Umberto Eco - Kako Sam Putovao s Lososom

UMBERTO EKO

Kako sam putovao s lososom

bojana888

UPUTSTVA ZA UPOTREBU KAKO PREĆI GRANICU Prošle noći, likvidirao sam jednu od mojih brojnih ljubavnica, zdrobivši je skupocenim Čelini slanikom. Učinio samo to ne samo zbog strogih moralnih načela kojima su me naučili još u detinjstvu - da žena koja se prepušta zadovoljstvima čula ne zaslužuje milost - već iz estetskih pobuda, a možda i da bih osetio jezu savršenog zločina. Sačekao sam da se leš ohladi i da se krv zgruša, slušajući muziku engleskog baroka na kompakt disku, a zatim prešao na seciranje tela električnom testerom, nastojeći da poštujem neka osnovna pravila anatomije. Smatrao sam to dugom prema kulturi bez koje nema otmenosti ni društvenog konsenzusa. Spakovao sam delove tela u dva kožna kofera, obukao sivo odelo i uzeo spavaća kola do Pariza. Pošto sam kondukteru dao pasoš i jednu verodostojnu carinsku deklaraciju koja se odnosila na ono malo stotina hiljada francuskih franaka koje sam nosio sa sobom, zaspao sam snom pravednika, jer ništa tako ne relaksira kao osećaj da ste obavili svoju dužnost. Ni carinici se nisu usudili da uznemire putnika koji je, kupujući singl kabinu u prvoj klasi, objavio ipso facto da pripada višoj klasi i da je van svake sumnje. Okolnost utoliko dragocenija ako se ima u vidu da sam, izbegavajući krizu apstinencije, imao kod sebe i neznatnu količinu morfijuma, osam ili devet grama kokaina i jedno Ticijanovo platno. Neću vam reći kako sam se u Parizu rešio sirotih ostataka. Zamislite sami. Dovoljno je otići u Bobur i ostaviti kofere na pokretnim stepenicama; niko se na njih neće osvrnuti godinama. Ili ih staviti u jednu od onih zaboravljenih kabina na Gar d Lion. Mehanizam za otvaranje pomoću lozinke toliko je komilikovan da tamo već ima na hiljade kofera ali nikome ne pada na pamet da ih proverava. Još je jednostavnije ako sednete na jedan od stočića kod „Dva opuška” i ostavite kofere ispred knjižare „Radost čitanja”. Za nekoliko minuta biće ukradeni, a onda neka

lopov brine o njima. Ne poričem da sam zbog cele stvari bio napet, ali to je normalno stanje u završnici jedne savršene i umetnički složene operacije. Po povratku u Italiju bio sam nervozan i odlučio da sebi priuštim odmor u Lokarnu. Zbog neobjašnjivog osećanja krivice i neosnovanog straha da bi neko mogao da me prepozna, odlučih da putujem drugom klasom, u džinsu i majici sa znakom krokodila. Ha granici su na mene nasrnuli revnosni carinici, pretresli su moj prtljag do najintimnijeg rublja i prigovorili mi što sam tajno izvezao u Švajcarsku jedan boks MS-a s filterom. Ispostavilo se i da mi je pasoš istekao pre petnaest dana. Na kraju su otkrili da sam u analnom otvoru sakrio 50 švajcarskih franaka sumnjivog porekla, za koje nisam imao potvrdu od banke. Ispitivali su me pod lampom od hiljadu sveća, tukli me mokrim peškirom i privremeno stavili u samicu, na krevet s kaiševima za vezivanje. Pade mi srećom na pamet da izjavim kako pripadam loži P2 od osnivanja, da sam iz ideoloških pobuda postavio neke bombe u brzim vozovima i da sebe smatram političkim zatvorenikom. Odmah su mi dali zasebnu sobu u zdravstvenom centru Grand hotela. Jedan dijetolog mi je savetovao da preskočim neke obroke da bih se vratio u formu, a moj psihijatar je pokrenuo postupak za domicilno izdržavanje kazne, zbog očigledne anoreksije. U međuvremenu sam napisao neka anonimna pisma sudijama okružnih sudova, insinuirajući da ih pišu jedan drugom, i prijavio majku Terezu iz Kalkute da je aktivno sarađivala sa Odredom Komunističkih Boraca. Ako sve bude išlo kako treba, za nedelju dana sam kod kuće. (1989.)

KAKO GOVORITI O ŽIVOTINJAMA Događaj koji ću vam ispričati, zbio se pre izvesnog vremena u Njujorku. Central park, zoološki vrt. Nekolicina dečaka igra se pored bazena s belim medvedima... Jedan od njih nagovara ostale da uđu u bazen i plivaju pored životinja. Da bi naterao drugare da skoče, sakriva im odeću. Dečaci ulaze u vodu, prskaju se i pljuskaju u blizini jednog mirnog i dremljivog mede, zlostavljaju ga, ovome to dojadi, pruža šapu, ščepa ih i pojede, zapravo pregrize dvojicu, ostavljajući delove tela okolo. Dotrčava policija, stiže i gradonačelnik, raspravlja se o tome da li ubiti medveda, zatim se uviđa da nije bila njegova krivica. Napisano je i nekoliko efektnih članaka. I gle čuda, svi dečaci su imali španska imena: Portorikanci, verovatno obojeni, možda tek pristigli u veliki grad, skloni junačenju kao i svi dečaci iz siromašnih kvartova. Usledile su različite interpretacije, sve prilično surove. Bilo je i ciničnih reakcija, usmenih doduše: prirodna selekcija, čulo se, ako su bili toliko glupi da se kupaju s medvedima, nisu bolje ni zaslužili, ja ni s pet godina ne bih ušao u taj bazen. Sociološko tumačenje: mnogo siromaštva, malo obrazovanja. Avaj, kad je neko lumpen-proleter i u neopreznosti i nepromišljenosti. Ma kakav nedostatak obrazovanja, pitam se, kad i najsiromašnije dete gleda televiziju i čita školske udžbenike u kojima medvedi proždiru ljude, a lovci ubijaju medvede? A onda sam se zapitao da nisu dečaci ušli u bazen upravo zato što gledaju televiziju i idu u školu. Ta deca su verovatno žrtve naše nečiste savesti koju škola i mediji samo tumače. Ljudi su oduvek bili nemilosrdni prema životinjama. Kada su postali svesni svog nevaljalstva, počeli su da o njima lepo govore, ako ne i da ih vole (jer hladno ih i dalje jedu). Ako se potom uzme u obzir da ti isti mediji, škole i javne ustanove treba da traže oproštaj zbog svega što su protiv čoveka učinili, postaje unosno - psihološki i moralno - insistirati na dobroti životinja. Dopuštamo da umiru deca Trećeg sveta ali pozivamo decu Prvog sveta da poštuju ne samo kukce i zečeve nego i kitove,

krokodile i zmije. Ne sporim da je ova vaspitna akcija opravdana, ali je tehnika ubeđivanja pogrešna; hteli su da nam pokažu da su životinje zaslužile da prežive i u tu svrhu one su morale da budu humanizovane, da potpuno podetinje. Ne kaže se da imaju pravo na život bez obzira što su divlje ili što su mesožderi; ne, oni ih pretvaraju u ljupke, smešne dobričine, u razborite mudrace da bi ih učinili vrednim poštovanja. A niko nije lakoumniji od lemara, lenji od mačke, balaviji od psa u avgustu, smrdljiviji od svinje, histeričan kao konj, veći kreten od noćnog leptira, ljigaviji od puža, otrovniji od poskoka, nemaštovitiji od mrava ni manje muzički kreativan od slavuja. Treba ih jednostavno voleti, a ako to nismo u stanju, poštujmo bar sve životinje onakve kakve su. U legendama iz davnina preterivalo se sa zlim vukom, danas se preteruje s dobrim. Ne treba spasavati kitove zato što su dobri, treba ih sačuvati jer su deo prirode i doprinose održanju ekološke ravnoteže. Našu decu, naprotiv, uče da kitovi govore, da se vukovi upisuju u treći franjevački red, a pričama o Tedi Beru nema kraja. U reklamama, crtanim filmovima i slikovnicama medvedi su dobri kao hleb, poštuju red i zakon, mezimci su i zaštitnici. Uvredljivo je za jednog medveda da čuje da ima pravo na život jer je veliki i debeo. Zbog toga mislim da siroti dečaci nisu nastradali zbog manjka, već zbog viška obrazovanja. Oni su žrtve naše nesrećne savesti. Da bi deca zaboravila koliko su ljudi loši, objašnjeno im je da su medvedi dobri. Umesto da im se pošteno kaže ko su ljudi, a ko medvedi. (1987.)

KAKO NE KORISTITI FAKS Telefaks je zaista veliki pronalazak... U zemlji kao što je naša, gde pošte po definiciji ne funkcionišu, telefaks rešava sve probleme. Druga stvar koju običan svet ne zna je da po prihvatljivoj ceni, za milion i po do dva miliona lira, može kupiti faks koji će držati u spavaćoj sobi ili nositi sa sobom na put. Mnogo za hir, malo ako se bavite poslom koji vas obavezuje na korespondenciju s mnogo ljudi u različitim gradovima. Ali,

nažalost,

postoji

i

neumoljivi

zakon

tehnologije

po

kome

i

najrevolucionarniji propalasci, kada postanu prihvatljivi za sve, prestaju da budu prihvatljivi uopšte. Tehnologija je tendenciozno demokratična jer obećava iste usluge svima, ali funkcioniše isključivo ako se njome služe samo bogati. Čim počnu da je koriste i siromašni, odlazi u „tilt”. Kada je vozu trebalo dva sata da iz mesta A dođe u mesto B, pojavio se automobil koji je stizao za samo sat vremena. Zbog toga je i koštao mnogo. Ali čim je postao dostupan masama, putevi su postali zakrčeni i voz je postao brži. Priznajem, apsurdno zvuči apel da se u eri automobila koristi javni prevoz, ali prihvatajući da ne budete privilegovani, javnim prevozom stižete pre privilegovanih. Što se automobila tiče, bile su potrebne decenije i decenije da dođe do kolapsa. Telefaks kao demokratičniji (zaista košta manje od automobila), kolabirao je za manje od godinu dana. Već je brže slati poštom. Telefaks nas, u stvari, podstiče na komunikaciju. Nekada, ako ste živeli u Molfeti a imali sina u Sidneju, pisali ste mu jednom mesečno i telefonirali jednom nedeljno. Danas kada postoji telefaks, možete mu poslati prvu fotografiju tek rođene sestrice od strica. Kako odoleti iskušenju? Osim toga, na ovom svetu sve je više onih koji bi da vam kažu nešto što vas ne zanima: kako da bolje investirate, kako da nešto kupite, kako da ih usrećite šaljući im ček, kako da se realizujete u potpunosti učestvujući na savetovanju za profesionalno usavršavanje. Čim doznaju da imate faks, a popis nažalost postoji, utrkivaće se u slanju poruka koje niste tražili, po ceni koja je sasvim podnošljiva.

Kada mu ujutru priđete, već je preplavljen porukama koje je prikupio tokom noći. Naravno da ćete ih baciti ne čitajući ih, ali šta ako je u međuvremenu neko od bližnjih hteo da vam javi da ste nasledili deset milijardi od strica iz Amerike, ali da do osam sati morate da se pojavite kod advokata. Pošto je vaš telefon bio zauzet, niste primili poruku. Ako neko hoće da dođe do vas, treba to da uradi putem pošte. Telefaks postaje kanal za irelevantne vesti, kao što automobil postaje sredstvo za sporo prebacivanje onih koji imaju vremena za gubljenje i vole duga zaustavljanja u još dužim kolonama dok slušaju Mocarta ili Sabinu Salerno. Najzad, faks predstavlja novi momenat u dinamici gnjavatora. Ako je imao nameru da vam dosađuje, morao je sam da podnese troškove (telefon, poštanska marka, taksi ako je dolazio da pozvoni na vaša vrata). Sada i vi učestvujete u troškovima, budući da papir za faks kupujete sami. Šta uraditi? Palo mi je već na pamet da u zaglavlju odštampam „faks koji nije tražen biće automatski bačen u koš”, ali ne verujem da bi funkcionisalo. Ako mogu da vam dam jedan savet, držite telefaks isključen. Ko želi da vam nešto saopšti, moraće prethodno da telefonira i zamoli vas da ga uključite. Ali to bi moglo da zaguši telefonski saobraćaj. Bilo bi bolje da vam onaj ko želi da pošalje faks prethodno piše. A onda mu vi odgovorite: „Pošalji tvoju poruku faksom u ponedeljak u pet sati, pet minuta i dvadeset sedam sekundi, po Griniču, kada ću uključiti aparat na samo četiri minuta i trideset šest sekundi.” (1989.)

KAKO ZAMENITI UKRADENU VOZAČKU DOZVOLU Na proputovanju kroz Amsterdam, u maju ’81, izgubio sam (ili mi je u tramvaju ukraden, jer džepari se čak i u Holandiji) novčanik s nešto novca ali sa svim mogućim dokumentima. Šta se dogodilo shvatio sam tek na aerodromu kada mi je zatrebala kreditna kartica. Pola sata pre poletanja počinjem da tražim mesto gde bih prijavio krađu. U narednih pet minuta prima me narednik aerodromske policije koji govori odličan engleski i objašnjava da slučaj nije u njegovoj nadležnosti budući da je novčanik ukraden u gradu, ali pristaje da otkuca prijavu, uveravajući me da će u devet, kad počne radno vreme, on lično telefonirati Ameriken Ekspresu i tako, za samo deset minuta, rešava holandski deo mog slučaja. Po povratku u Milano telefoniram Ameriken Ekspresu; na broj moje kartice upozoreno je širom sveta, dan kasnije stiže i nova kartica. Kako je lepo živeti u civilizaciji, kažem sebi. Zatim sam se pobrinuo za zamenu ostalih dokumenata i podneo prijavu u policiji: deset minuta. Lepota, pomislih, naša policija je kao holandska. Među legitimacijama je bila i ona novinarska: uspeo sam da dobijem duplikat za samo tri dana. Divota! Ali avaj, ostao sam bio i bez vozačke dozvole. Pomislih da je u pitanju manje zlo. To je stvar automobilske industrije, mi smo zemlja autoputeva. Pozivam telefonom Automobilski klub i oni mi kažu da treba samo da im izdiktiram broj dozvole. Shvatam da ga nigde nisam zapisao i pitam da li mogu da pod mojim imenom pronađu broj. Ali to izgleda nije moguće. Ja moram da vozim, to je pitanje života ili smrti. Odlučujem da uradim ono što obično ne činim, tj. da koristim kraći put i privilegije. Izbegavam da dosađujem prijateljima i poznanicima jer ne podnosim one koji to priređuju meni. Uostalom, živim u Milanu gde ako čovek hoće da izvadi jedan dokument ne mora da telefonira gradonačelniku; brže će ga dobiti ako stane u red ispred šaltera jer su tamo prilično efikasni. Ali automobil nas sve čini pomalo nervoznim pa telefoniram u Rim, jednoj

Važnoj Ličnosti u Automobilskom klubu koja mi omogućava kontakt s jednim drugim VIP-om u Automobilskom klubu u Milanu, a ovaj daje nalog svojoj sekretarici da učini sve što može. Malo, avaj, jako malo uprkos njenoj dobroj volji. Podučava me nekim trikovima, traži da pronađem jednu staru priznanicu o iznajmljivanju vozila kod AVIS-a, na kojoj se pojavljuje broj moje dozvole. Pomaže mi da u jednom danu obavim sve pripremne radnje, a onda me upućuje u službu za izdavanje vozačkih dozvola pri prefekturi: ogromno predvorje vrvi od očajne svetine koja zaudara, kao na železničkoj stanici u Delhiju u filmovima o ustanku Cipaja; ljudi pričaju strašne priče („ovde sam od vremena libijskog rata”), kampuju s termosima i sendvičima i stižu na red, kao što se dogodilo meni, u trenutku kada zatvaraju šalter. U svakom slučaju, u pitanju je red od samo nekoliko dana, a svaki put kada se stigne do šaltera kažu da treba popuniti još jedan formular ili kupiti novu taksenu marku, pa opet u red; ali to se već podrazumeva. Sve u redu, rekoše mi, dođite za jedno petnaestak dana. U međuvremenu koristim taksi. Petnaest dana kasnije, pretekavši neke koji su podlegli i pali u komu, saznajem da broj koji sam dobio na fakturi AVIS-a, da li zbog slovne greške, da li zbog slabog indiga ili zbog već propalog starog dokumenta, ne odgovara. Ništa se ne može uraditi ako ne prijavim pravi broj. „Dobro”, kažem, „ne možete da tražite broj koji ja ne znam ali možete da tražite pod Eko, pod mojim imenom. Tako ćete ga naći.” Ne: da li zbog nedostatka dobre volje, zbog preopterećenosti poslom, da li zato što su vozačke dozvole arhivirane pod brojevima, to nije bilo moguće. Pokušajte, rekoše mi, tamo gde ste izvadili vozačku dozvolu (znači u Aleksandriji, pre mnogo godina). Tamo bi trebalo da mogu da vam daju broj. Nemam vremena da idem u Aleksandriju, između ostalog i zato što ne mogu da vozim, i opet biram kraći put: zovem druga iz gimnazije koji je sada Važna Ličnost u lokalnoj upravi prihoda i molim ga da telefonira u Saobraćajni inspektorat. I on odlučuje da postupi nepošteno i obraća se direktno jednoj drugoj Važnoj Ličnosti inspektorata koja mu kaže da se takvi podaci daju jedino policiji. Mislim da čitalac shvata u kakvoj opasnosti bi se našle institucije kada bi broj moje dozvole bio dojavljen Janku i Marku. Gadafi i KGB samo to čekaju. Dakle, top secret.

