da u prošlosti, kad se pojavljivala pretnja našim oltarima i Memorabilijama, naši preci nisu oklevali da se odupru mačem.“ Zastade. „Odlaziš li danas ili sutra?“ „Mislim da bi bolje bilo danas“, reče Ton Tadeo tiho. „Narediću da se spreme zalihe.“ Okrenuo se da ode, ali je zastao da blago doda: „Ali kad stigneš nazad, isporuči svojim kolegama jednu poruku.“ „Naravno. Da li ste je napisali?“ „Nisam. Samo reci da će ovde biti dobrodošao svako ko bude želeo da studira, iako je osvetljenje slabo. Naročito Ton Maho. Ili Ton Eser Šon sa svojih šest

sastojaka. Moraju ljudi neko vreme petljati sa greškama da bi ih odvojili od istina, rekao bih - samo je važno da ne zgrabe grešku gladno zato što ima prijatniji ukus. Takođe im reci, sine moj, da kad dođe vreme, a doći će sigurno, da pribežište zatreba ne samo sveštenicima nego i filozofima - reci im da su ovde naši zidovi debeli.“ Onda je klimanjem glave otpustio iskušenike, i teškim hodom se popeo uz stepenište da bi u svojoj radnoj sobi bio sam. Jer ona Furija je opet uvrtala njegovu utrobu; znao je da se tortura bliži. Nunc dimittis servum tuum, Dom ine…. Quia viderunt ocu li mei salu tare… Možda će ovog puta uvrnuti baš sasvim i osloboditi me, razmišljao je, obuzet gotovo nadom. Poželeo je da pozove Oca Golta i ispovedi mu se, ali je zaključio da je bolje sa time pričekati dok gosti ne odu. Opet se zagledao u edikt. Uskoro je njegove muke prekinulo kucanje na vratima. „Možeš li doći kasnije?“ „Bojim se da kasnije neću biti tu“, odgovori jedan prigušeni glas iz hodnika. „A, Ton Tadeo - pa, uđi.“ Ispravio se Dom Paulo; čvrsto je ovladao bolom, ne pokušavajući da ga ukloni, nego samo da ga kontroliše kao kakvog neposlušnog slugu. Naučnik je ušao i stavio na igumanov sto jedan svežanj hartija. „Mislio sam da ispravno postupanje zahteva da vam ovo ostavim“, reče. „A šta imamo ovde?“ „Skice vaših fortifikacija. One skice koje su oficiri pravili. Predlažem da ih odmah spalite.“ „Zašto si ovo učinio?“ prošaputa Dom Paulo. „Posle naše svađe dole…“ „Nemojte me pogrešno shvatiti“, prekide ga Ton Tadeo. „U svakom slučaju bih ih vratio - to je pitanje časti, da ne dopustim da oni vaše gostoprimstvo zloupotrebe za… ali nije bitno. Da sam vratio skice ranije, oficiri bi imali puno vremena i mogućnosti da nacrtaju novi komplet.“ Iguman polako ustade, pružajući naučniku ruku. Ton Tadeo je oklevao. „Ne obećavam da ću se zalagati za vas…“ „Znam.“ „… jer smatram da ono što ovde imate treba da bude svetu otvoreno.“ „Jeste, bilo je, i biće.“ Rukovali su se izveštačeno; Dom Paulo je znao da to nije simbol ma kakvog primirja, nego samo znak uzajamnog respekta između neprijatelja. Možda nikad i neće biti bolje od toga. Ali zašto se drama mora odigrati ponovo? Odgovor je bio blizu, na dohvatu ruke; i sad zmija šapuće: jer Bog zna da onog dana kad sa tog drveta budete jeli, oči će vam se otvoriti, i bićete kao bogovi. Stari Otac laži vešto je koristio poluistine: kako ćete to „znati“ dobro i zlo, ako ne probate po malo? Okusite i budite kao bogovi. Ali ljudima ni beskonačna moć, niti beskonačna mudrost, ne mogu doneti božansku visinu. Za to je potrebna i beskonačna ljubav. Dom Paulo je pozvao mlađeg sveštenika. Bližilo se vreme da ode. A uskoro će Nova godina. To je bila godina kad su nezapamćene kiše obasule pustinju, tako da je semenje odavno suvo sad naglo procvetalo. To je bila godina kad su nagoveštaji civilizacije stigli nomadima Ravnica, godina kad su čak i stanovnici Lareda počeli da mrmljaju da se možda sve ipak okončalo na najbolji način. Rim se nije slagao. Te je godine privremeni sporazum između država Teksarkane i Denvera ratifikovan i pogažen. To

je bila godina kad se Stari Jevrejin vratio svojim ranijim zanimanjima Lekara i Lutalice, godina kad su kaluđeri Albertinskog Reda Svetog Lajbovica sahranili jednog igumana i poklonili se novome. U budućnost se gledalo sa blistavim nadama. To je bila godina kad je sa istoka dojahao jedan kralj, da pokori i prisvoji zemlju. To je bila godina Čoveka.

23 Bejaše neprijatno vrelo pokraj sunčane staze koja je vodila rubom pošumljenih bregova; vrućina je pogoršala Poetinu žeđ. Posle dužeg vremena ošamućeno je digao glavu sa zemlje i pokušao da pogleda uokolo. Gužva je bila okončana; uglavnom je sve mirovalo, sem konjičkog oficira. Lešinari su, jedreći polako, upravo sletali. Tu je ležalo nekoliko mrtvih izbeglica, jedan mrtav konj, i pod njim, prignječen, konjički oficir u agoniji. Taj se povremeno pribirao i tiho jaukao. Jednom je jaukao dozivajući majku, drugi put dozivajući sveštenika. Ponekad je kroz jauke tražio da mu se dovede njegov konj. Njegovo je jaukanje uznemiravalo lešinare i ljutilo Poetu koji je ionako bio zlovoljan. Bio je to sada jedan veoma malodušan pesnik. Nikad nije očekivao da će svet postupati učtivo, kako dolikuje, ili uopšte razumno, i svet je retko kad postupao tako; često je Poetu hrabrila izdržljivost prostaštva i stupidnosti sveta. Ali nikad ranije nije svet pogodio Poetu kuršumom iz muskete u stomak. To ga nije ni najmanje ohrabrilo. Još gore, sad nije mogao okrivljavati stupidnost sveta, nego samo svoju sopstvenu. Sam Poeta je učinio grešku. Gledao je svoja posla i nikom nije smetao, a onda je primetio kako sa istoka prema bregu galopom dolazi grupa izbeglica, a za njom, goneći je na malom rastojanju, konjički odred. Da bi izbegao gužvu, sakrio se iza nekog žbunja koje je raslo na ivici strmine nadnete nad stazu: pravi vidikovac, mesto sa koga je mogao posmatrati čitav spektakl a ostati neprimećen. Nije to bila Poetina bitka. Nije ga ama baš nimalo zanimalo kakvi su politički i religijski ukusi begunaca i konjanika koji su ih gonili. Ako je bilo pisano da dođe do pokolja, sudbina nije mogla naći svedoka manje zainteresovanog od Poete. Otkud, onda, taj slepi impuls? Taj impuls ga je naterao da skoči sa strmine na oficira u sedlu i zgrabi nož koji je ovome bio o pojasu, a onda tri puta zarije taj nož u oficira. Onda su obojica pali na zemlju. Nije mogao da shvati zašto je to učinio. Ništa nije postignuto. Vojnici toga oficira su iz puške pogodili Poetu, pre nego što je stigao da skoči na noge. Pokolj izbeglica se nastavio. Onda svi konjanici odjahaše da gone druge begunce, a mrtve ostaviše. Čuo je krčanje svog stomaka. Uzaludnost, avaj, pokušaja da se svari puščana kugla. Najzad je zaključio da je ovo beskorisno delo učinio zbog onog što se zbilo sa tupom sabljom. Da je oficir tu ženu jednostavno posekao jednim čistim udarcem iz sedla i odjahao, Poeta bi ignorisao taj čin. Ali onako zasecati, zasecati, pa iznova, iznova… Nije hteo ponovo da misli o tome. O vodi je mislio. „O Bože… o Bože…“ žalio se oficir. „Idući put naoštri svoj kuhinjski pribor“, zašišta Poeta. Ali neće biti idućeg puta. Poeta se nije mogao setiti da se ikad plašio smrti, ali je podozrevao da Proviđenje kuje najgoru zaveru protiv njega u pogledu načina kako će on umreti kad nastupi vreme da ode. Očekivao je da će živ trunuti. Polako i uz ne baš prijatne mirise. Neka poetska intuicija ga je upozoravala da će umreti kao mehurava leprozna grudva, ispunjen kukavičkim pokajanjem ali suviše kriv da bi mu išta bilo oprošteno. Nikad nije očekivao nešto tako sirovo i konačno kao što je metak u stomak, i to još bez ikakve publike koja bi mogla slušati njegove samrtničke šale. Poslednje što su od njega čuli kad su ga

pogodili bilo je: „Uuuf!“ - njegov testament potomstvu. Uuuf! - eto, jedan memorabilijum za tebe, Najviši Gos’daru. „Oče? Oče?“ ječao je oficir. Posle nekog vremena Poeta je skupio snagu i opet pridigao glavu, žmirkanjem uklonio prljavštinu iz oka, i proučavao oficira nekoliko sekundi. Bio je siguran da je to onaj isti na kog je skočio, mada je tip sad imao kredno zelenu boju lica. To što je tako blejao dozivajući sveštenika zasmetalo je Poeti. Među beguncima je ležalo bar troje mrtvih sveštenika, a ipak oficir sad nije toliko povlačio razliku između različitih religijskih opredeljenja. Možda ću ja poslužiti, pomisli pesnik. Počeo je polako da se vuče ka konjaniku. Oficir je primetio njegovo približavanje i rukom potražio pištolj. Poeta zastade; nije očekivao da će ga ovaj prepoznati. Bio je spreman da se kotrlja u zakon. Pištolj se klatio u njegovom pravcu. Jedan trenutak ga je gledao kako vrlja tamo-amo, a onda odlučio da nastupa dalje. Oficir je povukao obarač. Hitac je promašio, i to za nekoliko metara; utoliko gore. Oficir se upravo trudio da ponovo napuni pištolj, kad mu ga je Poeta oduzeo. Činilo se da je oficir u delirijumu; uporno je pokušavao da se prekrsti. „Samo napred“, humnu Poeta nalazeći nož. „Blagoslovi me, Oče, jer zgrešio sam…“ „Ego te absolvo, sine“, reče Poeta i zari mu nož u grlo. Posle je našao oficirovu čuturicu i otpio malo. Voda je bila topla od Sunca, ali mu se činila izvrsnom. Ležao je; pod glavom mu je, umesto jastuka, bio oficirov konj; čekao je da senka brda prepuzi preko staze. Isuse, ala boli! Ovo poslednje neće biti lako objasniti, pomisli on; pogotovu sad kad nemam svoje oko. Ako uopšte ima šta da se objašnjava. Pogledao je mrtvog konjanika. „Vruće je kao u paklu tamo dole, a?“ prošaputao je promuklo. Konjanik nije bio baš sklon da daje informacije. Poeta je otpio još malo iz čuturice, pa još malo. Iznenada je nastupilo veoma bolno kretanje creva. Zbog toga je trenutak ili dva bio veoma nesrećan. Lešinari su kruto koračali, doterivali perje, gložili se oko ručka; još nije bio stajanjem razmekšan kako treba. Nekoliko dana su čekali dolazak vukova. Bilo je hrane u izobilju za sve. Konačno pojedoše Poetu. Kao i uvek, divlji crni nebeski strvinari su polagali jaja u određeno doba godine i sa ljubavlju hranili svoje mladunče. Leteli su visoko nad prerijama i planinama i ravnicama, tragajući za ispunjenjem onog dela sudbine života koji je po planu Prirode bio njihov. Njihovi su filozofi dokazivali samo primenom čistog razuma da je vrhovni Cathartes aura regnans stvorio svet specijalno za lešinare. Oni su ga zdravim apetitom obožavali mnogo vekova. A tada, posle generacija tame, nastupiše generacije svetlosti. I nazvaše tu godinu letom gospodnjim 3881. - godinom Njegovog mira, molili su se. Fiat voluntas tua

24 Opet su postojali svemirski brodovi u tom veku, a posadu su im sačinjavale kosmate neverovatnosti, dvonožne, kojima su pramenovi dlaka rasli, na anatomski neočekivanim mestima. Svađalačka je to sorta bila. Pripadali su rasi koja je bila sasvim sposobna da se sebi divi u ogledalu, a podjednako sposobna i da sebi prereže grlo pred oltarom nekog plemenskog boga, na primer boga Dnevnog Brijanja. Bila je to vrsta koja je sebe često smatrala kao, bazično, rasu božanski inspirisanih tvoraca alatki; ma koje inteligentno biće sa Arkturusa bi u sekundi uvidelo da je to, bazično, rasa strasnih držalaca govora posle ručka. Neizbežno je bilo, manifestovana je sudbina bila, osećali su oni (i to ne po prvi put) da takva rasa krene i pokori zvezde. Da ih osvoji i nekoliko puta, ako zatreba, i onda o tom osvojenju svakako da drži govore. Bilo je takođe neizbežno da takva rasa na novim svetovima podlegne starim bolestima, baš kao na Zemlji ranije, u litaniji života i specijalnoj liturgiji Čoveka: stihove da je Adam, uzvraća onaj ko je raspet na krst. Mi smo vekovi. Mi smo razbijači vilica i drmotresci, i uskoro ćemo diskutovati o amputaciji tvoje glave. Mi smo vaši raspevani đubretari. Gospodine i Gospođo, i mi ukorak marširamo iza vas, pevajući stihove koji se nekima čine čudnim. Jen dva tri čet’ri! Leva! Leval Dob-ru je že-nu i-ma-o, a-li je ni-je Leva! Leva! Leva! Desna! Leva! Wir, kao što kažu u staroj domovini, marschieren weiter wenn alles in Scherben falit. Imamo vaše eolite i vaše mezolite i vaše neolite. Imamo vaše Vavilone i vaše Pompeje, vaše Cezare i vaše hromirane (ojačane vitalnim sastojcima) proizvode. Imamo vaše krvave sablje i vaše Hirošime. Marširamo uprkos Paklu, jakako… Atrofija, entropija, i Proteus Vuigaris, provaljujemo bezobrazne fore o jednoj seoskoj devojci po imenu Eva i trgovačkom putniku zvanom Lucifer. Sahranjujemo vaše mrtve i njihove reputacije. Sahranjujemo vas. Mi smo vekovi. Rodi se, dakle, udahni vetar šištavo, ciči kad te hirurg pljesne, tragaj za muškošću, okusi malčice bogovanja, oseti bol, rodi, bori se još malo, podlegni: (Kad umirete, molimo izađite tiho na zadnji izlaz.) Generacija, regeneracija, opet, i opet, kao u nekom ritualu, sa okrvavljenom odećom i zderanim noktima, deca Merlina, jure za nečim što je zasvetlucalo. Deca, takođe, Evina, večno zidaju rajeve - i svaki put ih razritaju ludo gnevni jer, nekako, nije isto. (AAA! AAA! AAA! - neki idiot izvriskuje svoju bezumnu muku među ruševinama. Ali brzo! neka to potopi crkveni hor, pevajući Aleluja na devedeset decibela.) Čujmo dakle poslednji kantikulum Braće Reda Lajbovica, onako kako je pevan u stoleću koje je progutalo ime Lajbovic:

Napev: Lucifer pade. Hor: Kyrie eieison. N: Lucifer pade. H: Kyrie eieison. N: Lucifer pade. H: Kyrie eieison, eieison im as! LUCIFER JE PAO; šifra je to bila, elektronski je sevnula preko kontinenta, šaputana je u konferencijskim salama, cirkulisala je u krtim memorandumima na koje je bio udaren pečat SUPREME SECRETISSIMO, i predostrožno sakrivena od štampe. Te su se tri reči nadigle kao preteča plima iza brane službene tajnosti. Bilo je na brani nekoliko rupa, ali su ih neustrašivo zapušili birokratski Holandski dečaci 23 čiji su se kažiprsti silno naduli dok su dotični dečaci izbegavali verbalnu paljbu štampe. 23 Holandski dečak - pošto je deo Holandije niži od mora, potopio bi se kad bi se brane provalile; jedan holandski dečak je ušao u legendu tako što je prstom zapušio prvu pukotinu na brani i izdržao sve dok nije stigla pomoć. (Prim.prev.) PRVI REPORTER: Kako Vaše Lordovstvo komentariše izjavu Ser Riši Ton Berkera da je nivo radioaktivnosti na severozapadnoj obali udesetostručen? MINISTAR ODBRANE: Nisam čitao tu izjavu. PRVI REPORTER: Ako pretpostavimo da je to tačno, šta bi moglo biti uzrok takvom povećanju? MINISTAR ODBRANE: To pitanje traži da nagađam. Možda je Ser Riši otkrio bogatu naslagu uranijuma. Ne, brišite to. Nemam komentara. DRUGI REPORTER: Da li Vaše Lordovstvo smatra da je Ser Riši kompetentan i odgovoran naučnik? MINISTAR ODBRANE: Moje ministarstvo ga nikad nije zaposlilo. DRUGI REPORTER: To nije sadržajan odgovor. MINISTAR ODBRANE: Veoma je sadržajan. Pošto ga moje ministarstvo nikad nije zaposlilo, nemam načina da znam da li je kompetentan i odgovoran. Naučnik nisam. REPORTERKA: Da li je istina da se nedavno, negde sa one strane Pacifika, dogodila nuklearna eksplozija? MINISTAR ODBRANE: Kao što gospođa dobro zna, po važećem internacionalnom zakonu testiranje ma kakvih atomskih oružja je težak zločin i ratni čin. Mi ne ratujemo. Da li to odgovara na vaše pitanje? REPORTERKA: Ne, Vaše Lordovstvo, ne odgovara. Nisam pitala da li je izveden neki test. Pitala sam da li se dogodila eksplozija. MINISTAR ODBRANE: Mi takvu eksploziju nismo izazvali. A ako su oni izazvali takvu eksploziju, da li gospođa misli da bi oni o tome informisali ovu vladu? (Učtivi smeh) REPORTERKA: Time nije odgovoreno na moje… PRVI REPORTER: Vaše Lordovstvo, Delegat Džerulian je optužio Azijsku koaliciju da sklapa hidrogensko oružje u kosmosu; on takođe kaže da naše Izvršno veće zna za to, ali ništa ne preduzima. Da li je to tačno?

MINISTAR ODBRANE: Verujem da je tačno da je taj opozicionar izrekao neku takvu smešnu optužbu; da. PRVI REPORTER: Zašto je ta optužba smešna? Zato što oni ne proizvode projektile kosmosZemlja u kosmosu? Ili zato što mi u vezi sa tim nešto preduzimamo? MINISTAR ODBRANE: U oba slučaja je smešno. Hteo bih, međutim, da istaknem da je proizvodnja nuklearnog oružja ugovorom zabranjena još od vremena kad je ono iznova pronađeno. Zabranjena je svuda - bilo na Zemlji, bilo u svemiru. DRUGI REPORTER: Ali ne postoji ugovor koji bi zabranjivao orbitiranje fisionih materijala, zar ne? MINISTAR ODBRANE: Naravno da ne postoji. Sva vozila tipa kosmos-kosmos imaju nuklearni pogon. Njima se mora obezbediti gorivo. DRUGI REPORTER: A nema ni ugovora koji bi zabranjivao stavljanje u orbitu drugih materijala od kojih bi se nuklearno oružje moglo proizvesti? MINISTAR ODBRANE (razdraženo): Koliko je meni poznato,postojanje materije izvan naše atmosfere nije zabranjeno nijednim ugovorom niti skupštinskim propisom. Ubeđen sam da je vasiona puna stvari kao što su Mesec i asteroidi, a te stvari nisu od zelenog sira. REPORTERKA: Da li Vaše Lordovstvo sugeriše da bi se nuklearno oružje moglo proizvoditi bez sirovina sa Zemlje? MINISTAR ODBRANE: Nisam to sugerisao. Naravno da je to teorijski moguće. Hteo sam da kažem da nikakav ugovor niti zakon ne zabranjuju orbitiranje ma kojih sirovina - nego samo nuklearnog oružja. REPORTERKA: Ako je nedavno na Orijentu izvršeno probno ispaljivanje, šta je po vašem mišljenju verovatnije: podzemna eksplozija koja se probila do površine, ili projektil kosmos-Zemlja sa defektnom bojevom glavom? MINISTAR ODBRANE: Gospođo vaše pitanje sadrži toliku količinu nagađanja, da me vi prinuđujete da odgovorim: „Nema komentara“. REPORTERKA: Samo sam ponavljala stavove Ser Rišija i Delegata Džeruliana. MINISTAR ODBRANE: Oni su slobodni da iznose potpuno proizvoljna nagađanja. Ja nisam. DRUGI REPORTER: Rizikujući da izgleda kao da se šalim - šta misli Vaše Lordovstvo o vremenskim prilikama? MINISTAR ODBRANE: Prilična je vrućina u Teksarkani, zar ne? Čujem da na jugozapadu imaju neke poprilične prašne oluje. Moglo bi nešto od toga doći i do nas. REPORTERKA: Jeste li pristalica pokreta Materinstva, Lorde Radželi? MINISTAR ODBRANE: Oštro mu se protivim, gospođo. On vrši štetan uticaj na omladinu, posebno na mlade regrute. Naša bi Armija imala bolje vojnike da naši mladi borci nisu iskvareni delovanjem Materinstva. REPORTERKA: Možemo vas tako citirati? MINISTAR ODBRANE: Svakako, gospođo - ali samo kad mi budete pisali In Memoriam, ne ranije.

Kao i drugi igumani pre njega. Dom Džetrah Zerki po svojoj prirodi nije bio baš sklon kontemplaciji, iako je kao duhovni vladalac svoje zajednice bio datom zakletvom obavezan da podstiče razvoj izvesnih aspekata kontemplativnog života kod svog stada, i, kao kaluđer, da se trudi da kod sebe samoga izgrađuje naklonost ka kontemplaciji. Ni u ispunjavanju ta dva zadatka Dom Zerki se nije naročito dobro pokazao. Njegova priroda ga je nagonila, čak i kad je razmišljao, na akciju; njegov um je odbijao da sedi nepomično i meditira. U njemu je postojao neki nemir koji ga je doveo na vodeću poziciju u stadu; zahvaljujući tom nemiru bio je odvažniji vladar, ponekad čak i uspešniji, nego neki od njegovih prethodnika, ali isti taj nemir mogao bi lako postati mana, ili čak porok. Zerki je najčešće bio mutno svestan svoje sklonosti da u suočenju sa zmajevima koje ne može poseći postupa prenagljeno ili impulsivno. U ovom trenutku, međutim, ta svest nije bila mutna, nego veoma izoštrena. Delovala je retroaktivno, zbog zle sreće. Zmaj,je već ugrizao Svetog Đorđa. Taj zmaj je bio Katastrofalni Kompozer, a njegova zloćudna ogromnost, elektronska po svome sastavu, zapremila je nekoliko kubnih jedinica izdubljenog prostora u zidu i trećinu zapremine igumanovog radnog stola. Kao i obično, ta skalamerija je bila u kvaru. Pogrešno je stavljala veliko slovo, pogrešno koristila interpunkciju, i menjala je mesto recima. Pre nekoliko trenutaka počinila je električni lese majeste protiv tela suverenog igumana, koji je, pošto je pozvao majstora za opravku kompjutera i onda ga čekao tri dana, odlučio da svojeručno popravi tu odvratnu mašinu. Pod njegove radne sobe bio je posut otkucanim delovima probnih diktata. Među tim listićima jedan, tipičan, imao je na sebi sledeće informacije: pRoba proBa probAA? PRoba proBA? prokleTsTvo? zašto ova blesaVa velikA sLova+ ZaR sad^ zaglavi Da se i omeTe sve DoBre knji GOšvercere? paCovluk; možeš li to ovo Bolje na laTinskom++ saD preVoDi; nECCesse Est epistULam sacri coLLegio mlttendAm esse statim dictem? Šta nije u redu sa IDIotskom STVari+ Sedeo je Zerki na podu okružen takvim otpadom i pokušavao masažom da otkloni nehotične drhtaje iz svoje podlaktice koja je maločas elektrizirana dok je istraživala neke regione utrobe kompozera. Grčenje njegovih mišića podsećalo ga je na galvansko reagovanje odsečene žablje noge. Pošto je predostrožno isključio mašinu iz struje pre nego što se upustio u petljanje po njoj, mogao je samo pretpostaviti da je đavo koji je izmislio ovu spravu ugradio u nju i sredstva za električno uništavanje mušterija čak i kad struje nema. Dok je štipkao i potezao, tražeći labavu žicu, napao ga je visokonaponski filter - kondenzator koji je iskoristio svoju šansu da se isprazni u tlo kroz telo Velečasnog Oca Igumana kad je lakat Velečasnog Oca ovlašno dotakao šasiju. Ali Zerki nije mogao znati da li je postao žrtva zakona Prirode koji se odnosi na pune kondenzatore ili žrtve lukavo postavljene zamke smišljene da obeshrabri mušterije sklone petljanju po mašini. Tu pozu na podu zauzeo je bez svoje volje. Jedino što bi on mogao spomenuti kao dokaz svoje kompetentnosti za opravljanje polilingvističkih prevodnih mašina bio je jedan uspeh kojim se on ponosio, a koji se sastojao u tome što je svojevremeno izvadio jednog mrtvog miša iz elektronskih kola za smeštaj informacija i tako ispravio misterioznu tendenciju te mašine da piše slogove dvaput (sloslogogoveve dvadvaputput). Pošto ovog puta nije našao nikakve mrtve miševe, mogao je samo pipanjem da traži labave žice, i da se nada da mu je Nebo poslalo karizmu izlečitelja elektronike. Ali Nebo mu to očigledno nije poslalo.