Kopam ponovo po svojoj prošlosti i pronalazim još jednog drugara iz škole koji je danas Važna Ličnost u jednoj Javnoj ustanovi ali mu savetujem da se ne obraća drugoj Važnoj Ličnosti jer je stvar opasna i mogli bismo da završimo pred parlamentarnom komisijom. Naprotiv, procenio sam, treba naći osobu nižeg ranga, možda noćnog čuvara koga možemo da podmitimo i koji će noću da pretura po arhivi. Važna Ličnost iz Javne ustanove ima sreću da pronađe jednu osobu srednjeg ranga iz saobraćajne ustanove, koju nismo morali ni da podmićujemo budući da je redovni čitalac „Espresa”, pa je odlučila da za ljubav kulture učini tu riskantnu uslugu svom omiljenom kolumnisti (to sam kao ja). Ne znam šta je uradila ova odvažna osoba ali sam sledećeg dana imao broj vozačke dozvole, broj koji čitaocima neću odati jer imam porodicu. S brojem u ruci (koji sam već svuda pribeležio i koji čuvam u tajnim fiokama za slučaj sledećeg gubitka ili krađe) savlađujem ponovo redove u milanskom saobraćajnom i mašem njime pred sumnjičavim pogledom nadležnog službenika koji me, sa osmehom koji više nema ničeg ljudskog, obaveštava da moram da mu odam broj dopisa kojim su, dalekih pedesetih godina, aleksandrijske vlasti dostavile broj moje dozvole milanskim vlastima. Opet telefoniranje školskim drugovima; nesrećna ličnost srednjeg ranga, koja je već toliko rizikovala, vraća se u igru; uz nekoliko tuceta prekršaja izvlači od policije informaciju i saopštava mi broj dopisa, broj koji samo ja znam jer, kao što je poznato, i zidovi imaju uši. Vraćam se u milansko saobraćajno, prolazim sa samo nekoliko dana čekanja u redu, obećavaju mi čarobni dokument za nekih petnaestak dana. Bio je uveliko jun kada sam konačno dobio u ruke jedan dokument kojim se potvrđuje da sam podneo zahtev za izdavanje dozvole. Očigledno je da ne postoji obrazac za privremeni gubitak isprava, te je papir koji su mi dali poput onih koje izdaju vozačima za vreme obuke. Pokazujem je jednom saobraćajcu i pitam da li s tim mogu da vozim; njegov izraz lica me baca u očajanje: revnosni činovnik mi objašnjava da bih zažalio što sam se rodio kad bi me kojim slučajem uhvatio za volanom s tim papirićem. U stvari, već sam zažalio; vraćam se tamo gde su mi ga izdali i nakon nekoliko

dana čekanja shvatam da je taj papir bio tek aperitiv, da ga tako nazovem: treba da čekam na drugi dokument, onaj u kome piše da, pošto sam izgubio vozačku dozvolu, mogu da vozim dok mi ne izdaju novu jer su se nadležni konačno uverili da sam jednom imao i onu staru. I to je upravo ono što svi znaju, od holandske policije do italijanske kvesture, a što i služba za izdavanje dozvola zna, samo što neće da to jasno kaže pre nego što dobro razmisli. A sve ono što bi ta služba htela da zna je upravo ono što već zna i koliko god da razmišlja neće nikada znati više. Ali ne mari. Negde pred kraj juna vraćam se ponovo ne bih li saznao nešto o papiru broj dva, ali izgleda da njegova priprema zahteva mnogo posla, u šta sam za momenat i sam poverovao jer su mi tražili silna dokumenta i fotografiju; pomislio sam da taj papir mora biti nešto kao pasoš s filigranskim stranicama ili tome slično. Krajem juna, pošto sam već bio potrošio vrtoglave sume novca na taksi, ponovo biram prečice. Pišem u novinama, sto mu muka, tražim pomoć pod izgovorom da moram da putujem radeći za opšte dobro. Posredstvom dve milanske redakcije („Republika” i „Espreso”), uspevam da uspostavim vezu sa odeljeljem za štampu milanske prefekture gde nailazim na jednu ljubaznu gospođu koja me uverava da će se pozabaviti mojim slučajem. Ljubaznoj gospođi ne pada na pamet da koristi telefon: lično se upućuje u službu za izdavanje dozvola i probija se do najskrovitije odaje u koju je smrtnicima ulaz zabranjen, do lavirinta spisa i akata koji tamo leže od pamtiveka. Ne znam šta radi gospođa (čujem prigušene krike, rušenje registara dok oblaci dima kuljaju ispod praga). Konačno, gospođa se pojavljuje i u ruci nosi žućkasti formular od najtanjeg papira, poput onih koje čuvari parkinga ostavljaju ispod brisača, formata devetnaest sa trinaest cm. Na njemu nema nikakve fotografije, ali ima mrlja od nalivpera marke Perry umočenog u mastionicu u obliku srca, čiji lepljivi talog ostavlja vlaknasti trag na poroznoj hartiji. Tu je moje ime s brojem izgubljene dozvole, a u štampanom delu se kaže da taj papir zamenjuje „goreopisanu” dozvolu ali i da ističe 29. decembra (datum očigledno izabran da žrtvu iznenadi na božićnom odmoru, na povratku sa neke alpske lokacije, ako je moguće u snežnoj oluji i daleko od kuće, tako da može da je uhapsi i maltretira saobraćajna policija).

Papir mi omogućava da vozim u Italiji, ali bojim se da bi vrlo zbunio saobraćajca u inostranstvu kad bih mu pokazao. Ne mari. Sad vozim. Da skratim priču: moje nove dozvole nema ni u decembru, imam teškoće da obnovim papir, ponovo odlazim u odeljenje za štampu prefekture i opet dobijam isti papir ispisan nesigurnom rukom, što sam mogao i sam da upadim, a koji ovog puta važi do sledećeg juna (još jedan datum izabran za slučaj da me iznenadi gumi-defekt na autoputu uz obalu); tom prilikom me informišu da će se pobrinuti da mi od tog datuma ponovo produže papir jer što se dozvole tiče, stvar će potrajati. Iz slomljenog glasa mojih sapatnika koje srećem u redovima, shvatam da ih ima koji čekaju godinu, dve, pa i tri. Prekjuče sam na papir zalepio taksenu marku koja važi godinu dana: u trafici su mi savetovali da je ne poništavam jer ću kad dobijem dozvolu, morati da kupim drugu. Ali ne poništavajući je, mislim da sam napravio prekršaj. Tim povodom, tri opservacije. Prva je da ako sam taj papir i uspeo da dobijem za dva meseca, to je bilo zato što sam zahvaljujući nizu privilegija koje su mi doneli položaj i obrazovanje, mogao da uznemirim niz Važnih Ličnosti u tri grada, šest javnih i privatnih institucija plus jedan dnevni i jedan nedeljni list od nacionalnog značaja. Da sam bio trgovac ili službenik do sada bih morao da kupim bicikl. Da bi vozio s dozvolom, čovek treba da bude Ličo Dželi. 1 Druga opservacija tiče se ovog komada papira koji tako ljubomorno čuvam u novčaniku, koji je potpuno bezvredan i koji svako može da falsifikuje, što znači da nam je zemlja puna vozača koje je gotovo nemoguće identifikovati. Masovno bezakonje ili privid zakonitosti. Treća opservacija traži od čitalaca da se koncentrišu i pokušaju da vizuelizuju jednu dozvolu. To je knjižica od dva ili tri lista lošeg papira s fotografijom. Ove knjižice se ne proizvode u Fabrijanu kao knjige Franka Marije Ričija, nisu ručni rad najvičnijih zanatlija, mogu biti odštampane i u štampariji najnižeg ranga, a od Gutemberga naovamo zapadna civilizacija je u stanju da proizvede na hiljade takvih za manje od jednog sata (još su Kinezi izmislili način da se to i ručno uradi prilično brzo). Šta je potrebno da bi se hiljade ovih knjižica sa zalepljenom fotografijom žrtve 1 Pripadnik masonske lože P2 pod istragom zbog korupcije.

dobijale iz automata na žeton? Šta se uopšte dešava u vijugavim hodnicima službe za izdavanje dozvola? Svi znamo da je samo jedan crveni brigadista u stanju da za kratko vreme proizvede desetine lažnih dozvola, a ne treba zaboraviti da više truda zahteva proizvodnja falsifikovane od prave. Ako ne želimo da građanin bez dozvole počne da posećuje ozloglašena mesta u nadi da će stupiti u kontakt s crvenim brigadama, rešenje je samo jedno: zaposliti brigadiste-pokajnike u odeljenju za izdavanje vozačkih dozvola. Oni poseduju ono što se zove know how, imaju mnogo slobodnog vremena, a rad kao što je poznato iskupljuje; jednim udarcem oslobađa se mnogo zatvorskih ćelija, a društveno korisne postaju osobe koje je dokolica mogla navesti na opasne fantazije o moći; čini se usluga kako građaninu na četiri točka tako i psu na šest šapa.2 Ali možda je previše jednostavno: mislim da se iza ove priče o vozačkim dozvolama krije šala neke strane sile. (1982.)

2 Zaštitni znak AGIP-a, italijanske petrolejske kompanije.

KAKO KUPOVATI GADGETS U veličanstvenom letu avion preleće nepregledne ravnice, netaknute pustinje. Taj američki kontinent još uvek ume da ponudi trenutke dodira s prirodom, gotovo taktilne. Zaboravljam civilizaciju, ali slučaj hoće da u džepu sedišta ispred mene, pored uputstva za brzu evakuaciju (iz aviona, u slučaju incidenta), uz filmski program i Bradenburški koncert u slušalicama, nalazim i Discovery, jednu brošuru sa izazovnim fotografijama artikala koje možete naručiti poštom. U narednim danima, na drugim letovima, otkriću analogne joj The American Traveller, Gifts with Personality i druge slične publikacije. To je očaravajuća literatura, potpuno joj se predajem i zaboravljam prirodu, tako monotonu jer kao da non facit saltus (a nadam se ni moj aeromobil). Koliko je interesantnija kultura koja, poznato je, treba da koriguje prirodu. Priroda je gruba i neprijateljska, za razliku od kulture koja dopušta čoveku da stvari obavi uz manje napora i da uštedi vreme. Kultura oslobađa telo od robovanja radu i osposobljava ga za razmišljanje. Zamislite kako je dosadno rukovati sprejom za nos, jednom od onih apotekarskih bočica koju treba pritisnuti s dva prsta da bi nam blagotvorni aerosol kapnuo u nozdrve. Ne brinite. Viralizer (4,95$) je naprava u koju se bočica stavi i koja je pritiska umesto vas, usmeravajući mlaz ka najskrovitijim delovima respiratornih puteva. Spravu, naravno, držite u ruci, što na fotografiji izgleda kao da pucate iz kalašnjikova, ali sve ima svoju cenu. Zapao mi je za oko, i nadam se nigde više, Omniblanket koji košta samo 150 dolara. To je jedno termičko otkriće ali sadrži i elektronski program kojim podešavate temperaturu prema delovima tela. Šta hoću da kažem: ako vam je hladno na leđima a znojite se između prepona, programiraćete Omniblanket tako da vam greje leđa a hladi prepone. Ali teško vama ako ste nervozni i u toku noći se okrenete u krevetu, pa vam glava dođe tamo gde su bile noge. Ispeći će vam testise ili šta već

imate, zavisno od pola, u toj zoni. Ne verujem da se od pronalazača može tražiti da dotera proizvod jer slutim da je umro ugljenisan. Možda u snu hrčete i smetate vašem partneru ili partnerki. Ništa zato, Snore Stoprer je jedna vrsta sata koji stavite na ruku pre nego što legnete. Čim počnete da hrčete, Snore Stoprer odmah reaguje pomoću zvučnog senzora: šalje elektronski impuls koji kroz ruku dopire do nekog od moždanih centara i prekida, ne znam tačno šta, ali prestajete da hrčete. Košta samo 45 dolara. Ne preporučuje se srčanim bolesnicima ali bojim se da ni za jednog atletu nije bezopasan. Težak je skoro kilogram, što znači da ga možete upotrebiti ako je u krevetu pored vas dugogodišnji bračni partner, ali ne i u avanturi od jedne noći jer vođenje ljubavi sa spravom teškom jedan kilogram na ruci, može da izazove neželjene efekte. Poznato je da Amerikanci džogiraju da bi eleminisali holesterol, tj. da trče satima sve dok ne padnu mrtvi od infarkta. Pulse Trainer (59 dolara i 95 centi) se nosi na ručnom zglobu, a končićem je povezan s naprstkom od gume koji se navlači na kažiprst. Izgleda da u momentu kada je kardiovaskularni sistem pred kolapsom, on zazvoni za uzbunu. To je stvarno napredak ako se imaju u vidu nerazvijene zemlje gde se ljudi zaustavljaju tek kad izgube dah - što je jedan vrlo primitivan parametar i možda zato deca u Gani ne džogiraju. A zanimljivo je da ona uprkos tome uopšte nemaju holesterol. Uz Pulse Trainer možete mirno da trčite, a vezujući oko grudnog koša i oko struka dva kaiša Nike Monitor-a, elektronski glas vođen mikroprocesorom i jednim Doppler Effect Ultra Sound-om saopštava koliko ste prešli i kojom brzinom (dolara 300). Ako volite životinje, preporučujem vam Bio Bel. Stavite ga oko vrata vašem psu i on emituje ultrazvuke (Pmbc Circuit) koji tamane buve. Košta samo 25 dolara. Bilo bi lepo priključiti ga na sopstveno telo da ubija gnjavatore, ali bojim se da izaziva uobičajene kolateralne efekte. Baterije Duracell Litium nisu uključene u pakovanje. Pas mora da ih kupi sam. Shower Valet (34 dolara i 95 centi) vam nudi u jednom jedinom komadu koji se okači na zid - ogledalo za kupatilo koje se ne zamagljuje, radio, tv, držač za žilete i raspršivač kreme za brijanje. Reklama kaže da pretvara dosadno, rutinsko jutro u

jedno „izvanredno iskustvo”. Spice Track (36 dolara i 95 centi) je električna spravica koja sadrži u tubicama sve začine koje možete poželeti. Siromašni ih drže sve zajedno na daščici iznad šporeta i pod pretpostavkom da žele da stave cimet u svoju dnevnu porciju kavijara, moraju da se posluže prstima. Umesto toga, pomoću algoritma (mislim u Turbo Paskalu) dobijate željeni začin ispred vas. Ako želite da voljenoj osobi napravite poklon za rođendan, jedna specijalizovana firma vam za samo 30 dolara dostavlja primerak Njujork Tajmsa objavljenog na taj dan. Ako je osoba rođena na dan kada je bačena bomba na Hirošimu ili bio zemljotres u Mesini, njen problem. Služi i da ponizi omražene osobe ako su rođene u danu kada se nije dogodilo ništa. Na dužim letovima možete, za tri ili četiri dolara, iznajmiti slušalice i uživati u različitim muzičkim programima ili temama iz popularnih filmova. Oni koji su prinuđeni često da putuju a boje se side, mogu za 19,95 dolara da nabave lične i personalizovane (sterilisane) slušalice koje će nositi iz aviona u avion. Putujući iz jedne zemlje u drugu, poželećete da znate koliko se dolara dobija za jednu englesku funtu ili koliko španskih dublona3 treba za jedan talir. Siromašni koriste olovku ili kalkulator od deset hiljada lira. Pročitaju dnevni kurs u novinama i množe. Bogati mogu da kupe Currency Converter od 20 dolara: on radi isto što i običan kalkulator ali svakog jutra vaš generalni direktor treba da ga reprogramira i uskladi s dnevnim kursom. Pored toga, verujem da ne zna odgovor na pitanje „koliko je šest puta šest”. Rafiniranost ovog proizvoda je u tome što za dvostruko veću cenu obavlja dvostruko manje operacija od ostalih. Da biste ubrzali jutarnju toaletu, za samo 16 dolara Nose Haur Remover ili Rotary Cliprer. To je izum koji bi oduševio Markiza de Sada. Uvlači se u nos i kružnim pokretima otklanja unutrašnje dlačice do kojih se ne može stići krojačkim makazama kojima siromasi uzaludno pokušavaju da ih uklone. Ne znam da li postoji i makropakovanje za vašeg slona. Cool Sound je ručni frižider za izlet, sa ugrađenim televizorom. Fish Tie je kravata u obliku bakalara, sto posto poliester. Coin Changer (sprava iz koje ispada sitan novac) spašće vas od preturanja po džepovima kad 3 Stari španski zlatnik.

kupujete novine. Nažalost, zauzima mesta kao relikvijarijum s bedrom svetog Albana. Ne zna se jedino gde naći sitan novac da bi se stalno punio. Ako je trava kvalitetna, za pripremu čaja potrebna je posuda u kojoj voda vri, kašičica i eventualno cediljka. Tea Magic, 9,95 dolara, je komplikovana sprava koja uspeva da pripremanje čaja učini isto toliko napornim kao i pripremanje kafe. Imam problema s jetrom, mokraćnom kiselinom, patim od atrofičnog rinitisa, gastritisa, imam takozvano koleno pralje i lakat tenisera, avitaminozu, bolove u kostima i mišićima, lišaj na palcu, alergične ekceme a možda i lepru. Srećom, nisam hipohondričan. Ali činjenica je da svakoga dana u određeno vreme moram da se setim koju pilulu treba da uzmem. Poklonili su mi srebrnu kutiju za tablete ali zaboravljam da je ujutru napunim. Čovek potroši čitavo bogatstvo na torbe noseći sve te bočice sa sobom, što je jako nezgodno, pogotovo kada vozi rolšue. Tu je zato Tablets Conteiner koji ne zauzima više prostora od jedne Lančije i koji u određenom momentu izbacuje tabletu koja vam treba. Ali još rafiniraniji je Electronic Pill Box (19,85 dolara) za pacijente koji nemaju više od tri oboljenja istovremeno. Kutija ima tri pregrade i ugrađen kompjuter koji emituje jedan signal u vreme kada treba uzeti lek. Trap-Ease je sjajna stvar ako u kući imate miševe. Ostavite sir unutra, a vi možete da odete u operu. U normalnim mišolovkama, čim uđe miš udari o neku tričariju, sečivo pada i ubija ga. Trap-Ease je napravljen pod tupim uglom: Ako se miš zadrži u predvorju spašen je (ali ne konzumira sir). Ako počne da jede, predmet se okreće za 94 stepena i tada se spušta gvozdena rešetka. Budući da ovo košta samo 8 dolara i da je providno, možete da posmatrate miša kad vam se pokvari televizor, da ga pustite na slobodu (ekološka opcija), da sve zajedno bacite u đubre, ili da - u ratnim uslovima - bacite životinju pravo u lonac s kipućom vodom. Leaf Scoops je rukavica koja pretvara vaše ruke u ruke ptice plovuše nastale, zbog radioaktivne mutacije, ukrštanjem s patkom, pterodaktilom i doktorom Kvatermasom. Služe da se pokupi lišće u vašem parku od 80.000 ari. Sa 12 dolara i 50 centi uštedećete na baštovanu ili lovočuvaru (preporučuje se lordu Četerliju). Saver će pokriti vašu kravatu jednim uljanim sprejom tako da Chez Maxim možete da jedete bruskete s paradajzom a da se na upravnom odboru ne pojavite kao

doktor Bernar posle transplatacije. 15 dolara. Korisno za sve koji još koriste brilijantin. Mogu da osuše čelo kravatom. Šta raditi kad u jedan kofer ne može sve da stane? Budale kupuju drugi, od jelenske ili kože divljeg vepra. Ali, u tom slučaju zauzete su obe ruke. Briefcase Expander je praktično samar koji se doda na vaš jedini kofer i u njega može da stane sve, jer on „raste” do dva metra i više. Za 45 dolara imaćete osećaj da ulazite u avion s mazgom pod rukom. Ankle Vallet (19,95 dolara) omogućava da se kreditne kartice sakriju u tajni džep koji prianja uz list na nozi. Korisno za švercere drogom. Drive Alert vozač namontira iza uha i čim ga udari šlog ili mu glava klone napred preko granice dozvoljenog, oglašava se alarm. Sudeći po slici, transformiše uši u nešto nalik na Andreotija ili Čoveka-slona. Ako vas dok ih nosite neko upita „Hoćeš li da se oženiš sa mnom”, nemojte energično reći „da”. Eksplodiraće vam glava od ultrazvuka. Završavam sa automatom za hranjenje ptica, ličnom kriglom za pivo sa zvonom za bicikl (da zvoni kad tražite bis), saunom za lice i automatom za koka-kolu u obliku benzinske pumpe. (1986)

KAKO PUTOVATI S LOSOSOM Ako je verovati novinama, dva problema nas danas najviše muče: invazija kompjutera i zabrinjavajuće nadiranje Trećeg sveta. To je tačno, i sam sam se u to uverio. Moja putovanja proteklih dana bila su kratka: jedan dan u Stokholmu i tri u Londonu. U Stokholmu mi je ostalo vremena da kupim jednog dimljenog lososa, ogromnog, za male pare. Bio je pažljivo upakovan u plastičnu foliju, ali su mi rekli da bi bilo dobro, ako već putujem, da ga držim na ledu. To je lako reći. Srećom, u Londonu mi je izdavač rezervisao jedan luksuzni hotel s frižiderbarom u sobi. Ali kada sam tamo stigao, imao sam utisak da se nalazim u pekinškom poslanstvu za vreme Bokserskog ustanka: porodice okupljene u predvorju, putnici koji spavaju na koferima umotani u ćebad... Saznajem od osoblja, sve sami Indijci i poneki Maležanin, da je dan ranije u ovom velikom hotelu sve kompjuterizovano ali je zbog greške u razradi od pre dva sata sistem u kvaru. Nije bilo moguće saznati koja je soba slobodna a koja zauzeta. Trebalo je čekati. Negde predveče, kompjuter je ponovo stavljen u pogon i ja sam uspeo da uđem u svoju sobu. Zabrinut za lososa, odmah sam ga izvadio iz kofera i potražio frižider. U normalnim hotelima tu ne drže više od dva piva, dve mineralne vode, nekoliko minjon boca, dva-tri voćna soka i dve kesice lešnika. U ovom mom, ogromnom, bilo je pedeset flaša, koje viskija koje džina, Drambui, Kurvoazje, Gran Marnije i Kalvados, osam flaša Perijea, dva Viteloaza i dva Eviana, tri flaše šampanjca srednje veličine, konzerve Stouta, Pejl Ejra, holandskog i nemačkog piva, italijanskog i francuskog belog vina, lešnika, čipsa, kikirikija, badema, čokoladnih bombona i Alka-selcera. Nije bilo mesta za lososa. Otvorio sam dve ogromne fioke od komode i unutra smestio sadržaj frižidera, mog lososa stavio na hladno i zaboravio celu stvar. Kada sam se sledećeg dana oko četiri popodne vratio u hotel, losos je bio na stolu, a frižider ponovo do vrha napunjen dragocenom robom. Otvorio sam fioke i ustanovio da je sav materijal sakriven prethodnog dana i dalje bio tamo. Telefonirao sam portiru i zamolio da objasni osoblju da ako nađu prazan frižider ne znači da sam sve

konzumirao, već da je to zbog lososa. Odgovorili su mi da informaciju treba ubaciti u centralni kompjuter, između ostalog i zato što osoblje uglavnom ne govori engleski i ne može da prima usmene naredbe nego samo uputstva na Bejziku. Otvorio sam druge dve fioke, ponovo preselio sadržaj frižidera i u njega uselio lososa. Sledećeg dana u četiri losos je opet bio na stolu šireći čudan miris. Frižider je bio krcat flašama i flašicama, a četiri fioke pune alkohola podsećale su na sef jednog mafijaša za vreme prohibicije. Ponovo zovem recepciju i oni mi kažu da je opet došlo do incidenta s kompjuterom. Pozvonio sam hotelskom osoblju i pokušao da svoj slučaj objasnim jednom tipu s kosom skupljenom u punđu, ali on je govorio dijalektom koji se, kako mi je kasnije objasnio jedan kolega antropolog, koristio samo u Kefiristanu u vreme kada je Aleksandar Veliki bio veren s Rosanom. Sledećeg jutra otišao sam da potpišem račun. Bio je astronomski. Ispalo je da sam za dva i po dana konzumirao nekoliko hektolitara Klikoa, deset litara raznih viskija, uključujući i nekoliko izuzetno retkih vrsta slada, osam litara džina, dvadeset pet litara što Perijea što Eviana, plus nekoliko boca San pelegrina, voćnih sokova u količini koja bi bila dovoljna da održi u životu svu decu o kojoj brine UNICEF, toliko badema, oraha i lešnika da bi od njih povratio i onaj što radi autopsije. Pokušao sam da objasnim, ali službenik me uveravao, smešeći se i pokazujući zube pocrnele od betela, da je kompjuter upravo tako rekao. Tražio sam advokata, doneli su mi mango. Moj izdavač je bio besan i veruje da sam običan parazit. Losos je propao. Deca su mi rekla da bih morao manje da pijem. (1986.)

KAKO KORISTITI TAKSISTU Od trenutka kad uđete u taksi, nastaje problem ispravne komunikacije s taksistom. Taksista je osoba koja ceo dan provodi u gradskom saobraćaju - aktivnost koja vodi u infarkt ili u nervno rastrojstvo - i u sukobu je sa svim vozačima na svetu. Zato je nervozan i mrzi svako antropomorfno biće, što navodi one radical chic da kažu da su svi taksisti fašisti. To nije tačno; taksistu uopšte ne zanimaju ideološki problemi: mrzi sindikalne proteste, ali ne zbog njihove političke boje već zato što ometaju saobraćaj. On samo traži jaku vladu koja će staviti uza zid sve vlasnike privatnih automobila i utvrditi razumnu zabranu kretanja od šest ujutru do ponoći. Mrzi žene ali samo one koje izlaze u grad. Toleriše ih ako ostaju kod kuće i pripremaju špagete. Italijanski taksisti dele se u tri kategorije: one koji za vreme vožnje saopštavaju svoje mišljenje, one koji ćute i svoju mizantropiju iskazuju načinom vožnje i one koji svoje tenzije rešavaju naracijom, prepričavajući svoje dogodovštine s nekom mušterijom. Ovde je reč o tranches de vie bez ikakvog paraboličkog značenja; ispričana u birtiji primorala bi vlasnika da pripovedački subjekt pošalje na spavanje. Ali taksista ih smatra zanimljivim i iznenađujućim, a vi ćete učiniti pravu stvar ako njegovu priču propratite komentarima tipa: „Zamislite kakvog sveta ima, ma šta kažete, zar je tako nešto uopšte moguće?” Vaše učešće neće izvući taksistu iz njegovog fabulatorskog autizma ali ćete se vi osećati boljim. U Njujorku jedan Italijan rizikuje kad, videći na tablici imena poput De Kugunjato, Ezipozito, Perkuoko, otkrije svoje poreklo, jer tada taksista počinje da govori jezikom koji nikada niste čuli, a vrlo će se uvrediti ako ga ne razumete. Morate mu odmah na engleskom objasniti da govorite samo dijalektom vašeg zavičaja. On je ionako ubeđen da je kod nas engleski već postao nacionalni jezik. Ali generalno, njujorški taksisti imaju jevrejsko ili nejevrejsko ime. Oni s jevrejskim imenom su cionisti reakcionari, a oni s nejevrejskim su reakcionari antisemiti. Ne izjašnjavaju se o političkim uverenjima, oni su za vojni puč. Teško je sa onima čija

imena neodređeno asociraju na Bliski istok ili su ruska i nije jasno da li su jevrejska ili nisu. Da biste izbegli incident, treba da mu kažete da ste promenili odluku i da više ne želite da idete na ugao sedme i četrnaeste ulice već u Čarlton Strit. Onda će on da se naljuti, zaustavi vozilo i naredi vam da odmah izađete jer njujorški taksisti poznaju samo ulice koje imaju broj u nazivu. Pariski taksista ne poznaje nijednu ulicu. Ako tražite da vas vozi na trg SanSuplis, odvešće vas do Odeona i objasniti vam da odatle ne ume da stigne tamo gde ste hteli. A prethodno će se nadugačko vajkati zbog vašeg zahteva sa onim ah, sa monsieur, alors... Ako mu predložite da pogleda u plan grada, on ili ne odgovara ili vam stavlja do znanja da ukoliko želite da konsultujete bibliografiju možete da se obratite arhivisti paleografu na Sorboni. U posebnu kategoriju svrstavam istočnjake: sa izrazitom ljubaznošću vam kažu da ništa ne brinete i da će odmah pronaći ulicu koju tražite; provozaće vas tri puta istim bulevarima, a onda će vas pitati zašto pravite problem ako su vas umesto na Gar d Nord odveli na Gar d l'Est: pa vozova ima i tamo i ovde. U Njujorku ne možete pozvati taksi telefonom osim ako niste član nekog kluba. U Parizu možete, samo što ne dolaze. U Stokholmu ih jedino telefonom i možete pozvati jer nemaju poverenja u prolaznike koji ih zaustavljaju na ulici. Ali da biste doznali broj telefona morate da zaustavite jedan taksi na ulici a oni, kao što rekoh, nemaju poverenja. Nemački taksisti su ljubazni i korektni, ćute i drže nogu na gasu. Kada konačno izađete, bledi kao krpa, bude vam jasno zašto dolaze u Italiju da se odmore, vozeći 60 km na sat u traci za preticanje. Ako bi se trkali taksista iz Frankfurta u poršeu i taksista iz Ria u ulubljenom folksvagenu, stigao bi pre onaj iz Ria, između ostalog i zato što se ne zaustavlja na semaforima. Ako bi kojim slučajem stao, uz njega bi se priljubio isti takav ulubljeni folksvagen iz kojeg bi dečaci samo promolili ruku i oteli mu sat. Bilo gde da se nađete, po jednoj stvari ćete uvek prepoznati taksistu. To je onaj koji nikad nema sitno. (1988.)

KAKO POČINJE, KAKO SE ZAVRŠAVA U mom životu postoji jedna drama. Studirao sam jedno vreme na Univerzitetu u Torinu, gde sam dobio stipendiju. Sačuvao sam iz tog vremena prijatne uspomene i duboku odvratnost prema tunjevini. Menza je bila otvorena po sat i po za svaki obrok. Ko je stizao u prvih pola sata dobijao je dnevni meni, ko je dolazio kasnije dobijao je tunjevinu. Ja sam uvek dolazio kasnije. Ne računajući letnje mesece i nedelje, u tih četiri godine konzumirao sam 1920. jela na bazi tunjevine. Ali nije drama bila u tome već u besparici; bili smo gladni i bioskopa i muzike i pozorišta. Za teatar Karinjano pronašli smo sjajno rešenje. Stizali smo deset minuta pre početka predstave i prilazili gospodinu (kako se ono zvaše?) vođi klake,4 stezali mu ruku tako da mu na dlan sklizne 100 lira i on bi nas puštao da uđemo. Bili smo klaka koja je plaćala. Slučaj je hteo da su internat neumoljivo zatvarali u ponoć. Posle tog vremena, ko se zatekao napolju tamo je i ostajao jer nije bilo disciplinskih pravila i ako je student želeo mogao je da ne dolazi i po mesec dana. To je značilo da je deset minuta pre ponoći valjalo napustiti pozorište i trkom se uputiti nazad. Ali u deset minuta pre ponoći predstava još nije bila završena. I tako se dogodilo da sam za četiri godine video sva pozorišna remek-dela iz svih epoha ali bez poslednjih deset minuta. Proveo sam tako decenije ne znajući kako je postupio Edip pošto se našao pred stravičnim otkrićem, šta je na kraju bilo sa šest lica koja su tražila pisca, da li je Osvald Alving ozdravio zahvaljujući penicilinu, da li je Hamlet na kraju saznao ima li ikakvog smisla biti. Ne znam ko je gospođa Ponca, da li je Rudžero-Rudžeri-Sokrat popio kukutu ni da li je Otelo išamarao Jaga pre nego što je krenuo na drugi medeni mesec, da li je uobraženi bolesnik izlečen i kako je završila Mila di Kodro. Verovao sam da sam jedini smrtnik pogođen tolikim neznanjem dok nisam slučajno, ćaskajući o uspomenama s mojim prijateljem Paolom Fabrijem, otkrio da on godinama pati od suprotne more. U vreme studentskih dana cepao je karte u nekom od gradskih univerzitetskih pozorišta. Zbog onih koji su kasnili obično je ulazio u salu tek posle 4 Gledaoci plaćeni da aplaudiraju.

drugog čina. Viđao je Lira slepog i pomahnitalog nad mrtvom Kordelijom na rukama i nije znao ko je mogao da ih dovede u tako jadno stanje. Slušao je Milu kako urla da je vatra lepa i upinjao se da shvati zašto su pekli na roštilju jednu devojku tako uzvišenih osećanja. Nikada nije razumeo šta to ima Hamlet protiv strica kad je ovaj bio baš dobar čovek. Gledao je Otela kako radi to što radi pitajući se stalno zašto bi neko onakvu ženicu stavljao pod jastuk umesto na njega. Ukratko, poverili smo se jedan drugom i otkrili da nas čeka divna starost. Sedećemo na stepenicama ispred vikendice ili na ogradi javnog parka i godinama jedan drugom pričati početke i finala, dočekujući uzvikom iznenađenja svaki antefaktum ili katarzu. „Stvarno? Kako je rekao?” „Rekao je: ’Mama, želim sunce!’” „Pa dobro, to znači da je bio gotov.” „Da, ali šta mu je bilo?” Šapućem mu nešto na uho. „Bože moj, kakva porodica, sad razumem...” „Ali kaži mi o Edipu...” „Nema mnogo da se kaže. Mama se obesila, on je sebe oslepeo.” „Jadan momak. A i on brate; pokušavali su da mu kažu na sve moguće načine.” „Ma ni meni to nije jasno. Kako nije shvatio?” „Stavi se na njegovo mesto: kada je počela kuga on je već bio kralj i srećno oženjen...” „To znači da kada se oženio mamom, on nije...” „E pa nije, u tome je stvar.” „To je za Frojda. Da ti je neko ispričao, ne bi verovao.” Da li ćemo tada biti srećniji? Ili ćemo samo izgubiti privilegiju da umetnost živimo kao život, u koji ulazimo u trenutku kada je igra već počela i iz njega izlazimo ne znajući šta će biti sa ostalima? (1988.)

KAKO PREPOZNATI PORNO FILM Ne znam da li ste ikada videli pornografski film. Ne mislim na film sa elementima erotike, mada je i on za mnoge uvredljiv, kao Poslednji tango u Parizu. Mislim na pornografski film čiji je pravi i jedini cilj da slikama različitih sparivanja podstakne kod gledaoca želju, a da sve drugo bude bez značaja. Često sudije moraju da odluče da li je jedan film samo pornografija ili ima i umetničku vrednost. Ne spadam u one koji veruju da je umetnička vrednost pokriće za sve; ponekad su autentična umetnička dela bila opasnija po veru, običaje i ustaljeni način mišljenja od onih manje vrednih. Osim toga, mislim da odrasli imaju pravo na konzumiranje pornografskog materijala, u nedostatku nečeg boljeg. Ali verujem i da u pojedinim slučajevima sud treba da odluči da li film izražava neku ideju ili estetski ideal (koristeći se pri tom i scenama koje vređaju javno osećanje stida) ili mu je jedini cilj da kod gledaoca probudi nagon. E pa dobro, postoji jedan kriterijum za prepoznavanje pornografskog filma, a zasniva se na računanju mrtvog vremena. Kinematografsko remek-delo svih vremena, Crvene senke, dešava se isključivo (izuzev početka, kratkih intervala i kraja) u poštanskoj kočiji. Ali bez ovog putovanja, film ne bi imao smisla. Antonionijeva Avantura je sastavljena samo od mrtvog vremena: ljudi dolaze i odlaze, pričaju, gube se i ponovo pronalaze, a da se ništa ne dešava. Film upravo to i želi da kaže: da se ništa ne dešava. Može nam se dopasti ili ne ali to je ono što hoće da nam saopšti. Jedan pornografski film, naprotiv, da bi opravdao cenu ulaznice ili kupovinu video-kasete, govori nam da neki ljudi seksualno opšte: muškarci sa ženama, muškarci s muškarcima, žene sa ženama, žene sa psima ili s konjima. (Primetio sam da ne postoje pornografski filmovi u kojima se muškarci sparuju s kobilama ili kučkama: zašto?) I sve bi to bilo u redu da u njemu nema toliko mrtvog vremena. Ako Džilberto, da bi navalio na Džilbertu, treba od pjace Korduzio da stigne

do korso Buenos Ajres, film pokazuje Džilberta za volanom kako od semafora do semafora prevaljuje ceo put. Pornografski filmovi su puni onih koji ulaze u kola i voze kilometre i kilometre, parova koji gube neverovatno mnogo vremena da bi se prijavili u hotelima, gospode koja provodi dragocene minute u liftovima pre nego što se popnu u sobu, devojaka koje srču likere i gube vreme s kopčama i čipkama pre nego što jedna drugoj priznaju da više vole Sapfo od Don Žuana. U pornografskim filmovima, da budem vulgaran, pre nego što prikažu jedno dobro tucanje treba progutati i spot transportnog preduzeća. Razlozi su očigledni. Film u kome Džilberto sve vreme siluje Džilbertu s preda, od pozadi i sa strane, ne bi bio podnošljiv. Ni fizički, za glumce, ni ekonomski, za producenta. A ni psihološki, za gledaoca: jer da bi se u prikazivanju poroka uspelo, mora da se sačuva privid normalnosti. Jednom umetniku je uvek najteže da prikaže ono što je normalno; devijacije, zločini, silovanja ili mučenja su najzahvalnije teme. Zbog toga pornografski film treba da prikazuje normalnost, neophodnu da bi se podstaklo interesovanje za porok, onakav kakvim ga prosečni gledalac zamišlja. Zato, ako Džilberto treba autobusom da se prebaci iz mesta A u mesto B, pokazaće Džilberta kako ulazi u autobus i autobus kako ide od mesta A do mesta B. Ovo često iritira gledaoce jer bi oni stalno hteli one scene. Ali ovde je reč o iluziji. Oni ne bi podneli više od sat i po takvih scena. Znači, mrtvo vreme je neophodno. Da rezimiramo: Ušli ste u bioskopsku dvoranu. Ako protagonisti iz mesta A u mesto B putuju duže nego što biste želeli, to znači da je film pornografski. (1989.)