„Brate Patriče!“ uzviknuo je u pravcu svoga sekretara, i digao se umorno na noge. „Hej, Brate Pate!“ povikao je opet. Uskoro se vrata otvoriše i njegov sekretar zagazi u prostoriju; osmotrivši otvorene zidne ormane sa njihovim zbunjujućim lavirintima kompjuterskih kola, zatim zatrpani pod, i najzad, obazrivo, izraz lica njegovog duhovnog vladaoca, taj reče: „Da li da opet pozovem servis za popravku. Oče Igumane?“ „Zašto se maltretirati?“ zagunđa Zerki. „Tri puta si ih zvao. Tri obećanja su dali. Čekasmo tri dana. Treba mi stenograf. Sada! Ako je moguće, hrišćanin. Ta stvar…“ - mahnuo je rukom nervozno ka Katastrofalnom Kompozeru - „… je prokleti nevernik, ako ne i gore. Otarasi se ovoga. Hoću da to bude izbačeno napolje.“ „Zar APLAK?“ „APLAK. Prodaj to nekom ateisti. Ne, bilo bi to nemilosrdno. Prodaj kao staro gvožđe. Ja sam sa time završio. Zašto je, za ime Neba, Iguman Bumus - pokoj duši njegovoj - uopšte kupio tu smešnu skalameriju?“ „Pa, Dome, kažu da je vaš prethodnik voleo mehanizme, a sem toga zgodno je moći pisati pisma na jezicima koje ne znamo.“ „Da li je? Misliš, bilo bi zgodno. Ta sprava - čuj, Brate, tvrde da ona misli. U početku nisam u to verovao. Misao implicira racionalnost a to implicira dušu. Može li suština ‘misleće mašine’ - stvorene ljudskim rukama - biti racionalna duša? Fuj! U prvi mah mi se to činilo kao skroz paganska ideja. Ali znaš šta?“ „Oče?“ „Ništa ne bi moglo biti toliko perverzno bez predumišljaja! Mora biti da ta stvar misli! Poznaje dobro i zlo, kažem ti, i bira ovo drugo. Prestani da se smejuljiš, a? Nije smešno. Ta pomisao čak nije paganska. Čovek je tu spravu napravio, ali nije napravio njen princip. Govore da i vegetativni princip znači dušu, zar ne? Biljna duša? I životinjska duša? Najzad racionalna ljudska duša, i time oni završavaju svoju listu inkarnacionih principa oživljavanja, pošto su anđeli bestelesni. Ali kako znamo da je ta lista sveobuhvatna? Biljno, životinjsko, racionalno - i šta još? Eto šta još, eto ga tamo. Ta stvar. Koja je pala. Izbacuj to odavde - ali prvo moram da pošaljem jedan radiogram u Rim.“ „Da donesem beležnicu, Velečasni Oče?“ „Govoriš aligenski?“ „Ne.“ „Ni ja, a Kardinal Hofštraf ne govori jugozapadnim.“ „Onda zašto ne latinski?“ „Koji latinski? Stari ili moderni? Nemam poverenja u svoj anglo-latinski, a i da imam, on verovatno ne bi imao poverenja u svoj.“ Namršteno je osmotrio masivnog robot-stenografa. Mrštio se i Brat Patrik, zatim je prišao ormanima i počeo da zaviruje u lavirint subminijaturnih elektronskih komponenti. „Nema miša“, obavestio ga je iguman. „A šta su sva ova mala dugmad?“ „ N e diraj!“ jeknuo je iguman Zerki kad je njegov sekretar počeo radoznalo da obrće jedan od nekoliko desetina gradiranih prekidača ispod šasije. Te kontrole bejahu uredno, pod pravim uglovima, raspoređene u unutrašnjosti kutije sa koje je iguman skinuo poklopac sa neodoljivim natpisom: PODEŠAVATI SAMO U FABRICI. „Nisi to pomakao, a?“ reče, prilazeći i stajući pokraj Patrika. „Pa možda sam ga malo mrdnuo, ali mislim da je sad u istom položaju kao i pre.“ Zerki mu pokaza upozorenje na poklopcu te kutije. „A“, reče Pat. Onda su obojica zurili. „Uglavnom je to interpunkcija, zar ne. Velečasni Oče?“ „Da, i zalutala velika slova, i nekoliko ispremeštanih reči.“ Potom su u tišini zbunjenosti osmatrali složena elektronska kola. „Da li si ikad čuo za Velečasnog Frensisa od Jutaha?“ zapita iguman najzad.

„Ne mogu se setiti tog imena“ Gos’daru. Zašto?“ „Samo sam se nadao da je on sad u mogućnosti da se moli za nas, mada ne verujem da je ikad kanonizovan. E, evo, da pokušamo da ovo ko-zna-šta navrnemo malo jače.“ „Brat Džošua je bio inženjer za nešto. Zaboravio sam za šta. Ali bio je u kosmosu. Tamo mora mnogo da se zna o kompjuterima.“ „Već sam ga zvao. On se boji da ovo dira. E, možda ovde treba…“ Patrik poče da se izmiče. „Ako ćete dopustiti, Gos’daru, morao bih da idem…“ Zerki podiže pogled ka svom pisaru koji se trzao. „O, vi koji ne verujete!“ reče, podešavajući još jedno SAMO U FABRICI. „Učinilo mi se da sam čuo nekoga napolju.” „Pre nego što petao triput zakukuriče - sem toga, ti si prvo dugme dirao, je l’ tako?“ Patrik je bio sav klonuo. „Ali poklopac je bio uklonjen, i…“ „Hine igitur effuge. Napolje, napolje, dok nisam došao do zaključka da je krivica tvoja.“ Opet sam, Zerki je utisnuo utikač u zidnu utikačku kutiju, seo za svoj radni sto, i onda, promrmljavši kratku molitvu Svetom Lajbovicu (koji je tokom poslednjih nekoliko vekova stekao širu popularnost kao svetac zaštitnik električara nego što je ikad imao kao osnivač Albertinskog Reda Svetog Lajbovica), okrenuo prekidač. Osluškivao je očekujući praskanje i šištanje, ali to je izostalo. Čuo je samo tiho škljocanje releja za čekanje i dobro znano predenje motora koji su hvatali punu brzinu. Onjušio je vazduh. Nije se moglo primetiti prisustvo dima niti ozona. Konačno je otvorio oči. Čak su i indikatori na kontrolnom panelu svetleli normalno. Ma da, SAMO U FABRICI, kako da ne! Nešto samopouzdaniji, uključio je format RADIOGRAM, proces BELEŽENJE DIKTATA, prevođenje ULAZ JUGOZAPADNI IZLAZ ALIGENSKI, uverio se da je prekidač za transkripciju na položaju „isključeno“, pritisnuo dugme mikrofona i počeo da diktira: „Prioritet - hitno: Njegovoj Najvelečasnijoj Eminenciji, Ser Eriku Kardinalu Hofštrafu, Dezigniranom Apostolskom Vikaru, Provizornom Namesniku Ekstraterestrijalnom, u Svetoj Propagandnoj Kongregaciji, Vatikan, Novi Rim… Najeminentniji Gospodaru: imajući u vidu nedavno obnavljanje svetskih napetosti, nagoveštaje nove svetske krize, pa i izveštaje o tajnoj trci u nuklearnom naoružavanju, bili bismo veoma počastvovani ako bi Vaša Eminencija smatrala da je predostrožno da nas posavetuje u pogledu sadašnjeg statusa izvesnih planova o kojima konačna odluka nije doneta. Imam referencu nateme naznačene u tekstu Motu proprio Pape Celestina Osmog, koga sa srećom pamtimo, datom tokom Gozbe Božanskog Nadnošenja nad Svetu Devicu, Anno Domini 3835, a koji počinje rečima…“ Zastao je da pogleda hartije na svom stolu. „… ‘Ab hac planeta nativitatis aliquos filios Ecclesiae usque ad planetas solium alienorum iam abisse et numquam redituros esse intelligimus! Referenca mi je takođe potvrdni dokument i zAnno Domini 3849, Quo peregrinatur grex, pastor secum, kojim je odobrena kupovina jednog ostrva i, ovaj, izvesnih vozila. Poslednje reference su Času belli nunc remoto, pokojnog Pape Pavla, Anno Domini 3856, i korespondencija koja je usledila između Svetog Oca i mog prethodnika, koja je kulminirala naređenjem da mi primimo zadatak da održavamo plan Quo peregrinatur u stanju, ovaj… zimskog sna, ali samo dok Vaša Eminencija to odobrava. Naše stanje spremnosti u pogledu Quo peregrinatur je održano, pa ako bi postalo poželjno da se plan sprovede, trebalo bi nam možda oko šest nedeIja pripreme…“ Dok je iguman diktirao. Katastrofalni Kompozer je samo beležio njegov glas i pretvarao ga u fonemski kod na traci. Iguman je, završivši izlaganje, prebacio selektor procesa na ANALIZIRATI i pritisnuo dugme označeno rečima PROCESOVANJE TEKSTA. Svetiljka koja je pokazivala

spremnost se ugasila. Mašina poče da procesuje. Zerki je koristio to vreme da proučava dokumente koji su bili pred njim. Odjeknuo je jedan udar u zvono. Opet se, jednim žmirkanjem upalila oznaka „spremnost“. Mašina je ćutala. Bacajući samo jedan nervozni pogled na kutiju PODEŠAVATI SAMO U FABRICI, iguman zatvori oči i pritisnu dugme PISANJE. Klaterti-čat-kleter-speter-pip popiti-kap-lup-tup dinge, klepetao je automat za pisanje, dajući tekst za koji se iguman nadao da će biti konačni tekst radiograma. Sa puno nade je osluškivao ritam udara slova. Ono početno klaterti-čat-kleter-speter-pip je zvučalo baš autoritativno. Pokušao je u tom kucanju da čuje ritmove aligenijskog jezika, pa je posle nekog vremena zaključio da zveketanje slova stvarno nekako vuče na aligenijski. Otvorio je oči. Na suprotnom kraju sobe robot-stenograf je energično radio svoj posao. Ustao je i otišao da gleda njegov rad. Katastrofalni Kompozer je savršeno uredno pisao aligenijski ekvivalent reči: „Hej, Brate Pate!“ Zgađen, isključio je mašinu. Sveti Lajbovice! Jesmo li se trudili radi ovoga? Nije stekao utisak da je ovo bolje od pažljivo zaoštrenog guščijeg pera i mastionice sa mastilom od duda. „Hej, Pate!“ Iz spoljašnje kancelarije odgovor nije stigao odmah, ali je posle nekoliko sekundi vrata otvorio jedan crvenobradi kaluđer; osmotrio je otvorene ormane, zasuti pod, i igumariov izraz lica, a onda našao dovoljno drskosti da se nasmeši. „U čemu je stvar, Magister meus? Zar vam se ne sviđa naša moderna tehnologija?“ „Ne baš naročito!“ odreza Zerki. „Hej, Pat!“ „Izašao je, Gos’daru.“ „Brate Džošua, možeš li ti ovu stvar popraviti, istinski?“ ..Istinski ne mogu.“ „Moram da pošaljem radiogram.“ „Baš šteta. Oče Igumane. Ni to ne mogu. Upravo su nam uzeli kristal i udarili katanac na baraku.“ „Ko?“ „Unutrašnja služba zonske odbrane. Naređeno je da svi privatni odašiljači obustave rad.“ Zerki je odlutao do svoje stolice i utonuo u nju. „Odbrambena uzbuna. Zašto?“ Džošua je slegnuo ramenima. „Priča se o nekom ultimatumu. To je sve što znam, izuzimajući ono što čujem sa merača radijacije.“ „I dalje u porastu?“ „I dalje u porastu.“ „Zovi Spokejna.“ Sredinom popodneva dođe prašni vetar. Preletao je mesu i varošicu Senlaj Bovic. Prelio se preko okolnog pejzaža, bučno se provukao kroz visoki kukuruz u navodnjenim poljima, otrgao mlazeve letećeg peska sa sterilnih uzvisina. Ječao je oko kamenih zidina prastarog manastira i oko alumunijumskih i staklenih zidova modernih dodataka manastiru. Prljavštinom zemlje zasuo je Sunce koje se sve jače crvenelo, poslao je prasne đavole koji su kovitlanjem hitali preko šestotračnog autoputa koji je razdvajao prastari deo manastira od modernih dodataka. Na pobočnom putu koji je na jednom mestu išao naporedo sa autoputem i zatim od manastira vodio kroz jedno stambeno predrgrađe u samu varošicu, jedan stari prosjak odeven u sargiju zastade da bi oslušnuo vetar. Vetar je sa juga donosio eksplozivne zvuke raketnih vežbi. Presretačke rakete tipa Zemlja-svemir su ispaljivane prema orbitalnim metama sa raketnog poligona, daleko preko pustinje. Oslonjen na svoj štap, starac je zurio u mutni crveni disk Sunca i mrmljao ili sebi ili Suncu: „Predznaci, predznaci…“

Jedna grupa deće se igrala u korovom obraslom dvorištu jedne straćare, sa druge strane pobočnog puta; igra se odvijala pod ćutljivim ali svevidećim nadzorom čvornovate crnkinje koja je na tremu pušila lulu punu korova i ponekad upućivala reč utehe ili prekora ovom ili onom rasplakanom igraču koji je kao žalilac dolazio pred bapski sud na tremu straćare. Ubrzo je jedno dete primetilo starog lutalicu koji je stajao s one strane druma, pa se začas nadigla graja: „Vid’ ga, vid’ ga! Stari Lazar! Tetka slušaj, to stari Lazar, onaj isti što g’ Bog Isus uzdig’o! Vid’ ga! Lazar! Lazar!“ Deca se skupiše u gomilu pokraj polomljene ograde. Stari lutalica ih je jedan momenat gledao zlovoljno, onda odlutao dalje duž druma. Jedan oblutak je udario u tlo ispred njegovih nogu, odbio se i odskakutao dalje. „Ej, Lazare…!“ „Teta gledaj, što Bog dig’o to i stoji! Vid’ ga! Eno! Još traži Bogu ko’i ga uzdigo. Tetka vidi…“ Još jedan kamičak zaskakuta za starcem, ali se on ne osvrte. Stara žena je pospano klimala glavom. Prašna oluja se zgusnula. Na suprotnoj strani autoputa, na vrhu jedne od novih aluminijumsko-staklenih zgrada, jedan je kaluđer na krovu uzimao uzorak vazduha. Za tu svrhu je koristio jednu usisnu napravu koja je proždirala prašnjavi vazduh i predavala filtrirani vetar ulaznom otvoru vazdušnog kompresora na spratu niže. Nije taj kaluđer više bio mladić, ali još nije postao ni sredovečan. Njegova kratka crvena brada kao da je imala neki električni naboj, jer za nju su prianjale trake i mrežice prašine; ponekad ju je razdraženo češao, a jednom je uvukao vilicu u usisni otvor mašine; posledice su bile takve da je promrmljao nešto na eksplozivan način, a onda se prekrstio. Motor kompresora se zakašljao, onda umro. Kaluđer je isključio usisni aparat, otkačio crevo za vazduh i odvukao mašinu preko krova do lifta, zatim u kabinu lifta. Po uglovima kabine ležali su nanosi prašine. Zatvorio je vrata i pritisnuo dugme za silazak. U laboratoriji, na najvišem spratu, bacio je pogled na merač na kompresoru - koji je pokazivao MAKS NORM - zatvorio vrata, skinuo mantiju, istresao prašinu iz nje, okačio je o klin, i prešao preko nje usisnim aparatom. Onda je prišao dubokom čeličnom umivaoniku na kraju laboratorijskog radnog stola, otvorio slavinu za hladnu vodu i pustio da se voda uzdigne do oznake 200 krčaga. Gurnuvši glavu u vodu, sprao je blato sa svoje brade i kose. Dejstvo je bilo prijatno ledeno. Dok je sa njega curilo i dok je pijuckao vodu, bacio je pogled ka vratima; činilo se da su izgledi mali da baš sad neko naiđe. Skinuo je gaće, popeo se u umivaonik i seo u njega sa drhtavim uzdahom. Naglo se otvoriše vrata. Uđe Sestra Helena sa poslužavnikom punim tek raspakovanih staklenih posuda. Trgnuvši se, kaluđer, u umivaoniku, skoči na noge. „Brate Džošua!“ ciknu sestra. Raspršte se pet-šest staklenih bokala po podu. Kaluđer sede sa takvim pljeskom da je voda poletela po sobi. Sestra Helena je kokodakala, pijuckala, cijukala, tresnula poslužavnik na radni sto i pobegla. Džošua iskoči iz sudopere i navuče mantiju ne trudeći se ni da se osuši ni da obuče gaće. Dok je stigao do vrata. Sestra Helena je već pobegla i iz hodnika - verovatno je već bila i izvan zgrade, i na pola puta do sestrinske kapele do koje je trebalo ići bočnom uličicom. Silno postiđen, požurio je da dovrši svoj posao. Izvadio je iz usisnog aparata sadržinu i stavio uzorak prašine u epruvetu. Odneo je epruvetu do

radnog stola, stavio na glavu par slušalica, uključio ih, i stavio epruvetu na određeno rastojanje od detekcionog elementa brojača radijacije; gledao je u svoj časovnik i slušao. Na kompresoru je postojao ugrađeni brojač. Pritisnuo je dugme sa oznakom RESET. Zakovitlani decimalni brojčanik se vratio na nulu i opet počeo brojanje. Jedan minut kasnije zaustavio ga je i zapisao na sopstvenoj nadlanici rezultat. Uglavnom je to bio običan vazduh, filtriran i komprimovan; ali postojala je i primesa nečeg drugog. , Zatvorio je, za to popodne, laboratoriju. Sišao je sprat niže, ušao u kancelariju, zapisao rezultat na zidni grafikon, onda seo za svoj sto i uključio videofon. Broj je birao samo osećajem prstiju; nije skidao pogled sa zidnog grafikona koji je mnogo govorio. Ekran je bljesnuo, telefon zapištao, slika se lepršavo fokusirala na naslon jedne prazne stolice za radnim stolom. Posle nekoliko sekundi jedan čovek je skliznuo u stolicu i zapiljio se u svoj ekran. „Iguman Zerki ovde“, progunđa iguman. „A, Brate Džošua. Baš sam hteo da te zovem. Da li si se kupao?“ „Jesam, Gos’daru Igumane.“ „Mogao bi bar da pocrveniš!“ „Pocrveneo sam.“ „Pa, na ekranu se to ne vidi. Čuj. Sa ove strane autoputa postoji ispred same naše kapije jedan natpis. Primetio si ga, naravno? Kaže, ‘Žene, čuvajte se. Ne ulazite da ne bi…’ i tako dalje. Primetio si ga?“ „Svakako, Gos’daru.“ „Kupaj se sa ove strane tog znaka.“ „Svakako.“ „Kazni sebe što si uvredio stidljivost te Sestre. Svestan sam da stidljivost na tvojoj strani uopšte i ne postoji. Čuj, pretpostavljam da čak nisi u stanju da prođeš pokraj rezervoara ada ne uskočiš, go kao novorođenče, radi kupanja.“ „Ko vam je to rekao, Gos’daru? Mislim - samo Sam bio malo ugazio…“ „A jellll? Ma, nije bitno. Zašto si me pozvao?“ „Želeli ste da pozovem Spokejna.“ „Dabome. Jesi li ga pozvao?“ „Jesam.“ Kaluđer je grickao parčence sasušene kože na uglu svojih usana ispucalih od vetra i čekao obuzet nelagodnošću. „Razgovarao sam sa Ocem Leoneom. I oni su to primetili.“ „Povećanu radioaktivnost?“ „To nije sve.“ Opet je oklevao. Nije mu prijalo da to izgovori. Kad jednu činjenicu saooštavaš, uvek ti se čini da joj time daješ puniju egzistenciju. „Dakle?“ „Ta radijacija je povezana sa onim seizmičkim potresom od pre nekoliko dana. Dolazi sa visinskim vetrovima iz tog pravca. Kad se sve uzme u obzir, stvar izgleda kao da su u pitanju radioaktivne padavine izazvane megatonskom eksplozijom na maloj visini.“ „Hjuu!“ uzdahnu Zerki pokrivajući oči šakom. „Iuciferum ruisse mihi dicis?“ „Da, Gos’daru, bojim se da je to bilo oružje.“ „Nije mogao biti neki industrijski udes?“ „Ne.“ „Ali da je rat u roku, znali bismo. Ilegalni test? Ali ne, ni to. Ako bi hteli jednu da isprobaju, mogli bi to da učine na drugoj strani Meseca, ili na Marsu, i da ne budu uhvaćeni.“ Džošua je klimnuo glavom. „Znači šta preostaje?“ nastavi iguman. „Demonstracija? Pretnja? Hitac upozorenja ispaljen preko pramca?“ „Ja drugog objašnjenja nemam.“ „To onda objašnjava ovu odbrambenu uzbunu. Ipak, na vestima nema ničeg osim glasina i odbijanja da se komentariše. A iz Azije stiže samo mrtva tišina.“ „Ali projektil je morao biti primećen sa nekog od osmatračkih satelita. Sem ako - ovo ne volim

da sugferišem, ali - sem ako neko nije pronašao način da ispali projektil iz kosmosa i pogodi Zemlju mimoilazeći satelite, i to tako da projektil ostane neprimećen sve dok se ne nađe na cilju.“ „Da li je to moguće?“ „Pričalo se nešto o tome, Oče Igumane.“ wOva vlada zna. Mora znati. Nekoliko vlada znaju. A ipak ništa ne čujemo. Štite nas od histerije! Zar to ne kažu tako? Manijaci! Svet je već pedeset godina naviknut na krizno stanje. Pedeset? Šta ja to pričam? Naviknut je na krizu od početka ali već pola veka - kriza je gotovo nepodnošljiva. A zašto:, za ljubav Božju? Šta je tu osnovni pokretač, gde je suština napetosti? U političkim filozofijama? Privredi? Pritisku populacije? Neusaglašenosti kultura i verovanja? Pitaj deset eksperata i dobićeš deset odgovora. Sad opet Lucifer. Da li ovaj rod pati od urođenog ludila. Brate? Ako se rađamo ludi, gde je tu nada za Raj? U samoj Veri? Ili nade nema? Bože mi oprosti, ne mislim tako. Slušaj, Džošua…“ „Gos’daru?“ „Čim zatvorrš dućan, dođi na ovu stranu… Onaj radiogram - morao sam da pošaljem Brata Pata u grad da se to prevede i pošalje na običan način, žicom. Hoću da budeš ovde kad odgovor stigne. Znaš li na šta se odnosi?“ Brat Džošua je odmahnuo glavom. „Quo peregrinatur grex.“ Kaluđer je polako izgubio boju. „Stupa na snagu, Gos’daru?“ „Samo pokušavam da utvrdim status tog plana. Nikom to ne spominji. Naravno, ti ćeš biti zahvaćen time. Dođi kod mene čim završiš.“ „Svakako.“ „Chris’tecum.“ „Cum spiri’tuo.“ Električno kolo je prekinuto, ekran izbledeo. U sobi bejaše toplo, ali Džošua zahvati drhtavica. Gledao je kroz prozor u prerani sumrak, mutan od prašine. Nije mogao videti dalje od ograde protiv oluje; ta ograda se protezala pokraj druma kojim je promicala procesija kamionskih farova koji su u prašinastoj zamućenosti stvarali putujuće oreole. Posle nekog vremena postao je svestan da neko stoji blizu kapije na mestu gde manastirski put izlazi na prilaz autoputu. Ta se figura mogla videti samo kao mutna silueta, i to samo naspram oreola farova koji su promicali. Džošua opet zadrhta. To je bila, nepogrešivo, silueta gospođe Greilz. Niko drugi ne bi bio tako prepoznatljiv pri tako slaboj vidljivosti; ono što je imala pod kapuljačom iznad levog ramena i način kako je glavu otklanjala u desnu stranu - to su bili elementi koji su njenu figuru činili jedinstvenom. Kaluđer je navukao zavese preko prozora i upalio svetio. Nije mu bio odvratan staričin deformitet; svet je već ravnodušno gledao takve genetske nezgode, takve obesne igre gena. Na Džošuinoj levoj ruci još je postojao majušni ožiljak na mestu gde mu je, dok je bio beba, uklonjen šesti prst. Ali u ovom momentu je više voleo da zaboravi nasleđe Diluvium lgnis-a, a gospođa Greilz je spadala među upadljivije naslednike baš tog potopa. Opipao je globus na svome stolu. Zavrteo ga je tako da su Pacifik i Istočna Azija prošli pored njega. Gde? Gde tačno? Brže je zavrteo globus, pljeskajući ga lako ali ponovljeno tako da se svet vrteo kao na točku za igru, sve brže i brže, dok se kontinenti i okeani ne pretvoriše u ujednačenu mrlju. Stavite svoje opklade. Gospodine i Gospođo: gde? Zakočio je globus naglo palcem. Banka: plaća Indija. Molim uzmite dobitak.

Gospođo. Slutnja je bila luda. Opet je zavrteo globus i to tako da su osovinska ležišta zvečala; „dani“ su proletali kao najkraći trenuci - i to okretanjem unazad, primeti on odjednom. Kad bi Majka Gea svoje piruete izvodila tako, Sunce i drugi prolazeći delovi pejzaža dizali bi se na zapadu i zalazili na istoku. I time obrnuli vreme? Reče imenjak mog imenjaka: Ne idi, o Sunce, prema Gabaonu, niti ti, o Meseče, prema dolini - fini trik, u ova vremena i koristan, i te kako. Vraćaj se nazad, o Sunce, et tu. Luna, recedite in orbitas reversas… Uporno je vrteo globus unazad, kao da se nadao da u tom simulakrumu Zemlje leži Hronos sposoban da odvije vreme. Trećina miliona obrtaja mogla bi odmotati dovoljno dana da vrate Zemljuu Diluvium Ignis. Bolje uzmi motor i vrti ovo dok se ne vrati na početak Čoveka. Opet je zaustavio globus palcem, i opet je slutnja bila luda. Ipak se zadržavao u kancelariji, pribojavao se vraćanja „kući“. Njegov je „dom“ bio blizu, s one strane autoputa, u avetinjski posednutim dvoranama tih drevnih zgrada u čijim su zidovima još postojali kamenovi dobijem od srušenog betona civilizacije koja je umrla pre osamnaest vekova. Prelaženje tog autoputa radi povratka u stari manastir bilo je kao prelaženje preko jednog eona. Ovde, u novim aluminijumskim i staklenim zgradama, on je tehničar za radnim stolom gde su događaji samo fenomeni koje treba posmatrati misleći samo na njihovo kako, ne dovodeći u pitanje njihovo zašto. Na ovoj strani autoputa pad Lucifera je samo zaključak izveden hladnom aritmetikom na osnovu kuckanja brojača radijacije i na osnovu jednog iznenadnog pomicanja pera seizmografa. Ali u starom manastiru on nije tehničar; tamo je Hristov kaluđer, knjigošvercer i memorizator zajednice Lajbovica. Tamo bi pitanje glasilo: „Zašto, Gospode, zašto?“ Ali pitanje je već postavljeno, a iguman je rekao „Dođi“. Džošua dohvati svoje umotano i uvezano ćebe i pođe da se odazove pozivu svog vladaoca. Da bi izbegao susret sa gospođom Greilz, krenuo je pešačkim podzemnim prolazom; nije sad bio trenutak za prijatan razgovor sa dvoglavom starom prodavačicom paradajza.