KAKO NE UPOTREBITI MOBILNI TELEFON Lako je podsmevati se vlasnicima mobilnih telefona. Treba najpre utvrditi kojoj od mogućih pet kategorija pripadaju. U prvoj su hendikepirani, prinuđeni da neprestano budu u kontaktu s lekarom ili hitnom pomoći. Neka je blagoslovena tehnologija koja im je stavila na raspolaganje tako korisnu spravu. U drugu grupu spadaju svi koji su zbog važnih poslovnih obaveza u stanju stalne pripravnosti (vođe vatrogasnih brigada, seoski lekari, transplatatori organa u očekivanju svežeg leša ili Buš, jer ako njega nema, svet pada u ruke Dena Kvejla). Za njih je mobilni telefon stvar preke potrebe i gotovo nikakvo zadovoljstvo. Treći su preljubnici. Oni prvi put u istoriji mogu da primaju poruke od tajnog partnera koje članovi njihovih porodica, sekretarice ili zlobne kolege ne mogu da ulove. Dovoljno je da telefonski broj poznaju samo ona i on (ili on i on, ona i ona: ne mogu da se setim ostalih mogućih kombinacija). Sve tri navedene kategorije zaslužuju naše poštovanje: spremni smo da zbog prve dve budemo uznemiravani u restoranu ili za vreme pogrebnog ceremonijala, a preljubnici su obično vrlo diskretni. Slede preostale dve, i to rizične kategorije (za njih same i za nas). U jednoj su svi oni koji nigde ne kreću ako nemaju mogućnost da o frivolnim stvarima ćaskaju s prijateljima i rođacima od kojih su se upravo rastali. Njima je teško objasniti zašto ne bi trebalo da to čine: ako im ne polazi za rukom da pobegnu od te prinudne interakcije i uživaju u trenucima samoće, ako ne mogu da se zainteresuju za ono što rade u tom momentu, da iskuse udaljenost pošto su spoznali bliskost, ako ne mogu a da se ne razmeću svojom ispraznošću nego od nje prave amblem i barjak, na dobro, onda je to problem za psihologe. Smetaju nam, ali moramo razumeti njihovo strašno unutrašnje siromaštvo, zahvalni što sami nismo takvi i oprostiti im (ne dozvolite da vas obuzme luciferska radost što niste kao oni jer to je onda oholost i nedostatak milosrđa). Prihvatite ih kao svoje bližnje koji pate i pružite im i drugo uho. Poslednju kategoriju (u kojoj su, na najnižoj društvenoj lestvici, i kupci lažnih telefona) čine osobe koje žele da u javnosti ostave utisak da su vrlo tražene, naročito

zbog poslovnih konsultacija: razgovori koje smo primorani da slušamo na aerodromima, u restoranima ili vozovima odnose se uvek na novčane transakcije, izostalu isporuku metalnih profila, pokušaje da se naplati isporučena partija kravata i slično, zbog čega svaki govornik zvuči pomalo kao Rokfeler. Podela na klase je okrutan mehanizam pa novi bogataš, i kada zarađuje enormne sume, zbog nasleđenog proleterskog žiga ne zna kako da upotrebi pribor za ribu, kači plišanog majmuna na zadnje staklo svog Ferarija, Svetog Kristofora na instrument-tablu privatnog aviona, ili izgovara managment, i zato neće biti pozivan kod vojvotkinje od Guermanteza (a pitaće se zašto kad ima jahtu dovoljno dugačku da spoji dve obale). Oni ne znaju da Rokfeler nema potrebu za mobilnim telefonom jer ima čitav sekretarijat, toliko moćan i efikasan da će mu u najgorem slučaju, ako mu baš umire deda, prići šofer i šapnuti to na uho. Moćan čovek je onaj koji ne mora da odgovori na svaki poziv; naprotiv, obično kažu da nije tu. I na nižem upravljačkom nivou dve stvari simbolišu uspeh: ključ od privatnog toaleta i sekretarica koja kaže „gospodin je trenutno van kancelarije”. Zato, ko se razmeće mobilnim telefonom kao simbolom moći, objavljuje, naprotiv, da je u beznadežno potčinjenom položaju, primoran da skače na pozive čak i dok vodi ljubav, svaki put kada ga pretpostavljeni zovu, osuđen da progoni poverioce danju i noću da bi preživeo, i sam progonjen zbog izdatog čeka bez pokrića. Ali razmetanje mobilnim telefonom dokaz je da te stvari ne zna i potvrda njegove nesporne društvene marginalnosti. (1991.)

KAKO PUTOVATI AMERIČKIM VOZOVIMA Avionom se može putovati s čirom, šugom, s kolenom pralje ili teniserskim laktom, sa ognjem svetog Antonija, sa sidom, galopirajućom tuberkulozom i leprom. Ali ne s prehladom. Ko je probao zna da pri sletanju sa deset hiljada metara visine počinju bolovi u ušima, čoveku kao da puca glava, udara pesnicama o prozorčić tražeći izlaz, i to bez padobrana. Iako sam to znao, naoružan sprejom za nos razornog dejstva, krenuo sam prehlađen u Njujork. Nije trebalo. Posle sletanja, imao sam utisak da se nalazim u rovovima Filipina: video sam da ljudi otvaraju usta ali nisam čuo nikakav glas. Lekar mi je onda znacima objasnio da imam upalu srednjeg uha, zatrpao me antibioticima i strogo zabranio da letim sledećih dvadeset dana. Pošto sam morao da posetim tri različita mesta na Istočnoj obali, krenuo sam vozom. Američka železnica je moguća slika sveta posle atomskog rata. Ne može se reći da vozovi ne idu ali često ne stižu; razbijaju se usput, na njih se čeka i po šest sati na nepreglednim, praznim i ledenim stanicama bez bistroa, naseljenim sumnjivim tipovima, s kanalima ispod zemlje koji podsećaju na njujoršku podzemnu železnicu iz filma Povratak na planetu majmuna. Na liniji Njujork-Vašington, kojom tuguju novinari i senatori, nudi se udobnost poslovne klase uz topli obrok na nivou univerzitetske menze. Ali na ostalim linijama vozovi su prljavi, sedišta od skaja obično rasporena, a u bifeu služe hranu zbog koje vam dođe da zažalite za onom reciklažom piljevine koju serviraju u Pendolinu.5 U filmovima koje mi gledamo, okrutni zločini dešavaju se u luksuznim spavaćim kolima, gde lepim belim ženama prinose šampanjac crni kelneri, upravo izašli iz Prohujalo s vihorom. Netačno. U životu, američkim vozovima putuju crni putnici upravo izašli iz Noći živih mrtvaca, a beli kondukteri zgađeni prolaze hodnicima spotičući se o konzerve koka-kole, zaboravljeni prtljag, stranice dnevnih novina s premazom od tunjevine koji štrca iz sendviča čim se otvori plastični omot zagrejan mikrotalasima opasnim po genetski materijal. 5 Poslovni voz Rim-Milano.

Voz u Americi nije stvar izbora. To je kazna što smo nepažljivo čitali Vebera o protestantskoj etici i duhu kapitalizma - i dozvolili sebi tu nekorektnost da ostanemo siromašni. Ali poslednja lozinka liberala je politically correct (PC: način govora ne treba da ukazuje na razlike). Kontrolori su zato jako ljubazni i s poslednjim klošarom (trebalo bi da dodam, „ne i s onima s obrijanom glavom”). Po stanici Pensilvanija smucaju se i „neputujući” koji bacaju nonšalantne poglede na tuđe kofere. Ali još su aktuelne polemike o brutalnosti policije u Los Anđelesu, a Njujork je jedan grad PC. Policajac, najverovatnije Irac, približava se jednom momku pretpostavljajući da je skitnica, smeši se i pita ga otkud on tu. Ovaj se poziva na ljudska prava, policajac anđeoski primećuje da je napolju jako lep dan, onda odlazi klateći (ne vrteći) svoju dugačku „raziđi-se-narode” palicu. Siromašan svet ne uspeva da se odrekne najvećeg simbola marginalnosti i mnogi među njima puše. Ako probate da uđete u jedini vagon za pušače, naći ćete se odjednom u Operi za tri groša. Bio sam jedini s kravatom. Ostali, katatonične nakaze, tramps, komatozni zombiji, spavali su hropčući otvorenih usta. Pušački vagon bio je uvek poslednji u kompoziciji, tako da kada voz stigne na odredište ovaj skup odbačenih mora da pešači stotine metara koracima Džeri Luisa. Pošto sam pobegao od pakla železnice i obukao nezagađeno odelo, otišao sam na večeru u salu Fakultetskog kluba, s profesorima koji su bili dobro odeveni i pravilno se izražavali. Na kraju sam upitao gde mogu da popušim jednu cigaretu. Trenutak tišine i zbunjenih osmeha, onda je neko zatvorio vrata, jedna gospođa je izvadila iz tašne paklo cigareta, a ostali su se grebali od mene. Zaverenički pogledi, prigušeno kikotanje kao u mraku striptiz bara. Deset minuta zanosnog, uzbudljivog poroka. Bio sam Lucifer, dolazio sam iz sveta tame i obasjao ih lučom greha. (1991.)

KAKO IZABRATI UNOSNO ZANIMANJE Ima vrlo traženih zanimanja koja su i vrlo unosna, ali se za njih valja dobro pripremiti. Na primer, postavljanje putokaza za izlaz na autostrade. Da je njihov cilj da rasterete ne samo centar grada nego i autostrade, jasno je svima koji su ih bar jednom sledili i završili iscrpljeni na industrijskoj periferiji, na najopasnijem delu puta bez izlaza. Ali nije jednostavno postaviti ih na pravo mesto. Nekom ludaku bi moglo pasti na pamet da ih stavi tamo gde postoji mogućnost izbora između različitih pravaca, ali vozač tu već ima dobre šanse da se izgubi za svoj račun. Naprotiv, oznaka se postavlja tamo gde je pravac očigledan i gde bi vozač instinktivno našao pravi put; tabla ga, naravno, upućuje na drugu stranu. Ali da bi se posao dobro obavljao treba poznavati urbanistiku, psihologiju, teoriju igara. U tražena zanimanja spadaju i pisci uputstava priloženih uz kućne aparate i elektronske uređaje. Oni treba, pre svega, da spreče instaliranje. To nije tip obimnog priručnika koji se daje uz računare, koji proizvođača mnogo košta ali ipak postiže svoj cilj. Pravljeni su po uzoru na uputstva za upotrebu farmaceutskih proizvoda koji imaju naizgled naučne nazive ali takve da otkrivaju prirodu medikamenta u slučaju da je kupcu neugodno da ih traži (Prostatan, Menopauzin). Za razliku od njih, priložena uputstva uspevaju da u nekoliko reči učine nedokučivim upozorenja od kojih zavisi život: „Kontraindikacije nisu poznate, izuzev nepredviđene i smrtonosne reakcije na proizvod”. Uputstva za korišćenje kućnih i drugih aparata moraju biti dovoljno opširna da objasne stvari toliko očigledne da ste u iskušenju da ih preskočite, gubeći tako jedinu informaciju zaista bitnu: „Da biste instalirali PZ 40 potrebno je otpakovati ga i izvaditi iz kartonske ambalaže. PZ 40 se može izvaditi iz kutije samo pošto se ista otvori. Kutija se otvara podizanjem dva poklopca u suprotnom smeru (vidi crtež u unutrašnjosti kutije). Preporučuje se da pri otvaranju ambalažu držite vertikalno, s poklopcem okrenutim na gore jer bi u suprotnom PZ 40 mogao da ispadne za vreme operacije. Gornja

strana kutije je ona na kojoj piše GORE. U slučaju da poklopac ne otvorite u prvom pokušaju, savetuje vam se da probate ponovo. Čim je otvorite, a pre nego što odstranite aluminijumsku foliju, otkinite crveni jezičak, inače će se kutija raspasti. PAŽNJA: kad otpakujete PZ 40, ambalažu možete da bacite.” Nije lako sastavljati ni upitnike koji se uglavnom leti pojavljuju u političkim i kulturnim nedeljnicima. „Između čaše gorke soli i čaše starog konjaka, šta biste izabrali? S kim biste želeli da idete na odmor: s leproznim osamdesetogodišnjakom ili sa Izabelom Ađani? Šta biste više voleli: da vas izujedaju najkrvožedniji komarci ili da provedete noć sa Ornelom Muti? Ako ste svaki put odgovorili pod jedan, mušičave ste naravi, inventivni, originalni ali seksualno pomalo hladni. Ako ste svaki put odgovorili pod dva, vi ste mangup.” U medicinskom dodatku jednog dnevnog lista pronašao sam test o preplanuloj koži, koji je za svako pitanje predvideo tri moguća odgovora: pod A, B i C. Zanimljivi su odgovori pod A: „Kada se izložiš suncu, kakvo je crvenilo tvoje kože? A: Intenzivno. Koliko puta si pregoreo? A: Svaki put kada sam se izložio suncu. Nakon četrdeset osam sati od eritema, koje boje je tvoja koža? A: Još uvek crvena. Rešenje: ako ste više puta odgovorili nod A, vaša koža je veoma osetljiva i podložni ste solarnom eritemu.” Zamišljam jedan ovakav upitnik: „Da li ste više puta pali kroz prozor? Da li ste u takvim slučajevima zadobijali višestruke prelome? Da li ste svaki put zaradili trajni invaliditet? Ako ste više puta odgovorili pod A, vi ste glupi ili vam je poremećen centar za ravnotežu. Ne pojavljujte se više na prozoru kad vas onaj mangup odozdo zove da siđete.” (1991.)

KAKO OBJASNITI LIČNU BIBLIOTEKU Od detinjstva sam naviknut na dve (i samo dve) vrste dosetki: „Ti si (vi ste) onaj koji uvek odgovara” i ”Ti odjekuješ (vi odjekujete) u dolinama”. 6 Čitavo detinjstvo sam verovao da su iz nekog čudnog razloga sve osobe koje sam upoznavao glupe. U poznim godinama shvatio sam da postoje dva pravila koja se mogu primeniti na sva ljudska bića: prva pomisao koja čoveku prođe kroz glavu je i najočiglednija, ali niko ne pomišlja da je upravo zato i drugima već mogla pasti na pamet. Raspolažem pravom kolekcijom naslova i kritičkih osvrta na svim indoevropskim jezicima, koji se kreću od Ekovog odjeka do Knjige koja je odjeknula. Samo što u ovom slučaju sumnjam da je to bila prva ideja koja je uredniku pala na pamet; verovatno su na redakcijskom sastanku razmatrali dvadesetak mogućih naslova, a onda je glavnom uredniku sinulo: „Momci, imam fantastičnu ideju!” Na to će saradnici: „Pravi si đavo, šefe, kako si se samo dosetio?” „To je talenat”, odgovara on. Ovim ne želim da kažem da je svet banalan. Uzeti kao plod božanskog prosvetljenja jednu očiglednost, otkriva određenu svežinu duha, entuzijazam prema životu i njegovoj nepredvidljivosti, ljubav prema idejama - bez obzira koliko beznačajne bile. Uvek ću se sećati prvog susreta s velikim čovekom kakav je bio Erving Gofman: divio sam mu se i voleo ga zbog genijalnosti i dubine kojom je umeo da uoči i opiše najfinije nijanse društvenog ponašanja, zbog sposobnosti da prepozna i one skoro nevidljive pomake koji su do tada svima izmicali. Sedeli smo ispred jednog bistroa, on je posmatrao ulicu i rekao: „Mislim da u gradu već ima previše automobila.” Možda o tome nije ranije razmišljao jer se bavio mnogo važnijim stvarima. Doživeo je iznenadno prosvetljenje i mentalnu svežinu da to izrazi. Ja, mali snob otrovan Ničeom, uzdržao bih se od takve opaske čak i da mi je pala na pamet. Takvu reakciju poznaju mnogi koji se nađu u mojoj situaciji - da imaju velike 6 Aluzija na piščevo prezime: na italijanskom eko znači i odjek.

biblioteke, takve da ljudi koji dolaze u kuću ne mogu a da je ne primete, ničeg drugog uostalom i nema. Posetilac ulazi i kaže: „Koliko knjiga! Sve ste ih pročitali?” U početku sam mislio da ovako reaguju samo ljudi kojima knjiga nije bliska, naviknuti na police s pet krimića i dečjom enciklopedijom. Ali iskustvo me je naučilo da istu rečenicu izgovaraju i oni koji su van svake sumnje. Moglo bi se zaključiti da su to osobe koje u policama vide depozit pročitanih knjiga, a ne biblioteku kao sredstvo za rad, ali nije ni u tome stvar. Verujem da pred mnoštvom knjiga svakog obuzme nemir spoznaje i da neizbežno postavlja pitanje kojim otkriva svoju muku i grižu savesti. Problem je u tome što se na dosetku „Vi ste taj koji odjekuje?” može odreagovati osmehom ili, ako baš hoćete da budete ljubazni, opaskom „dobar štos!”. Ali na pitanje o knjigama treba odvratiti dok vam se vilica koči a ledeni znoj klizi niz kičmu. Jedno vreme sam uobičavao prezriv odgovor: „Ne, nisam pročitao nijednu, zašto bi inače bile ovde?” Ali to je opasan odgovor jer izaziva predvidljivu reakciju: „A gde stavljate one koje ste pročitali?” Najbolji je standardni odgovor Roberta Lejdija: „Mnogo više gospodine, mnogo više”, koji će slediti protivnika i dovesti ga u stanje začuđenog strahopoštovanja. Ali to je nemilosrdno i uznemirujuće. Sada sam se prelomio za stav: „Ne, ovo su knjige koje treba da pročitam sledećeg meseca, ostale držim na fakultetu”, odgovor koji, s jedne strane, sugeriše uzvišenu ergonomsku; strategiju, a i navodi posetioca da što pre ode. (1990.)

KAKO NE REĆI „TAČNO” U toku je borba protiv stereotipa koji osvajaju italijanski govorni jezik. Jedan od njih je, kao što znate, reč „tačno”. Većina kaže „tačno” kad hoće da izrazi svoje odobravanje. Upotrebu ove reči podstakli su prvi televizijski kvizovi u kojima je za signalizaciju tačnog odgovora korišćen direktan prevod američkog izraza that 's right ili that’s correct. Nije pogrešno reći „tačno”, ali onaj ko to izgovori pokazuje da je italijanski učio gledajući televiziju. Reći „tačno” je kao staviti u dnevnu sobu jednu enciklopediju kojom se nagrađuju samo kupci određenog deterdženta. Da bih izašao u susret onima koji žele da se oslobode reči „tačno”, napravio sam listu pitanja ili tvrdnji na koje se danas najčešće odgovara sa „tačno”, a u zagradama predložio alternativne znake odobravanja. Napoleon je umro 5. maja 1821. (Vrlo dobro!) Izvinite, da li je ovo pjaca Garibaldi? (Da.) Halo, da li je to Mario Rosi? (S kim govorim, molim vas?) Halo, ovde Mario Bjanki, da li je to Mario Rosi? (Ja sam, izvolite.) Znači, ja vam dođem deset hiljada lira? (Da, deset hiljada.) Šta kažete doktore, imam sidu? (E, da, žao mi je.) Vi ste se uključili u naš program zato što znate tačan odgovor? (Kako ste pogodili?) Policija: vi ste gospodin Rosi? (Karla, spakuj moje stvari!) Ti znači ne nosiš gaćice? (Konačno si primetio!) Tražite deset milijardi za ucenu? (A kako inače da platim telefonski račun?) Ako sam dobro razumeo, potpisao si nepokriveni ček na deset milijardi i dao moje ime kao garanciju? (Divim se tvojoj pronicljivosti.) Zakasnio sam na avion? (Vidite onu tačku na nebu?) Vi kažete da sam ja nitkov? (Upravo tako.) Sve u svemu, reći ćete, vi mi savetujete da nikada ne kažem tačno. Tačno. (1990.)

KAKO UTROŠITI VREME Kad pozovem zubara i on mi kaže da cele sedmice nema slobodan termin, ja mu verujem. Čovek je ozbiljan profesionalac. Ali kad od mene traže da prisustvujem nekom sastanku ili okruglom stolu, da napišem esej ili budem član žirija a ja odgovorim da nemam vremena, meni ne veruju. „Ma dajte profesore”, kažu mi, „neko kao vi uvek može da nađe malo vremena.” Očigledno je da nas, humaniste, ne smatraju ozbiljnim stručnjacima, mi smo dangube. Napravio sam računicu. Pozivam kolege koji se bave srodnim profesijama da i oni urade to isto i da mi kažu da li sam u pravu. Jedna godina koja nije prestupna ima 8.760 časova. Osam sati sna, jedan sat za buđenje i toaletu, pola sata za svlačenje i stavljanje mineralne vode na noćni ormarić, i ne više od dva sata za obroke čini ukupno 730 sati. Uz tri časa nedeljno od po dva sata i jedno popodne za primanje studenata, fakultet mi oduzima, za dvadesetak nedelja koliko traju predavanja, 220 sati za predavanja, 24 sata za ispite, 12 za razgovor o tezama, 78 za sednice i razne skupštine. Uzimajući u obzir pet diplomskih radova godišnje od po 350 stranica (u proseku tri minuta svaka), pročitanih najmanje dva puta, pre i posle pregleda, dolazimo do 175 sati. Za pismene radove, s obzirom da mnoge pregledaju moji saradnici, neću računati više od četiri po ispitnom roku, trideset strana za sat, pet minuta po strani, što za čitanje što za diskusiju, i eto još 60 časova. Ne računajući istraživanja, stigli smo do 1.465 časova ukupno. Uređujem jedan časopis iz semiotike koji izlazi tri puta godišnje na ukupno 300 strana. Ne računajući pročitane i odbačene rukopise, posvećujući deset minuta svakoj stranici (procena, pregled, korektura), stižemo do 50 sati. Uređujem dve edicije vezane za moja stručna interesovanja i ako odvojim samo deset minuta za svaku stranu, to je još 300 sati. Moji prevedeni tekstovi, eseji, knjige, članci, istupanja na kongresima, računajući pri tom samo jezike koje mogu da kontrolišem,

čine u proseku 1.500 strana godišnje; svakoj posvećujem dvadeset minuta (čitanje, kontrola, razgovor s prevodiocem lično, telefonom ili pismeno) i tako stižemo do 500 sati. A tu su i originalni rukopisi. Čak i ako ne pišem knjigu, sa esejima, referatima na kongresima, izveštajima, beleškama za predavanja i slično, evo novih 300 strana. Računajmo da na razmišljanje, beleške, kucanje i ispravke odlazi bar jedan sat po strani, i to su tih 300 sati. Kad je o Minervinoj svaštari reč, za traženje teme, pravljenje beležaka, konsultovanje neke druge knjige, pisanje, svođenje u željeni format, slanje ili diktiranje treba mi, u najboljem slučaju, tri sata; kad pomnožimo s 52 nedelje, evo novih 156 sati (da ne računam druge članke, neplanirane). I na kraju pošta kojoj, ne uspevajući da je svu pročitam, posvećujem tri prepodneva sedmično i koja mi oduzima još 624 sata. Napravio sam računicu za 1987: prihvatajući samo deset odsto ponuda i ograničavajući se na strogo disciplinarne skupove, na promocije projekata kojima sam rukovodio ja sam ili moji saradnici, neodložna prisustva (akademske ceremonije, sastanci koje sazivaju resorna ministarstva), stižem do 372 sata efektivnog prisustva (ne računajući mrtvo vreme). Uzevši u obzir da su mnoge moje obaveze vezane za inostranstvo, dodao sam još 323 sata koja provodim u putovanjima. Ova računica pokazuje da samo deonica Milano - Rim traje četiri sata, uključujući taksi do aerodroma, čekanje, let, taksi u Rimu, smeštanje u hotelu i odlazak do mesta sastanka. Put do Njujorka traje 12 sati. Krajnji zbir iznosi 8.094 sata. Kada se ta cifra oduzme od 8.760, koliko ima časova u jednoj godini, ostaje mi 666, odnosno jedan sat i četrdeset devet minuta dnevno za seks, viđenje s prijateljima i porodicom, sahrane, lečenje, šoping, sport i pozorište. Kao što se vidi, nisam uračunao vreme za čitanje štampanog materijala (knjige, članci, stripovi). Priznajem da sam to činio za vreme putovanja, u 323 sata, pet minuta po strani (samo čitanje i zabeleške), što znači da sam mogao da pročitam ukupno 3.876 - ekvivalent za samo 12,92 knjige od po 300 stranica. A tek pušenje? Na šezdeset cigareta dnevno, koje treba upaliti i ugasiti, odlazi 182 sata. Tako dalje ne ide. Moraću da ostavim pušenje. (1988.)

KAKO IZBEĆI ZARAZNE BOLESTI Pre mnogo godina, jedan televizijski glumac koji nije krio da je homoseksualac, obratio se zgodnom momku koga je otvoreno pokušavao da zavede: „Ideš sa ženama? Ne znaš da možeš da dobiješ rak?” Fazon se još prepričava u prolazima Korso Sempione, ali vrag je odneo šalu. Pročitam tako da je profesor Matre obelodanio da heteroseksualni kontakt izaziva rak. Bilo je krajnje vreme. Štaviše: heteroseksualni kontakt izaziva smrt tout court, i deca znaju da on služi za reprodukovanje, a odatle sledi da što se više sveta rodi, više će i umreti. S malo ili nimalo smisla za demokratičnost, psihoza side pretila je da ograniči samo aktivnost homoseksualaca. Sada će ograničiti i heteroseksualce i bićemo opet svi jednaki. Bili smo i suviše bezbrižni; činjenica da smo ponovo svi kliconoše, treba da nam vrati svest o našim pravima i dužnostima. Hoću ipak da naglasim da je sam problem side ozbiljniji nego što nam se čini i da ne pogađa samo homoseksualce. Ne bih da širim uzbunu, ali dozvolite da ukažem i na druge kategorije visokog rizika. Slobodne profesije Ne posećivati avangardna pozorišta u Njujorku: poznato je da iz fonetskih razloga anglosaksonski glumci mnogo pljuju (dovoljno je pogledati ih prema svetlu iz profila), a eksperimentalna pozorištanca postavljaju gledaoca u direktan pljuvački odnos s glumcem. Ako ste poslanik, ne zagovarajte odnose s mafijašima da ne biste došli u situaciju da ljubite ruku Kumu. Ne preporučuje se ni učlanjenje u kamoru zbog rituala u krvi. Ko pokuša da napravi političku karijeru preko CL7 morao bi nekako da izbegne pričest jer vrhovima prstiju sveštenik prenosi klice iz usta u usta, da ne pominjem rizik od ispovesti na uho.

7 Religijska grupa s jasno definisanim političkim programom.

Obični građani i radnici Vrlo visokom riziku izlažu se osiguranici s karijesom; svaki kontakt sa zubarom koji u vaša usta stavlja ruke koje je prethodno zavlačio u tuđa, opasan je. Plivanje u moru zagađenom tankerima povećava rizik od zaraze jer uljani mineral prenosi čestice ispljuvaka svih koji su do tada pljuvali u more. Ko puši više od 80 „Goloaz” cigareta na dan, deo (cigarete) koji stavlja u usta dodiruje prstima kojima je već doticao druge predmete i tako unosi klice u respiratorne puteve. Po svaku cenu izbeći stečaj da ne biste provodili dane grizući nokte. Vodite računa da vas ne otmu sardinski pastiri ili teroristi: otmičari koriste obično istu kapuljaču za više žrtava. Izbeći putovanje vozom na relaciji Firenca-Bolonja jer eksplozija izuzetnom brzinom raznosi organske ostatke, a u tim momentima opšte pometnje teško je zaštititi se. Izbeći područja pogođena nuklearnom eksplozijom: pred vizijom atomske pečurke mogli biste prineti ruke ustima (a da ih prethodno niste oprali), mrmljajući „moj Bože”. Visokom riziku izlažu se i umirući koji ljube raspeće; osuđeni na smrt (ako sečivo giljotine nije, a bilo bi umesno da jeste, pre upotrebe dezinfikovano); siročad i nahočad koje zla opatica primorava da ližu patos, pošto im je prethodno vezala nogu za krevet. Treći svet Najveća opasnost preti crvenokošcima: kalumet8 koji ide iz usta u usta, doveo je, kao što znate, do izumiranja Indijanaca. Narodi Bliskog istoka i Avganistana izloženi su lizanju kamila, što objašnjava visoku smrtnost u Iranu i Iraku. Jedan desaparecido9 mnogo rizikuje kada se njegov mučitelj nad njim iživljava pljujući mu u lice. Stanovnici Kambodže i libanskih kampova trebalo bi da izbegnu kupanje u krvi, protiv kojeg se izjasnilo devet od deset lekara (deseti, tolerantniji, je doktor Mengele). 8 Indijanska sveta lula. 9 Politički oponent vlasti koji nestane bez traga, aluzija na situaciju u Argentini.

Južnoafrički crnci mogu da se zaraze kada im belac uputi pogled pun prezira, praćen hipersalivacijom. Politički zatvorenici svih boja treba da izbegavaju šamar po zubima jer je policajac sigurno dodirnuo još nečije desni. Stanovništvu pogođenom endemskom oskudicom preporučuje se uzdržavanje od čestog gutanja da im ne bi išla voda na usta jer će pljuvačka u dodiru sa zaraznim klicama inficirati crevni trakt. Vlast i štampa bi trebalo da se pozabave ovom kampanjom zdravstvenog obrazovanja umesto što se uzbuđuju zbog problema čije se rešavanje može komotno odložiti na neodređeno vreme. (1985.)

KAKO NE GOVORITI O FUDBALU Nemam ništa protiv fudbala. Na stadione ne idem iz istih razloga koji me sprečavaju da spavam u podzemnim prolazima Centralne železničke stanice u Milanu (ili da šetam njujorškim Central parkom posle šest popodne), ali dogodi mi se da sa interesovanjem odgledam neku lepu utakmicu na televiziji, jer priznajem i uvažavam sve vrline ove otmene igre. Ne mrzim fudbal. Mrzim fudbalske zanesenjake. Ali ne bih želeo da me pogrešno razumete. Gajim ista osećanja prema „tifozima” kao Liga za sever prema došljacima: „Nisam rasista dok sede kod svojih kuća”. Pod njihovim kućama podrazumevam mesta na kojima vole da se sastaju preko nedelje (kafić, porodica, klub) i, naravno, stadione; lično me ne zanima šta se tamo događa, ali ako dođu oni iz Liverpula utoliko bolje; posle se zabavljam čitajući hronike, jer ako već mora da bude igara, neka bar potekne krv. Ne volim „tifoza” jer ima jednu čudnu osobinu: ne razume onoga koji to nije i uporno s njim razgovara kao da jeste. Daću vam jedan primer, da biste razumeli šta hoću da kažem. Ja sviram na flauti (sve gore, sudeći po javnoj izjavi Lučana Berie, ali za mene je satisfakcija što me veliki maestro tako pomno prati). Pretpostavimo da se nalazim u vozu. U želji da započnem razgovor, pitam gospodina koji sedi preko puta mene: „Da li ste čuli poslednji kompakt disk Fransa Brigena?” „Kako, kako?” „Kažem Pavane Lacryme. Mislim da suviše usporava na početku.” „Izvinite, nisam razumeo.” „Van Eyck (sričem). Blokflauta.” „Gledajte, ja... Da li se svira s gudalom?” „Ah, razumeo sam, vi ne...” „Ne”. Zanimljivo. A znate li da za jednu Coolsma ručne izrade, treba čekati tri godine. U tom slučaju bolje uzeti jednu Moeck od abonosa. Najbolje što se može naći

u prodaji, to mi je rekao i Gazeloni. Slušajte, uspevate li da stignete do pete varijacije Derdre Doen Daphne D 'Over?” „Ja, u stvari, idem u Parmu...” „A tako, sad sam shvatio, vi svirate F, a ne C. Pruža veće zadovoljstvo. Znate da sam otkrio jednu sonatu od Loillet-a koja...” „Leie?” „Ali da vidim ja vas u Telemanovim fantazijama. Šta kažete? Ne biste valjda koristili nemački prstored?” „Vidite, ja Nemce... BMW je svakako odličan auto i ja ih poštujem ali...” „Razumem. Koristite barokni prstored. U pravu ste. Slušajte, oni iz Saint Martin in the Fields...” Eto, ne znam da li sam uspeo da vam dočaram situaciju. Vi biste svakako dali za pravo mom nesrećnom saputniku ako bi povukao sigurnosnu kočnicu. Ali tako se ponašaju „tifozi”. Taksisti su posebna priča. „Jeste videli Vialija?” „Nisam, verovatno je došao u mom odsustvu.” „Ali gledaćete utakmicu večeras?” „Ne, moram da se pozabavim poslednjom knjigom Metafizike, znate, Stagirita.” „Dobro, gledajte na ćete mi reći. Po meni, Van Basten može da bude Maradona 90-ih, šta kažete? Ali ne treba potceniti ni Hadžija.” I sve u tom stilu, kao da govoriš zidu. Nije problem u tome što on ne mari za to što ja ne marim. On ne može da shvati da neko ne mari. Ne bi to razumeo ni da ima tri oka i dve antene na zelenoj kori potiljka. Nema svest o različitosti, varijetetima i neuporedivosti Mogućih Svetova. Uzeo sam taksistu kao primer, ali isto se dešava i sa sagovornikom iz viših staleža. To je kao čir, pogađa bogate koliko i siromašne. Ali zanimljivo je da su ta stvorenja, inače čvrsto ubeđena da su svi ljudi jednaki, spremna da razbiju glavu nekom „tifozu” iz susednog mesta. Ovaj ekumenski šovinizam mi izmamljuje usklike divljenja. To je kao kad bi ovi iz Lige za sever rekli: „Pustite Afrikance da dođu kod

nas. Posle ćemo da ih mlatimo.” (1990.)

KAKO PROVESTI ODMOR PAMETNO Cenim trud političkih i kulturnih nedeljnika koji na početku letnje sezone preporučuju svojim čitaocima deset pametnih knjiga za pametan odmor, na pametan način. Nezgodno je samo što se čitalac najčešće tretira kao zaostao u razvoju pa se događa da poznati pisci predlažu lektiru koju je svaka osoba prosečne kulture pročitala u osmogodišnjoj školi. Savetovati ljudima da uzmu, recimo, Affinita eletive u nemačkom originalu, Prusta na francuskom ili Petrarkina dela na latinskom, čini nam se uvredljivo ili bar paternalistički. Treba uzeti u obzir da je čitalac pod bremenom tolikih saveta postao zahtevniji, ali ne treba zaboraviti ni one koji sebi ne mogu da priušte skupo letovanje i zato se upuštaju u rizične i uzbudljive avanture. Onome ko provodi duge sate na plaži, preporučio bih Ars magna lucis et umbrae oca Atanasa Kirčera, očaravajuće za svakog ko pod infracrvenim zracima želi da razmišlja o fenomenu svetlosti i ogledala. Rimsko izdanje iz 1645. još uvek se može naći u antikvarnicama za iznos svakako manji od onoga koji je Kalvi 10 odneo u Švajcarsku. Ne savetujem pozajmljivanje iz biblioteke jer se po pravilu nalaze u najstarijim zdanjima, osoblje je obično bez desne ruke i levog oka, stalno padaju s merdevina kad ih pošaljete da traže retke knjige. Druga nepogodnost je veličina knjige i prhkost hartije: ne čitati dok vetar nosi suncobrane. Mladi koji vozom obilaze Evropu, po omladinskoj tarifi i u drugoj klasi, čitaće u prepunim hodnicima, stojeći, s jednom rukom izbačenom kroz prozor; oni mogu da ponesu bar tri od šest Ramuzijevih tomova, držeći jednu u rukama, drugu pod miškom, a treću između prepona i butine. Čitati o putovanju putujući, značajno je i vrlo podsticajno iskustvo. Mladima koji su razočarani svojim političkim avanturama ali ih i dalje zanimaju problemi Trećeg sveta, predložio bih neko od malih remek-dela muslimanske filozofije. Adelfi je nedavno objavio „Knjigu preporuka” od Kay Ka’ us ibn Iskandara ali bez iranskog originala uz uporedni prevod izostao je pravi 10 Ličnost iz italijanskog javnog života, uhvaćen na granici s velikom sumom novca.

ugođaj. Zato preporučujem ljupko štivo Kitab al-s’ ada wa’l is’ad Abul’l-Hasan-a Al'Amira. Kritičko izdanje iz 1957. godine može da se nabavi u Teheranu. S obzirom da ne čitaju svi s lakoćom bliskoistočne jezike, onome ko može da putuje kolima i nema problema s prtljagom, predlažem „Patristiku”, odlična celokupna dela Minjea. Ne bih savetovao izbor grčkih otaca do Crkvenog sabora u Firenci 1440, jer bi trebalo poneti 161 knjigu grčko-latinskog izdanja i 81 latinskog izdanja, dok se s latinskim ocima do 1216. može proći s 218 svezaka. Dobro mi je poznato da se ne mogu sve nabaviti na tržištu ali uvek postoje fotokopije. Za one čija su interesovanja manje specijalizovana, preporučujem nekoliko dobrih knjiga (sve u originalu) iz oblasti kabalističke tradicije (neophodne danas za razumevanje savremene poezije). Dovoljno je pročitati nekoliko dela: Sefer Yezirah i Zobar, naravno, zatim Mozesa Kordoveru i Isaaka Luriu. Kabalističko delo je sasvim prigodno za odmor jer se među starim knjigama još uvek mogu naći odlični originali u svicima koje lako mogu spakovati u ranac čak i autostoperi. Kabalistička literatura je posebno prikladna za Mediteran klubove gde animatori mogu da formiraju dve ekipe koje bi se takmičile: ko će da izgradi simpatičniji Golem.11 Najzad, ko ima teškoća s hebrejskim, ostaje mu uvek Corpus Hermeticus i gnostički tekstovi (najbolje Valentin. Bazilije je suviše opširan i iritirajući). Sve to (i drugo) ako želite pametno letovanje. U suprotnom, da dalje ne diskutujemo, ponesite Grundrisse, apokrifna Jevanđelja i Pirsa u mikrošifovima. Ukratko, nedeljnici za kulturu nisu bilteni za osmogodišnju školu. (1981.)