25 Brana tajnosti se provalila. Pobesnela plima je odnela nekolicinu neustrašivih holandskih dečaka; odnela ih je iz Teksarkane čak u njihove vile na njihovim imanjima, gde se od njih više nije mogla dobiti nikakva izjava. Drugi su ostali na svojim položajima i silno se trudili da zapuše nove rupe. Ali pad izvesnih izotopa kroz vazduh stvorio je univerzalnu parolu koja se izgovarala na uglovima ulica i izvikivala ogromnim naslovima: LUCIFER JE PAO. Opet se ministar odbrane, u besprekornoj uniformi, sa nezabrljanom šminkom, i neporemećenom smirenošću, suočio sa novinarskim bratstvom; ovog puta je konferencija za štampu televizijski prenošena celoj Hrišćanskoj koaliciji. REPORTERKA: Vaše Lordovstvo izgleda prilično smireno, ako uzmemo u obzir okolnosti. Dva kršenja internacionalnog zakona, dogodila su se nedavno, oba takva da se po ugovoru definišu kao ratni činovi. Zar Ministarstvo rata time nije baš ni najmanje zabrinuto? MINISTAR ODBRANE: Gospođo, kao što vam je veoma dobro poznato, mi ovde nemamo Ministarstvo rata; imamo Ministarstvo odbrane. A koliko je meni poznato, samo se jedan prekršaj dogodio. Da li biste hteli da me obavestite o drugom? REPORTERKA: Sa kojim niste upoznati - sa katastrofom kod Itu Vana, ili sa upozoravajućim hicem preko udaljenog dela Južnog Pacifika? MINISTAR ODBRANE: (iznenada strog): Gospoda sigurno ne želi da kaže ništa buntovno, ali to pitanje kao da pokazuje popustljivo razmatranje, ako ne i prihvatanje, totalno lažnih azijskih optužbi da je takozvana katastrofa kod Itu Vana posledica našeg isprobavanja oružja a ne njihovog! REPORTERKA: Ako sam buntovno govorila, pozivam vas da me bacite u zatvor. To je pitanje bilo zasnovano na jednom bliskoistočnom neutralističkom izveštaju koji kaže da se katastrofa kod Itu Vana dogodila zato što su Azijci ispod zemlje testirali oružje a eksplozija prodrla do površine. Taj isti izveštaj veli da je test kod Itu Vana odmah primećen sa naših satelita i da je na njega smesta odgovoreno upozoravajućim hicem kosmos—Zemlja koji je udario jugoistočno od Novog Zelanda. Ali sad kad ste vi to sugerisali, da ti je katastrofa kod Itu Vana takođe posledica naše probe? MINISTAR ODBRANE (prinuđuje sebe da bude strpljiv): Prihvatam da novinarstvo zahteva objektivnost. Ali nagovestiti da bi vlada Njegovog Visočanstva hotimice prekršila… REPORTERKA: Njegovo Visočanstvo je dečak od jedanaest godina, pa prema tome nazivati ovo njegovom vladom nije samo arhaizam nego i veoma nečastan - čak jeftin! - pokušaj da se odgovornost za totalno demantovanje pomakne sa vašeg sopstvenog… MODERATOR: Gospođo! Molim ostanite pri suzdržanom… MINISTAR ODBRANE: Ignorišite to, ignorišite to! Gospođo, imate moj puni demanti, ako morate na taj način ukazati poštovanje tim fantastičnim optužbama. Takozvana katastrofa kod Itu Vana nije bila rezultat ma kakvog našeg testiranja oružja. Nije mi poznato da se ma kakva druga nuklearna eksplozija dogodila u novije vreme. REPORTERKA: Hvala. MODERATOR: Verujem da je urednik lista „Teksarkanska zvezda-posmatrač“ pokušavao da dobije reč. UREDNIK: Hvala. Želeo bih. Vaše Lordovstvo, da pitam: šta se stvarno dogodilo kod Itu Vana?

MINISTAR ODBRANE: U toj oblasti nema naših građana; posmatrače tamo nemamo još od kako su diplomatski odnosi prekinuti tokom poslednje svetske krize. Mogu se, dakle, osloniti samo na indirektne dokaze i na neutralističke izveštaje koji su donekle kontradiktorni. UREDNIK: To se može shvatiti. MINISTAR ODBRANE: Vrlo dobro, dakle; čini mi se da je tamo izvedena nuklearna detonacija megatonske snage, ispod tla, i da se izmakla kontroli. Prilično je očigledno da je to bio neki test. Da li je bilo u pitanju oružje ili, kao što neki „neutralci“ na obodu Azije tvrde, pokušaj da se skrene tok neke podzemne reke, svejedno - stvar je očito ilegalna, pa se susedne zemlje pripremaju da podnesu žalbu Svetskom sudu. UREDNIK: Ima li opasnosti rata? MINISTAR ODBRANE: Ne predviđam je. Ali kao što znate, Svetski sud može pozvati izvesne jedinice naših oružanih snaga na akciju radi sprovođenja odluka tog suda, ako bude potrebno. Ne predviđam da će biti potrebno, ali ne mogu da govorim u ime tog suda. PRVI REPORTER: Ali Azijska koalicija je zapretila da će smesta izvršiti totalni napad na naše svemirske instalacije ako sud ne preduzme akciju protiv nas. Šta ako sud bude delovao sporo? MINISTAR ODBRANE: Nije postavljen nikakav ultimatum. Ta je pretnja izrečena za azijsku domaću potrošnju, rekao bih ja. Cilj je bio da se prikrije njihova greška kod Itu Vana. REPORTERKA: Kako danas stoji vaša jaka vera u Materinstvo, Lorde Radželi? MINISTAR ODBRANE: Nadam se da Materinstvo ima bar onoliko jake vere u mene koliko ja u Materinstvo. REPORTERKA: Zaslužujete bar toliko, sigurna sam. Ova konferencija za štampu, emitovana sa relejnih satelita trideset šest hiljada kilometara daleko od Zemlje, oblivala je skoro čitavu Zapadnu hemisferu svojim treperavim VHF signalima24 koji su predavali informacije paneloscentnim zidnim ekranima širokih masa. Jedan iz tih masa, Iguman Dom Zerki, isključio je aparat. Neko vreme je šetkao tamo-amo, čekajući Džošuu i trudeći se da ne misli. Ali pokazalo se da je „nemišljenje“ nemoguće. Čuj, zar smo bespomoćni? Zar smo ukleti da ovo činimo opet i opet i opet? Zar nemamo drugog izbora sem da igramo Feniksa u beskonačnom nizu uspona i padova? Asirija, Vavilon, Egipat, Grčka, Kartagina, Rim, carevina Karla Velikog, Tursko carstvo. Smleveni u prah, solju zaorani. Španija. Francuska, Britanija, Amerika - spaljeni, bačeni u zaborav vekova. I opet i opet i opet. Jesmo li o,suđeni na to, Gospode, lancima vezani za klatno našeg sopstvenog ludog satnog mehanizma, nemoćni da njegove zamahe zaustavimo? Ovog puta će nas zamah odneti načisto u iščeznuće, pomislio je. Očajanje se raspršilo kad mu je Brat Pat doneo drugi telegram. Iguman je pocepao kovertu, jednim pogledom pročitao tekst i nasmešio se. „Je I’ stigao Brat Džošua, Brate?“ „Čeka pred vratima, Velečasni Oče.“ „Pošalji ga unutra.“ „Hej, Brate, zatvori vrata i uključi utišavač. Onda pročitaj ovo.“ Džošua je bacio pogled na prvi telegram. „Odgovor iz Novog Rima?“ „To je stiglo jutros. Ali prvo uključi taj utišavač. Moramo o nečemu diskutovati.“ Džošua je zatvorio vrata i pomakao prekidač na zidu. Prikriveni zvučnici su samo tren protestovali. Kad je njihovo cičanje utihnulo, akustične osobine sobe bile su izmenjene. Dom Zerki mu je pokretom ruke pokazao da sedne. Džošua je prvi telegram pročitao ćutke.

„… apsolutno ništa ne treba da preduzimate u vezi sa Quo peregrinatur grex“, pročitao je glasno. „Moraćeš da vičeš dok je ovo uključeno“, reče iguman pokazujući ka utišavaču. „Šta si rekao?“ „Samo sam čitao. Znači plan je poništen?“ „Nemoj pokazivati toliko olakšanje. To je stiglo jutros. Ovo je stiglo popodne.“ Iguman mu dobaci drugi telegram. 24 VHF - vrlo visoka frekvencija (Veri High Frequency) ili, UKT - ultra-kratki talasi. (Prim.prev.) IGNORIŠITE RANIJU PORUKU SA OVIM DATUMOM. „QUO PEREGRINATUR“ PO NAREĐENJU SVETOG OCA SMESTA REAKTIVIRATI. PRIPREMITE KADROVE ZA POLAZAK KROZ TRI DANA. ČEKAJTE POTVRDNI TELEGRAM PRE ODLASKA. PRIJAVITE AKO IMATE IKAKVE ORGANIZACIONE PRAZNINE MEĐU KADROVIMA. OTPOČNITE USLOVNO IZVRŠENJE PLANA. ERIK KARDINAL HOFŠTRAF, APOSTOLSKI NAMESNIK EKSTRATERESTRIJALNE PROVINCIJE. Kaluđerovo lice ostade bez boje. Vratio je telegram na sto i stisnutih usana se zavalio u svoju stolicu. „Znaš šta je Quo peregrinatur?“ „Znam šta je, Gos’daru, ali ne detaljno.“ „Pa, to je počelo kao plan da se uz novu grupu kolonista koji su krenuli na Alfa Centauri pošalje i nekoliko sveštenika. Ali to nije uspelo, jer samo biskupi mogu da postavljaju sveštenike, pa bi posle prve generacije bilo potrebno slati nove sveštenike, i tako dalje. Rasprava se svela na pitanje hoće li te kolonije dugo opstati, a ako hoće, da li treba preduzeti mere da se na kolonizovanim planetarna uspostavi apostolski niz koji bi mogao funkcionisati bez oslanjanja na Zemlju. Shvataš šta bi to značilo?“ „Da pošaljemo bar tri biskupa, pretpostavljam.“ „Da, a činilo se da je to malo smešno. Sve grupe kolonista su bile prilično male. Ali tokom poslednje svetske krize Quo peregrinatur se pretvorio u hitni plan da se Crkva produži na kolonizovanim planetarna ako bi se na Zemlji dogodilo najgore. Imamo brod.“ „Međuzvezdani brod?“ „Ništa manje. I posadu koja je u stanju da njime rukuje.“ „Gde?“ „Posada je evo upravo ovde.“ „Ovde u manastiru? Ali ko…?“ Džošua zastade. Lice mu postade još sivlje. „Ali, Gos’daru, ja sam u svemiru imao prakse samo u orbitalnim vozilima, ne u zvezdanim! Pre nego što je Nensi umrla a ja se pridružio Cisterkan…“ „Znam sve o tome. Ima drugih, koji imaju međuzvezdanu praksu. Znaš ko su. Ljudi čak pričaju šale o broju bivših astronauta koji osećaju potrebu da se opredele za naš Red. To, dabome, nije slučajnost. Pamtiš, kad si bio kandidat, kako su te ispitivali o tvojim iskustvima u kosmosu?“ Džošua je klimnuo glavom. „Sigurno takođe pamtiš da su te pitali da li bi bio voljan opet da pođeš u svemir, ako bi Red to zatražio od tebe.“ „Pamtim.“ „Onda ti nije bilo sasvim nepoznato da si bio uslovno određen za Quo peregrinatur ako se to ikad sprovede?“ pa mislim da sam se toga plašio, Gos’daru.“

„Plašio?“ „Tačnije, podozrevao sam da je tako. Malo se i plašio, jer uvek sam se nadao da ću ostatak svog života provesti u Redu.“ „Kao sveštenik?“ „To… ovaj, nisam još odlučio.“ „Quo peregrinatur te neće osloboditi zakletve niti će značiti napuštanje Reda.“ „Ide i Redi“ Zerki se nasmešio. „I nosi Memorabilije sa sobom.“ „Sta, sve one silne - a, mislite na mikrofilmu. Kuda?“ „U koloniju Centaurus.“ „Koliko dugo ćemo biti odsutni, Dome?“ „Ako odete, nećete se nikad vratiti.“ Teško dišući, kaluđer je zurio u drugi telegram, ali se činilo da ga ne vidi. Počešao se po bradi. Izgledao je zbunjeno. „Tri pitanja“, reče iguman. „Nemoj sad odgovarati, ali počni da razmišljaš o njima, i razmisli dobro. Prvo, jesi li voljan da kreneš? Drugo, da li je tvoja vokacija da budeš sveštenik? Treće, jesi li voljan da predvodiš grupu? A kad kažem voljan, to ne znači ‘voljan iz razloga poslušnosti’; mislim na oduševljenje, ili želju da se oduševljenje stekne. Porazmisli o ovome; imaš tri dana za razmišljanje - možda i manje.“ Modernizacija je ostvarila samo minimalne prodore u zgrade i dvorišta drevnog manastira. Da bi se stare zgrade zaštitile od navale jedne nestrpljivije arhitekture, dodaci su zidani izvan zidina, čak i sa druge strane autoputa ponekad na štetu praktičnosti. Stara trpezarija je osuđena zato što joj je krov popustio; da bi se stiglo u novu trpezariju moralo se prelaziti na drugu stranu autoputa. Ta nezgoda je donekle ublažena zasvođenim podzemnim prolazom kroz koji su braća svakodnevno pešačila radi obroka. Vekovima star, ali nedavno proširen, taj autoput bejaše onaj isti kojim su se kretale paganske armije, hodočasnici, seljaci, magareća kola, nomadi, divlji konjanici sa Istoka, artiljerija, tenkovi i desetotonski kamioni. Saobraćaj je njime nekad kuljao, nekad curio ili samo kapao, zavisno od epohe i godišnjeg doba. Jednom, davno, postojalo je šest traka sa robotizovanim vozilima. Onda je saobraćaj stao, beton ispucao, posle retkih kiša škrta trava je izrastala iz pukotina. Prašina ga je pokrila. Stanovnici pustinje su iskopavali njegov slomljeni beton da bi gradili izbe i barikade. Erozija ga je pretvorila u pustinjsku stazu kroz divljinu. Ali sada je drum opet imao svojih šest traka i robotizovana vozila, kao i pre. „Slab je saobraćaj večeras“, reče iguman kad su izašli kroz glavnu kapiju. „Idemo odozgo. U tom tunelu posle prašne oluje može biti zagušljivo. Ili možda nisi raspoložen da izvrdavaš između autobusa?“ „Idemo“, saglasio se Brat Džošua. Niskoležeći kamioni sa slabim farovima (upotrebljivim samo za upozoravanje) jurili su bez uma pokraj njih dvojice, zviždeći gumama i ječeći turbinama. Drum su osmatrali tanjirastim antenama, a magnetskim pipcima su pratili čelične trake za navođenje ugrađene u drum koje su im davale orijentaciju dok su hujali duž ružičaste fluorescentne reke uljem zaprljanog betona. Bila su to ekonomska krvna zrnca u jednoj od arterija Čoveka, čudovišta koja su nesvesno jurišala pokraj dvojice kaluđera koji su izvrdavanjem prelazili traku po traku. Biti pregažen takvim kamionom značilo je biti dalje gažen, iznova i iznova, sve dok ne naiđe bezbednosna krstarica koja će primetiti pljosnatu sliku čoveka na površini druma i zastati da je očisti. Senzori autopilota su uspešnije otkrivali mase metala nego mase mesa i kostiju. „Ovo smo pogrešili“, reče Džošua kad se domogoše ostrva na sredini i zastadoše da uhvate dah.

„Vidite ko stoji tamo, preko puta.“ Iguman je jedan tren zurio, onda se pljesnuo po čelu. „Gospođa Greilz! Načisto sam zaboravio; ovo je noć kad me ona ulovi. Prodala je svoje paradajze sestrinskoj trpezariji i sad je opet pošla u poteru za mnom.“ „Za vama? Bila_ je tamo prošle noći, a i pretprošle. Mislio sam da čeka da je neko poveze. Šta ona od vas hoće?“ „Ma, zapravo ništa. Isprelazila je sestre u pogledu cene paradajza, pa će sad pokloniti višak profita meni, za pomoć siromašnima. To je jedan mali ritual. Meni on ne smeta. Smeta ono što dođe posle. Videćeš.“ „Da se vratimo?“ „I povredimo njena osećanja? Nikako. Već nas je videla. Idemo.“ Opet su se zagnjurili u proređenu struju kamiona. Dvoglava žena i njen šestonogi pas čekali su sa praznom korpom za povrće pokraj nove kapije; žena je nešto blago pevušila psu. Četiri noge njegove bejahu zdrave; jedan suvišni par je beskorisno visio sa bokova. Što se tiče žene, jedna njena glava je bila isto toliko beskorisna kao i višak psećih nogu. Bila je to malena glava, anđeoskog izgleda, ali oči nikad nije otvarala. Ta glava ničim nije pokazivala da učestvuje u disanju ili shvatanju te žene. Klatila se beskorisno na jednom ramenu, šlepa, gluva, nema, živa samo u smislu vegetiranja. Možda nije imala mozak; nije pokazivala nikakve znake nezavisne svesti ili ličnosti. Drugo lice je ostarilo, zboralo se, ali je suvišna glava sačuvala crte lica malog deteta, iako očvrsle od peskovitog vetra i potamnele od pustinjskog Sunca. Videći njihov dolazak starica se naklonila, a pas je uzmakao režeći. „Barveče, Oče Zerki“, reče ona otegnuto. „Najbolje veče vama - i vama, Brate.“ „Pa, zdravo, gospođo Greilz…“ Pas je zalajao, nakostrešio se, počeo besomučno da poigrava, praveći finte očnjacima ogoljenim za razdiranje ka igumanovim nožnim člancima. Gospođa Greilz je odmah tresnula tu svoju životinjumiljenicu korpom za povrće. Pas je zubima zaparao korpu; okrenuo se protiv svoje gazdarice. G-đa Greilz je korpom odbijala napade; primivši nekoliko žestokih udaraca, pas se povukao i režeći seo u kapiju. „Baš je Priscila fino raspoložena“, primeti Zerki prijatno. „Hoće li se ošteniti?“ „Mol’m za opr’štaj, gospod’ne časni“, reče g-đa Greilz, „al’ nije ta kučka takva zbog mat’rinskog stanja, đav’ je grizo! neg’ zbog tog mog muža. Začar’o je jednu kučku, jeste - zato što voli da baca vračke - i zat’ se svi plašu od nje. Mol’m vašu časnost za opr’štaj u smislu njenog nev’ljalstva.“ „U redu je. E, pa, laku noć, gospođo Greilz.“ Ali pokazalo se da nije moguće pobeći tako lako. Uhvatila je igumana za rukav i nasmešila se svojim bezubo neodoljivim osmehom. „Minut, Oče, sam’ minut za staru par’dadžiku, ak’ ga imate viška.“ „Ma, naravno! Biće mi drago…“ Džošua se postrance iscerio ka igumanu i otišao da sa kučkom raspravi pitanje prava prolaza. Priscila ga je gledala sa vidnim prezirom. „Evo, Oče, evo“ govorila je g-đa Greilz. „Uzm’te nešto malo za v’šu kutiju. Evo…“ Zvečali su novčići, a Zerki se bunio. „Ne, uzm’te ih, uzm’te ih“, insistirala je ona. „Ma znam ja kako vi uvek kaž’te, đav’ ga grizo! al’ riesam ja tako sirom’šna kako vi mis’ite o meni. A vi čin’te dobra dela. Ako vi ne uzm’te, uz’će mi taj moj muž propal’ca, pa će đav’lja posla s tim čin’ti. Evo - prod’la sam ja moje par’dajze, i dob’la moju cenu, zamalo, i kup’la seb’ jelo za nedelju dana i čak igr’čku za Rahelu. Ocu da uzm’te ovo. Evo.“ „To je vrlo ljubazno…“

„Grrr auf!“ začulo se autoritativno lajanje sa kapije. „Grrraff! Rav! Rrravav! RrrrrrrrAVUFF!“ - posle čega je usledila brza serija Priscilinog skičanja i cičanja dok se kučka punom brzinom povlačila. Džošua doluta polako do njih, držeći šake u rukavima. „Jesi li ranjen, čoveče?“ „Grrrauf!“ reče kaluđer. „Šta si joj za ime sveta učinio?“ „Grrrauf!“ ponovi Brat Džošua. „Rav! Rravav! AVUFF! - onda objasni: „Priscila veruje u vukodlake. Ono skičanie je bilo njeno. Sad možemo kroz kapiju.“ Kučka je iščezla; ali g-đa Greilz opet dohvati igumanov rukav. „Sam’ još minut od vas. Oče, i neć’ vas duže zadržavati. Zbog male Rahele sam vas htela vid’ti. Treba mis’iti na krštenje, pa sam mis’ila da vaz zam’lim ako biste m’ učin’li čast da…“ „Gospođo Greilz“, ubaci on blago. „Idite na razgovor kod sveštenika vaše parohije. On treba da se bavi takvim stvarima, ne ja. Ja parohiju nemam-samo manastir. Razgovarajte sa Ocem Sejlom u crkvi Svetog Mihaila. Naša crkva čak nema ni krstionicu. Ženama nije dozvoljen pristup, sem tribu…“ „Sestrinska kapela ima krstionicu, i žene smeju…“ „Za Oca Sejla je to, ne za mene. Mora biti u vašoj parohiji zabeleženo. Samo u hitnom slučaju ja mogu…“ „Jest, jest, to ja znam, ali prič’la sam sa Ocem Sejlom. Odvela sam Rahelu u njegovu crkvu a on budala ni’e ‘teo ni da je pipne.“ „Odbio je da krsti Rahelu?“ „Odbio, budala jedna.“ „Vi to o svešteniku govorite, gospođo Greilz, i o čoveku koji nije budala; znam ga dobro. Sigurno ima svoje razloge za odbijanje. Ako se sa njegovim razlozima ne slažete, onda idite kod nekog drugog - ali ne kod monaškog sveštenika. Razgovarajte, eventualno, sa pastorom u crkvi Svete Mejzi.“ „Jest, i to sam učin’la…“ Otpočela je priču o svojim okršajima zbog nekrštene Rahele, priču koja je obećavala da potraje dugo. Kaluđeri su u početku strpljivo slušali, a onda je Džošua, gledajući tu ženu, ščepao igumana za mišicu; njegovi su se prsti postepeno utiskivali u igumanovu nadlakticu, sve dok iguman nije žmirnuo od bola i slobodnom rukom sklonio te prste. „Šta radiš to?“ prošaputao je, a onda primetio kaluđerov izraz lica. Džošua je svoj pogled prikovao za staricu kao da vidi čudovište. Prateći njegov pogled, Zerki nije video ništa neuobičajeno; suvišna glava je bila upola sakrivena nekakvim velom, ali Džošua je to nesumnjivo često video. „Žao mi je, gospođo Greilz“, prekide je Zerki čim joj je ponestao dah. „Sad stvarno moram da idem. Reći ću vam: pozvaću Oca Sejla zbog vas, ali to je sve što mogu da učinim. Videćemo se opet, siguran sam.“ „Hvala vam mlogo, i mol’m vas za opr’štaj što sam vas zadrž’la.“ „Iaku noć, gospođo Greilz.“ Prošli su kroz kapiju i pošti ka trpezariji. Džošua se nekoliko puta lupnuo bridom šake po slepoočnici kao da hoće nešto u glavi da udarom dovede na mesto. „Zašto si onako zurio u nju?“ upita iguman. „To mi je izgledalo nepristojno.“ „Zar niste primetili?“ „Primetio šta?“ „Onda znači niste. Pa… pustimo to. Ali ko je ta Rahela? Zašto niko neće da krsti to dete? Je li to kćer ove žene?“ Iguman se nasmešio bez veselja. „Gospođa Greilz tvrdi da jeste. Ali nije baš jasno da li je njoj Rahela ćerka, ili sestra - ili samo izraslina na ramenu.“

„Rahela! - njena druga glava?“ „Ne viči toliko. Još će te ona i čuti.“ „I ona hoće da je krsti?“ „Prilično je zapela, zar ti se ne čini? Reklo bi se da joj je to opsesija.“ Džošua je zamahao rukama. „Kako sređuju takve stvari?“ „Ne znam, i ne želim da znam. Zahvalan sam Nebu što ne moram ja da nađem rešenje. Da je to prost slučaj sijamskih blizanaca, lako bi bilo. Ali nije. Starci kažu da Rahele nije bilo kad se gospođa Greilz rodila.“ „Seljačke priče!“ „Možda. Ali neki su spremni da je ponove pod zakletvom. Koliko duša ima jedna stara dama sa jednom glavom viška - i to glavom koja je ‘prosto izrasla’? Takve stvari izazivaju čir u stomaku na visokim mestima, sine moj. Nego, šta si to bio primetio? Zašto si onako zurio u nju i pokušavao da mi otkineš ruku?“ Kaluđer nije žurio sa odgovorom. „To mi se nasmešilo“, reče napo-sletku. „Šta se nasmešilo?“ „Njena druga gla… ovaj, Rahela. Nasmešila se. Mislio sam da će se probuditi.“ Iguman ga je zaustavio u ulaznim vratima trpezarije i radoznalo se zagledao u njega. „Nasmešila se“, ponovi kaluđer sasvim ozbiljno. „Učinilo ti se.“ „Da, Gos’daru.“ „Onda izgledaj kao da ti se učinilo.“ Brat Džošua je i to pokušao. „Ne mogu“, priznade. iguman je ubacio staričine novčiće u kutiju za milostinju. „Hajdemo unutra“, reče. Nova trpezarija je bila funkcionalna, hromirana, akustički podešena, i baktericidno osvetljena. Nestali su kameni blokovi crni od dima, sveće lojanice, drvene činije i sirevi dozreli u podrumu. Sa izuzetkom krstastog rasporeda mesta za sedenje i niza slika duž jednog zida, ovo je mesto ličilo na industrijsku menzu. I atmosfera se tu promenila, kao i u čitavom manastiru. Pošto su se vekovima borili da sačuvaju ostatke kulture jedne davno izumrle civilizacije, kaluđeri su došli u priliku da posmatraju uspon nove, moćnije civilizacije. Stari zadaci su obavljeni; nađeni su novi. Prošlost su obožavali i izlagali u staklenim vitrinama, ali ona više nije bila sadašnjost. Red se saobrazio vremenu, eposi uranijuma, čelika i blistavih raketa, tutnjavi teške industrije i visokom tankom zviždanju konvertora koji su davali međuzvezdani pogon. Tome se Red prilagodio - bar svojom površinom. ,Accedite ad eum“, intonirao je čitač. Za vreme čitanja zakukuljene legije su nemirno stajale na svojim mestima. Hrana se još nije pojavila. Na stolovima nigde nijednog tanjira. Večera je kasnila. Ovaj organizam, zajednica čije su ćelije ljudi, čiji je život tekao već sedamdeset generacija, večeras kao da je bio napet, kao da je osećao da jedna nota večeras pogrešno zvuči, kao da je postao svestan, kroz bliske prirode svojih članova, onoga što je saopšteno samo nekolicini. Taj je organizam kao jedno telo živeo, kao jedno telo obožavao i radio, i ponekad, činilo se, sticao neku mutnu svest, neki um koji je prožimao članove i šaputao sebi i Drugome pomoću lingua prima, novorođenskog govora vrste. Možda je napetost bila povećana i jedva čujnim rzanjem i režanjem raketa koje su ispaljivane radi vežbe na dalekom poligonu, isto koliko i neočekivanim odlaganjem obroka. Iguman je zakucao za tišinu, onda gestom uputio svoga nastojnika, Oca Lihija, na predikaonicu. Nastojnik je, u trenucima pre nego što je progovorio, izgledao kao da je na mukama.

„Svi mi žalimo što je potrebno“, reče najzad, „ponekad poremetiti mir kontemplativnog života vestima iz spoljašnjeg sveta. Ali moramo takođe imati na umu da smo ovde da bismo se molili za taj svet i njegovo spasenje, kao i naše sopstveno. Naročito sada, svetu je potrebno da se za njega neko moli.“ Zastao je da baci pogled na Zerkija. Iguman je klimnuo glavom. „Iucifer je pao“, reče sveštenik i zaćuta. Stajao je tamo, gledajući dole u predikaonicu kao da je iznenada zanemeo. Zerki ustade. „Zaključak je to Brata Džošue, uzgred rečeno“, ubaci on. „Regentski savet Atlantske konfederacije nije rekao ništa vredno pomena. Dinastija nije izdala nikakvo saopštenje. Jedva da znamo išta više nego juče, sem toga da je u toku hitni sastanak Svetskog suda i da se pripadnici Unutrašnje odbrane brzo kreću. Na snazi je odbrambena uzbuna koja će zahvatiti i nas, ali nemojte se uznemiriti. Oče?“ „Hvala vam, Gos’daru“, reče nastojnik koji kao da je opet našao , svoj glas čim je Zerki seo. „Dakle, Velečasni Otac Iguman me je zamolio da saopštim sledeće: Prvo, sledeća tri dana ćemo pevati pre jutrenja Malu službu naše gospe i pri tome je moliti da se založi za mir. Drugo, opšta uputstva za civilnu zaštitu od eventualnog kosmičkog ili projektilskog udara su na raspolaganju na stolu pokraj ulaza. Svako neka uzme jedan primerak. Ako ste to već čitali, čitajte ponovo. Treće, ako se čuje upozorenje da je napad počeo, sledeća Braća se moraju smesta javiti u dvorištu Starog manastira radi dobijanja specijalnih instrukcija. Ako takve uzbune ne bude, ista Braća se svejedno moraju pojaviti tamo prekosutra ujutru odmah posle jutrenja i Pohvala. Imena - Braća Džošua, Kristofer, Augustin, Džejms, Semjuel…“ Kaluđeri su slušali sa tihom napetošću, ne odajući nikakve emocije. Bilo je ukupno 27 imena, ali među njima ni jedno ime ma kog iskušenika. Neki od prozvanih bejahu istaknuti naučnici, jedan bejaše čistač, jedan kuvar. Pri prvom slušanju čovek je mogao pomisliti da su ta imena izvučena iz kutije. Kad je Otac Lihi dovršio listu, neki među braćom već su izmenjivali čudnovate poglede. „Ista ova grupa će se javiti u dispenzarijum radi kompletnog fizičkog pregleda sutra posle jutrenja“, završio je nastojnik. Okrenuo se da bi upitno pogledao Dom Zerkija. „Gos’daru?“ „Da, samo jedno“, reče iguman prilazeći predikaonici. „Braćo, nemojmo pretpostaviti da će rata biti. Podsetimo se da je Lucifer sa nama - ovoga puta - skoro dva veka. I da je bačen samo dvaput, u jačinama manjim od megatona. Svi mi znamo šta bi se moglo dogoditi ako rata bude. Genetsko zagađenje nastalo kad je čovek poslednji put pokušao da uništi sebe još uvek je sa nama. U ono doba, u vreme Svetog Lajbovica, možda nisu znali šta će se desiti. Ili su možda znali, ali nisu mogli da sasvim poveruju dok nisu mogli da sasvim poveruju dok nisu probali - kao dete koje zna šta bi napunjen pištolj trebalo da može, ali nikad ranije nije povuklo obarač. Još nisu bili videli milijardu leševa. Nisu videli mrtvorođene, ni monstrume, ni slepe. Nisu još videli ludilo, ubijanje i zatiranje razuma. Onda su to učinili, pa su videli. Sada - sada vladajući ljudi, predsednici, prezidijumi, znaju, smrtnom izvesnošću znaju. Mogu saznati po deci koju začinju a onda šalju u azile za deformisane. Znaju, zato su očuvali mir. Ne Hristov mir, dakako, ali mir - sve do nedavno - i za dva veka desila su se samo dva incidenta nalik na rat. Sinovi moji, ne mogu oni to ponovo učiniti. Samo bi rasa luđaka mogla ponovo to učiniti…“ Zaćutao je. Neko se osmehivao. Malen je to osmeh bio, ali usred mora uozbiljenih lica isticao se kao mrtva muva u činiji sa kremom. Dom Zerki se namrštio. Starac se tamo i dalje iskrivljeno smešio.

Sedeo je za „prosjačkim stolom“ sa još trojicom drugih lutalica; bio je to neki matorko sa četkastom bradom žuto obojenom oko vrha vilice. Na sebi je imao, umesto jakne, vreću od sargije sa rupama za ruke. Neprekidno se osmehivao Zerkiju. Izgledao je star kao planinski greben izbrazdan kišom; ujedno, kao pravi kandidat za obredno pranje nogu pustinjaku. Zerki se pitao da li će taj sad ustati i svojim domaćinima nešto saopštiti - ili početi da duva u ovnujski rog, možda? - ali to je bila samo iluzija stvorena osmehom. Brzo je odbio od sebe osećanje da je tog starca negde ranije video. Završio je svoje primedbe. Vraćajući se do svog mesta, pričekao je malo. Prosjak je svom domaćinu ljubazno klimao glavom. Zerki mu priđe. „Ko si ti, ako mogu pitati? Da li sam te negde ranije video?“ „Šta?“ „Iatzar shemi“, ponovio je prosjak. „Nije mi baš…“ „Onda me Lazarom zovi“, reče stari smeškajući se. Dom Zerki je odmahnuo glavom i pošao dalje. Lazar? U ovom kraju je postojala bapska priča prema kojoj… ali kakva je to traljava izmišljotina bila. Digao ga je Hrist, ali ga nije učinio hrišćaninom, govorile su. A ipak, nije se mogao otrgnuti osećanju da je negde ranije video tog starca. „Neka se donese hleb za blagosiljanje“, pozvao je, i odlaganju večere bio je kraj. Posle molitava, opet je bacio pogled ka prosjačkom stolu. Starac je samo hladio svoju supu, kao lepezom, nekakvim pletenim šeširom. Zerki je sve to odbacio jednim sleganjem ramenima. Jelo poče u svečanoj tišini. Komplin, noćna molitva crkve, bejaše, činilo se, posebno dubok te noći. Ali Džošua je posle komplina loše spavao. U snu je opet sreo gđu Greilz. Bio je tu jedan hirurg koji je oštrio nož, govoreći: „Ovaj deformitet mora biti uklonjen pre nego što se pretvori u maligni.“ A Rahelino lice je otvorilo oči i pokušalo da se obrati Džošui, ali on ju je jedva čuo, a razumeo je nije uopšte. „Tačna sam ja izuzetak“, ona kao da je govorila. „U srazmeri sam varke. Sam.“ Ništa u tome nije shvatio, ali je pokušao da pruži ruke da bi je spasao. Isprečio mu se nekakav stakleni zid, mek kao guma. Zastao je i pokušao da čita sa njenih usana. Ja sam, ja sam… „Ja sam Bezgrešno Začeće“, probio se šapat u san. Pokušao je da pokida gumenasti stakleni zid, da ga razdere da bi je spasao od noža, ali prekasno, a posle je bilo mnogo krvi. Probudio se iz svetogrdnog košmara stresajući se, onda se neko vreme molio; ali čim je zaspao, eto g-đe Greilz ponovo. Nemirna je to noć bila, noć koja je pripala Luciferu. Bila je to noć u kojoj je Atlantski pakt izvršio napad na azijske kosmičke instalacije. Osveta je stigla brzo: jedan drevni grad je umro.

26 „Ovo je vaša hitna mreža za upozoravanje“, govorio je spiker kad je Džošua ušao u igumanovu radnu sobu posle jutrenja sledećeg dana. „Donosimo vam najnoviji bilten o rasporedu radioaktivnih padavina posle neprijateljskog raketnog napada na Teksarkanu…“ „Zvali ste me, Gos’daru?“ Zerki mu je gestovima pokazao da ćuti i da sedne. Sveštenikovo lice imalo je zategnut, beskrvni izgled, bilo je čelično-siva maska ledene samokontrole. Džošui se činilo da se to lice smanjilo i od prošle večeri ostarilo. Sumorno su slušali glas koji je jačao i slabio u četvorosekundnim intervalima jer su se emisione stanice uključivale i isključivale da bi ometale neprijateljsku opremu za nalaženje pravaca. „Ali prvo, saopštenje upravo izdato od strane Vrhovne komande. Kraljevska porodica je bezbedna. Ponavljam: poznato je da je kraljevska porodica bezbedna. Saopšteno je da se Regentski savet nalazio izvan grada kad je neprijatelj udario. Izvan zone nesreće nisu primećeni nikakvi građanski neredi, a nikakvi se i ne očekuju. Naređenje da se vatra prekine izdato je od strane Svetskog suda nacija, uz uslovnu osudu, koja nosi i smrtnu kaznu, odgovornim šefovima obeju država. Pošto je osuda uslovna, smrtna kazna stupa na snagu samo ako se naređenje prekrši. Obe vlade su odmah telegrafskim putem javile Sudu da prihvataju naređenje, pa je zato veoma verovatno da se okršaj završio, nekoliko sati pošto je počeo kao preventivni napad na izvesne ilegalne svemirske instalacije. Iznenadnim napadom vasionske snage Atlantske konfederacije su prošle noći izvele udar protiv tri skrivene azijske projektilske baze na suprotnoj strani Meseca i totalno uništile jednu neprijateljsku svemirsku stanicu za koju se znalo da je uključena u sistem za navođenje projektila kosmos-Zemlja. Očekivalo se da će neprijatelj uzvratiti napadom na naše kosmičke snage, ali varvarski napad na naš glavni grad, napad koji predstavlja čin očajanja, niko nije očekivao. Specijalni bilten: naša vlada je upravo saopštila svoju nameru da poštuje obustavu vatre deset dana ako se neprijatelj saglasi da se na Guamu odmah sastanu ministri spoljnih poslova i vojni komandanti. Očekuje se da će neprijatelj ovo prihvatiti.“ „Deset dana“, jeknu iguman. „To nam ne daje dovoljno vremena.“ „Azijski radio, međutim, još uvek insistira da je nedavna termonuklearna katastrofa kod Itu Vana u kojoj je poginulo oko osamdeset hiljada ljudi nastupila usled pada jednog zalutalog atlantskog projektila, te da je prema tome uništenje Teksarkane uzvraćanje ravnom merom…“ Iguman je isključio radio. „Gde je istina?“ upita tiho. „U šta verovati? I da li je to uopšte važno? Kad se na masovno ubistvo odgovara masovnim ubistvom, na silovanje silovanjem, na mržnju mržnjom, nema više mnogo smisla pitati čija je sekira krvavija. Zlo na zlu, nagomilano preko zla. Da li je naša ‘policijska akcija’ u svemiru bila na ma koji način opravdana? Kako to mi možemo znati? Svakako opravdanja nema za ono što su oni učinili - a možda i ima? Znamo samo ono što ova stvar kaže, ali ta stvar je zarobljenik. Azijski radio mora da kaže ono što će izazvati najmanje nezadovoljstvo tamošnje vlade; naš radio mora da kaže ono što će izazvati najmanje nezadovoljstvo naše fine zadrte patriotske rulje, a to je ujedno baš ono što vlada i želi da bude rečeno, onda gde je razlika? Bože dragi, mora biti pola miliona mrtvih ako su pogodili Teksarkanu pravom stvari. Dođe mi da

izgovorim reči koje nikad nisam čuo. Izmet žaba krastača. Veštičji gnoj. Gangrena duše. Besmrtno truljenje mozga. Razumeš li me, Brate? A Hrist je udisao isti telesni vazduh kao i mi; kako je pokorno bilo Veličanstvo našeg Svemoćnog Boga! Koje beskonačno osećanje za humor - da On postane jedan od nas! -Kralj Univerzuma, prikovan na krst kao jevrejski šlemil, prikovan od strane ovakvih kao što smo mi. Kažu da je Lucifer bačen u bezdan zato što je odbio da obožava inkarnirani svet; Zli sigurno uopšte nema smisao za humor! Bog Jakova, čak i Kaina! Zašto ovo sve opet rade?“ „Oprosti mi, buncam“, dodade, ne toliko Džošui nego pre staroj drvenoj statui Svetog Lajbovica koja je stajala u jednom uglu radne sobe. U svom koračanju tamo-amo zastao je da digne pogled ka tom izvajanom licu. Statua je bila stara, veoma stara. Neki raniji vladar manastira poslao je statuu dole, u podrumski magacin, da stoji u mraku i prašini, pa je suva trulež napala drvo, izjela prolećno tkivo i ostavila letnje tkivo, tako da se činilo da je lice duboko izborano. Na svečevom licu lebdeo je pomalo satiričan osmeh. Zerki ga je spasao zaborava zbog tog osmeha. „Jesi li video onog starog prosjaka u trpezariji, prošle noći?“ upita nepovezano, zureći i dalje u osmeh statue. „Nisam ga primetio, Gos’daru. Zašto?“ „Nema veze, valjda mi se samo pričinjava.“ Pipnuo je prstima gomilu svežnjeva za potpalu na kojoj je svetac stajao. Tu svi mi sada stojimo, pomislio je. Na masnoj potpali prošlih grehova. A neki od njih su moji. Moji, Adamovi, Herodovi, Judini, Haneganovi, moji. Svačiji. Uvek nekako kao kulminacija dođe kolos Države, koji se zaogrće božanskim ogrtačem ali onda pada uništen gnevom Neba. Zašto? Dovoljno smo glasno to vikali Boga treba da slušaju i narodi i pojedinci. Cezar treba da bude policajac Boga, a ne njegov svemoćni naslednik. Svim vekovima, svim narodima - „Ko god uzdigne neku rasu ili Državu ili neku određenu vrstu države ili riznice vlasti… ko god uzdigne te ideje iznad pravih vrednosti njihovih pa ih pretvori u idole za obožavanje, taj iskrivljuje i izvrće svetski red Bogom planiran i dat…“ Odakle je to? Pije Jedanaesti, pomislio je bez sigurnosti. Pre osamnaest vekova. Ali kad Cezar stekne sredstva za uništenje sveta, zar nije već divinizovan? Ali pristankom naroda - one iste rulje koja je vikala: „Non habemus regem nisi caesarem“ kad se suočila sa Njim - Bogom inkarniranim, ismejanim i ispljuvanim. Ista rulja koja je ubila Lajbovica… „Opet se pokazuje Cezarev božanski status.“ „Gos’daru?“ „Nije bitno. Da li su braća već u dvorištu?“ „Kad sam prošao tamo, oko polovina njih je bila na okupu. Da idem da vidim?“ „Učini to. Onda se opet ovde vrati. Imam nešto da ti kažem pre nego što im se pridružimo.“ Pre nego što se Džošua vratio, iguman je iz zidnog sefa izvadio hartije o Quo peregrinatur. „Pročitaj rezime“, reče on kaluđeru. „Pogledaj šemu organizacije, pročitaj kako je zamišljena procedura. Ostatak ćeš morati detaljno da proučiš, ali kasnije.“ Dok je Džošua čitao, komunikator je glasno zazujao. „Velečasnog Oca Džetraha Zerkija, Igumana, molim“, reče monotono glas robota telefoniste. „Na telefonu.“ „Hitno prioritetni telegram od Ser Erika Kardinala Hofštrafa, Novi Rim. U ovom trenutku kuriri ne idu. Da pročitam?“ „Da, pročitaj tekst tog telegrama. Poslaću kasnije nekog dole da podigne jedan primerak.“ „Tekst glasi: ‘Grex peregrinus erit. Quam primum est factum suscipiendum vobis, jussu Sactae

Sedis, Suscipite ergo operis partem ordini vestro propriam…’„ „Možeš li to pročitati ponovo, ali prevedeno na jugozapadni?“ upita iguman. Operator je poslušao, ali poruka ni u prevodu nije sadržavala ništa neočekivano. Njome se plan potvrđivao i zahtevala brzina. „Prijem potvrđen“, reče on najzad. „Hoće li biti odgovora?“ „Pošalji sledeći odgovor: Eminentissimo Domino Eric Cardinali Hoffstraff obsequitur Jethra Zerchius A. Or L, Abbas. Ad has res disputandas iam coegi discessuros fratres ut hodie parati dimitti Roman prima aerisnave possint. Kraj teksta.“ „Čitam ponovo: ‘Eminentissimo…’„ „U redu, to je sve. Isključujem.“ Džošua je dovršio čitanje rezimea. Zatvorio je fasciklu i polako digao pogled. „Jesi li spreman da budeš prikovan?“ upita Zerki. „N-nisam siguran da shvatam.“ Kaluđerovo lice bilo je bledo. „Juče sam ti postavio tri pitanja. Odgovori su mi potrebni sada.“ „Voljan sam da pođem.“ „Ostaje da odgovoriš još na dva.“ „U pogledu svešteničkog statusa nisam siguran, Gos’daru.“ „Vidi, moraćeš da odlučiš. Imaš sa zvezdanim brodovima manje iskustva nego iko od ostalih. Niko od ostalih nije sveštenik. Neko mora biti delimično oslobođen tehničkih dužnosti radi pastoralnih i administrativnih dužnosti. Rekao sam ti da ovo neće značiti napuštanje Reda. I neće, ali će tvoja grupa postati nezavisna kuća, naslednica Reda, sa nešto izmenjenim pravilima. Starešina će biti biran tajnim glasanjem onih koji su položili zakletvu, naravno - a ti si najočigledniji kandidat, ako ti je ujedno i vokacija da budeš sveštenik. Imaš li tu vokaciju, ili nemaš’ To je tvoja inkvizicija, trenutak je sada, a to je jedno kratko sada.“ „Ali Velečasni Oče, nisam završio studije…“ „To nije važno. Pored posade od 27 ljudi - svi su naši - idu i drugi: šest sestara i dvadesetom dece iz škole Svetog Josipa, dva-tri naučnika, i tri biskupa, od kojih su dvojica tek naimenovani. Oni mogu da proglašavaju sveštenike, a pošto je jedan od njih trojice delegat Svetog Oca, oni će čak imati moć da imenuju biskupe. Tebe će proglasiti sveštenikom kad budeš spreman. U kosmosu ćete provesti godine, znaš. Ali želimo da znamo da li imaš vokaciju, i to želimo da znamo sada.“ Brat Džošua je zamucao, onda odmahnuo glavom. „Ne znam.“ „Želiš li pola sata? Želiš li čašu vode? Ti tako posiviš. Kažem ti, sine, ako ćeš ti voditi stado“ moraćeš da budeš u stanju da donosiš odluke sada-i-ovde. Ovu treba da doneseš sad. Dakle, možeš li govoriti?“ „Gos’daru, nisam - siguran…“ „Možeš bar da grakćeš, a? Hoćeš li primiti jaram na sebe, sine? Ili još nisi ukroćen? Od tebe će se tražiti da budeš magarac na kome On jaše u Jerusalim, ali to je težak teret, i slomiće ti leđa, jer On nosi grehe sveta.“ „Ne verujem da sam sposoban.“ „Grakći i šišti. Ali ti umeš i da zarežiš, a to je dobro za predvodnika čopora. Čuj, niko od nas nije bio stvarno sposoban. Ali smo se trudili, i bili stavljani na probe. To je testiranje do uništenja, ali zato si ovde. Ovaj Red je imao igumane od zlata, igumane od hladnog tvrdog čelika, igumane od korodiranog olova, i nijedan od njih nije bio sposoban, mada su neki bili sposobniji od ostalih, neki čak sveci. Zlato je zadobilo udarce, čelik je postao krt i slomio se, olovo je zgaženo i pretvoreno u pepeo voljom Neba. A ja, ja sam imao dovoljno sreće da budem živa; prospem se, ali se opet nekako slijem u celinu. Osećam, međutim, da se bliži novo prosipanje, Brate, ali da će ovo biti zauvek. Od čega si ti, sine? Šta će biti stavljeno na probu?“

„Od repova malih pasa25 Ja sam meso, i bojim se, Velečasni Oče.“ „Čelik vrišti kad ga kuju, ječi kad ga kale. Pod teretom škripi. Mislim da se čak i čelik plaši, sine. Uzmi pola sata za razmišljanje. Čašu vode? Čašu vazduha? Oteturaj se na neko vreme. Ako ti pripadne muka, budi predostrožan i povrati. Ako se uplašiš, vrišti. Ako uopšte reaguj eš, moli se. Ali budi u crkvi pre Mise, i reci nam od čega je napravljen jedan kaluđer. Red u ovom trenutku doživljava fisiju: onaj otcepljeni deo koji odlazi u kosmos odlazi zauvek. Jesi li pozvan da mu budeš pastir, ili nisi? Idi i odluči.“ „Čini mi se da izlaza nema.“ „Naravno da ima. Dovoljno je da samo kažeš ‘Nisam pozvan da to budem.’ Onda će biti izabran neko drugi, i to je sve. Ali idi, smiri se, a onda dođi kod nas u crkvu sa da ili ne. Ja sad tamo idem.“ Iguman je ustao i klimanjem glave otpustio kaluđera. Tama je u dvorištu bila skoro potpuna. Samo tanki režanj svetlosti je curio ispod vrata crkve. Bleda zvezdana svetlost bila je zamućena prašinastom prljavštinom u vazduhu. Na istoku se još nije pojavio ni nagoveštaj zore. Brat Džošua je nečujno lutao. Konačno je seo na ivičnjak koji je okruživao jednu Ieju sa žbunjem ruža. Šakama je podupro lice, nožnim prstom je kotrljao jedan kamičak. Zgrade manastira bejahu mračne, usnule senke. Mesec je kao mutno viđena kriška dinje ležao nisko na jugu. Iz crkve dopirahu promrmljani napevi: Excita, Domine, potentiam tuam, et veni, ut salvos - uzbuni svoju moć svakako, o Gospode, i dođi da nas spaseš. Ta će se molitva šaputati uporno i uporno, dokle god za nju ima daha. Čak i ako je braća budu smatrala uzaludnom… Ali oni nisu mogli znati da je uzaludna. Ili su ipak mogli? Ako Rim ima ikakvu nadu, zašto slati zvezdani brod? Zašto, ako se veruje da će molitve za mir na Zemlji ikad biti uslišene? Zar nije ovaj zvezdani brod čin očajanja?… Retrahe me, Satanus, et discede! pomislio je. Taj zvezdani brod je čin nade. Nade za Čoveka negde drugde, mir negde drugde, ako ne ovde i sada, onda negde: možda na planeti kod Alfe Centauri, Bete Hidri, ili na jednoj od onih bolešljivih kolonija što jedva opstaju na onoj kako-se-zvaše planeti u Skorpiusu. Nada, a ne uzaludnost, šalje taj brod, ti podli Zavodniče. To je nada iscrpljena, umorna kao pas, možda, nada koja kaže: otresite prašinu sa svojih sandala i idite da propovedate Sodomu Gomori. Ali je nada, inače uopšte ne bi bilo rečeno idite. Nije nada za Zemlju, ali jeste nada za dušu i telo čoveka negde. Kad Lucifer visi nad glavom, ne poslati brod značilo bi biti prepotentan u onom smislu kako si ti, najprljaviji, našeg Gospoda iskušavao: „Ako si sin Boga, baci se sa vrha planinskog. Anđeli će te podići.“ Prevelike nade za Zemlju navele su ljude da pokušaju da od nje načine raj, ali bilo bi bolje da od toga odustanu sve dok ne dođe čas da svet nestane… 25 Odlomak iz dečje pesmice u kojoj se kaže da su dečaci napravljeni od „žaba, puževa, od repova kuca“ a devojčice od „šećera, začina, i svega što je zgodno“. (Prim.prev.) Neko je otvorio vrata crkve. Kaluđeri su se tiho razilazili ka svojim ćelijama. Samo mutno svetlucanje prelivalo se kroz vrata u dvorište. Svetio je u crkvi bilo slabo. Džošua je mogao videti samo nekoliko sveća i mutno crveno oko lampe skloništa. Jedva se moglo nazreti da unutra dvadeset šestorica njegove braće kleče, čekajući. Neko je opet zatvorio vrata, ali ne sasvim, jer on je kroz pukotinu i sad mogao videti crvenu tačku

sklonišne lampe. Vatra zapaljena u obožavanju, vatra koja gori radi pohvale, gori blagim divljenjem tu u svom crvenom okviru. Vatra, najdivniji od četiri elementa sveta, a ipak i element Pakla. Ona obožavajuće gori u jezgru Hrama, ali takođe je spalila sve živo u jednom gradu, u ovoj noći, i prosula svoj otrov preko zemlje Kako je to čudno bilo od strane Boga da progovori iz zapaljenog grma, a od strane Čoveka da simbol Neba pretvori u simbol Pakla. Zapiljio se opet ka prašnjavim zvezdama jutra. Pa dobro, kažu da se tamo gore neće naći rajevi. A ipak tamo sada ima ljudi, ljudi koji dižu pogled ka čudnim suncima u još čudnijim nebesima, udišu čudan vazduh, oru čudnu zemlju. Na svetovima smrznute ekvatorijalne tundre, svetovima vrele polarne džungle, svetovima koji možda pomalo nalikuju Zemlji, dovoljno da Čovek nekako preživi, onim istim znojem lica svoga. Bilo ih je samo nekoliko, tih nebeskih kolonija Homo ioquax ncnnumquam sapiens, nekoliko namučenih ljudskih kolonija koje su dosad primale vrlo malu pomoć sa Zemlje; a odsad ne mogu očekivati nikakvu, tamo u njihovim novim ne-rajevima, koji Raju nalikuju čak i manje nego što je Zemlja nalikovala. Srećom za njih, možda. Što se više ljudi primaknu usavršenju nekog raja za sebe, to nestrpljiviji, čini se, postaju u njemu, i nestrpljiviji sami sa sobom. Načinili su vrt zadovoljstava, i u njemu postepeno postajali sve nesrećniji, dok je vrt postajao sve bogatiji, moćniji i lepši; jer tad im je, možda, bilo lakše da uvide da u vrtu nešto nedostaje, neko drvo ili žbun koji rasti ne može. Kad je svet bio u mraku i jadu, mogao je verovati u savršenstvo i čeznuti za njim. Ali kad se svet osvetlio razumom i bogatstvima, počeo je da oseća uzanost iglenih ušiju26, a to smeta jednom svetu koji više nije voljan da veruje niti da čezne. Pa, uništiće ga opet, zar ne uništiće vrt Zemlju, civilizovan vrt, pun znanja, rastrgnuće ga na komade da bi čovek opet mogao u jadnoj tami da se nada. A ipak će sa brodom poći i Memorabilije! Da li su one prokletstvo?… Discede, Seductor informis! Nije prokletstvo to znanje, sem ako ga čovek ne izvrne, kao što je izvrnuo vatru u ovoj noći… Zašto moram otići. Gospode? pitao se. Moram li ići? I kakvu to odluku pokušavam da donesem: da idem, ili da odbijem da idem? Ali to je već odlučeno; poziv za to je stigao - odavno. Egrediamur tellure, dakle, jer tako mi je zapoveđeno zakletvom koju sam položio. Zato idem. Ali da polože ruku na mene i nazovu me sveštenikom, čak abbas-om, da me postave da nadzirem duše moje braće? Mora li Velečasni Otac insistirati na tome? Ali on ne insistira na tome; on samo insistira da sazna da li Bog insistira na tome. Ali u takvoj je strašnoj žurbi. Da li je stvarno toliko siguran u mene? Ako na ovaj način to baca na mene, onda mora biti da ima više poverenja u mene nego ja sam. Progovori, sudbino, progovori! Uvek se čini da je sudbina decenijama daleko, ali odjednom nije decenijama daleko; ona je baš sad. A!i možda je sudbina uvek baš sad, baš ovde, baš ovog časa; možda. Nije li dovoljno da je on siguran u mene? Ali ne, to nije ni približno dovoljno. Moram nekako da budem siguran u sebe. Kroz pola sata. Sad već manje od pola sata. Audi me, Domine - molim te, Gospode - to je samo jedna od tvojih otrovnica ove generacije, ona moli za nešto, moli da sazna, preklinje da dobije znak, znak, nagoveštaj, trag. Nemam dovoljno vremena da odlučim. Nervozno se trgao. Nešto se - klizavo šunja? Čuo je to kao tiho šuštanje suvog lišća pod žbunjem ruža iza sebe. Zastalo je, zašuštalo, opet ljigavo krenulo. Da li bi se znak sa neba šunjao? Sudbinski znak bi mogao. Mogao bi i Psalmistov negotium perambulans in tenebris. Mogla bi i zmija. Cvrčak, možda. Ma samo šuška. Jednom je Brat Hegan ubio zmiju u dvorištu, ali… Evo opet se

šunja! - nešto se polako vuče kroz lišće. Da li bi bio adekvatan znak, ako se to nešto izšunja iz lišća i ujede ga za zadnjicu? Opet je iz crkve dopro zvuk molitve: Reminiscentur et convertentur ad Dominum universi fines terrae. Et adorabunt in conspectu universae familiae gentium. Ctuoniam Domini est regnum; et ipse dominabitur… 26 Aluzija na biblijsku frazu da je „Iakše kamili da prođe kroz iglene uši, nego bogatašu da uđe u raj“. (Prim.prev.) Čudne reči večeras: svi krajevi Zemlje pamtiće i Gospodu će okrenuti biti… Gmizanje je iznenada prestalo. Da li je baš iza njega? Stvarno, Gospode, znak nije baš bitan. Stvarno, ja… Nešto je gurnulo zglob njegove šake. Jipnuvši glasno, skočio je kao odapet i to daleko od ruža. Zgrabio je jedan labavo uglavljen kamen i bacio ga u žbunje. Začulo se kršenje, glasnije nego što je očekivao. Počešao se po bradi, postiđen. Čekao je. Ništa nije izašlo iz žbunja. Ništa nije gmizalo. Bacio je kamičak. I kamičak je u mraku stvorio neprijatnu buku. Čekao je, ali u žbunju ništa ni da makne. Zatraži znak, a kad znak dođe, kamenuj ga - de essentia hominum. Ružičasti jezik zore je oblizivao nebo i uklanjao zvezde. Uskoro će morati da pođe i kaže igumanu. Da mu kaže šta? Brat Džošua je šakom zbacio komarce sa svoje brade i krenuo ka crkvi, jer je neko upravo došao do vrata i bacio pogled napolje - tražeći njega? Unus panis, et unum corpus multi sumus, doprlo je mrmljanje iz crkve, omnes qui de uno… Jedan smo hleb i jedno telo, iako nas je mnogo, isti hleb smo jeli iz istog vrča pili… Zastao je na vratima da još jednom pogleda ka žbunju ruža. Zamka je to bila, zar ne? pomislio je. Liči to na tebe, da ga pošalješ znajući da ću ja na njega bacati kamenje, a? Sledećeg momenta je kliznuo unutra i otišao da klekne kraj ostalih. Njegov se glas pridružio njihovim glasovima u molbama; neko vreme je prestao da misli, okružen monaškim kosmonautima koji su se tu okupili. Annuntiabitur Domino generatio ventura… I biće Gospodu oglašeno da generacija dolazi; i pokazaće Nebo njegovu pravdu. Ljudima koji će se roditi, ljudima koje je Gospod stvorio… Kad je opet bio svestan, video je da ga iguman pokretima zove. Brat Džošua je otišao da klekne kraj njega. „Hoc oficium, FiH-tibine imponemus oneri?“ prošaputao je. „Ako me oni žele“, odgovori kaluđer tiho, „Aonorem accipiam.“ Iguman se nasmešio. „Nisi me dobro čuo. Rekao sam ‘teret’ a ne ‘počast’. Crucis autem onus si audisti ut honorem, nihiio errasti auribus.“ Accipiam“, ponovi kaluđer. „Siguran si?“ „Ako me izaberu, biću siguran.“ Tako je odlučeno. Dok je Sunce izlazilo, izabran je pastir koji će voditi stado. Posle je kao konventska Misa otpevana Misa za hodočasnike i putnike.