11 Čovekolika figura u glini koju je prema priči praški rabin u 16. veku oživeo pomoću jedne čarobne formule.

KAKO SLEDITI UPUTSTVA Nema čoveka koji se u nekom kafiću nije namučio s posudom za šećer. Čim pokušate da uzmete kašičicu, poklopac pada kao giljotina, kašičica obično ispada, a šećer se rasprši okolo. Verovatno su svi pomislili da onoga ko je ovu spravu izumeo treba poslati u koncentracioni logor. Naprotiv, on verovatno sad uživa plodove svog zločina na nekoj od ekskluzivnih plaža. Američki humorista Šeli Berman pretpostavlja da će taj isti uskoro izmisliti jedan bezbedan automobil s vratima koja se otvaraju samo iznutra. Nekoliko godina sam vozio jedan odličan auto, izuzetan u pogledu mnogih rešenja izuzev što je pepeljara za vozača bila u levim vratima. Svako zna da se volan drži levom rukom dok desna ostaje slobodna za menjač i druge komande. Ako se pri tom još i puši (priznajem da ne bi trebalo), cigareta je u desnoj ruci. Sad, da bi se pepeo istresao levo od sopstvenog levog ramena, treba izvesti jednu kompleksnu operaciju, sklanjajući pogled s puta. Ako automobil, kao ovaj o kojem govorim, ide i do sto osamdeset na sat, istresti pepeo u pepeljaru, što podrazumeva nekoliko sekundi nekoncentrisanih na vožnju, znači počiniti sodomiju u odnosu na jedan TIR! Gospodin koji je ovo izmislio je profesionalac koji je prouzrokovao smrt više osoba, ne zbog raka pluća pušača već zbog udara u nepoznato telo. Pozabavio bih se sada uputstvima za rad na kompjuterima. Ako kupite jedan od PC programa, dostaviće vam paket s disketama, instrukcijama i registracijom, koji košta od osamsto hiljada do milion i po lira. Da biste naučili time da se služite, možete se obratiti instruktoru ili priručniku. Instruktor firme koja vam je isporučila paket je obično učenik onoga koji je smislio već pomenutu posudu za šećer i treba pucati u njega iz „Magnuma” čim kroči u vašu kuću. Dobićete dvadesetak godina, uz dobrog advokata i nešto manje, ali bar ste uštedeli vreme. Nevolje počinju kad pokušate da konsultujete priručnik, i moja primedba se odnosi na bilo koji priručnik za bilo koju vrstu informatičkog trika. Jedan priručnik

za kompjuter izgleda kao kutija s plastičnim materijalom oštrih ivica, koji ne treba ostaviti na dohvat ruke deci. Kad ove priručnike izvadite iz kutije, oni deluju kao multiplikovani predmeti povezani armiranim betonom, što znači da ih nije moguće preneti iz dnevne u radnu sobu, a naslovljeni su tako da ne znate koji prvo treba da pročitate. Manje sadističke firme vam obično daju dva, one perverznije i četiri primerka. Prvi utisak je da vas jedan od priručnika uvodi u stvar postepeno, i to bi bilo za glupe; drugi je za poznavaoce, treći za profesionalce i tako redom. Pogrešno. Svaki od njih govori o nečemu što drugi ne pominje, ono što vam je potrebno odmah nalazi se u knjizi za inženjere, one što zanima inženjere je u priručniku za glupake. Podrazumevajući da ćete priručnik proučavati sledećih deset godina, napravljeni su po sistemu montažnih blokova s metalnim prstenovima i sa oko tri stotine pokretnih listova. Ko je rukovao zbornicima zna da se posle jedne ili dve konsultacije, na stranu teškoće u listanju stranica, prstenovi deformišu, da se sistem ubrzo raspadne, a listovi razlete po čitavoj sobi. Ljudska bića su naviknuta da rukuju predmetima koji se zovu knjige, sa stranicama obojenim na ivicama ili zupčastim poput telefonskih imenika tako da mogu odmah da nađu ono što traže. Autori priručnika za kompjuter ignorišu ovu sasvim razumljivu naviku i proizvode predmete koji traju najviše osam časova. Jedino razumno rešenje je razmontirati priručnike, studirati ih šest meseci uz pomoć jednog etruskologa, sačuvati četiri lista (jer više nije potrebno), a ostalo baciti. (1987.)

KAKO NE SAZNATI KOLIKO JE SATI Sat o čijim karakteristikama čitam (Patek Philippe, kalibar 89) je džepni, s dvostrukim kućištem od osamnaestokaratnog zlata i obavlja tridest tri operacije. Časopis koji ga reklamira ne navodi cenu, verovatno zbog nedostatka prostora (mogli su da je izraze u milijardama umesto u milionima lira). Duboko frustriran, otišao sam i kupio sebi jedan Casio od 50.000 lira, kao i svi koji ludački žele Ferari, a na kraju se smire tako što kupe radio-budilnik. Uostalom, da bih nosio džepni sat, morao bih da nabavim i prsluk u istom tonu. Ali mogao bih, kažem sebi, da ga držim na stolu. Proveo bih sate i sate znajući koji je dan u mesecu i nedelji, mesec, godinu, deceniju i vek, prestupnu godinu, minute i sekunde letnjeg vremena, minute i sekunde neke druge časovne zone po izboru, temperaturu, sideralno vreme, mesečeve mene, vreme izlaska i zalaska sunca, ravnodnevicu, položaj sunca u Zodijaku, da ne pričam koliko bih uživao, naježen od beskonačnosti, nad kompletnim pokretnim prikazom zvezdane mape ili igrajući se s brojčanicima na hronometru sve dok ne zazvoni budilnik koji sam prethodno podesio. Da ne zaboravim: jedna specijalna kazaljka upozorava da su baterije na rezervi. I još nešto: ako baš želim, mogu da vidim i koliko je sati. Ali zašto bih? Kad bih imao tu divotu, ne bi me zanimalo da li je tačno deset i deset. Vrebao bih pre svega zoru i zalazak sunca (mogao bih to da radim u zamračenoj sobi), informisao bih se o temperaturi, pravio bih horoskope, danju bih na plavom brojčaniku sanjao zvezde koje, doduše, mogu da vidim noću ali noću bih razmišljao o tome koliko ima do Uskrsa. S jednim takvim satom nije više potrebno voditi računa o vremenu spolja, jer njime bi se trebalo baviti čitavog života, a vreme o kome ovaj sat govori transformisalo bi se iz statične slike večnosti u večnost na delu ili bi postalo samo jedna bajkovita halucinacija proistekla iz tog čarobnog ogledala. Govorim sve ovo jer se u poslednje vreme pojavljuju prilično skupi časopisi (u boji i u plastičnom omotu) posvećeni isključivo kolekcijama satova. Pitam se da li ih svet kupuje samo da bi ih prelistao, kao knjigu o vilama, ili su namenjeni određenoj

grupi potrošača, kao što ponekad sumnjam. To znači da je mehanički časovnik, čudo stogodišnjeg iskustva, postao beskoristan jer su ga zamenili elektronski satići od nekoliko hiljada lira; utoliko su nam ovi stari dragoceniji, utoliko je veća želja da se njima razmećemo, da čuvamo i volimo, kao izuzetne vrednosti, te čudesne i savršene vremenske mašine. Očigledno je da ove sprave nisu izmišljene da saopšte vreme koje otkucava. Zbog nagomilanih funkcija elegantno raspoređenih na brojnim i simetričnim brojčanicima, da bi čovek saznao da su tri i dvadeset i da je petak 24. maja, treba dugo i pažljivo da prati pogledom brojne kazaljke i da potom te dodatke, redom kojim stižu, beleži u jedan notes. Istovremeno, zavidljivi japanski elektronci koji se već stide svoje drevne praktičnosti, danas obećavaju mikroskopske brojčanike koji pokazuju barometarski pritisak, nadmorsku visinu i dubinu mora; tu su još i hronometar, countdown, termometar, pored banke podataka, svih časovnih zona, osam budilnika, kalkulatora koji konvertuje valutu i znaka tačnog vremena. Svi ti satovi, kao i čitava industrija informacija, uostalom, rizikuju da ne kažu ništa jer govore suviše. Ali ova industrija ima još jednu karakteristiku: ne govori ni o čemu više izuzev o sebi samoj i načinu na koji funkcioniše. Remek-delo su, ipak, neki satovi za gospođe s kazaljkama koje se ne vide, brojčanikom od mermera bez oznake i a časove i minute, zamišljenim da, u najboljem slučaju, pokažu da je između podneva i ponoći, možda i prekjuče. A šta bi drugo radile gospođe kojima je namenjen (implicitno sugeriše dizajner), osim da gledaju u jednu spravu koja govori o sopstvenoj sujeti? (1988.)

KAKO JESTI SLADOLED Kad sam bio mali, deci su kupovali dve vrste sladoleda koji se prodavao na belim kolicima sa srebrnastom tendom: mali kornet od dve pare ili veliki od četiri. Kornet od dve pare je bio jako mali, taman za dečju ruku. Baka je upozoravala da se kornet ne jede do kraja i da se onaj najslađi deo baci jer ga je sladoledžija svakako doticao prstima. (Jeli smo ga krišom.) Sladoled od četiri pare su posebnom lopaticom pakovali između dve oblande. Jezik bi klizio u pukotinu između njih sve dok ne bi dotakao jezgro sladoleda. Jelo se sve, do poslednjeg komada oblande, mekane i natopljene nektarom. Baka nije imala primedbi: teoretski, oblande su bile u dodiru jedino sa spravicom, a praktično, sladoledžija ih jeste dodirivao, kako bi ga nam inače dao, ali bilo je nemoguće identifikovati zaraženu zonu. Ja sam, međutim, bio fasciniran nekim svojim vršnjacima kojima su roditelji kupovali ne jedan sladoled od četiri pare nego dva od dve pare. Ti privilegovani, hodali su ponosno s jednim sladoledom u desnoj i drugim u levoj ruci; praveći žustre pokrete glavom, lizali su čas jedan čas drugi. Taj ritual je u meni izazivao strašnu zavist i mnogo puta sam tražio da i ja u njemu učestvujem. Uzalud. Moji su bili neumoljivi: jedan sladoled od četiri pare da, ali dva od dve pare - nipošto. Kao što svako može da primeti, ni matematika ni ekonomija ni dijalektika ne mogu da opravdaju ovo odbijanje. A ni higijenski razlozi, jer ono što je trebalo odbaciti od jednog, odbacilo bi se i od drugog (sladoleda). Neko jadno opravdanje se našlo, mada neuverljivo: dete koje stalno šara pogledom od jednog do drugog sladoleda, rizikuje da se spotakne o kakav kamen, stepenik ili odronjeni komad pločnika. Naslućivao sam da postoji drugi razlog, okrutno pedagoški, ali ga tada nisam bio svestan. Danas, kao učesnik i žrtva potrošačke i rasipničke civilizacije (tridesetih godina nije bila takva), shvatam da su moji dragi kojih više nema, imali pravo. Dva sladoleda od po dve pare umesto jednog od četiri, s ekonomskog aspekta nisu bili rasipništvo, ali simbolično svakako jesu. Baš zbog toga sam ih želeo: dva sladoleda

sugerisala su neumerenost, nešto kao prestup. I baš zato su mi bili uskraćeni: jer su delovali nepristojno, kao uvreda siromaštvu, razmetanje lažnom privilegijom, hvalisanje blagostanjem. Dva sladoleda dobijala su samo razmažena deca, ona koja su u bajkama uvek pravedno kažnjavana, poput Pinokija kada je prezreo ljusku i ogrizak. A roditelji koji su ohrabrivali ovu slabost malih skorojevića, učili su decu budalastom teatru „hteo-bih-al’-ne-mogu”; pripremali su ih, modernim jezikom rečeno, za check in u turističkoj klasi s jednom lažnom Gucci torbom, kupljenom na plaži u Riminiju. Priča možda izgleda lišena pouke, u jednom svetu u kojem društvo potrošača želi da razmazi i odrasle obećavajući im stalno više - od sata priloženog uz kutiju deterdženta do poklon-priveska za kupce časopisa. Kao i roditelji onih lukavih sladokusaca s dve desne ruke kojima sam zavideo, potrošačka civilizacija samo prividno nudi više, dok, u stvari, za četiri pare daje ono što vredi četiri pare. Bacićete stari radio da biste kupili nov, koji ima i autoreverse, ali zbog neke neobjašnjive slabosti u unutrašnjoj strukturi, novi radio traje manje od godinu dana. Novi automobil imaće kožna sedišta, dva bočna ogledala koja se podešavaju iznutra i drvenu inetrument-tablu ali trajaće mnogo manje od slavnog „topolina” koga je kad se pokvari bilo dovoljno šutnuti da ponovo krene. Tadašnji moral zahtevao je od nas da budemo spartanci, ovaj današnji traži da svi budemo mekušci. (1989.)

KAKO SAM UŠAO U LOŽU PP2 Gospodine direktore, trenutno sam odsutan zbog poslova u Ognjenoj zemlji (nećete mi zameriti što ne navodim adresu), ali želim da se čuje glas jednog poštenog brata, odanog i lojalnog, u trenutku kada mnogi kukavički negiraju svoju emotivnu i interesnu povezanost s čovekom vrednim svakog poštovanja. Odmah ću vam reći da sam još pre nekoliko godina, dok sam se mogao pohvaliti povećim bogatstvom - jednom prebendom12 Svete Venerande u Kapokoti (koju sam itekako skupo platio), položajem oblasnog sekretara jedne većinske partije, nekim VIP propusnicama najvećih avionskih kompanija, članstvom u jednom atletskom klubu (sauna uključena) - počeo da osećam, možda ne baš volju za moći, ali potrebu za jednim poštenim i lojalnim odnosom uzajamne solidarnosti s drugim ljudima istog ranga. Ima ljudi koji se, u strahu od samoće, upisuju u šahovske klubove ili društva prijatelja muzike, a i kako bi drugačije upoznavali devojke? Zbog toga mi je veliko zadovoljstvo pričinilo pismo koje mi je uputio Veliki Majstor lože PP2. „Da, da, dragi gospodine”, pisalo je tamo, „shvatili smo da ste dasa visokih moralnih načela i velike ekonomske moći”, i tako dalje, i tako dalje, završavajući sa: „vaš odani Veliki Majstor Dželio Liči,13 zvani El Gringo.” Priznajem da sam se, impresioniran ozbiljnim tonom, odmerenim i otmenim pristupom, uputio na prvi razgovor s Velikim Majstorom. Odmah sam ga pitao (jer nisam od onih koji srljaju) o ciljevim društva. Dželio Liči je bio eksplicitan: „Dobrobit čovečanstva, vi treba samo da volite bližnjega svoga kao samog sebe, i da, naravno, volite više onog ko vam je malo bliži.” Složio sam se, pa zar nismo hrišćani. „Tačno”, reče Liči, „Hrist je bio prvi mason.” Naivno upitah zar nije bio prvi socijalista, ali Dželio Liči me je upozorio da ne ulazim u detalje. „Hrist je”, objasnio mi je, „rođen u Velikom Orijentu, zvali su ga Maestro, živeo je trideset tri godine i složićete se da je i njegova najviša žrtva bila u znaku lenjira i šestara.” „Znači, 12 Crkveni posed koji dobija na uživanje viši sveštenik. 13 Aluzija na Liča Dželija, velikog majstora kontroverzne lože P2, socijaliste pod sudskom istragom zbog korupcije i povezanosti s mafijom.

dovoljno je činiti dobra?” upitao sam. „Da”, odgovorio je Dželio Liči, „ali krišom”. „Taman posla da se deli milostinja prosjacima ili pomaže staricama da pređu ulicu. Tako bi svi znali da si mason i šta bi onda bilo s tajnom ložom.” „Ali u tom slučaju (usudio sam se da kažem), staviću nešto novca u koverat i poslaću Crvenom krstu.” „Odlično”, reče Liči. „U stvari, kad bolje razmislim, dajte meni, ja ću se postarati za to.” „Koliko?” upitah. „Sto hiljada lira?” „Neka bude sto milijardi.” Preduhitrio je moje zaprepašćenje jednim gestom: „Naravno, nije sve izgubljeno. Pretpostavimo da se nađete, recimo, u Švajcarskoj, izgubili ste kreditnu karticu, treba vam sedamdeset, osamdeset milijardi da kupite novine...” „Zar toliko koštaju u Švajcarskoj?” Liči se učtivo nasmešio: „Nisam mislio na jedan primerak...” Da bih mu demonstrirao svoju dobru volju, bacio sam u jedan sanduk ono malo zlatnih poluga koje sam slučajno imao u džepu: „Ali zar nije rizičan... transfer?” Dželio Liči me je umirio: „Uglavnom koristimo brata iz tajne lože preobučenog u javnog masona, jednog od onih koji slobodno cirkulišu s kapuljačom. Shvatate? Ko će da zagleda jednog brata ispod kapuljače?” „A šta je s finansijskom policijom?” upitah. „Ne brinite, o tome vodim računa lično... uglavnom.” Dao mi je formulare za upis, tekuće račune za uplate, trebalo je da donesem dve fotografije kao za ličnu kartu i podatke o bračnom statusu. „Slušajte”, rekao mi je, „neka bude u petnaest kopija, zbog preciznosti spiskova.” Upitah ga zar nije rizično reprodukovati tolike tajne spiskove. „Ne brinite”, rekao je. „Jedan deo poveravamo našoj sabraći koja su van svake sumnje, kao što je na primer Sindona. Ostale dajemo osobama koje nisu od naših ali koje ne postavljaju pitanja, što je najvažnije, ne pričaju: dvojica momaka, Peči i Sandalo, neki tip koji ima stan u ulici Gradoli, jedan novinar, izvesni Pekoreli, i mladi Turčin koji mnogo putuje, ne pravi nepromišljene poteze, ne izaziva nemire i ne da se lako uhvatiti. Verujte mi, umem da izaberem svoje jatake: pre mnogo godina deponovali smo najpoverljivije spiskove kod naše braće u Votergejtu.” Stvar je delovala uverljivo, ali u tajnu organizaciju se ulazi zbog kontakta s ljudima koji imaju u rukama poluge moći. Tražio sam da mi pokaže spisak. „Ništa lakše od toga (reče mi Dželio Liči), lista je tajna ali, da tako kažemo, na svetlosti

dana. Pogledajte, jedan sudija, jedan ministar, ne obraćajte pažnju na ove koji se vode kao pokojni, Nostradamus, Bagongi, admiral Persano, to je samo da bi zavarali trag, svi su u Argentini. A zatim, vidite: Adriano De Zan, znate onog iz biciklizma, Moira Orfei, Jakoviti... Nisu još tražili pristupnicu ali im sedim za vratom.” „Značajne ličnosti?” „Izuzetno, oni kontrolišu ključne sektore javnog mnjenja. Čim napravimo državni udar, raspolagaćemo prvom nezavisnom mrežom.” Primetio sam da je iz moje kuće prijem slab, da je slika nejasna. „Baš tako, (reče), biće to jedna veoma tajna mreža, skrivena.” Postavio sam nekoliko obazrivih pitanja u vezi sa uzajamnom pomoći. Upitao me je da li je prema meni neko bio neljubazan i ako jeste da to navedem u formularu. „Vratar me ne pozdravlja, verovatno zbog male napojnice u vreme godišnjih odmora.” „Postaraću se za to. Ako kojim slučajem vidite ljude u radnim odelima da idu uz stepenice, izbegavajte lift nekoliko dana.” „Izvinite što vas to pitam, ali zar nije jedan od vaših i siroti Nošez?” „Sve je već sređeno, pokušaćemo sada sa Leopoldom Mastelonijem i Amandom Lir.” "A što se državnog udara tiče”, upitah, „kakve su šanse?” Nasmejao se lukavo i udario se šakom po grudima: „Vidite, imam već kompletnu listu ministara. Nije neophodno da budu svi naši, samo da su stručni i čestiti. Sindona za finansije, Spanjuolo za pravdu, Đanetini za odbranu, Džervazo za obrazovanje, Kazini za zdravstvo. Imam ideje, zar ne? Mislio sam da pozovem Bepe Grila za inostrane poslove, videli ste njegove emisije iz Amerike?” Otvoreno sam mu rekao da me zbunjuje zakletva. Šta ako izdam? Dželio Liči se uozbiljio, čudan blesak sevnu u onom tvrdom, čeličnom pogledu: „U slučaju izdaje... poješće vas sopstvena savest. Psihosomatska kazna: prvo vatra svetog Antonija, zatim herpes zoster, žena će tražiti od vas da joj kupite komplet kofera Vuitton, a na kraju ćete se spetljati i obući Lacoste majicu ispod smokinga... Ako ni to ne bude dovoljno, intervenisaće braća: odvešće vas u Rimini da posetite mini Italiju...” Prekinuo sam ga pokretom ruke, lica orošenog ledenim znojem. Ali već sam bio u iskušenju. Tražio sam da prisustvujem jednom skupu.