Nije bilo lako iznajmiti čarter-avion za let do Novog Rima. Još je teže bio zadatak obezbeđivanja dozvole za let, posle iznajmljivanja aviona. Svi civilni avioni su dospeli pod jurisdikciju vojske dok traje vanredno stanje, pa je zato bila potrebna vojna dozvola. Lokalni ZDI27 je tu dozvolu odbio da da. Da Iguman Zerki nije bio svestan činjenice da su izvesni maršal vazduhoplovstva i jedan arhiepiskop prijatelji, navodno hodočašće dvadesetsedmorice knjigošvercera sa uvezanom ćebadi u Novi Rim moglo je lako otpočeti „auto-nogama“ jer bi upotreba brzog transportnog mlažnjaka bila zabranjena. Međutim, već sredinom popodneva dozvola je data. Iguman Zerki se na kratko popeo u avion pre poletanja - radi poslednjeg zbogom. „Vi ste nastavak Reda“, rekao im je. „Sa vama idu Memorabilije. Sa vama takođe ide apostolska sukcesija, i, možda - Sedište Petrovo.“ „Ne, ne“, dodao je čujući iznenađeno mrmljanje kaluđera. „Ne ide Njegova Svetost. Nisam vam ovo ranije rekao, ali ako se dogodi najgore na Zemlji, sastaće se Kolegijum kardinala - ili ono što od Kolegijuma ostane. Tada se može desiti da kolonija na Centaurusu bude proglašena zasebnim patrijarhatom, a puna jurisdikcija patrijarha da bude data kardinalu koji sa vama ide. Ako propast zadesi’ nas ovde, onda će, dakle, Patrimonija Petra ići njemu. Jer iako život na Zemlji može biti uništen - ne dao Bog - dokle god Čovek živi negde drugde, služba Petrova ne može biti uništena. Ima mnogo onih koji misle da ako prokletstvo padne na Zemlju i ako ovde ne bude preživelih, na tog kardinala prelazi i papstvo, po principu Epikeia-e. Ali to nije vaša neposredna briga, braćo, sinovi, iako ćete biti podvrgnuti vašem patrijarhu pod specijalnom zakletvom kao oni koji spajaju jezuite sa Papom. Godinama ćete biti u kosmosu. Brod će vam biti manastir. Kad u koloniji na Centaurusu uspostavite svoju dijecezu, tamo ćete izgraditi matičnu kuću Posetilačke Braće Reda Svetog Lajbovica od Tihoa. Ali brod će, kao i Memorabilije, ostati u vašim rukama. Ako se civilizacija, ili neki njen ostatak, može održati na Centaurusu, slaćete odatle misije do drugih kolonizovanih svetova, i jednog dana možda na kolonije tih kolonija. Kud god Čovek pođe, vi i vaši naslednici ćete takođe poći. A sa vama, zabeleške i uspomene četiri i više hiljada godina. Neki od vas, ili neki od onih koji dođu posle vas, biće prosjaci i lutalice, pričaće hronike Zemlje i kantikulume Raspetog narodima i kulturama koji mogu izrasti iz tih naseljeničkih grupa. Jer, neki mogu zaboraviti. Neki mogu biti privremeno izgubljeni za Veru. Poučavajte ih, i primajte u Red one od njih koji budu pozvani. Prenesite kontinuitet na njih. Budite za Čoveka pamćenje o Zemlji i Poreklu. Pamtite ovu Zemlju. Nikad je ne zaboravite, ali - nemojte se nikad vratiti.“ Zerkijev glas postade promukao i dubok. „Ako se ikad vratite, moglo bi se desiti da na istočnom kraju Zemlje nađete Arhanđela koji njene prolaze brani platnenim mačem. Tako osećam. Kosmos je vaš dom od sada. To je pustinja samotnija od ove naše. Bog vas blagoslovio; molite se za nas.“ 27 ZDI-Zone Defense Interior - Unutrašnja služba zonske odbrane.(Prim.prev.) Krenuo je polako prolazom između sedišta, zastajući kod svakog da ga blagoslovi i zagrli, a onda je napustio avion. Letilica se iskotrljala na pistu i sa urlikom uzletela. Gledao ju je sve dok se na večernjem nebu nije izgubila sa vidika. Posle je seo u automobil i odvezao se u manastir, ostatku svog stada. Dok je bio u avionu, govorio je kao da je sudbina grupe Brata Džošue jasna kao program molitava za sutra; ali i on i oni su znali da je samo čitao iz dlana jednog plana, da je opisivao nadu a ne izvesnost. Jer, grupa Brata Džošue je započela tek prvu, kratku etapu dugog i neizvesnog puta,

novog Egzodusa iz Egipta, pod nadzorom jednog Boga koji se po svoj prilici silno umorio od ljudskog roda. Onima koji su ostali pripala je lakša uloga, Oni su samo imali da čekaju kraj i da se mole da kraj ne nastupi.

27 „Oblast zahvaćena lokalnim radioaktivnim padavinama ostaje uglavnom nepromenjena“, reče spiker, „pa je opasnost od njenog daljeg širenja putem vetra skoro iščezla…“ „Pa, bar se ništa gore nije zasad desilo“, primeti igumanov gost. „Zasad smo od toga ovde bezbedni. Čini se da ćemo i ostati bezbedni, sem ako konferencija propadne.“ „Znači, bezbedni, a?“ progunđa Zerki. „Ali oslušnite malo.“ „Poslednja procena broja poginulih“, nastavio je spiker, „danas, devetog dana posle uništenja prestonice, iznosi dva miliona i osam stotina hiljada mrtvih. Više od polovine ove cifre odnosi se na stanovništvo samog grada. Ostatak je procena bazirana na procentu stanovništva u prigradskim zonama i zonama radioaktivnih padavina koji je zahvaćen kritičnim dozama radijacije. Eksperti predviđaju da će se ova procena povećavati zato što će biti prijavljeno još ozračenih. Zakon obavezuje ovu stanicu da emituje sledeće saopštenje dvaput dnevno dokle god traje vanredno stanje: ‘Odredbe Javnog zakona 10-WR-3E ni na koji način ne daju pravo pojedincima da vrše eutanaziju nad žrtvama radioaktivnosti. Žrtve koje su bile izložene, ili misle da su bile izložene, radijaciji daleko iznad kritične doze, treba da se jave najbližoj Stanici za olakšanje, sa znakom Zelene zvezde, gde postoji sudija ovlašćen da izda dokument Mori Vult svakome za koga se valjano utvrdi da je beznadežan slučaj i da želi eutanaziju. Svaki nastradali od radijacije koji sebi oduzme život na ma koji način, sem na zakonom propisani, smatraće se samoubicom, te će ugroziti pravo svojih članova porodice i naslednika da zatraže isplatu osiguranja i druge zakonom određene radijacijske beneficije. Sem toga, ma koji građanin koji pomogne u izvršenju takvog samoubistva izlaže se opasnosti da mu bude suđeno kao ubici. Zakon o radijacionim katastrofama dozvoljava eutanaziju samo posle propisanog zakonskog postupka. Oni koji su ozbiljno oboleli zbog primljenog zračenja moraju se javiti Stanici za olakšanje sa Zelenom…“ iznenada, i to tako snažno da je otkinuo dugme radio-aparata, Zerki ugasi radio. Naglo je ustao i prišao prozoru; pogledao je dole, u dvorište, gde se gomila izbeglica vrzmala oko nekoliko na brzinu sklepanih drvenih stolova. I stari i novi deo manastira bili su sad preplavljeni ljudima svih godišta i materijalnih stanja, čiji su domovi bili u oblastima zahvaćenim katastrofom. Iguman je privremeno otvorio „zabranjene“ zone manastira i dozvolio pristup ovim izbeglicama praktično u sve prostorije sem u kaluđerske ćelije za spavanje. Natpis koji je dotad stajao pred starom kapijom uklonjen je, jer je trebalo dati hranu, odeću i sklonište ženama i deci. Posmatrao je dvojicu iskušenika koji su upravo iznosili kotao vrele supe iz privremene kuhinje. Podigli su kotao na jedan sto i počeli kutlačama da sipaju supu. Igumanov posetilac je pročistio grlo i nemirno se pokrenuo na svom sedištu. Iguman se okrenuo. „Propisani postupak, kažu oni“, zarežao je. „Propisani proces masovnog samoubistva pod nadzorom države. Uz sve blagoslove društva.“ „Pa“, reče posetilac, „to je sigurno bolje nego puštati ih da umiru užasno, postepeno.“ „Da li je? Za koga je bolje? Za čistače ulica? Bolje je da vaši živi leševi otpešače do centralne stanice za njihovo uništavanje dok još mogu da pešače? Manje javnog spektakla? Manje će užasa ležati unaokolo? Manje će biti nereda? Ako bi nekoliko miliona leševa ležalo na sve strane, to bi moglo izazvati pobunu protiv onih koji su odgovorni za ovo. To vi i vlada mislite kad kažete ‘bolje’, zar ne?“ „Što

se tiče vlade, ne znam“, reče posetilac, u čijem se glasu osetio samo trag krutosti. „Ono što ja mislim kad kažem bolje jeste ‘milosrdnije’. Nemam nameru da se sa vama raspravljam o moralnoj teologiji. Ako mislite da imate dušu koju će Bog poslati u Pakao ako odaberete da umrete bezbolno, umesto užasno, onda samo napred, mislite i dalje tako. Ali u manjini ste, znate. Ja se sa vama ne slažem, ali nema se o čemu raspravljati.“ „Oprosti mi“, reče Iguman Zerki. „Nisam se spremio da sa vama vodim rasprave o moralnoj teologiji. Samo sam govorio o ovom spektaklu masovne eutanazije u terminima ljudske motivacije. Samo postojanje Zakona o radijacionim katastrofama i sličnih zakona u drugim zemljama predstavlja najočigledniji mogući dokaz da su vlade bile potpuno svesne posledica sledećeg rata, ali da se nisu potrudile da taj zločin bude nemoguć, nego su se umesto toga potrudile da unapred urede kako da se postupa sa posledicama zločina. Implikacije tog čina vama ništa ne znače, doktore?“ „Naravno da nije tako. Oče. Ja sam, lično, pacifist. Ali za sada moramo živeti u svetu takvom kakav je. Pa ako se oni nisu mogli sporazumeti o načinu da ratni čin postane nemoguć, onda je bolje imati nekakva obezbeđena sredstva za postupanje sa posledicama, nego nikakva.“ „Da i ne. Da, ako se to radi u očekivanju da će neko drugi izvršiti zločin. Ne, ako očekujemo da ga izvršimo sami. A naročito ne ako su postupci za ublažavanje posledica i sami po sebi kriminalni.“ Posetilac je slegnuo ramenima. „Kao eutanazija? Žao mi je. Oče, ali po mom osećanju zakoni jednog društva određuju šta je zločin a šta nije zločin. Svestan sam da se vi sa time ne slažete. Mogu postojati i rđavi zakoni, loše smišljeni, zaista. Ali mislim da u ovom slučaju imamo dobar zakon. Kad bih verovao da imam nekakvu ‘dušu’ i da na nebu postoji nekakav gnevni Bog, možda bih se složio s vama.“ Iguman Zerki se tanko nasmešio. „Vi nemate dušu, doktore. Vi jeste jedna duša. Ono što imate, i to privremeno, to je telo.“ Posetilac se grčevito nasmejao. „Semantička zabuna.“ „Uistinu. Ali ko je od nas dvojice zbunjen? Znate li to sigurno?“ „Nemojmo se svađati, Oče. Ja ne pripadam Milosrdnom kadru. Radim u ekipi za ocenu ozračenja. Mi ne ubijamo nikoga.“ Iguman Zerki ga je jedan momenat gledao ćutke. Posetilac je bio čovek niskog rasta, mišićav, sa prijatnim okruglim licem i temenom koje je već bilo proćelavo, pocrnelo od sunca i pegavo. Na sebi je imao uniformu od zelenog serža, a u krilu mu je ležala kapa sa znakom Zelene zvezde. Zaista, zašto se svađati? Ovo je zdravstveni radnik, nije egzekutor. Jedan deo delatnosti Zelene zvezde zasluživao je uistinu svaku pohvalu. Ponekad je ta delatnost dostizala razmere heroizma. Ako je ta organizacija u nekim slučajevima činila stvari koje su po Zerkijevom mišljenju zlo, to nije razlog da se baca ljaga na sveukupnu njenu aktivnost. Glavnina društva odobrava Zelenu zvezdu, a njeni zaposlenici se trude iskreno. Ovaj doktor je pokušao da postupa prijateljski. Činilo se da je njegov zahtev baš jednostavan. On nije navaljivao niti se držao kao birokrata. Ipak, iguman je oklevao da kaže „da“. „Posao koji ćete ovde raditi - da li će trajati dugo?“ Doktor je odmahnuo glavom. „Pa ja bih rekao, najviše dva dana. Imamo dve pokretne laboratorije. Možemo ih uvesti u vaše dvorište, spojiti obe prikolice i odmah preći na posao. Prvo ćemo uzeti očigledno ozračene i ranjene. Samo u najhitnijim slučajevima ukazujemo pomoć. Naš posao je kliničko testiranje. Bolesni će dobiti lekarsku negu u privremenom logoru.“ „A najbolesniji će dobiti nešto drugo u logoru milosrđa?“ Radnik se namrštio. „Samo ako žele da idu. Niko ih ne tera da idu.“ „Ali vi pišete dozvolu koja im daje mogućnost da idu.“ „Dao

sam i izvestan broj crvenih kartica, istina je. Možda ću i ovog puta morati da ih dajem. Evo…“ Potražio je prstima po džepu svoje bluze i izvukao crveni kartonski formular, koji je ličio na tovarnu etiketu sa žičanom petljom koja omogućava pričvršćivanje za rupicu od dugmeta ili za alku opasača. Bacio je karticu na sto. „Prazan formular ‘krit-doze’. Eto ga. Pročitajte. Kaže čoveku da je bolestan, veoma bolestan. Evo - ovo je zelena kartica. Kaže mu da je zdrav i da se nema zašto brinuti. Pažljivo pogledajte crvenu! ‘Procenjena ozračenost, u jedinicama radijacije.’ ‘Krvna slika.’ ‘Analiza urina,’ Sa jedne strane se uopšte ne razlikuje od zelene. Sa druge strane je zelena kartica prazna, ali pogledajte naličje ove crvene. Ova sitna slova - to je direktan citat iz Javnog zakona 10-WR-3E. Mora tu biti. Zakon to traži. To se njemu mora pročitati. Njegova prava mu moraju biti saopštena. Šta će on u vezi s tim učiniti, njegova je stvar. E, ako vi želite da pokretne laboratorije parkiramo nešto dalje, pokraj druma, a ne ovde, možemo…“ „Samo mu to pročitate, je li tako? Ništa više?“ Doktor zastade. „Mora mu biti i objašnjeno, ako ne razume.“ Opet je stao, nervirajući se sve više. „Za ime blagog Boga, Oče, kad kažete čoveku da je beznadežan slučaj, šta mu posle toga kažete? Pročitate mu nekoliko paragrafa zakona, pokažete mu gde su vrata, i kažete ‘Sledeći, molim?’ ‘Vi ćete umreti; e, doviđenja.’ Naravno da ne ostajete na tome da mu samo pročitate tekst, ako iole ikakve ljudskosti imate!“ „To razumem. Nešto drugo hoću da znam. Da li vi, kao lekar, dajete beznadežnim slučajevima savet da pođu u logor milosrđa?“ „Ja…“ Lekar je zastao, sklopio oči. Oslonio je čelo na ruku. Malo se stresao. „Dabome da dajem“, reče najzad. „Da ste vi videti ono što sam ja video, davali biste i vi. Naravno da dajem.“ „Ovde to nećete činiti.“ „Onda ćemo…“ Gnevno je počeo, ali se savladao. Ustao je, krenuo rukom da stavi kapu na glavu, zastao. Bacio je kapu na stolicu i prišao prozoru. Sumorno je zurio dole u dvorište, onda preko zidina ka drumu. Uperio je prst. „Eno parka u blizini druma. Možemo tamo da otvorimo dućan. Ali to je tri kilometra daleko. Većina ovih će morati da pešači.“ Bacio je pogled ka igumanu Zerkiju, onda opet sumorno piljio u dvorište. „Vidite ih. Bolesni, povređeni, izlomljeni, prestravljeni. I deca. Umorni, sakati, jadni. Vi biste dopustili da ih teraju kao krdo niz drum da bi tamo sedeli na suncu, u prašini i…“ „Ja ne želim da to bude tako“, reče iguman. „Vidite - upravo ste mi objašnjavali da je jedan ljudski zakon vama nametnuo obavezu da čitate i objašnjavate ovo ljudima sa kritičnom dozom. Nisam se protivio samom tom činu. Popustite Cezaru do te mere, pošto zakon to od vas zahteva. Zar ne možete onda razumeti da sam ja podvrgnut drugom zakonu, koji mi zabranjuje da dopustim bilo vama, bilo ma kome drugom na ovom imanju, pod mojom vlašću, da ma kome da savet da učini nešto što Crkva naziva zlim?“ „A, to sasvim dobro razumem.“ „Vrlo dobro. Treba da mi date samo jedno obećanje, pa će vam dvorište biti na raspolaganju.“ „Koje obećanje?“ „Jednostavno to da nikom nećete savetovati da pođe u ‘logor milosrđa’. Ograničite se na davanje dijagnoze. Ako nađete slučajeve beznadežne ozračenosti, recite im ono što vas zakon prinuđuje da im kažete, ponudite im utehe koliko god hoćete, ali nemojte im reći da idu i izvrše samoubistvo.“ Doktor je oklevao. „Mislim da bi bilo u redu da dam takvo obećanje kad je reč o pacijentima koji pripadaju vašoj veri.“ Iguman Zerki je oborio pogled. „Žao mi je“, reče najzad, „ali to nije

dovoljno.“ , Zašto? Vaši principi ne obavezuju druge. Ako neko ne pripada vašoj veri, zašto ne biste dozvolili…“ Njegove reči se zagušiše u gnevu. „Da li želite objašnjenje?“ „Da.“ „Zato što čovek koji nije svestan činjenice da je nešto rđavo, te u neznanju učini rđavu stvar, može biti oslobođen krivice, ako prirodni razum nije bio dovoljan da čovek shvati da greši, ali počinjeno delo ni tad ne možemo smatrati dobrim, jer je ono rđavo samo po sebi. Ako bih vam dopustio da činite delo samo zato što čovek ne zna da činite nešto rđavo, bio bih kriv, jer ja znam da je to rđavo delo. Stvar je zaista tako bolno jednostavna.“ „Čujte, Oče. Oni tamo sede, gledaju vas. Neki vrište. Neki plaču. Neki prosto sede-. Svi kažu, ‘Doktore, šta mogu da učinim?’ I šta ja treba da im odgovorim? Ništa? Da kažem ‘Možete samo da umrete?’ Šta biste im vi rekli?“ „’Molite se.’ „ „Da, e baš to biste rekli, zaista. Čujte, bol je jedino zlo za koje znam. Jedino protiv njega se mogu boriti.“ „Onda nek vam je Bog na pomoći.“ „Antibiotici mi pomažu više.“ Iguman Zerki je potražio neki oštar odgovor, našao ga, ali ga je brzo progutao. Potražio je čist komad hartije i olovku, našao ih i gurnuo preko stola. „Samo napišite: ‘Dok sam u ovom manastiru, nijednom pacijentu neću preporučiti autanaziju’ i potpišite to. Onda možete upotrebiti dvorište.“ „A ako odbijem?“ „U tom slučaju pretpostavljam da će oni morati da se vuku tri kilometra niz drum.“ „Od svih nemilosrdnih…“ „Naprotiv. Ponudio sam vam mogućnost da radite svoj posao onako kako traži zakon koji vi priznajete, a bez kršenja zakona koji ja priznajem. Da li će oni ići niz drum ili neće, zavisi od vas.“ Doktor je zurio u praznu stranicu. „Šta je tako magično u zapisivanju toga?“ „Ja bih radije tako.“ Ćutke se nagnuo nad sto i napisao. Osmotrio je ono što je napisao, onda režućim pokretima ispod toga stavio svoj potpis i uspravio se. „U redu, evo vašeg obećanja. Smatrate li da vredi više nego moja usmena reč?“ „Ne. Zaista ne.“ Iguman je presavio zabelešku i stavio je u svoj kaput. „Ali ono je ovde u mom džepu, i vi znate da je ovde u mom džepu, a ja ga ponekad mogu pogledati, to je sve. Uzgred rečeno, doktore Korz, da li vi svoja obećanja održavate?“ Lekar je jedan tren zurio u njega. „Održaću ga.“ Humnuo je, onda se okrenuo na peti i kruto izašao. „Brate Pate!“ pozva iguman Zerki slabim glasom. „Brate Pate, jesi li tu?“ Njegov sekretar se pojavi na vratima. „Da, Velečasni Oče?“ „Čuo si?“ „Jedan deo sam čuo. Vrata su bila otvorena, pa nisam mogao da ne čujem. Niste uključili utiša…“ „Čuo si kako je ono rekao? ‘Bol je jedino zlo za koje znam.’ To si čuo?“ Kaluđer svečano klimnu glavom. „I ono da jedino društvo određuje da li je jedan čin rđav ili nije? I to?“ „Najdraži Bože, kako su se te dve jeresi vratile u svet posle ovoliko vremena? Tamo dole u Paklu imaju ograničenu maštu. ‘Zmija me prevarila, pa sam jeo.’ Brate Pate, bolje izlazi odavde, ili ću početi da mahnitam.“ „Gos’daru, ja…“

„Šta te zadržava? Šta ti je to, neko pismo? Dobro, daj ga ovamo.“ Kaluđer mu je dodao pismo i izašao. Zerki ga ostavi neotvoreno i opet pogleda doktorovo obećanje. Bezvredno, možda. A ipak, taj čovek je bio iskren. I posvećen svom poslu. Mora biti posvećen da bi radio za platu koju Zelena zvezda daje. Svojim izgledom je odavao da suviše radi i nedor voljno spava. Verovatno živi od uštipaka još od hica kojim je ubijen grad. Svud je video jad koji mu je bio odvratan, i protiv koga je iskreno hteo da se bori. Iskreno - to je bilo ono pakleno u ovoj stvari. Iz daljine se čoveku čini da su njegovi protivnici demoni, ali iz blizine uvidiš da su iskreni koliko i ti. Možda je od svih najiskreniji Satana. Otvorio je i pročitao pismo. Ono ga je informisalo da su Brat Džošua i ostali krenuli iz Novog Rima ka nekom nenaznačenom odredištu na zapadu. Pismo mu je takođe kazivalo da su informacije o Quo peregrinatur procurile do ZDI, te da je ZDI poslao inspektore u Vatikan da tamo postavljaju pitanja o glasinama da se sprema lansiranje nekog zvezdanog broda bez dozvole… Očigledno, taj brod još nije bio u kosmosu. Neće im trebati mnogo vremena da saznaju za Quo peregrinatur, ali uz pomoć Neba saznaće prekasno. A šta onda? pitao se. Zakonski, situacija je bila zapetljana. Zakon je zabranjivao polazak ma kog zvezdoplova bez odobrenja komisije. Odobrenje se dobijalo teško i zakon. Zerki je bio siguran da će ZDI i komisija smatrati da Crkva krši zakon. Ali već vek i po postoji konkordat Crkve i Države; u njemu jasno stoji da je Crkva oslobođena procedura oko dozvola, te da joj je garantovano pravo da šalje misije „na sve svemirske instalacije i/ili planetarne baze koje nisu od strane spomenute komisije proglašene ekološki kritičnim ili zatvorenim za slobodne poduhvate.“ U vreme konkordata, sve instalacije u Sunčevom sistemu bile su „ekološki kritične“ i „zatvorene“, ali je u konkordatu dalje stajalo da Crkva ima pravo „da poseduje svemirska vozila i bez ograničenja putuje do otvorenih instalacija i baza.“ Konkordat je bio veoma star. Potpisan je u danima kad je Berkstrunov zvezdani pogon bio samo san iz široke mašte nekih koji su mislili da će međuzvezdano putovanje otvoriti univerzum za neograničeno odlivanje populacije. Dogodilo se nešto drugo. Kad je prvi zvezdani brod rođen kao inženjerski nacrt, postalo je očito da nijedna institucija sem vlade nema sposobnosti ni para da takve brodove proizvodi; takođe, da se nikakav profit neće moći izvući iz transporta kolonija na planete van Sunčevog sistema radi ma kakvog „međuzvezdanog merkantilizma“. Ipak, vladari Azije su poslali prvi brod sa kolonistima. Onda se na Zapadu začuo povik: „Zar ćemo dopustiti da zvezde pripadnu u nasledstvo ‘inferiornim’ rasama?“ Nastala je kratkotrajna gužva zvezdanih lansiranja: kolonije crnaca, smeđih, belih, žutih, bacane su u nebo prema Kentauru, u ime rasizma. Kasnije, kad su genetičari sa uvrnutim humorom demonstrirali da je svaka od tih rasnih grupa tako mala da će na kolonizovanim planetarna zbog brakova srodnika doći do genetskih poremećaja, sem ako se potomci različitih grupa ne budu ženili i udavali međusobno - rasisti su uvideli da je njihovim sopstvenim dejstvom upravo mešanje rasa postalo neophodno da bi kolonije opstale. Crkva se za svemir interesovala samo utoliko što je želela da povede brigu o onim kolonistima koji su bili sinovi Crkve i koji su se zbog međuzvezdanih daljina našli odsečeni od stada. A ipak, Crkva nije iskoristila onaj deo konkordata koji je dopuštao slanje misija. Postojale su izvesne kontradikcije između konkordata i onih državnih zakona koji su davali vlast komisiji, bar utoliko što je jedan od kasnijih zakona teoretski mogao da se odnosi na slanje misija. Te kontradikcije nikad nisu sudskim putem razrešene, zato što nikad nije iskrsao povod za suđenje. Ali sada, ako ZDI presretne

grupu Brata Džošue koja namerava da lansira zvezdani brod bez komisijske povelje i dozvole, povod će postojati. Zerki se molio da grupa odleti ne čekajući na oprobavanje pred sudom, koje bi moglo potrajati nedeljama ili mesecima. Naravno da će posle poletanja nastati skandal. Mnogi će optuživati Crkvu da je pogazila ne samo propise Komisije, nego i načela milosrđa, zato što je poslala grupicu crkvenih velikodostojnika i kojekakvih kaluđera, umesto da upotrebi taj brod da pomogne jadnim izbeglicama, gladnim zemlje. Sukob Marte i Marije uvek se ponavlja. Iguman Zerki je iznenada shvatio da se ton njegovog razmišljanja tokom proteklih dan-dva promenio. Pre nekoliko dana svi su čekali da se nebo rasprsne. Ali već devet dana je prošlo od kad je Lucifer u kosmosu pobedio i spržio jedan grad. lako je bilo toliko mrtvih, osakaćenih i umirućih, devet dana je vladala tišina. Pošto je gnev tako dugo ostao suzbijen, možda se ono najgore ipak može izbeći. Primetio je da misli o stvarima koje bi se mogle desiti sledeće nedelje ili sledećeg meseca, kao da bi - posle svega - ipak mogle doći sledeće nedelje, sledeći meseci. A zašto i ne bi? Preispitujući svoju savest, utvrdio je da nije sasvim napustio vrlinu nade. Jedan se kaluđer vratio sa nekog posla u gradu tog popodneva i javio da je u toku postavljanje logora za izbeglice u parku, tri kilometra niz drum. „Mislim da je to pod pokroviteljstvom Zelene zvezde, Gos’daru“, dodao je. „Dobro je!“ reče iguman. „Ovde smo prenakrcani, morao sam da odbijem tri puna kamiona izbeglica.“ Izbeglice su u dvorištu stvarale galamu koja je uznemiravala prenapete nerve. Večnu tišinu starog manastira razbili su čudnovati zvuci: hvalisavi smeh muškaraca koji prepričavaju šale, plač deteta, tresak šerpi i lonaca, histerično jecanje, dernjava lekara Zelene zvezde koji viče: „Hej, Raf, idi donesi jednu pumpu za klistir.“ Nekoliko puta je iguman suzbio u sebi želju da priđe prozoru i da ih pozove da budu tihi. Trpeo je dok je mogao, a onda je uzeo dvogled, jednu staru knjigu i brojanice, i popeo se na jednu od starih kula osmatračnica, čiji su debeli kameni zidovi suzbijali glavninu zvukova iz dvorišta. To je bila jedna tanka knjiga poezije, zapravo anonimne, mada je legenda pripisivala tu poeziju nekom mitskom svecu čija se „kanonizacija“ ostvarila samo u pričama i folkloru Ravnica, a nikako odlukom Svete Stolice. Niko zapravo nije našao ni najmanji dokaz da je ikad živeo neki Sveti Poeta Čudotvornog Oka; priča je verovatno nastala iz podatka da je jedan od ranih Hanegana dobio jedno stakleno oko od jednog briljantnog teorijskog fizičara, svoga protežea - Zerki se nije mogao setiti da li se radilo o Eser Šonu ili o Pfardentrotu - koji je vladaru kazao da je to oko nekad pripadalo jednom pesniku koji je umro za veru. Fizičar nije precizirao za koju veru je pesnik umro - za Petrovu, ili za veru teksarkanskih šizmatika - ali je Hanegan to oko u svakom slučaju visoko cenio: dao je da se postavi u jednu malu zlatnu ruku koju su vladari dinastije Hark-Hanegan i sad pri izvesnim državnim svečanim nastupima nosili. Oko je nazivano nekad imenom Orbis Judicans Conscientias a nekad imenom Oculus Poetae Judicis, i među ostacima teRsarkanske šizme cenjeno je kao relikvija. Neko je pre nekoliko godina predložio prilično smešnu hipotezu da je Sveti Poeta bio onaj isti „skaredni versifikator“ koji se na jednom mestu spominje u Dnevnicima Velečasnog Igumana Džeroma, ali jedini „dokazi“ za tu ideju bili su, da je Pfardentrot ili Eser Šon? - posetio manastir tokom vladavine Velečasnog Džeroma približno u isto vreme kad je u Dnevnicima spomenut „skaredni versifikator“ i da se darivanje oka Haneganu dogodilo u nekom vremenu posle te posete manastiru. Zerki je podozrevao da je ta tanka knjiga stihova delo nekog od svetovnih naučnika koji su približno u to vreme posećivali manastir da bi proučavali Memorabilije, te da bi bilo moguće identifikovati nekog od njih kao „skarednog

versifikatora“ i ujedno, možda, Svetog Poetu iz narodnih priča i bajki. Ti anonimni stihovi bili su ipak preslobodni, mislio je Zerki, da bi ih napisao kaluđer Reda. Ta je knjižica bila satirični stihovani dijalog dvojice agnostika koji pokušavaju čistim prirodnim razumom da dokažu da se postojanje Boga ne može dokazati čistim prirodnim razumom. Uspevaju samo da demonstriraju da postoji matematički limit beskonačne serije „sumnjanja u izvesnost sa kojom znamo da je nešto u šta sumnjamo nesaznatljivo ukoliko je to ‘nešto u šta sumnjamo’ još uvek neophodna prethodna tvrdnja onome u šta sumnjamo“, zatim da limit tog procesa može u beskonačnosti biti jednak samo apsolutnoj izvesnosti, iako mora biti formulisan kao beskonačna serija negacija izvesnosti. U tekstu su se primećivali tragovi teološkog računa Svetog Leslija; iako je tekst bio samo poetski dijalog između agnostika identifikovanog samo kao „Poeta“ i drugog agnostika identifikovanog samo kao „Ton“, činilo se da sugeriše dokaz egzistencije Boga epistemološkim metodom, mada je stihotvorac bio sklon satiri; ni poeta ni taj Ton nisu odustali od svojih agnostičkih premisa ni posle stizanja do zaključka o apsolutnoj izvesnosti, nego su završili mišlju: Non cogitamus, ergo nihil sumus. Iguman Zerki se uskoro umorio od pokušaja da zaključi da li ta knjiga predstavlja visoko intelektualnu komediju ili epigramsku šalu. Sa kule je mogao videti drum, grad, pa i mesu iza grada. Fokusirao je dvogled ka mesi i neko vreme osmatrao radarsku instalaciju tamo, ali nije primetio ništa neoubičajeno. Malo je spustio dvogled i osmotrio novi logor Zelene zvezde u parku pokraj druma. Park je ograđen konopcem. Podizali su šatore. Nekoliko ekipa je radilo na izvođenju priključaka na gasovod i električnu mrežu. Nekoliko ljudi je dizalo natpis na ulazu u park, ali pošto su ga držali postrance u odnosu na pravac njegovog gledanja, on ga nije mogao pročitati. Sva ta uskipela aktivnost nekako ga je podsećala na dolazak nomadskog „karnevala“ u grad. Bila je tu i nekakva velika crvena mašina. Činilo se da ima ložište i nešto nalik na kotao, ali iguman u prvi mah nije mogao pogoditi čemu ona služi. Ljudi u uniformama Zelene zvezde su dizali nešto što je ličilo na mali karusel. Na pobočnom putu bilo je parkirano najmanje dvanaest kamiona. Neki su bili natovareni drvnog građom, drugi šatorima i montažnim ležajevima. Jedan kao da je bio pun vatrostalnih cigala, a jedan je bio natovaren grnčarijom i slamom. Grnčarijom? Pažljivo je proučio tovar poslednjeg kamiona. Na njegovom čelu počeše da se pojavljuju bore mrštenja. Neke urne ili vaze su sačinjavale taj teret; sve su bile slične, a pri pakovanju su između njih stavljene zaštitne pregršti slame. Negde je takve urne video, ali se nije mogao setiti gde. Jedan kamion je nosio samo jednu veliku „kamenu“ statuu napravljenu verovatno od ojačane plastike - i četvrtastu ploču na koju je statuu očigledno trebalo postaviti. Statua je ležala na leđima, podržana drvenim ramom i gnezdom od materijala za pakovanje. Mogao je videti samo noge statue i jednu ispruženu ruku koja je stršila uvis kroz slamu. Statua je bila duža od tovarne kutije kamiona; bose noge virile su joj iz kamiona. Neko je za nožni palac statue vezao crvenu zastavicu. Zerkija je to zbunjivalo. Zašto traćiti kamion radi statue, kad je verovatno potreban još jedan kamion hrane? Gledao je one koji su podizali natpis. Najzad je jedan od njih spustio svoj kraj daske i popeo se na merdevine da nešto popravi na ležištu za dasku, visoko iznad staze. Sa jednim krajem na tlu, natpis se nagnuo, pa je Zerki, naginjući glavu ustranu, uspeo da pročita natpis: LOGOR MILOSRĐA BROJ 18 ZELENA ZVEZDA GRADI EKIPA ZA SLUČAJ KATASTROFE Žurno je opet pogledao kamione. Grnčarija! Prepoznao ju je.

Jednom je automobilom prošao pored jednog krematorijuma, pa je video kako istovaruju baš takve urne iz jednog kamiona koji je nosio iste oznake kompanije kao i ovaj. Opet je pomakao dvogled, tražeći onaj kamion sa vatrostalnim ciglama. Taj se premestio. Najzad ga je našao: kamion se zaustavio unutar gradilišta. Cigle su istovarivali nedaleko od velike crvene mašine. Opet ju je osmotrio. Ono što je na prvi pogled izgledalo kao kotao, sad je pokazivalo više sličnosti sa gorionikom ili ložištem peći. „Evenit diabolus!“ zareza iguman i pohita ka stepeništu. Našao je doktora Korza u pokretnoj laboratoriji u dvorištu. Doktor je upravo pričvršćivao žuti kartončić žicom za rever sakoa nekog starca i objašnjavao čiči da treba da provede neko vreme u logoru za odmor i da sluša bolničarke, ali da će mu biti dobro ako se bude dobro čuvao. Zerki je stajao prekrštenih ruku, grickajući krajičke svojih usana i gledajući lekara hladno. Kad je stari otišao, Korz oprezno diže pogled. „Da?“ Njegove oči nađoše dvogled, onda opet pregledaše Zerkijevo lice. progunđa. “E, ja sa tom stranom stvari nemam ništa, apsolutno ništa.“ Iguman je nekoliko sekundi zurio u njega, onda se okrenuo i izašao krutim koracima. Popeo se u svoju kancelariju i naredio Bratu Patriku da pozove najvišeg zvaničnika Zelene zvezde… „Tražim da se to premesti, da ne bude blizu nas.“ „Bojim se da je odgovor kategorično ne.“ „Brate Pate, zovi radionicu i reci Bratu Lufteru da dođe ovamo.“ „Nije ovde, Gos’daru.“ uradi.“ Nekoliko minuta kasnije stigoše dvojica kaluđera. „Hoću da smesta bude napravljeno pet lakih natpisa“ reče im on. „Da imaju dobre, duge drške. Treba da budu tako veliki da se mogu čitati čak iz drugog gradskog bloka, ali i dovoljno laki da jedan čovek može da nosi takav znak nekoliko časova a da se ne premori kao pas. Možete li to uraditi?“ „Svakako, Gos’daru. Šta želite da na njima piše?“ Iguman Zerki im je napisao tekst. „Neka bude krupno i blistavo napisano“, reče im. „Neka bude drečavo. To je sve.“ Kad su otišli, opet je zvao Brata Patrika. „Brate Pate, idi i nađi mi petoricu dobrih, zdravih, mladih iskušenika, po mogućnosti sa kompleksom mučeništva. Reci im da mogu dobiti ono što je dobio Sveti Stefan.“ A ja mogu dobiti i nešto gore, pomisli on, kad Novi Rim čuje za ovo.

28 Otpevaše komplin, ali iguman ostade u crkvi, klečeći sam u večernjem sumraku. Domine, mundorum omnium Factor, parsurus esto imprimis eis fiiiis aviantibus ad sideria caeli quorum victus dificiiior… Molio se za grupu Brata Džošue - za ljude koji su otišli da uzmu zvezdani brod i uspnu se u nebesa, u neizvesnost veću od ma koje neizvesnosti sa kojom se suočava Čovek na Zemlji. Njima će biti potrebno mnogo molitve; niko nije u toj meri kao lutalice izložen svakovrsnom zlu koje deluje na duh, muči veru i podgriza verovanje, uznemirava duh sumnjama. Kod kuće, na Zemlji, savest ima svoje nadzornike i spoljašnje čuvare, ali u dalekom svetu savest je sama, rastrzana između Gospoda i Neprijatelja. Neka budu neiskvarivi, molio se on, neka se istinski pridržavaju pravila Reda. Doktor Korz ga je u ponoć našao u crkvi i pokretima ga tiho pozvao napolje. Lekar je izgledao unezveren, kao da je sasvim izgubio živce. „Upravo sam prekršio svoje obećanje!“ saopštio je izazivački. Iguman je ćutao. „Time se ponosite?“ reče najzad. „Ne osobito.“ Krenuše ka pokretnim laboratorijama i zastadoše okupani plavičastom svetlošću koja se rasipala iz ulaza u jednu laboratoriju. Doktorov beli mantil bio je mokar od znoja; rukavom je brisao čelo. Zerki ga je gledao sa onom vrstom žaljenja koju čovek može osećati prema izgubljenima. „Smesta ćemo otići, naravno“, reče Korz. „Mislio sam da treba da vam javim.“ Okrenuo se da uđe u pokretnu laboratoriju. „Čekajte malo“, reče sveštenik. „Kazaćete mi i ostatak.“ „Hoću li?“ Opet ton izazova. „Zašto? Da biste mogli da pretite vatrom pakla? Ona je i bez toga dovoljno bolesna, a i dete isto tako. Ništa vam neću reći.“ „Već ste rekli. Znam na koga mislite. Pretpostavljam - idete?“ Korz je oklevao. „Ozračenje. Opekotine od bljeska. Ženi je slomljen kuk. Otac je mrtav. Čak su i plombe u zubima te žene radioaktivne. Dete praktično svetli u mraku. Povraćali su ubrzo posle eksplozije. Mučnina, anemija, truljenje folikula. Na jedno oko ne vidi. Dete zbog opekotina neprestano plače. Teško je shvatiti kako su preživeli udarni talas. Ništa za njih ne mogu učiniti sem da ih pošaljem Eukrem ekipi.“ „Video sam ih.“ „Onda znate zašto sam prekršio obećanje. Moraću kasnije da živim sa sobom, čoveče! Ne želim da živim kao mučitelj te žene i tog deteta.“ „Prijatnije vam je da živite kao njihov ubica?“ „Vi ste s druge strane razumnog raspravljanja.“ „Šta ste joj rekli?“ „’Ako volite ovo. dete, poštedite je agonije. Idite da milosrdno zaspite što je pre moguće.’ Samo toliko. Odmah odlazimo. Završili smo sa ozračenima i sa najgorima od ostalih. Preostalima ništa neće smetati da prepešače kilometar-dva. Nema više slučajeva ozračenja kritičnom dozom.“ Zerki poče da se udaljava, stade i okrete se. „Dovršite“, graknu. „Dovršite pa onda idite. A ako vas ponovo vidim - bojim se onoga što ću učiniti.“ Korz pijunu. „Meni se ništa više nego vama ne sviđa da budem ovde. Hvala, ali sad idemo.“ Našao je tu ženu; ležala je sa devojčicom na jednom ležaju u prenakrcanom konaku. Bile su

zgurene zajedno pod ćebetom, i obe su plakale. Zgrada je mirisala na smrt i antiseptik. Digla je pogled ka njegovoj silueti mutno ocrtanoj naspram svetlosti. „Oče?“ Glas joj je zvučao uplašeno. „Da.“ „Gotove smo. Vidite? Vidite šta su mi dali?“ Nije mogao ništa da vidi, ali je čuo kako njeni prsti petljaju oko ivice kartona. Crvena kartica. Nije mogao naći glas kojim bi joj se obratio. Prišao je i stao nad ležaj. Zavukao je ruku u džep i izvukao brojanice. Čula je zveket zrna, pružila ruku. „Znate šta je ovo?“ „Svakako, Oče.“ „Onda to zadržite i upotrebite.“ „Hvala.“ „Nosite ih i molite se.“ „Znam šta treba da činim.“ „Ne budite saučesnik. Za ljubav Boga, dete, ne…“ „Doktor je rekao…“ Zaćutala je. Čekao je da ona dovrši rečenicu, ali uzalud. „Ne budite saučesnik.“ I dalje je samo ćutala. Blagosiljao ih je i otišao što je brže mogao. Ta žena je brojanice pomicala sviknutim prstima; nije postojalo ništa što bi joj on mogao reći a da to nije već znala. „Konferencija ministara spoljnih poslova na Guamu upravo se završila. Nikakvo političko saopštenje nije zasad izdato; ministri se vraćaju u svoje prestonice. Zbog važnosti ove konferencije i zbog napetosti sa kojom svet očekuje rezultate, vaš komentator veruje da konferencija još nije okončana, nego da je samo privremeno prekinuta radi višednevnih konsultacija ministara sa svojim vladama. Jedan raniji izveštaj po kome se konferencija raspadala u atmosferi ogorčenog vređanja demantovan je od strane ministarstava. Premijer Rekol je za štampu imao samo jednu izjavu: ‘Vraćam se radi razgovora sa Regentskim savetom. Ali vreme je ovde bilo prijatno; možda ću se kasnije vratiti radi pecanja.’ Desetodnevni period čekanja se danas završava, ali je široko prihvaćeno mišljenje da će se prekid vatre poštovati i dalje. Jedina alternativa tome jeste uzajamno uništenje. Dva grada su umrla, ali treba imati u vidu da nijedna strana nije uzvratila masovnim napadom. Azijski upravljači tvrde da uzeto oko za oko. Naša vlada insistira da kod Itu Vana nije eksplodirao atlantski projektil. Ono što preovladava u obe prestonice jeste čudna, sumorna tišina. Nije bilo mnogo mahanja krvavom košuljom niti mnogo poziva na totalnu osvetu. Prisutan je neki nemi gnev, jer je počinjeno ubistvo, jer ludilo vlada i preteže, ali nijedna strana ne želi totalni rat. Odbrana ostaje u bojnoj gotovosti. Generalštab je izdao saopštenje, gotovo apel, čija se suština svodi na to da mi nećemo upotrebiti ono najgore ako se Azija uzdrži od upotrebe tog najgoreg. Ali u tom saopštenju dalje stoji: ‘Ako oni upotrebe bombe sa prljavim padavinama28 uzvratićemo istom merom, i to tako silovito da u Aziji sledećih hiljadu godina neće postojati ni jedno jedino živo biće.’ Začudo, najsumorniji od svih tonova nije stigao sa Guama, nego iz Novog Rima, iz Vatikana. Javljeno je da je posle završetka Guamske konferencije Papa Gregor prestao da se moli za mir u svetu. U bazilici su otpevane dve specijalne mise: Exsurge quare obdormis, misa protiv pagana, i Remirtiscere, misa za ratna vremana; onda se, po tom izveštaju, Njegova Svetost povukla u planine

da meditira i moli se za pravdu. A sada nekoliko reči od…“ „Gasi to!“ jeknu Zerki. Mladi sveštenik koji je bio sa njim ugasio je radio i široko otvorenih očiju se zagledao u igumana. „Ne mogu da verujem!“ „U šta? U ovo o Papi? Ni ja nisam mogao u prvi mah da poverujem. Ali čuo sam tu vest i ranije, a Novi Rim je imao vremena za demanti. Ni reč demantija nisu dali.“ „Šta to znači?“ „Zar to. nije očigledno? Vatikanski diplomatski servis čini svoje. Evidentno je da su poslali izveštaj o Guamskoj konferenciji. I da je taj izveštaj užasnuo Svetog Oca.“ 28 Prljave padavine - to se odnosi na posledice eksplozije atomske bombe koja je konstruisana sa namerom da izazove što trajniju kontaminaciju životne sredine tj. dugoročno zagađenje protivničke teritorije, za razliku od „običnih“, „čistih“ i „neutronskih“ bombi. (Prim.prev.) „Kakvo upozorenje! Kakav gest!“ „To je i nešto više od gesta. Oče. Njegova Svetost ne peva Bojnu Misu radi dramskog efekta. Sem toga, većina ljudi će misliti da se ono ‘protiv pagana’ odnosi na drugu stranu okeana, a ono o ‘pravdi’ na našu stranu. A ako i znaju da nije to mislio, oni će svejedno tako misliti.“ Zario je lice u šake, protrljao ga pokretima gore-dole. „San? Šta je san Oče Lihi? Sećaš li se? Već deset dana nisam video nijedno ljudsko lice bez tamnih krugova ispod očiju. Prošle noći jedva da sam uspevao da zadremam neko je stalno vrištao u konaku.“ „Iucifer nije prazno strašilo, zaista.“ „Zašto zuriš napolje, kroz taj prozor?“ upita Zerki oštro. „Eto, i to postoji. Svi gledaju u nebo, uvis, i pitaju se. Ako dođe, nećeš ništa videti sve do bljeska, a tad je bolje da ne gledaš. Prestani s tim. Nezdravo je to.“ Otac Lihi se okrete od prozora. „Da, Velečasni Oče. Međutim nisam zbog toga gledao. Lešinare sam gledao.“ „Iešinare?“ „Celog dana ih ima mnogo. Desetine lešinara - samo kruže.“ „Gde?“ „Iznad logora Zelene zvezde, dole niz drum.“ „To onda nije nikakav znak. To je samo zdrav lešinarski apetit. Fuj! Idem da udahnem malo vazduha.“ U dvorištu je naišao na gospođu Greilz. Kad joj je prišao, stavila je na tlo korpu paradajza koju je dotle nosila. „Don’la sam vam nešto, Oče Zerki“, reče mu ona. „Vid’la sam da ste spust’li znak, i neku jadnu curu u kap’ji, pa sam mis’ila s’ nećete Ijut’ti ako vas stara paradadžika poseti. Don’la sam vam malo paradajza, vid’te?“ „Flvala vam, gospođo Greilz. Natpis smo skinuli zbog izbeglica, ali u redu je. Međutim kad je reč o paradajzu, moraćete da razgovarate sa Bratom Eltonom. On kupuje za našu kuhinju.“ „A, ne za kupov’nu. Oče. He-he! Don’la sam ih vami za džabe. Mnogo tih jadničaka morate nahran’ti. Zato evo ovo džabe. Gde da ih stavim?“ „Privremena kuhinja je u… ali ne, ostavite ih tu. Poslaću nekog da ih odnese u konak.“ „Nos’ću i’ sama. I dovde sam ih nos’la.“ Opet je podigla korpu. „Hvala vam, gospođo Greilz.“ Okrenuo se da pođe. „Oče, ček’te!“ pozvala ga je. „Minut, Velečasni, sam’ minut vašeg vremena…“