Dve večeri kasnije, s povezom preko očiju, jedan general policije vodio me je za ruku kroz vlažan i smrdljiv podrum. Skinuli su mi povez kada smo već bili u salonu, ostatku neke pećine još uvek načičkane stalaktitima, osvetljenom petrolejskim lampama kontrolisanog porekla. Svi su imali kapuljače. Prepoznao sam jednog poznatog političara jer mu je zbog niskog stasa kapuljača dosezala do stopala.14 Prepoznao sam i neke generale - po mušicama koje su skoro probile kagular15 i ordenju koje su nosili na grudima, prikačenom na ritualne ogrtače: lente iz raznih podviga... Jedan brat kome je ispod kapuljače virila mantija, očito u fazi inicijacije, raspitivao se uzbuđeno kada će se prinositi žrtve. A braća oko njega, rugujući se, rekoše da su prošla ta vremena. Započeo sam razgovor s jednim posvećenikom, pomalo stidljivim. Upitah ga kako se oseća. „Dobro, dobro”, odgovorio je. „Znaš kako je, ima tu i nepogodnosti. Nikad ne znaš da li je onaj koga srećeš u restoranu jedan od naših ili nije. Ima nas mnogo, znam, ali možeš naleteti i na nekog ko nije na listi. Znak raspoznavanja se sastoji u pružanju ruke i golicanju šake onog drugog srednjim prstom. Jednom sam poverovao da idem na sigurno, a tip je nadao takvu dreku, kao povredio sam javni moral. Zavođenje, rekoše. Moja žena se vratila svojoj majci. Drugi put, bio sam kod lekara, tražio je da kažem trideset tri. Ja ga munem laktom da mu dam do znanja da sam razumeo, a on poče da priča o mojim refleksima; dao mi je sredstva za umirenje tako da jedno vreme nisam više mogao... razumete, one muške stvari... Eh, život masona nije uvek med i mleko, ali za dobro čovečanstva čovek je spreman na mnoge žrtve. Primio sam i viteški krst, baš pre neki dan, pre nego što su mi oduzeli pasoš.” Prišao sam jednom drugom, lenjir i šestar na grudima, mistrija u rukama, odeća sva prošivena zvezdama i zodijačkim znacima. „Vi ste mason?” upitah tek da nešto kažem. Pogledao me je furiozno, prezir je isijavao pod kapuljačom: „Ja mason? Kako se usuđujete?!” Ali sve u svemu, bila je to lepa ceremonija, te večeri smo se dogovorili o intervenciji u Španiji, nije loše. „Učlanite se, učlanite se”, govorio mi je Dželio Liči, „videćete da ćete se osećati boljim. I spokojnijim. Verujte meni, imam dovoljno 14 Aluzija na Džulija Andreotija, bivšeg predsednika vlade pod sudskom istragom zbog veza s mafijom, prim. prev. 15 Franc. caugoule - kukuljica, kukuljičar, pripadnik poluvojne fašističke organizacije u Francuskoj.

iskustva. Možete da spavate mirno.” Šta reći? Bilo ih je samo devet stotina ali brižljivo odabranih. Svet kome se može verovati. Potpisao sam. Nisam ni ja glup. (1981.)

KAKO JESTI U AVIONU U toku jednog putovanja avionom pre nekoliko godina (do Amsterdama i nazad), upropastio sam dve kravate Brooks Brothers, dve košulje Burberry, dva para pantalona Bardelli, jedan sako od tvida kupljen u Bond Stritu i jedan Kricijin prsluk. Na međunarodnim letovima postoji dobar običaj da se putnicima servira obrok. Zna se da je sedište usko, stočić takođe, a avion s vremena na vreme igra. Pored toga, salvete u avionu su jako male i ostavljaju nepokriven trbuh ako se stave oko vrata, ili grudi ako se stave u krilo. Zdrav razum nalaže da se serviraju kompaktna jela kojima se čovek neće umazati. Kompaktna jela su kotlet na milanski način, meso s roštilja, sir, pomfrit i pečena piletina. Nepoželjna jela su špageti s prelivom od paradajza, musaka od plavog patlidžana s parmezanom, pice upravo izvađene iz rerne, goveđa supa u vreloj šolji bez drške. Jedan tipičan meni u avionu sastoji se od raskuvanog mesa u saftu, obilne porcije paradajza, sitno seckanog povrća u sosu od vina, pirinča i graška u saftu. Poznato je da su zrna graška neuhvativa - zbog toga ni najveći kuvari ne uspevaju da ih napune - pogotovu ako se čovek zainati, kako nalaže etikecija, da ih jede viljuškom a ne kašikom. Nemojte mi reći da je teže Kinezima jer vas uveravam da je lakše uloviti zrno štapićima nego nabosti ga viljuškom. Uzaludno je prigovorati da se viljuškom grašak ne nabada nego pokupi, jer su viljuške napravljene samo zato da bi zrna ispadala dok se kao fol prikupljaju. Dodajmo da se grašak u avionu redovno servira kad avion uđe u turbulenciju i kapetan upozorava da se vežu pojasevi. Usled ove složene ergonomske računice, zrna graška imaju alternative: ili se zavuku pod kragnu ili između nabora na pantalonama. Kako su nas učili stari basnopisci, da bi se jedna lisica sprečila da pije iz čaše, ona treba da bude uska i visoka. Avionske čaše su niske, u obliku vaze, više liče na činije. Naravno da se po zakonu fizike svaka tečnost iz nje preliva i bez turbulencije. Hleb nije francuski baget koji mora da se kida zubima i kad je svež, već jedna specijalna vrsta s mekinjama koji se pretvara u gomilu praha čim ga dotaknete. U

skladu s Lavoazjeovim zakonom, ovaj prah samo prividno nestaje: kad ustanete otkrićete da se sav skupio ispod zadnjice, uspevajući tako da vam se zalepi za pantalone i otpozadi. Desert liči ili na išler koji se mesi zajedno s već pomenutim hlebom ili odmah počinje da curi između prstiju, u trenutku kad je salveta već toliko natopljena šugom od paradajza da je neupotrebljiva. Ostaje, istina, vlažna maramica ali nju je nemoguće razlikovati od kesica s biberom, solju i šećerom; pošto ste zašećerili salatu, vlažna maramica je završila u kafi koju služe vrelu u posudi koja ima svojstva termos-boce. Puna je do vrha, lako može da sklizne iz opečenih ruku i da se pomeša sa šugom koji se već skoreo oko kaiša. U biznis klasi kafu vam direktno u krilo sipa stjuardesa koja se zatim izvinjava na esperantu. Šef kantine jedne avionske kompanije se sigurno regrutuje iz redova onih hotelijerskih stručnjaka koji uvek nabavljaju samo jedan tip ibrika, iz koga se kafa, oko osamdeset odsto, umesto u šolju razliva po čaršavu. Ali zašto? Najverovatnija pretpostavka je da putnicima žele da ponude utisak luksuza, zamišljajući da oni imaju u glavi holivudske filmove u kojima Neron uvek pije iz širokih pehara u koje mu obavezno upada brada i plašt, dok gospoda feudalci glođu batake i prosipaju saft po čipkanim košuljama, grleći neku kurtizanu. Ali zašto onda u prvoj klasi, u kojoj su sedišta prostranija, serviraju kompaktna jela kao što je ruski kavijar na tostu premazanom buterom, dimljeni losos i kriške jastoga s limunom? Možda zato što u filmovima Lukina Viskontija aristokrati nacisti kažu „streljajte ga” dok u usta ubacuju samo jedno zrno grožđa? (1987.)

KAKO ORGANIZOVATI JAVNU BIBLIOTEKU 1. Katalozi moraju biti maksimalno podeljeni: povesti posebno računa da se u najvećoj mogućoj meri odvoji naslovni katalog knjiga od kataloga časopisa, predmetni od autorskog kataloga, knjige starijeg datuma od onih novijeg datuma. Poželjno je i da ortografija u dva kataloga (skorije i ranije nabavljenih knjiga) bude različita; na primer, u novijim bi se retorica pisala s jednim, a u onoj starijoj s dva t; Čajkovski u prvom slučaju sa Č, a u drugom kao Francuzi, sa Tch. 2. O formiranju kataloga odlučuje bibliotekar. Knjiga ne bi trebalo da u kolofonu sadrži podatke o autoru, izdavaču i sl. 3. Sigle moraju biti sasvim nečitke i treba da ih ima što više, tako da onaj ko poslednji popunjava karton nema gde da stavi svoj paraf; neka misli da to nije važno da bi onaj ko ga uslužuje mogao da mu ga vrati da ponovo popuni. 4. Vreme između traženja i dostave knjige neka bude što duže. 5. Ne izdavati više od jedne knjige. 6. Izdate knjige se ne mogu unositi u salu za konsultaciju, odnosno, treba podeliti sopstveni život na dva osnovna aspekta: jedan koji podrazumeva čitanje, a drugi konsultaciju. Biblioteka treba da obeshrabruje ukršteno čitanje više knjiga jer ono izaziva strabizam. 7. Postarati se da biblioteka bude bez ijednog aparata za fotokopiranje; ako ipak postoji jedan, treba da bude teško dostupan, usluga skuplja nego u knjižari, a broj primeraka ograničen na dva ili najviše tri. 8. Bibliotekar treba da doživljava čitaoca kao neprijatelja, dangubu (inače bi bio na poslu), potencijalnog lopova. 9. Služba za konsultacije mora biti nedostupna. 10. Obeshrabriti svaki pokušaj uzimanja knjiga. 11. Razmenu (pozajmicu) knjiga između biblioteka treba sasvim onemogućiti; u svakom slučaju, jedna takva operacija treba da traje mesecima. Najbolje je potpuno onemogućiti upoznavanje s knjižnim fondom drugih biblioteka.

12. Shodno tome, krađe moraju biti znatno olakšane. 13. Radno vreme biblioteka se potpuno podudara s radnim vremenom zaposlenih, koje treba prethodno dogovoriti sa sindikatima: bez izuzetka biblioteke zatvarati subotom, nedeljom, u večernjim satima i u vreme pauze za ručak. Najveći neprijatelj bibloteke je vredan student; najbolji prijatelj je don Ferante, neko ko nema razloga da posećuje javnu biblioteku jer ima svoju koju će posle smrti ostaviti potomcima. 14. Treba isključiti svaku mogućnost osveženja u okviru biblioteke, ali i u njenoj blizini. Onaj kome to padne na pamet, mora da deponuje sve prethodno pozajmljene knjige. Kad popije kafu, neka ih ponovo traži. 15. Ne treba dozvoliti da se deponovana knjiga pronađe već sutradan. 16. Informacija o tome ko drži traženu knjigu mora da ostane tajna. 17. Ako je moguće, bez javnih nužnika. 18. Idealno bi bilo da se korisniku uopšte ne dozvoli ulaz u biblioteku; ako ipak uđe, tvrdoglavo i antipatično insistirajući na pravu koje mu daju odredbe iz osamdeset devete, a koje još uvek nisu bliske kolektivnom senzibilitetu, ne sme mu se dozvoliti, ni sada ni u budućnosti, da se približi svetilištu - policama s knjigama. Strogo poverljivo: Svi zaposleni treba da imaju telesna oštećenja jer je zadatak javne ustanove da ponudi posao hendikepiranim građanima (upravo se proučava mogućnost da se ta obaveza proširi i na vatrogasce). Idealan bibliotekar treba, pre svega, da ćopa kako bi što duže trajao proces uzimanja kartona sa spiskom knjiga, silaska u podrum do povratka. Osoblju čiji je posao da pomoću merdevina stigne do polica viših od osam metara, preporučuje se da ruku koja nedostaje zamene protezom s kukom, iz razloga bezbednosti. Osoblje bez oba gornja ekstremiteta dostavljaće knjigu držeći je u zubima (dentalni raspored onemogućava dostavu više od osam tomova istovremeno). (1981.)

KAKO NAPRAVITI INVENTAR Vlada nas uverava da će učiniti sve da osigura autonomiju univerziteta. Univerzitet je imao autonomiju u srednjem veku i funkcionisao je bolje od ovog danas. Američki univerziteti o kojima se pričaju bajke, jesu samostalni. Nemački univerziteti zavise od zemaljske vlade ali lokalna vlast je sposobnija od centralne i mnogi problemi, kao što je izbor nastavnika, rešavaju se tako što Land samo formalno ratifikuje odluku univerziteta. U Italiji, ako jedan naučnik otkrije da flogiston ne postoji, može to da dokaže samo predajući Aksiomatiku flogistona jer kad određeni pojam jednom uđe u spise ministarstava, više se ne može izmeniti. Ako i može, onda je to po cenu napornih dogovora svih fakulteta u zemlji, nastavničkog veća, ministra i još neke javne ustanove čijeg naziva trenutno ne mogu da se setim. Istraživački rad počinje tako što jedan naučnik predloži nešto što drugima nije palo na pamet. Malobrojni skup, fleksibilan u odlučivanju, obično glasa da mu se pokloni poverenje. Ali ako se o premeštanju jedne stolice u Vipitenu odlučuje u Rimu, pošto su prethodno konsultovani Kivaso, Terontola, Afragola, Montelepre i Dećimomanu, jasno je da će u najboljem slučaju stolica biti premeštena kad to više ničemu ne bude služilo. Gostujući profesori bi trebalo da budu naučnici iz inostranstva svetskog glasa i nesumnjive stručnosti. Često između zahteva fakulteta da se takva ličnost pozove i odobrenja ministarstva prođe skoro cela školska godina; odnosno, ili odobrenje stigne nekoliko nedelja pred kraj školske godine ili ministarstvo tek tada kaže ne. Jasno je da je uz takav rizik teško angažovati jednog nobelovca, te njegovo mesto lako zauzme nezaposlena dekanova rođaka. Do zastoja u naučnom radu dolazi i zato što se zbog birokratske procedure gubi silno vreme u rešavanju nekih smešnih problema. Direktor sam jednog naučnog instituta pri fakultetu i pre nekoliko godina trebalo je da napravimo inventar pokretnih dobara, vrlo precizan. Jedina službenica na koju smo mogli da računamo, imala je hiljadu drugih obaveza. Posao smo mogli da poverimo privatnoj firmi koja

je za uslugu tražila trista hiljada lira. Para je bilo, ali u fondu za materijal koji podleže inventaru. Kako inventarisati jedan inventar? Morao sam da formiram jednu komisiju logičara koji su prekinuli svoj naučni rad na tri dana. Oni su u ovom zahtevu otkrili nešto slično paradoksu skupa prirodnih skupova. Budući da je inventarisanje radnja a ne predmet, odlučili su da ne može da se inventariše; ali inventarisanje kao pojam pojavljuje se u naslovu inventarskih knjiga koje jesu predmeti i mogu biti popisane. Traženo je od privatne agencije da ne fakturiše čin nego rezultat i mi smo ga uneli u inventar. Tačno je da sam za neko vreme odvojio stručnjake od njihovog posla, ali sam izbegao zatvor. Pre nekoliko meseci tetkice su me obavestile da nema toalet papira. Rekao sam da ga kupe. Sekretarica mi je skrenula pažnju da su preostala samo sredstva za materijal koji se može popisati, i dodala da toalet papir može biti popisan ali da ima tendenciju, iz razloga koje ja ovde neću opisivati, da se osipa i na kraju potpuno nestane iz inventara. Formirao sam jednu komisiju pravnika koji su mi ponudili rešenje. Ja trebujem toalet papir, popišem ga i rasporedim po toaletima u naučne svrhe. Kad papir nestane, prijavljujem krađu inventara sa sumnjom na nepoznatog izvršioca. Nažalost, moram da prijavljujem krađu svaka dva dana i jedan inspektor DIGOS-a izrekao je zlobne aluzije na račun mog rukovođenja institutom u koji nepoznati s lakoćom upadaju u pravilnim vremenskim razmacima. Osumnjičen sam ali neće me uhvatiti. Nezgodno je što sam za rešenje ovog problema morao da angažujem čuvene naučnike, i to danima, odvajajući ih od njihovih istraživanja korisnih za celu zemlju i trošeći državni novac: pod tim podrazumevam izgubljeno vreme nastavnog i vannastavnog osoblja, telefoniranje i taksene marke. Ali nikome se ne sudi zato što je proćerdao državne pare ako je sve urađeno u skladu sa zakonom. (1986.)