Iguman se suzdržao da ne zastenje. „Žao mi je, gospođo Greilz, ali kao što sam vam rekao…“ Zaćuta, zureći u Rahelino lice. U jednom času mu se učinilo… Da nije Brat Džošua ipak dobro video? Ali ne, naravno ne. „To je - to je stvar za vašu parohiju i diocezu, a ja ništa ne…“ „Ne, Oče, nije to!“ reče ona. „Nešt’ sasvim drugo sam mis’ila da vas pitam.“ (Ma evo! Stvarno se osmehnula! Sad je siguran!) „Da I’ biste sasl’šali moju isp’vest, Oče? Molim za opr’taj što vas gnjavim, al’ žao mi zbog mojih nev’ljalstava, pa b’ da mi baš vi opr’stite.“ Zerki je oklevao. „Zašto ne Otac Sejlo?“ „Ist’nu ću vam reći. Velečasni, zat’ što me on navodi na greh. Pođem i hoću sve dobro s tim čov’kom, al’ sam’ ga jednom u lice pogledam i zabor’vim se. Bog nek ga voli, al’ ja ne mogu.“ „Ako vas je uvredio, moraćete mu oprostiti.“ „Da mu opr’stim, to da. Al’ sa dobre razdalj’ne. Navodi me na greh, kažem, jer izgubim živce čim ga vidim.“ Zerki se tiho nasmeja. „U redu, gospođo Greilz. Saslušaću vašu ispovest, ali pre toga moram nešto da obavim. Čekajte me u kapeli Gospe kroz otprilike pola sata. Prva pregrada. Hoće li to odgovarati?“ „Jest, i blagoslov’ni bili. Oče!“ Mnogo puta je klimnula glavom. Iguman Zerki se mogao zakleti da je i glava Rahela pomalo klimala, mada jedva vidno. Odbacio je tu misao i zaputio se ka garaži. Jedan kandidat je izvezao njegova kola. Zerki se popeo u kola, otkucao odredište i utonuo umorno u meki naslon; automatika je prikačila menjač i polako povela kola napred, prema kapiji. Prolazeći kroz kapiju, iguman vide onu mladu ženu kako stoji na ivici druma. Devojčica je bila uz nju. Zerki zabode prst u dugme PONIŠTITI. Kola stadoše. „Čekam“, rekoše robot-kontrole. Bila je u gipsu koji je obuhvatao njene kukove i spuštao se sve do levog kolena. Oslanjala se na par štaka; disala je teško, gledajući u zemlju. Nekako se izvukla iz konaka i kroz kapiju, ali očigledno nije mogla dalje. Dete se pridržavalo za jednu od njenih štaka i zurilo u saobraćaj na drumu. Zerki je otvorio vrata automobila i polako izašao. Digla je pogled ka njemu, ali je odmah okrenula glavu na drugu stranu. „Šta radiš izvan kreveta, dete?“ prošaputa on. „Ne treba da ustaješ, ne sa takvim kukom. Gde zamišljaš da si pošla?“ Premestila je težinu na drugu nogu, i lice joj se zgrčilo od bola. „U grad“, reče. „Moram. Hitno je.“ „Nije tako hitno da neko ne može to da obavi umesto tebe. Poslaću Brata…“ „Ne, Oče, ne! Niko drugi to ne može obaviti. Moram ja da pođem u grad.“ Lagala je. Bio je sasvim siguran da ona laže. „Pa, u redu“, reče. „Odvešću vas do grada. I onako se vozim tamo.“ „Ne! Hodaču! Dob…“ Koraknula je i jeknula. Uhvatio ju je pre ne go što je pala. „Ne bi ti mogla pešice do grada čak ni kad bi ti Sveti Kristofer pridržavao štake, dete. Ma hajde, da mi tebe vratimo u krevet.“ „Moram u grad, kažem vam!“ prodernjala se besno. Uplašena gnevom svoje majke, devojčica je počela monotono da plače. Žena je pokušala da je smiri, a zatim kao da je klonula. „U redu. Oče. Hoćete li me odvesti do grada?“ „Ne bi trebalo ni da polazite.“ „Kažem vam da moram!“ „Pa ako je tako, dobro. Onda da vas ubacimo u kola… dete… pa vi.“ Dete je histerično vrištalo dok ga je sveštenik stavljao u kola pokraj majke. Čvrsto je zgrabilo svoju majku i nastavilo da plače monotono. Zbog labavih mokrih zavoja i opržene kose bilo je teško prvim pogledom utvrditi pol tog deteta, ali je Iguman Zerki bio manje-više siguran da je to ipak

devojčica. Opet je otkucao odredište. Kola su sačekala prazninu u saobraćaju, onda skrenula na drum i ušla u traku za srednje brzine. Dva minuta kasnije, dok su se približavali logoru Zelene zvezde, otkucao je naređenje da pođu najsporijom trakom. Petorica kaluđera su paradirali ispred zone sa šatorima, formirajući svečanu, zakukuljenu demonstracionu liniju. Hodali su tamo-amo ispod samog natpisa da je to Logor milosrđa, ali su dobro pazili da ostanu na ulici, na javnom prostoru. Njihovi tek naslikani transparenti su glasili: NAPUSTITE SVAKU NADU VI KOJI OVDE ULAZITE Zerki je ranije imao nameru da se zaustavi i porazgovara sa njima, ali sad, imajući u kolima ovu devojku, zadovoljio se time da ih samo posmatra dok su kola lagano klizila kraj njih. Kaluđeri su, sa svojim mantijama i kapuljačama i sporom pogrebnom procesijom, zaista stvarali željeni efekat. Slabi su bili izgledi da će Zelenoj zvezdi biti neugodno u tolikoj meri da logor preseli dalje od manastira, posebno imajući u vidu da se mala grupa bukača, kao što je manastiru već javljeno, pojavila ranije toga dana da izvikuje uvrede i baca kamenčiće na transparente demonstranata. Dva policijska automobila bejahu parkirana uz drum; nekoliko policajaca je stajalo unaokolo i bezizražajnih lica gledalo scenu. Pošto se grupica bukača pojavila sasvim iznenadno, a odmah za njima policijska kola, i to baš na vreme da policajci primete kako jedan bukač pokušava da otme transparent jednom kaluđeru, i pošto je odmah posle toga jedan službenik Zelene zvezde odjurio da dobije sudski nalog, iguman je podozrevao da je ometanje demonstracije isplanirano isto tako pažljivo kao demonstracija sama, sa ciljem da sudski nalog bude pribavljen. Sud će verovatno dati nalog, ali je Iguman Zerki nameravao da ostavi kaluđere na tom mestu sve dok nalog ne bude uručen. Bacio je pogled na statuu koju su logorski radnici postavili blizu kapije. Trgnuo se. Prepoznao je u njoj jednu od onih kompozitnih ljudskih fizionomija dobijenih masovnim psiho-testovima u kojima su ispitanicima davane skice i fotografije nepoznatih ljudi i postavljana pitanja tipa „Koga od ovih biste najradije sreli?“ i „Ko bi od ovih po vašem mišljenju bio najbolji roditelj?“ ili „Ko je po vašem mišljenju kriminalac?“ Na osnovu fotografija koje su se kroz odgovore dokazale kao „naj“, stvorena je serija „prosečnih lica“ koja treba već na prvi pogled da navedu posmatrača na neku određenu ocenu ličnosti. Konstruisao ih je kompjuter. Zerki je sa nelagodnošću uočio da ova statua veoma nalikuje nekim izrazito feminiziranim likovima koje osrednji, ili gore nego osrednji, slikari već po tradiciji upotrebljavaju da bi dočarali, naravno pogrešno, ličnost Hrista. To sladunjavo-bolešljivo lice, prazne oči, te cmizdrave usne, te ruke raširene radi zagrljaja. Kukovi tog Hrista bili su široki kao u žene, a prsa su nagoveštavala početak dojki - sem ako to nisu bili samo nabori ogrtača. Dragi Gospode sa Golgote, prošaputa Zerki, zar je to sve što rulja zamišlja da Ti predstavljaš? Lako je mogao da zamisli da ova statua kaže „Neka mala deca dođu k meni“, ali je nikako nije mogao zamisliti da kaže „Bežite od mene u večni plamen, prokletnici“, niti da korbačem potera razmenjivače novca iz Hrama. Koja li su pitanja, razmišljao je, postavljali svojim ispitanicima da bi iz uma rulje izvukli ovo kompozitno lice? Ovo je bio christus samo anonimno. Reč na pijedestalu je glasila BLAŽENJE. Ali Zelena zvezda je sigurno morala videti sličnost sa tradicionalnim lepuškastim christusom slabih umetnika. Ipak su ovaj lik strpali u kamion sa crvenom zastavicom vezanom za nožni palac „blaženja“; bilo bi teško dokazati da su sličnost postigli namerno.

Devojka je držala jednu ruku na bravi vrata; pogledom je odmeravala kontrolne uređaje kola. Zerki hitro otkuca BRZA TRAKA. Kola opet pojuriše napred kao iz topa ispaljena. Sklonila je ruku sa vrata. „Mnogo lešinara danas“, reče on tiho, bacajući pogled uvis, kroz vetrobran. Sedela je bezizražajnog lica. Jedan tren je proučavao to lice. „Muči te bol, kćeri?“ „Nije bitno.“ „Ponudi taj bol Nebu, dete.“ Hladno ga je pogledala. „Mislite da će biti Bogu drag?“ „Ako ga ponudiš, hoće.“ „Ne mogu razumeti Boga koji uživa što moje dete pati!“ Sveštenikovim licem prođe trzaj. „Ne, ne! Nije bol prijatan Bogu, dete. Izdržljivost duše u veri, nadi i ljubavi uprkos telesnim jadima, to je ono što je Nebu drago. Bol je kao neko negativno iskušenje. Bogu nisu draga iskušenja koja deluju na meso; drago mu je kad se duša uzdigne iznad iskušenja i kaže ‘Odlazi, Satano’. Slično je sa bolom, koji često donosi iskušenje da se padne u očajanje, gnev, gubitak vere…“ „Štedite svoj dah. Oče. Ne žalim se ja. Beba se žali. Ali ne razume vašu propoved. Međutim, bol može da oseti. Ona može da oseti da je boli, ali ne može da shvati.“ Šta mogu da kažem na ovo? pitao se sveštenik ošamućeno. Da joj opet kažem da je Čoveku jednom bila data natprirodna nepodložnost patnjama, ali da ju je on u Raju odbacio? Da je ovo dete ćelija Adamova, te prema tome… Tačno je to, ali ona ima bolesno malo dete, bolesna je i sama, i neće slušati. „Nemoj to učiniti, kćeri. Prosto nemoj to učiniti.“ „Razmisliću o tome“, reče ona hladno. „Imao sam jednom jednog mačora, kad sam bio dečak“, promrmlja iguman polako. „Bio je to veliki, sivi mačor sa plećima nalik na buldoga i odgovarajućom glavom i vratom, i sa jednom vrstom trapavog bezobrazluka koji za neke od njih stvara utisak da im je sam đavo gazda. Čist mačor. Poznajete li mačke?“ „Pomalo.“ „Mačke ne poznaju oni koji ih mnogo vole. Ako poznaješ mačke, ne možeš voleti sve mačke; a one koje možeš voleti, ako ih poznaješ, to su baš one koje se ljubiteljima mačaka čak i ne sviđaju. Zik je bio takav mačor.“ „Ovo ima i pouku, naravno?“ Motrila ga je sumnjičavo. „Samo utoliko što sam ga ubio.“ „Prestanite. Šta god nameravate da kažete, prestanite.“ „Udario ga kamion, smrvio mu zadnje noge. Odvukao se pod kuću. Povremeno je stvarao zvuke kao kad se mačke bore i tad se malo bacakao, ali inače je prosto mirno ležao i čekao. Uporno su mi govorili: ‘Treba ga uništiti.’ Posle nekoliko časova izvukao se ispod kuće. Cvilio je za pomoć. ‘Treba ga uništiti’, govorili su. Nisam hteo da im dopustim da to učine. Rekli su da je surovo puštati ga da živi. Zato sam konačno rekao da ću to lično učiniti, ako se mora učiniti. Uzeo sam pušku i lopatu i odneo ga na ivicu šume. Opružio sam ga po zemlji, iskopao rupu. Onda sam mu ispalio metak u glavu. Bila je to malokalibarska puška. Zik se bacakao, onda se pridigao i počeo da se vuče ka nekom žbunju. Opet sam ispalio metak u njega. Sastavilo ga je to sa zemljom, pa sam mislio da je mrtav i stavio ga u rupu. Kad je po njemu pala druga lopata zemlje, Zik se pridigao, izvukao i opet krenuo ka žbunju. Cvilio sam glasnije nego taj mačor. Morao sam da ga umlatim lopatom, i to tako što sam ga stavio u rupu i udarao oštricom lopate kao sekirom, a dok sam to činio Zik se i dalje bacakao. Kasnije su mi govorili da je to bio samo kičmeni refleks, ali ja im

nisam verovao. Znao sam tog mačora. Želeo je da se domogne tog žbunja i da tamo samo legne, da čeka. Želeo sam do Boga da je bilo drukčije, da sam ga pustio da stigne do tog žbunja i da umre onako kako bi mačor umro kad ga niko ne bi dirao - dostojanstveno. Nikad nisam stekao uverenje da sam dobro postupio. Zik je bio samo mačor, ali…“ „Zaveži!“ prošaputa ona. „… ali čak i drevni pagani su zapazili da Priroda čoveku ne nameće ništa za šta ga nije pripremila da može da podnese. Ako to važi čak i za mačku, onda nije li to još savršenija istina kad se radi o racionalnom, intelektualnom, voljnom stvorenju - bez obzira šta verujete o Nebu?“ „Zaveži, proklet bio, zaveži!“ zašištala je. „Ako sam pomalo brutalan“, reče sveštenik, „onda sam takav prema vama, ne prema detetu. Dete, kao što rekoste, ne može da shvati. A vi, kao što ste rekli, vi se ne žalite. Prema tome…“ „Prema tome vi od mene tražite da je pustim da umire polako i…“ „Ne! Ne tražim od vas. Kao sveštenik Hrista ja vama zapovedam u ime vlasti Svemoćnog Boga da ne stavite ruku na svoje dete, da ne ponudite život svoje kćeri na žrtvu lažnom bogu hitrog milosrđa. Ja vam ne dajem savete, ja vas zaklinjem i zapovedam vam u ime Hrista Kralja. Je li to jasno?“ Nikad ranije nije Dom Zerki govorio takvim glasom; lakoća sa kojom su takve reči došle na njegove usne začudila je i njega samog. Zurio je u nju dok nije oborila pogled. Jedan tren se plašio da će mu se ta devojka nasmejati u lice. Sveta Crkva je i sad povremeno nagoveštavala da smatra svoju vlast višom i nadmoćnom u odnosu na vlast svih nacija i država, ali je to kod ljudi najčešće izazivalo podsmeh. A ipak, ova ogorčena devojka sa umirućim detetom osetila je autentičnost komande. Bilo je zaista brutalno pokušavati raspravljati sa njom, i on je zbog toga žalio. Jednostavno direktno naređenje je moglo postići ono što se nikakvim ubeđivanjem nije moglo postići. Njoj je sad bio potrebniji glas autoriteta nego ma kakvo ubeđivanje. To je mogao videti po načinu kako je klonula, iako je zapovest izgovorio blagim glasom, najblaže što je mogao. Odvezli su se u grad. Zerki je stao da pošalje jedno pismo, zatim je stao kod crkve Svetog Mihaila da bi nekoliko minuta razgovarao sa Ocem Sejlom o problemu izbeglica, i opet stao pred kancelarijom ZDI da bi uzeo primerak najnovijih direktiva za civilnu zaštitu. Vraćajući se u kola svaki put je napola očekivao da devojku tamo ne zatekne, ali ona je mirno sedela držeći bebu i odsutno zurila u pravcu beskonačnosti. „Hoćete li mi reći gde ste želeli da pođete, dete?“ upita najzad. „Nigde. Predomislila sam se.“ Osmehnuo se. „Ali bilo vam je tako hitno da stignete u grad.“ „Zaboravite to, Oče, Predomislila sam se.“ „Dobro. Onda idemo natrag, kući. Zašto ne prepustite sestrama da se nekoliko dana brinu o vašoj kćeri?“ „Razmisliću o tome.“ Kola pojuriše drumom ka manastiru. Kada su se približili logoru Zelene zvezde, video je da nešto nije u redu. Njegovi demonstranti više nisu marširali Svojom stazom. Okupili su se i nešto govorili policajcima i još jednom čoveku koga Zerki nije mogao da identifikuje, ili su možda slušali šta su ovi govorili njima. Prebacio je kola na sporu traku. Jedan od iskušenika je video kola, prepoznao ih, i počeo da maše svojim transparentom. Dom Zerki nije nameravao da stane dok mu je ta devojka u kolima, ali jedan policajac je iskoračio u sporu traku tačno ispred njih i okrenuo svoj saobraćajni štap ka detektorima prepreka koji su na automobilu postojali; autopilot je reagovao automatski i

zaustavio kola. Policajac je pokretima zapovedio da kola siđu s druma. Zerki nije mogao da to ne posluša. Dvojica policajaca priđoše, zastadoše da osmotre registarski broj i zatraže isprave. Jedan od njih je radoznalo osmotrio devojku i dete, primetio crvene kartice. Drugi je mahnuo prema sada zaustavljenim demonstrantima. „Znači, vi ste to božje čudo iza svega ovoga, a?“ progunđa on igumanu. „E, onaj gospodin u smeđoj uniformi tamo ima malu vest za vas. Mislim da bi bilo bolje da saslušate.“ Trgnuo je glavom prema zdepastom čoveku sudskog izgleda koji je pompezno krenuo ka njima. Dete se opet rasplakalo. Majka se nemirno vrpoljila. „Ovoj devojci i toj bebi nije dobro. Prihvatiću proces, ali vas molim da nas sad pustite da se odvezemo nazad u manastir. Onda ću se vratiti sam.“ Policijski oficir je opet pogledao devojku. „Gospođo?“ Zurila je prema logoru, digla pogled ka statui koja se nadnosila nad ulaz. „Ja ovde izlazim“, reče im ona ravnim glasom. „Tako vam je bolje, gospođo“, reče policajac, osmatrajući opet crvene kartice. „Ne!“ Dom Zerki ju je zgrabio za ruku. „Dete, zabranjujem ti…“ Policajčeva ruka je munjevito zgrabila sveštenikov ručni zglob. „Puštaj!“ odreza on, a onda blaže, „Gospođo, jeste li vi njegova štićenica ili tako nešto?“ „Nisam.“ „Sta vam to sad kao znači da zabranjujete ovoj dami da izađe?“ upita oficir. „Mi smo pomalo nestrpljivi kad je o vama reč, gospodine, pa bi bolje…“ Zerki ga je ignorisao i brzo progovorio devojci. Ona je odmahivala glavom. „Onda bar bebu. Dajte mi da odnesem bebu sestrama. Insistiram…“ „Gospođo, da li je ovo vaše dete?“ upita policajac. Devojka je već bila van kola, ali je Zerki držao dete. Klimnula je glavom. „Moja ćerka.“ „Da li vas je ovaj držao u zarobljeništvu ili tako nešto?“ „Nije.“ „Šta želite da učinite, gospođo?“ Oklevala je. „Vrati se u kola“, reče joj Zerki. ‘ „Dosta s takvim tonom govora, čoveče!“ grmnu policajac. „Gospođo, šta s detetom?“ „Mi obe silazimo ovde“, reče ona. Zerki je zalupio vrata i pokušao da pokrene kola, ali je policajčeva ruka sevnula kroz prozor, pritisnula dugme PONIŠTITI i uklonila ključ. „Pokušaj kidnapovanja?“ progunđa jedan policajac drugome. „Možda“, reče drugi otvarajući vata. „A sad puštaj bebu ove žene!“ „Da bi ovde bila ubijena?“ upita iguman. „Moraćete da upotrebite silu.“ „Idi s druge strane kola, Fel.“ „Ne!“ „A sad malo pendrek ispod miške. Dobro je, vuci! U redu, gospođo - evo vašeg deteta. Ne, vidim da ne možete, sa tim štakama. Korz? Gde je Korz? Ej, doktore!“

Iguman Zerki na tren ugleda poznati lik kako se probija kroz gomilu. „Držite ovo klinče dok mi držimo ovu budalu, hoćete li?“ Doktor i sveštenik izmenjaše poglede bez reči, a onda je beba dignuta iz kola. Policajci pustiše igumanove zglobove. Okrećući se, jedan od njih vide da se ka njemu sa svih strana natiskuju iskušenici sa podignutim transparentima. On je shvatio te transparente kao potencijalna oružja, i njegova ruka pođe ka revolveru. „Odbij!“ uzviknu. Zbunjeni iskušenici ustuknuše. „Izlazi.“ Iguman izađe iz automobila. Suočio se sa zdepastim sudskim činovnikom. Taj ga je kucnuo po mišici ruke presavijenim papirom. „Upravo ste dobili sudsko naređenje o ograničenju aktivnosti, a sud zahteva da vam ga pročitam i objasnim. Ovo je vaš primerak, evo. Ovi oficiri su svedoci da vam je predočen, tako da ne možete odbiti da poslušate…“ „Ma, dajte to ovamo.“ „To je dobar stav. Dakle, sud vam nalaže sledeće: ‘Pošto je žalilac tvrdio da je veliko ometanje na javnom mestu nastalo…“ „Bacite znake u ono bure za pepeo tamo“, reče Zerki iskušenicima, „sem ako se neko buni. Onda uđite u kola i čekajte.“ Nije obraćao pažnju na čitanje naređenja, nego je prišao policajcima, a procesni poslužitelj je tapkao za njim, čitajući brzometno i monotono. „Jesam li uhapšen?“ „Razmišljamo o tome.“ i da se pojavi pred ovim sudom u naznačeno vreme da bi predočio razloge zbog kojih rešenje…’ „ „Neka određena optužba?“ „Mogli bismo mi da nađemo pet-šest dobrih optužbi, ako vi to tako želite.“ Kroz kapiju se vratio Korz. Žena i detence su već odvedeni u unutrašnjost logora. Doktorov izraz lica bio je sumoran, možda i obojen krivicom. „Čujte, Oče“, reče on, „znam kako se osećate zbog svega ovoga, ali…“ Pesnica Igumana Zerkija polete i tresnu doktora posred lica: bio je to desni direkt. Pogodio je Korza u trenutku kad ovaj nije bio u ravnoteži, i doktor teško sede na pločnik. Izgledao je zbunjen. Šmrknuo je nekoliko puta. Odjednom mu pođe krv na nos. Policajci su zavrnuli svešteniku ruke iza leđa. što ne smete propustiti’ „, klepetao je dalje procesni poslužitelj, „’da ne bi dekret pro confesso…’ „ „Odvedi ga do kola“, reče jedan od policajaca. Ali nisu odveli igumana do njegovih kola, nego do policijske krstarice. „Sudija će biti prilično razočaran tobom“, reče mu policajac kiselo. „Sad da si tu stao, i da se makao nisi. Jedan pokret i dobijaš lisice.“ Iguman i taj policajac su čekali pokraj krstarice, a procesni poslužitelj, doktor i drugi policajac su se dogovarali pred kapijom. Korz je pritiskao maramicu na nos. Pet minuta su razgovarali. Temeljito postiđen, Zerki je naslonio čelo na metal automobila i pokušao da se moli. Nije mu u tom času bilo mnogo važno šta bi oni mogli odlučiti da učine. Mogao je da misli samo o onoj devojci i njenom detetu. Bio je siguran da je bila spremna da se predomisli, da joj je bila potrebna samo komanda Ja, sveštenik Boga, tebi zapovedam i prilika da tu komandu sasluša - ali prinudili su ga da se zaustavi na mestu gde je mogla da vidi kako „Božjeg sveštenika“ začas savladava „Cezarev saobraćajni policajac“. Nikad mu se Hristova kraljevska vlast nije činila udaljenijom. „U redu, čoveče. Ako si otkačen, zato imaš i sreće, toliko ću reći.“ Zerki diže pogled. „Šta?“ „Doktor Korz odbija da podnese prijavu. Kaže da je ovo i zaslužio.

Zašto si ga udario?“ „Pitajte njega.“ „Pitali smo. Ja samo pokušavam da odlučim da li da te privedemo ili da ti samo uručimo poziv. Sudski službenik kaže da si u ovom kraju dobro poznat. Čime se baviš?“ Zerki je pocrveneo. „Zar vam ovo ništa ne znači?“ Dodirnuo je krst na svojim grudima. „Ne ako tip koji to nosi drmne nekog po nosu. Čime se baviš?“ Zerki proguta poslednji trag svog ponosa. „Iguman sam Braće Sve tog Lajbovica u manastiru koji vidite tamo niz drum.“ „To ti daje pravo da napadaš ljude?“ „Žao mi je. Ako doktor Korz hoće da me sasluša, izviniću mu se. Ako mi date poziv, obećavam da ću se pojaviti.“ „Fel?“ „Zatvor nam pun begunaca.“ „Čuj, ako mi prosto zaboravimo celu stvar, hoćeš li se držati podalje od ovog mesta i ograničiti svoju družinu na ono mesto gde spadaju?“ „Hoću.“ „U redu. Kreći. Ali ako se samo provezeš pored ovog mesta i pljuneš, to će biti to.“ „Hvala.“ Dok su se udaljavali automobilom, negde u parku su svirale mehaničke orgulje „kaliope“; osvrćući se, Zerki vide da se karusel okreće. Jedan policajac obrisa znoj sa lica, pljesnu procesnog poslužitelja po leđima, zatim svi odoše do svojih kola i odvezoše se. Čak i sa petoricom iskušenika u kolima, Zerki je sa svojom sramotom bio sam.

29 „Verujem da ste već bili upozoravani na tu vašu plahovitost?“ reče Otac Lihi obraćajući se pokajniku. „Jesam, Oče.“ „Shvatate da je namera bila u izvesnoj meri ubilačka?“ „Nije postojala namera da se izvrši ubistvo.“ „Pokušavate li da nađete opravdanje sebi?“ upita ispovednik oštro. „Ne, Oče. Namera je bila da se nanese povreda. Optužujem sebe da sam pogazio duh Pete Zapovesti, mislima i činom, te da sam zgrešio protiv milosrđa i pravde. I da sam navukao sramotu i skandal na svoju službu.“ „Shvatate da ste pogazili obećanje da se nikad nećete poslužiti nasiljem?“ „Da, Oče. Duboko žalim zbog toga.“ „A jedina vam je olakšavajuća okolnost to što ste samo videli kako vam se sve crveni pred očima i zamahnuli. Da li često dopuštate sebi da na takav način napuštate razum?“ Ispitivanje se nastavljalo; vladar manastira je bio na kolenima, a nastojnik je sedeo nad njim i sudio svom gospodaru. „U redu“, konačno reče Otac Lihi, „a sad obećajte da ćete u svom pokajanju očitati…“ Zerki je u kapelu zakasnio sat i po, ali gospođa Greilz ga je i dalje čekala. Klečala je u jednoj klupi blizu ispovedne kabine, i činilo se da je napola zaspala. Obuzet nelagodnošću, iguman se nadao da je neće zateći. Morao je prvo da okaje svoj greh, pa tek onda da sluša njene grehe. Kleknuo je blizu oltara i proveo dvadeset minuta dovršavajući molitve koje mu je Otac Lihi odredio kao pokajanje za taj dan, ali kad je opet krenuo ka ispovedaonicama, g-đa Greilz je još bila tu. Dvaput joj se obratio pre nego što ga je čula, a kad je ustala, malo se spotakla. Zastala je da opipa Rahelino lice, istražujući sasušenim prstima Raheline očne kapke i usne. „Nešto nije u redu, kćeri?“ upita on. Digla je pogled ka visokim prozorima. Oči su joj lutale po zasvođenoj tavanici. „Da, Oče“, prošaputala je. „Osećam Strašnog u blizini, os’ćam. Strašni je blizu, vrlo blizu oko nas ovde. Os’ćam da mi treba opr’štaj. Oče -i još nešto isto tako.“ „Nešto drugo, gospođo Greilz?“ Nagnula se bliže, prošaputala iza sopstvene šake. „Treba i Njemu da dam opr’štaj, također.“ Sveštenik se malo trže. „Kome? Ne razumem.“ „Opr’štaj - Njemu koji me je ovakvu stvorio“, zajeca ona. Onda se njenim ustima raširio spori osmeh. „Ja mu… nikad nisam opr’stila za to.“ „Opraštati Bogu? Kako možete…? On je pravedan. On je Pravda, on je Ljubav. Kako možete reći…?“ Njene su ga oči molile. „Zar ne m’že jedna matora paradadžika Njemu bar malo da opr’sti za Njegovu pravdu? Pre neg’ što ja zatražim opr’štaj od njega?“ Dom Zerki je progutao suvu prazninu. Bacio je pogled dole, ka dvoglavoj senki na podu. Taj senoviti oblik kao da je nagoveštavao neku stravičnu Pravdu. Nije mogao prisiliti sebe da je ukori što je odabrala baš reč oprostiti. U njenom jednostavnom svetu moglo se pojmiti da neko oprašta i pravdu, baš kao i neopravdu, da Čovek oprosti Bogu kao i Bog Čoveku. Neka tako bude, onda, i budi strpljiv sa njom, Gospode, pomisli on, nameštajući svoj epitrahilj. Pre nego što su ušli u ispovedaonicu poklonila se pred oltarom, i tad je sveštenik primetio da je, krsteći se, doticala i Rahelino čelo, a ne samo svoje. Pomakao je tešku zavesu ustranu, ušao u svoju

polovinu kabine, i prošaputao kroz rešetku. , „Šta tražiš, kćeri?“ „Blagoslove, Oče, jer zgrešila sam…“ Govorila je sa oklevanjem. Nije je mogao videti kroz veo koji je pokrivao rešetku. Do njega je dopiralo samo nisko, ritmično jecanje glasa Eve. Isto, isto, večno isto; čak ni žena sa dve glave nije mogla pronaći nove načine da se približi zlu, mogla je samo bezumno da imitira Original. Još uvek postiđen zbog svog ponašanja pred onom devojkom, policajcima i Korzom, našao je da mu te teško da se koncentriše. Ipak su mu se ruke tresle dok je slušao. Ritmični govor je stizao tupo, prigušeno kroz rešetku, kao da neko u daljini udara čekićem. Klinove zabijaju kroz dlanove, u grede. Kao alter Christus osećao je težinu svakog greha po jedan momenat pre nego što bi je preneo dalje, na Onoga koji nosi težinu svih greha. Bilo je tu nešto o njenom mužu. Bile su tu neke mutne, tajne stvari, stvari koje se zamotaju u prljave novine i sahrane noću. Sve kao da je bilo još užasnije zbog toga što je uspevao samo ponešto da razume. „Ako pokušaš da kažeš da si počinila abortus“, prošaputa on, „moram ti reći da samo biskup može da oprosti, ja ne…“ Zaćutao je. Urlalo je nešto u daljinama, rzali su i režali projektili ispaljivani sa poligona. „Strašni! Strašni! zaječa starica. Nakostrešila mu se kosa na glavi: odjednom se sledio od nerazumnog strana. „Brzo! Čin pokajanja!“ promrmlja on. „Deset Ave Marija i deset Pater Nostera da bi se pokajala, Moraćeš kasnije da ponoviš ispovest, ali sada, Čin Pokajanja.“ Čuo je njeno mrmljanje sa druge strane rešetke. Brzo je prošaputao oproštaj: „Te absoivat Dominus Jesus Christus; ego autem eius auctoritate te absoivo ab omni vincuio… Denique, si absoivi potes, ex peccatis tuis ego te absoivo in Nomine Patris…“ Pre nego što je dovršio, svetlost bijesnu kroz debelu zavesu ispovedaonice. Svetlost je postajala sve jača i jača, tako da je kabina najzad bila puna blistavog podneva. Zavesa poče da se dimi. „Čekaj, čekaj! “ zašištao je. „Čekaj dok zamre.“ „čekaj čekaj čekaj dok zamre“, uzvratio mu je čudni meki glas sa one strane rešetke. To nije bio glas gospođe Greilz. „Gospođo Greilz? Gospođo Greilz?“ Odgovorila mu je pospanim mrmljanjem, zaplićući jezikom, „Nikad nisam nameravala… nikad nameravala… nikad ljubav… ljubav…“ Glas prestade. Nije to bio onaj glas od maločas. „A sad brzo ,beži!‘‘ Ne čekajući da vidi da li ga je poslušala izjurio je iz ispovedaonice i pojurio niz prolaz između sedišta, ka oltaru. Svetlost je popustila, ali je i sad pržila kožu sunčanom žestinom. Još koliko sekundi preostaje? Crkva je bila puna dima. Uskočio je u sveti I ište, na prvom stepeniku se sapleo, nazvao to klanjanjem, prišao oltaru. Izbezumljenim rukama je zgrabio posudu punu Hrista iz kovčežića, opet se poklonio pred Prisustvom, i držeći Telo svog Boga navalio da beži. Zgrada se srušila na njega. Kad se probudio, svud je bila samo prašina. Bio je kukovima pribijen za zemlju. Ležeći potrbuške na zemlji, pokušao je d& se pokrene. Jedna mu je ruka bila slobodna, ali. je druga bila pritisnuta teretom koji ga je i držao na tlu. Slobodna ruka je još stiskala putir, ali se posuda u padu otvorila, poklopac je odleteo, i nekoliko malenih hostija se prosulo. Zaključio je da ga je eksplozija sasvim izbacila iz crkve. Ležao je na pesku i video ostatke jednog

žbuna ruža preko koga se srušilo kamenje. Na jednoj grani još je visila jedna ruža - jedna od salmonarmenijanki, primetio je. Latice bejahu oprljene. Silno su urlikale mašine na nebu, a po pesku se širilo žmirkanje plavih svetlosti. U prvi mah nije osećao bol. Pokušao je da okrene glavu da bi pogledao ogromni blok koji ga je pritisnuo, ali onda bol poče. Oči mu se zamagliše. Tiho jauknu. Neće više pokušavati da se osvrće. Pet tona stena ga je pritisnulo. Pod tim blokovima je ležalo sve ono što je preostajalo od njegovog tela ispod pojasa. Počeo je da sakuplja malene hostije. Obazrivo je micao svojom slobodnom rukom. Oprezno je vadio jednu po jednu hostiju iz peska. Vetar je pretio da pošalje te kriškice Hrista u lutanje. U svakom slučaju, Gospode, bar sam pokušao, pomisli on. Treba li ikome poslednji ritual? Poslednje pričešće? Ako im je potrebno, moraće da se dovuku do mene. Da li je iko preostao? Kroz strahovito urlanje nije mogao da čuje nijedan glas. Mlazić krvi mu je uporno curio u oči. Obrisao ga je podlakticom da ne bi krvavim prstima zaprljao kriškice pričešća. Pogrešna krv, Gospode, moja, ne Tvoja. Dealba me. Vratio je u posudu glavninu prosute Žrtve, ali je nekoliko odbeglih kriškica ostalo izvan njegovog domašaja. Pružio se da ih dohvati, ali mu se sve opet smračilo. „IsusMarijaJosip! Upomoć!“ Čuo je neki tihi odgovor, dalek, jedva čujan pod razvikanim nebom. Bio je to onaj meki, čudni glas koji je čuo u ispovedaonici, i opet je samo ponovio njegove reči: „isus marija josip upomoć“ „Šta?“ povika on. Nekoliko puta je zvao, ali daljih odgovora nije bilo. Počeše da promiču, padajući, grudvice prašine. Vratio je poklopac na putir da se ta prašina ne bi pomešala sa pričešćem. Neko vreme je ležao mirno, očiju zatvorenih. Kad se baviš svešteničkim zanatom nevolja je u tome što na kraju moraš sam da poslušaš savete koje si drugima davao. Priroda ne nameće ništa za šta čoveka nije pripremila da on to može i podneti. Eto šta sam dobio zbog toga što sam joj prvo rekao šta je Stoik rekao pa tek onda šta je Bog rekao, pomisli on. Nije mnogo bolelo, ali je iz pritisnutog dela njegovog tela počeo da dopire strahovit svrab. Pokušao je da se počeše; njegovi prsti naiđoše samo na goli kameni blok. Grebao ga je jedan tren, stresao se, sklonio ruku. Taj svrab ga je izluđivao. Iz smrvljenih nerava sevali su glupi zahtevi za češanjem. Osećao se vrlo nedostojanstveno. E, doktore Korz, otkud znate da svrab nije fundamentalnije zlo nego bol? Toj šali se malo nasmejao. Od smeha mu se opet smračilo. Iz mraka je uspeo, grabeći svom silinom, opet da se popne do svesti, uz pratnju nečijeg vrištanja. Odjednom je sveštenik shvatio da je to vrištanje njegovo sopstveno. Zerkija odjednom obuze strava. Svrab se preobratio u užasan bol, ali to vrištanje nije bilo izazvano bolom nego stravom. Sad je čak i disanje strahovito bolelo. Agonija je trajala, ali on je to mogao trpeti. Strava je nastala kad je poslednji put okusio mastiljavu crninu. Tama kao da se sumorno nadnela nad njega, kao da ga je priželjkivala, gladno ga čekala - veliki crni apetit koji naročito rado proždire duše. Može on trpeti bol, ali ne tu Užasnu Tamu. Ili u njoj postoji nešto čega ne bi trebalo da bude, ili ovde postoji nešto što još ostaje da se uradi. Kad se preda toj tami, više ništa neće moći da učini niti da učinjeno popravi.

Postiđen što se uplašio, pokušao je da se moli, ali te molitve su ispadale nekako nemolitveno kao izvinjenja, ne kao molbe - kao da je poslednja molitva već izrečena, poslednji kantikulum već otpevan. Strah je ostajao. Zašto? Pokušao je razumno da raspravlja sa strahom. Video si kako ljudi umiru, Džet. Mnoge si gledao kako umiru. Izgleda lako. Postaju sve slabiji, onda mali grč, i gotovo. Taj mastiljavi mrak - proavlija između aham-a i Asti-ja -najcrnji Stiks, zjapeća jama između Gospoda i Čoveka. Čuj, Džet, je I’ ti stvarno veruješ da postoji Nešto sa one strane, a? Onda, zašto se toliko treseš? i U njegov um je doplovilo nekoliko stihova iz Dies Irae koji mu onda nisu dali mira: Quid sum miser tune dicturus? Quem patronum rogatu rus, Cum vix justus sit securus? „Šta ja, jadnik, onda da kažem? Koga da molim da mi zaštitnik bude, kad je čak i pravedan čovek jedva bezbedan?“ Vix securus? Zašto „jedva bezbedan“? Pa On valjda ne bi prokleo pravedne? Onda, zašto se toliko treseš? Ma zapravo, doktore Korz, zlo o kome je trebalo da čak i vi govorite nije patnja, nego nerazuman strah od patnje. Metus doloris. Uzmite to zajedno sa pozitivnim ekvivalentom njegovim, naime sa čežnjom prema svetovnoj sigurnosti, prema Raju, pa ćete možda dobiti vaš „koren zla“, doktore Korz. Umanjiti patnju, a povećati bezbednost, to su prirodni i dobri ciljevi društva i Cezara. Ali onda oni nekako postanu jedini ciljevi i jedina baza zakona - a to je izopačenje. Onda, jureći samo za tim ciljevima, neizbežno stižemo do njihovih opozita: do maksimalne patnje i minimalne bezbednosti. Ono što ne valja u svetu to sam ja. Isprobaj to na sebi, dragi moj Korz. Ti ja Adam Čovek ja. Nema „svetskog zla“ izvan onog koje u svet uvodi Čovek - ja ti Adam mi - uz malu pomoć Oca Laži. Na sve krivicu baci, ma i na Boga krivicu baci, ali o, ne baci je na mene. Doktore Korz? Jedino zlo u svetu sad, doktore, je u tome što sveta više nema. Šta je bol učinio? Opet se slabo nasmejao, što je opet dovelo do spuštanja mastila. „Ja mi Adam, ali Hrist, Čovek ja; Ja mi Adam, ali Hrist, Čovek ja“, reče on glasno. „Znaš šta. Pate? - oni bi… zajedno… radije bili prikovani na krst, ali ne sami… kad krvare… žele društvo. Zato što… Zato što zašto je to. Zato što zašto je to isto kao što Satana hoće Čoveka punog Pakla. Mislim isto kao što Satana hoće Pakao pun Čoveka. Jer Adam… A ipak Hrist… Međutim ipak ja… Čuj, Pate…“ Ovo puta mu je bilo potrebno duže vreme da bi odagnao mastiljavo crnilo od sebe, ali morao je da objasni Patu pre nego što sasvim uđe u crnilo. „Čuj, Pate, zato što… zašto je to da sam joj rekao da beba mora… je zato što ja. Mislim. Mislim Isus nikad nije zatražio od čoveka da učini nijednu prokletu stvar koju nije i sam Isus učinio. Isto kao što i zašto ja. Zašto ja ne mogu da popustim. Pate?“ Opet je nekoliko puta žmirnuo. Nestade Pat. Svet se opet zgusnuo a crnilo nestalo. Nekako je otkrio čega se to bio plašio. Još je nešto morao da ispuni pre nego što se Mrak zauvek sklopi nad njim. Dragi Bože, pusti me da poživim dovoljno dugo da to ispunim. Bojao se da će umreti pre nego što primi isto onoliko patnje koliko je pretrpelo ono dete koje nije moglo razumeti, dete koje je on pokušao da spase radi dalje patnje - ne, ne radi patnje, nego uprkos patnji. Zapovedao je majci u ime Hrista. Nije grešio. Ali sada se plašio da u tu tamu sklizne pre nego što pretrpi koliko god mu Bog može pomoći da pretrpi. Quem patronum rogatu rus,

Cum vix justus sit securus? Neka ovo bude, dakle, za tu devojčicu i njenu majku. Ono što namećem, moram i prihvatiti. Fas est. Ta odluka kao da je umanjila bol. Neko vreme je ležao mirno, onda, opet oprezno bacio pogled na hrpu kamenih blokova. Više od pet tona je u njima bilo. Osamnaest vekova je u njima bilo. Eksplozija je razvalila kripte; primetio je među blokovima nekoliko kostiju. Pipkao je slobodnom rukom, naišao na nešto glatko, i uspeo to nešto da iskopa. Bacio je to na pesak pokraj posude u kojoj je bilo pričešće. Vilična kost je nedostajala, ali je lobanja bila netaknuta, sem što je na čelu postojala rupa iz koje je virila cepka suvog, polutrulog drveta. Ličilo je to na ostatak strele. Činilo se da je lobanja veoma stara. „Brate“, promrmlja on, jer niko sem kaluđera ovog Reda ne bi mogao biti sahranjen u tim kriptama. Šta si ti, Kosti, učinila za njih? Naučila ih da čitaju i pišu? Pomogla im da ponovo izgrade, dala im Hrista, pomogla da se vrati kultura? Da li si se setila da ih upozoriš da ovo nikad neće biti Rajski vrt? Naravno da si se setila. Blagoslovena bila. Kosti, pomisli on i povuče palcem krst preko čela lobanje. Za sve tvoje muke platiše ti strelom među oči. Zato što tamo pozadi ima više od pet tona i osamnaest vekova. Pretpostavljam da oko dva miliona godina leži tamo pozadi - vreme od prvog Homo inspiratus-a. Opet je čuo glas - onaj tihi glas-odjek koji mu je maločas uzvraćao. Ovog puta glas je pevušio kao dete: „Ia la la, la-la-la…“ lako se činilo da je to onaj isti glas koji je začuo u ispovedaonici, to nikako ne bi mogao biti glas gospođe Greilz. Gospođa Greilz bi oprostila Bogu i pojurila kući, ako bi na vreme pobegla iz kapele - i molim te oprosti na zameni. Gospode. Ali više nije bio ni siguran da je to zamena. Čuj, Stara Kosti, da li je trebalo to da kažem Korzu? Slušaj, dragi moj Korz, zašto ne oprostiš Bogu što dozvoljava bol? Kad ga on ne bi dozvoljavao, ljudska srčanost, hrabrost, uzvišenost, samožrtvovanje, sve bi to bile besmislice. Sem toga i ti bi ostao bez posla, Korz. Možda smo to propustili da spomenemo, Kosti. Bombe i nastupe gneva kad se svet ogorči zato što podbaci u pokušaju osvajanja poluzapajnćenog Rajskog vrta. To ogorčenje je suštinski upereno protiv Boga. Čuj, Čoveče, moraš se odreći tog ogorčenja - „dati opr’štaj Bogu“, kako bi ona rekla - pre svega drugog; pre ljubavi. Ali bombe i nastupi gneva. Oni ne opraštaju. Neko vreme je spavao. Bio je to prirodni san, a ne ono ružno ništavilo Tame što proždire um. Počela je kiša, koja je spirala prašinu iz vazduha. Kad se probudio, nije bio sam. Podigao je obraz iz blata i zrikavo ih pogledao. Troje njih je sedelo na gomili ruševina i posmatralo ga pogrebnom ozbiljnošću. Pomakao se. Raširili su crna krila i nervozno zašištali. Hitnuo je komadić kamena ka njima. Dva lešinara se vinuše u vazduh i počeše da kruže, ali treći ostade na tlu premeštajući se sa noge na nogu kao da igra i zureći ozbiljno u njega. Mračna, ružna ptica, ali ne kao onaj Drugi Mrak. Ovaj mrak želi samo telo. „Večera nije baš sasvim spremna, brate ptico“, reče on lešinaru razdraženo. „Moraćeš da čekaš.“ Primetio je da ovaj lešinar ne može da očekuje još mnogo obroka do trenutka kad će i sam postati obrok za druge ptice. Perje mu je bilo osmuđeno bljeskom, a jedno oko nije otvarao. Bio je skroz mokar od kiše za koju je iguman pretpostavljao da je takođe puna smrti. „Ia la la, la-la-la, čekaj čekaj čekaj dok-zamre la…“ Opet taj glas. Zerki se plašio da bi to mogla

biti halucinacija. Ali čula ga je i ptica. Zurila je u nešto što se nalazilo izvan Zerkijevog vidnog polja. Najzad je promuklo zašištala i poletela. „Upomoć!“ povika on slabim glasom. „upomoć“, papagajski ga je imitirao neobični glas. A onda je dvoglava žena dolutala pred njega, pojavljujući se iza gomile ruševina. Stala je i spustila pogled ka Zerkiju. „Hvala Bogu! Gospođo Greilz! Vidite da li možete pronaći Oca Lihija…“ „hvala bogu gospođo greilz vidite da li možete pronaći oca lihija“ Žmirkanjem je uklonio krv iz očiju i pažljivije pogledao u nju. „Rahela“, prošaputao je. „rahela“, odgovori stvor. Klekla je tu pred njega, zatim sela na pete. Gledala ga je hladnim zelenim očima i smešila se nevino. To su bile budne oči, ispunjene divljenjem, radoznalošću - i možda još nečim - ali izgledalo je da ona nije u stanju da uvidi da on trpi bolove. Postojalo je u tim očima nešto zbog čega nekoliko sekundi nije zapažao ništa sem njih. Ali onda je primetio da na drugom ramenu glava gospođe Greilz tvrdo spava, dok se Rahela smeši. Ličilo je to na stidljiv mladi osmeh koji se nada prijateljstvu. Opet je pokušao. „Čuj, da li je iko drugi živ? Nađi…“ Melodiozno i svečano je odgovorila: „čuj da li je iko drugi živ…“ Uživala je u rečima. Izgovarala je svaku jasno. Smešila se nad njima. Kad je njen glas sa njima svršio, njene su ih usne opet formirale. Zaključio je da je to nešto više od refleksne imitacije. Pokušavala je nešto da saopšti. Ponavljanjem je pokušavala da kaže: Ja sam na neki način slična tebi. , Ali ona se tek rodila. Na neki način si i različita, primeti Zerki sa primesom strahopoštovanja. Pamtio je da je gospođa Greilz imala artritis u oba kolena, a telo koje je tad bilo njeno sad je kleklo a onda selo u gipki mladalački položaj. Štaviše, staričina zborana koža sad se činila manje zboranom nego ranije, a sticao se utisak i da pomalo sija, kao da u grubo staro tkivo ulazi novi život. Iznenada je zapazio njenu ruku. „Povređena si!“ „povređena si“ Zerki je uperio prst ka njenoj ruci. Umesto da pogleda tamo gde je pokazivao, ona je imitirala njegov gest: gledala je u njegov prst i pružila svoj prst da bi ga dotakla - upotrebljavajući ranjenu ruku. Krvi je bilo vrlo malo, ali je posekotina bilo bar deset, a jedna je izgledala duboka. Povukao je njen prst da bi njenu ruku privukao bliže. Izvadio je pet krhotina stakla. Ili je probila prozor rukom, ili se, što je verovatnije, našla na putu nekog prozorskog okna koje je eksplodiralo kad je udar naišao. Samo jednom, kad joj je vadio stakleno koplje palac dugačko, pojavio se trag krvi. Kad je vadio druge komade stakla, ostavljali su samo majušne plave tragove, bez ikakvog krvarenja. Ovo ga je podsetilo na jednu demonstraciju hipnoze kojoj je jednom prisustvovao i koju je tad odbacio kao podvalu. Kad je opet digao pogled do njenog lica, njegovo se strahopoštovanje uvećalo. I dalje mu se osmehivala, kao da joj uklanjanje krhotina stakla nije ni najmanje zasmetalo. Opet je bacio pogled na lice gospođe Greilz. Posivelo je, preko njega se navukla bezlična maska kome. U tim usnama kao da više nije bilo krvi. Odnekud je stekao pouzdano saznanje da ta glava

umire. Mogao ju je zamisliti kako se suši i najzad otpada kao krasta ili pupčana vrpca. Ko je, onda, bila Rahela? I šta? Na kišom ovlaženim kamenim blokovima bilo je još uvek nešto vlage. Nakvasio je vrh jednog prsta i pokretom ju je pozvao da se sagne bliže. Šta god da je, verovatno je primila suviše radijacije da bi još dugo poživela. Počeo je vlažnim prstom da iscrtava krst na njenom čelu. „Nisi baptizata es et nisi baptizari nonquis, te baptizo…“ Dalje od toga nije stigao. Brzo mu se izmakla. Njen se osmeh sledio, zatim je nestao. Čitavo njeno lice kao da je vikalo Ne! Okrenula se od njega. Zbrisala je trag vlage sa svog čela, sklopila oči, pustila da joj šake mlitavo leže u krilu. Izraz potpune pasivnosti proširio se njenim licem. Sagnula je glavu; čitavo njeno držanje je sugerisalo molitvu. Postepeno se iz pasivnosti opet rodio osmeh. Jačao je. Kad je otvorila oči i pogledala ga, to je opet bilo , sa onom otvorenom toplinom kao pre. Ali sad je gledala tamo-amo kao da nešto traži. Njen pogled pade na posudu za pričešće. Pre nego što ju je mogao zaustaviti, ona uze posudu. „Ne!“ zakašljao se promuklo, i pokušao da zgrabi posudu. Bila je prebrza za njega, a taj napor je platio još jednim zamračenjem. Kad je opet došao svesti i podigao glavu, mogao je da gleda samo zamućeno. Još uvek je klečala i gledala ga. Najzad je razaznao da ona drži zlatni vrč u levoj ruci, a u desnoj, delikatno, između palca i kažiprsta, samo jednu kriškicu hostije. Ona je nudila pričešće njemu, ili mu se to samo činilo, kao što mu se maločas činilo da razgovara sa Bratom Patom? Čekao je da se zamućenje vida raziđe. Ali ovog puta ono se nije moglo razići, ne potpuno. „Domine, non sum dignus…“ prošaputao je, „sed tantum dic verbo…“ Primio je pričest iz njene ruke. Vratila je poklopac na posudu, koju je onda stavila na zaštićenije mesto, pod istureni deo kamenog bloka. Nije upotrebila nijedan konvencionalni gest, ali poštovanje sa kojim je držala tu posudu uverilo ga je u jedno: osetila je Prisustvo ispod velova. Ona, koja još nije mogla da koristi reči niti da ih razume, postigla je sve ovo dosad kao da je primila direktne instrukcije, a sve to odgovarajući na njegov pokušaj uslovnog krštenja. Pokušao je opet da fokusira pogled na lice tog bića koje mu je samo gestovima reklo: nije mi potreban tvoj prvi Sakrament, Čoveče, ali vredim dovoljno da ti dam ovaj Sakrament Života. Sad je znao šta je ona, pa je počeo tiho da jeca uviđajući da više ne može da prisili svoje oči da se fokusiraju na te hladne, zelene, neuznemirene oči stvora koji se rodio slobodan. „Magnificat anima mea Dominum“, prošaputao je. „Veliča duša moja Gospoda, a moj se duh raduje Bogu mom Spasiocu; jer On je pogledao sluškinju svoju beznačajnu…“ Želeo je da njegov poslednji čin bude to da nju nauči tim rečima, jer je bio siguran da ona ima nešto zajedničko sa Devicom koja ih je prva izgovorila. „Magnificat anima mea Dominum et exultavit spiritus meus in Deo, salutari meo, quia respexit humilitatem…“ Pre nego što je završio, ponestalo mu je daha. Zamaglilo mu se pred očima; nije više mogao da razazna njen oblik. Ali hladni prsti dotakoše njegovo čelo, i on začu kako ona izgovara samo jednu reč: „Živi.“ Onda je otišla. Čuo je njen glas kako se udaljava kroz nove ruševine. „Ia la la, la-la-la…“ Slika tih hladnih zelenih očiju ostade u njemu koliko i život. Nije se pitao zašto je Bog odlučio da iz ramena gospođe Greilz uzdigne stvorenje praiskonski nevino, niti zašto je Bog tom biću dao natprirodne darove Rajskog vrta - one iste darove koje je Čovek pokušavao grubom silom da otrgne od Neba još od kad ih je izgubio. Video je u tim očima praiskonsku nevinost i obećanje ustajanja iz

mrtvih. I samo jedan momenat sagledavanja bio je ogromno bogatstvo, i on zaplaka od zahvalnosti. Posle je ležao sa licem u blatu i čekao. Više ništa nije došlo - ništa što bi on mogao videti, osetiti ili čuti.

30 Pevali su dok su podizali decu u brod. Pevali su stare svemirske napeve i pomagali deci da se popnu, jedno po jedno, uz lestvice, do ruku sestara. Pevali su od sveg srca, da odagnaju strah te dečurlije. Kad je horizont planuo erupcijama, pesma prestade. Prebaciše i poslednje dete u brod. Dok su se kaluđeri peli, horizont se osvetljavao bljeskovima. Zatim dobi tupo crvenu boju. Daleki bedem oblaka se rodio tamo gde ni oblačka nije bilo. Kaluđeri koji su se zatekli na lestvicama okrenuše glave od tog sevanja. Kad je sevanje prestalo, opet pogledaše. Pečurkasti lik Luciferov dizao se, užasan, povrh bedema oblaka, polako je uzlazio, kao neki titan koji se diže na noge posle vekovnog zarobljeništva pod zemljom. Neko graknu naređenje. Počeše opet da se penju. Uskoro su svi bili u brodu. Poslednji kaluđer je, ušavši, zastao na ulaznom otvoru; kapak još nije bio spušten. Stojeći tako, skinuo je sandale. „Sic transit mundus“, promrmljao je, gledajući opet onaj sjaj. Pljesnuo je svoje sandale jednu o drugu, đonom o đon, da bi prašina izletela iz njih. Sjaj je zahvatio već trećinu nebesa. Počešao se po bradi, poslednji put pogledao okean, onda koraknuo unazad i spustio poklopac na ulazni otvor. Onda se svetlost zamutila, pa naglo pojačala; tanki parajući zvuk a onda se zvezdoplov odape kroz nebesa. Monotono su okeanski talasi naletali na obale, izbacujući trule komade drveta. Jedan je napušteni hidroavion ležao na vodi. Posle nekog vremena talasi su ga poduhvatili i bacili o obalu baš kao i trulo granje. Avion se nakrivio, krilo mu se slomilo. U talasima su račići sa silnim veseljem živeli svoje živote, bela riba se hranila račićima, a morski pas je žvakao belu ribu nalazeći da je izvrsna, u vedroj brutalnosti mora. Dođe vetar preko okeana, donoseći pokrov finog belog pepela. Pepeo pade u more, u talase. Talasi sa granjem izbaciše mrtve račiće na obalu. Onda izbaciše i belu ribu. Morski pas je otplivao u svoje najdublje vode i tamo sumorno plovio kroz stare, čiste struje. Te sezone bio je veoma gladan. Beleška o piscu Američki pisac Volter M. Miler mlađi (Walter Michael Miller junior) rođen je 1922. godine. Objavio je samo četrdesetak SF priča i jedan roman, i to uglavnom u periodu između 1951. i 1957. godine, ali je i opusom količinski tako skromnim izvršio veoma veliki uticaj na naučnu fantastiku. Jedva desetak njegovih priča objavljeno je kod nas, ali neke od njih su nezaboravne, na primer priča „Raspet, štaviše“ („Crucifixium Etiam“, objavljeno u časopisu „Sirius“ b. 4, oktobra 1976, pod naslovom „Žrtvovani“) koja prikazuje sudbinu radnika koji misle da su poslati na Mars da ga nasele, a kasnije, dok u marsovskim rudnicima gube zdravlje, uviđaju da su samo prvi talas koji treba da pripremi teren i žrtvuje se da bi se kasnije drugi mogli naseljavati, i priča „Povratak“ (objavljena u „Siriusu“ br. 79, januara 1983.) o isluženom astronautu koji se vraća u svoj rodni kraj na Zemlji i prve noći, pijan, zaspi sa nogama u svežem betonu. U svetu je cenjena i njegova priča „Darfsteler“ o pozorištu sa glumcima koji su većinom androidi. Ali nema nikakve sumnje da je najslavnije Milerovo

delo roman Kantikulum za Lajbovica koji je izlazio u nastavcima od 1955. do 1957. godine, a objavljen kao knjiga prvi put 1960. godine - da bi odmah dobio najšira priznanja, nagradu Hugo i nova izdanja. Prolaženjem godina ovo delo - koje se, evo, najzad pojavljuje i na našem jeziku - ne samo da nije zastarelo, nego je čak i dobilo na aktuelnosti.