KAKO NAPISATI UVOD Ovim tekstom želeo sam da objasnim kako treba da izgleda uvodna napomena za zbirku eseja, filozofski traktat ili zbornik naučnih radova, naročito ako je u pitanju ugledno univerzitetsko izdanje u skladu s već ustaljenim pravilima akademskog ponašanja. U pasusima koji slede izložiću, iako u sažetoj formi, zašto treba napisati uvod, šta on treba da sadrži i kako treba rasporediti zahvalnice. Sposobnost da formuliše zahvalnice je ono što odlikuje ozbiljnog naučnika. Može da se dogodi da čovek na kraju napornog rada otkrije da nema kome ni na čemu da zahvali, da nikome ništa ne duguje. Nije važno, neka nešto izmisli. Jedno istraživanje bez onih koji su vas zadužili sumnjivo je i zato treba uvek nekome na nečemu zahvaliti. U sastavljanju ove Svaštare16 bilo mi je dragoceno dugogodišnje korišćenje naučne periodike koju mi je obezbeđivalo Ministarstvo za obrazovanje Republike Italije, univerziteti u Torinu i Firenci. Tehnički fakultet u Milanu i Univerzitet u Bolonji, zatim univerziteti Njujork, Jeil i Kolumbija. Ne bi bilo ove Svaštare bez dragocene pomoći gospođe Sabine, zahvaljujući kojoj se moja radna soba, koju do dva ujutru pretvorim u gomilu opušaka i zgužvane hartije, ponovo vraća u prihvatljivo stanje. Posebno se zahvaljujem Barbari, Simoni i Gabrijeli koje su dale sve od sebe kako me u vreme razmišljanja i koncentracije ne bi prekidali prekookeanskim pozivima za skupove o najrazličitijim temama, najčešće onim koje me uopšte ne interesuju. Ova Svaštara ne bi bila moguća bez stalne pomoći moje žene koja je umela da bez roptanja podnese ćudljiva raspoloženja jednog naučnika večito opsednutog najvišim problemima bića, smireno me podsećajući da je sve prolazno. Upornost s kojom mi je donosila sok od jabuka, kao da je u pitanju čudesni eliksir, doprinos je koji se ne može izmeriti ni dokumentovati, i samo njoj mogu da zahvalim ako na ovim stranicama ima i zrna lucidnosti. 16 Autor je godinama svoje dnevničke beleške objavljivao u rubrici Minervina svaštara rimskog nedeljnika Espreso.

Moja deca su mi bila od velike pomoći, ona su mi dala volju, snagu i samopouzdanje da obavim svoj zadatak. Njihovo apsolutno neinteresovanje za moj rad omogućilo mi je da privedem kraju ovu Svaštaru, preispitujući dnevno definiciju uloge obrazovanog čoveka u postmodernom društvu. Oni su zaslužni što sam uporno i odlučno ostajao u svojoj sobi i pisao, samo da se ne bih sretao s njihovim najboljim prijateljima čiji frizer sledi estetske kriterijume koji vređaju moj senzibilitet. Objavljivanje ovog teksta omogućili su svojom ljubaznošću i finansijskom podrškom Karlo Karačolo, Lio Rubini, Euđenio Skalfari, Livio Zaneti, Marko Benedeto i ostali članovi upravnog odbora časopisa Espreso. Posebnu zahvalnost dugujem direktoru lista Milvi Fiorani koja je svojom mesečnom podrškom obezbedila kontinuitet mog rada. Ako je moj skromni doprinos stigao do velikog broja čitalaca, zaslužan je rukovodilac distributivne mreže Gvido Feranteli. Nastajanju ovog teksta doprineo je i inženjer Kamilo Oliveti koji mi je obezbedio jedan kompjuter M21. Poseban znak zahvalnosti za Mikro Pro i njegov program Wordstar 2000. Tekst je štampan na printeru Okidata Microline 182. Ni prethodne ni sledeće redove ne bih napisao bez brige i upornosti Đovanija Valentinija, Enca Golina i Ferdinanda Adornata koji su mi pružali podršku svakodnevno vršeći pritisak, obaveštavajući me da Espreso ulazi u štampu i da po svaku cenu moram naći temu za Minervinu svaštaru. Naravno da niko od njih ne snosi naučnu odgovornost za ono što se pojavi na ovim stranicama, ona je isključivo moja za sve prošle, sadašnju i buduće Svaštare. (1987.)

KAKO VODITI TELEVIZIJSKI PROGRAM Bilo je to očaravajuće iskustvo kada me je Akademija nauka Ostrva Svalbard pozvala da nekoliko godina proučavam populaciju Bonga, civilizaciju koja se razvila između Nepoznate zemlje i Srećnih ostrva. Bonge rade otprilike isto što i mi ali pokazuju neobičnu sklonost ka kompletiranju informacija. Ne znaju šta je to pretpostavka ni implicitno. Na primer, mi počnemo da govorimo i očigledno je da koristimo reči ali nemamo potrebu da to kažemo. Jedan Bonga koji se obraća drugom Bongi, najpre će reći: „Pazi, sada ću nešto da ti kažem i koristiću reči.” Mi izgradimo kuće, a zatim ih (izuzev Japanaca) obeležimo brojevima, upišemo imena stanara, označimo spratove. Bonge na svakoj kući jednostavno napišu „kuća”, a onda odgovarajućim oznakama obeleže cigle i zvono, a pored vrata napišu „vrata”. Ako pozvonite na vrata gospodina Bonge, on otvara i kaže: „Sad otvaram vrata”. Ako vas pozove na večeru, pokazuje vam mesto za stolom i kaže: „Ovo je sto, a ovo su stolice!” Zatim trijumfalno najavljuje: „A sada, evo kelnerice! Ovo je Rozina. Ona će vas pitati šta želite i doneće vaše omiljeno jelo.” Isto se dešava i u restoranima. Zanimljivo je posmatrati Bonge kad idu u pozorište. U sali se gase svetla i pojavljuje se glumac koji kaže: „Ovo je zavesa.” Zatim se zavesa podiže i na scenu izlaze glumci da odigraju, recimo, Hamleta ili Uobraženog bolesnika. Ali ovde se svaki glumac predstavi publici imenom i prezimenom, a zatim i imenom lika koji će tumačiti. Kad glumac završi repliku, on najavi: „A sada, pauza!” Posle nekoliko sekundi, drugi glumac govori svoj tekst. Suvišno je reći da na kraju prvog čina glumac istupi napred i objavi: „A sada sledi pauza.” Najjači utisak na mene su ostavili njihovi muzički spektakli koji se, kao i naši, sastoje od verbalnih scena, pesama, dueta i baleta. Kod nas je običaj da dvojica komičara izvedu svoju tačku, da potom jedan od njih intonira neku ariju i da scenu prepuste ljupkim devojkama s baletskom numerom, tek toliko da gledaoci predahnu;

kad se balet završi, ponovo se pojavljuju glumci. Kod Bonga je drugačije: najpre dva glumca objavljuju da sledi jedna komična scena, zatim kažu da će nešto otpevati u duetu, precizirajući da će to biti šaljivog karaktera, a na kraju, glumac koji poslednji ostane na sceni najavljuje: „A sada, balet!” Najviše me je začudilo što su se za vreme pauze na zavesi pojavljivale reklame, kao kod nas. Pošto najavi pauzu, glumac obavezno kaže: „A sada, reklame!” Dugo sam se pitao otkud im ta opsesivna potreba za preciziranjem. Možda slabije shvataju, govorio sam sebi, i ako neko ne kaže „sad te pozdravljam”, ne shvataju da ih je neko pozdravio. Mislim da sam delimično u pravu. Ali postojao je i drugi razlog. Bonge gaje kult prema pozorištu i zato moraju sve da pretvore u predstavu, čak i ono što je implicitno. Za vreme mog boravka među Bongama, imao sam priliku da rekonstruišem istoriju aplauza. Pretpostavljam da su u drevna vremena aplaudirali iz dva razloga: ili zato što su bili zadovoljni lepom predstavom ili u čast osobe koju izuzetno cene. Jačinom aplauza se pokazivalo koliko je neko voljen i poštovan. Nekada su lukavi impresariji, da bi ubedili gledaoce u vrednost pozorišne predstave, ubacivali u publiku plaćenike koji su aplaudirali i kad nije bilo razloga. Kada su počeli televizijski programi, Bonge su u studio dovodile rođake organizatora i pomoću svetlosnog znaka (nevidljivog za gledaoce) obaveštavali ih kada treba da aplaudiraju. Ubrzo su gledaoci otkrili trik i kod nas je aplauz potpuno diskreditovan. Ali ne i za Bonge. Publika kod kuće je poželela da aplaudira i Bonge su u buljucima upadale u televizijski studio, spremni da plate, samo da mogu da tapšu. Neki su pohađali i specijalne kurseve. Budući da su svi već sve znali, u određenim trenucima voditelj bi glasno najavio: „A sada, jedan lep aplauz.” Ali uskoro su gledaoci u studiju počeli da aplaudiraju i bez bodrenja voditelja. Bilo je dovoljno da on upita svog gosta čime se bavi i da ovaj, recimo, odgovori: „Održavam gasnu komoru u gradskoj kafileriji”, da da se prolomi buran aplauz. Ponekad, kao kod nas u Petrolinijevim scenama, voditelj ne bi stigao ni usta da otvori i kaže „dobro veče”, već posle „dobro” u studiju bi oduševljeno zapljeskali. Voditelj tek što bi izgovorio: „Evo nas kao i svakog četvrtka”, a publika ne samo da bi aplaudirala, kidala bi se od smeha.

Aplauz je postao do te mere neophodan da se i u reklamnim spotovima, čim ona vašarska figura izgovori: „Kupite sredstvo za mršavljenje Pip”, prolama beskonačan aplauz. Gledaoci pred televizorom znaju da u studiju pred voditeljem nema nikoga, ali aplauz je potreban da bi program delovao ubedljivo, inače menjaju kanal. Bonge traže da televizija prikaže pravi život, takav kakav jeste, bez varki. Publika je ta koja aplaudira (koja je kao i mi), a ne glumac (koji fingira), znači oni su jedini garant da je televizija prozor u svet. Upravo pripremaju program sačinjen isključivo od glumaca koji aplaudiraju, zvaće se Teleistina. Da ne bi izgubili vezu sa stvarnim životom, Bonge aplaudiraju u svakoj prilici, i van televizije. Aplaudiraju na sahranama, ne zato što su zadovoljni ili da ugode pokojniku, već da se ne bi osećali kao senke među senima, da bi se osetili živi i stvarni, kao slike sa televizijskog: ekrana. Bio sam u jednoj kući kada je iznenada ušao čovek i objavio: „Malopre je babu zdrobio jedan TIR!” Svi su stali i zapljeskali. Ne mogu da kažem da Bonge manje vrede od nas. Naprotiv, jedan od njih mi reče da imaju nameru da osvoje svet. Da ovaj projekat nije samo platonski, uverio sam se po povratku u domovinu. Uveče sam uključio televizor i ugledao voditelja koji je predstavljao svoje pomoćnice, zatim je najavio izvođenje komičnog monologa i na kraju rekao: „A sada, balet!” Jedan otmeni gospodin koji je diskutovao o aktuelnim političkim problemima s drugim, isto tako otmenim gospodinom, u jednom trenutku prekida razgovor i kaže: „A sada, mala pauza za reklame.” Neki voditelji su čak i publiku najavljivali. Drugi, televizijsku kameru koja ih je snimala. Svi su aplaudirali. Poražen, napuštam kuću i odlazim u restoran poznat po svojoj nouvelle cousine. Kelner mi donosi tri lista salate. I kaže: „Ovo je mešavina langobardske loćike i sitno seckane rikole, začinjena je morskom solju, našim lekovitim sirćetom i nerafiniranim maslinovim uljem iz Umbrije.” (1987.)

KAKO KORISTITI PROKLETI IBRIK Ima više načina da se napravi dobra kafa: postoji kafa a la napolitana, espreso, turska kafa, brazilski kafesinho, francuska filter kafa, američka kafa. Svaka kafa je u svojoj vrsti odlična. Američka kafa može da bude bućkuriš poslužen na sto stepeni u plastičnim čašama s termos efektom i obično je prodaju na železničkim stanicama s ciljem genocida. Ali kafa napravljena s perkolatorom, kakva se može naći u nekim privatnim kućama ili u skromnim snek-barovima, poslužena s jajima i slaninom, izvrsna je, mirisava, pije se kao voda. Posle dobijete lupanje srca jer jedna šoljica ima više kofeina nego četiri espresa. Najzad, postoji i miš-maš kafa. Ona se obično pravi od ječma koji je loše rodio, kostiju mrtvaca i zrnevlja prave kafe nađenih među apotekarskim otpacima iz vremena Kelta. Prepoznatljiva je po svojoj karakterističnoj aromi mariniranih stopala u vodi za ispiranje sudova. Služe je u zatvorima, popravnim domovima, spavaćim kolima i luksuznim hotelima. Ako se nađete u Plaža Majestic, Mario Jolanda&Brabante, Des Alpes et des Bains, možete da poručite espreso ali kad stigne u vašu sobu biće pokriven tankim slojem leda. Da biste izbegli incidentnu situaciju, tražite Continental Breakfast i spremite se da uživate u zadovoljstvima doručka serviranog u krevetu. Continental Breakfast podrazumeva dve zemičke, kroasan, sok od pomorandže u homeopatskim dozama, jedan uvojak butera, činijicu s džemom od borovnice, još jednu s medom i treću s džemom od kajsija, posudu s mlekom koje se već ohladilo, račun od sto hiljada lira i prokleti ibrik s miš-maš kafom. Ibrici koje koriste normalni ljudi - ili dobre stare posude za kafu iz kojih se mirisan napitak sipa direktno u šolju napravljeni su tako da se kafa sliva niz uzani kljun posude dok na gornjem delu postoji nešto kao sigurnosni uređaj koji garantuje da se poklopac neće otvoriti. Mišmaš iz Grand hotela i spavaćih kola stiže u jednom ibriku čiji je kljun zvonastog oblika - kao kod artritičnog pelikana - a poklopac izuzetno pokretan i zamišljen tako

da - privučena nezadrživim horror vacui17 - tečnost automatski pokulja naniže čim se ibrik iskosi. Uz pomoć ova dva trika, iz prokletog ibrika se odmah prolije pola kafe na kroasan i džem, a potom se, zahvaljujući klizanju poklopca, ostatkom zalije posteljina. U kolima za spavanje ibrici su lošeg kvaliteta jer se računa na to da voz u pokretu pomaže prolivanje kafe, dok u hotelima ibrik mora da bude od porcelana, tako da se klizanje poklopca odvija lagano, kontinuirano ali fatalno. O poreklu i razlogu nastanka prokletog ibrika postoje dve škole mišljenja. Škola iz Frajburga smatra da ga hoteli koriste da bi pokazali da svakodnevno menjaju čaršave. Škola iz Bratislave veruje da je motivacija moralistička (uporediti: Maks Veber, Protestantska etika i duh kaiitalizma): prokleti ibrik vam sugeriše da se ne izležavate u krevetu jer kako da jedete brioš natopljen kafom, umotani u mokre čaršave. Prokletih ibrika nema u prodaji. Proizvode se isključivo za lanac velikih hotela i spavaća kola. U zatvorima se miš-maš kafa služi u manjerkama jer je čaršave natopljene kafom lakše kamuflirati u mraku i vezati ih u čvorove s namerom da se zbriše. Škola iz Frajburga savetuje da se od kelnera traži da doručak servira na stočiću, a ne u krevetu. Iz Bratisave odgovaraju da će se tako sigurno izbeći prosipanje kafe po posteljini ali ne i po pižami (koju hotel ne menja svakog dana). U svakom slučaju, ako zanemarimo pižamu, kafa poslužena za stolom sliva se direktno na donji stomak i stidnu oblast, izazivajući opekotine tamo gde ih treba izbeći. Na ovu primedbu, škola iz Frajburga odgovara sleganjem ramena, a to stvarno nije lepo. (1988.)

17 Vacui dies, lat, prazni dani, dani bolovanjia bez simptoma bolesti ili krize.

KAKO BACITI TELEGRAME U KOŠ Nekada smo pregledajući jutarnju poštu otvarali zapečaćene koverte, one otvorene smo odmah bacali. Danas svi šalju zatvorene koverte, ponekad i kao ekspres pošiljke. Čovek se namuči da otvori omot da bi unutra našao sasvim nevažan poziv. U današnjoj, sofisticiranoj verziji, koverat se zatvara hermetički i otporan je na nož za hartiju, ugrize i slične pokušaje. Lepak je zamenjen brzovezujućim zubarskim cementom. Reklamne prodaje su, srećom, lako prepoznatljive - na omotu je zlatnim slovima utisnuto „gratis”. Naučio sam još kao mali da ako ti nešto daju besplatno, treba odmah zvati karabinijere. Ali situacija se stalno pogoršava. Nekada smo telegrame otvarali uzbuđeni i nestrpljivi: ili su donosili ružnu vest ili je iznenada umirao stric u Americi. Danas telegram šalje svako ko ima da kaže nešto što nikoga ne zanima. Postoje tri vrste telegrama. 1. Imperativni: „Pozivamo vas, prekosutra, da prisustvujete važnom naučnom skupu posvećenom gajenju vučjeg boba u regiji Aspromonte. Obezbeđeno prisustvo podsekretara za šume. Molimo da nas faksom obavestite o vremenu dolaska” (slede narafi i brojevi na dve strane, među kojima, naravno, nema imena i prezimena pretenzioznog pošiljaoca). 2. Tip telegrama u kome se najbitnije podrazumeva: „U skladu s već postignutim dogovorom, očekuje se vaše prisustvo na skupu posvećenom paraplegičnim koalama, molimo da odmah potvrdite dolazak.” Naravno da prethodni dogovori uopšte ne postoje ili pismo s takvom ponudom tek sledi. Ali kad pismo stigne, završiće tamo gde i telegram koji mu je prethodio - u košu. 3. Zagonetni telegram: „Termin održavanja okruglog stola o informatici i krokodilima promenjen iz poznatih razloga, molimo potvrdite učešće u novom terminu.” Koji termin? Čije učešće? Odmah baciti! Trenutno su u modi overnight exspress telegrami. Od cene bi pobledeo i De Benedeti. Moguće ga je otvoriti samo velikim makazama za bodljikavu žicu ali ni

tada ne otkriva sadržaj jer je sledeća prepreka u vidu selotejp-traka. Pojedinci ga šalju iz čistog snobizma (poput ceremonije ritualnog trošenja o kome govori Mos): najzad, pronalazite cedulju na kojoj piše samo „ćao” (izgubili ste sate tražeći je pošto je koverat veliki kao kesa za smeće, a nemaju svi dugačke ruke kao Mister Hajd). Nisu retki ni telegrami sa ucenjivačkim sadržajem i plaćenim odgovorom. Onaj ko ga šalje poručuje: „Da bih rekao to što imam da ti kažem, potrošio sam neverovatnu sumu. Brzina svedoči o mojoj uznemirenosti. Pošto je sve na moj račun, bitanga si ako ne odgovoriš.” Takvu drskost treba kazniti. Otvaram samo one overnight koje sam proverio telefonom. Ostale bacam ali i to je problem, puna mi je korpa za otpatke. Sanjam golubove pismonoše. Overnight telegrami često obaveštavaju o osvojenoj nagradi. Na ovom svetu ima priznanja koja svi žele da dobiju (Nobel, Zlatno runo, Podvezica, Novogodišnja lutrija), a ima i takvih koja traže samo da budu uručena. Svako ko želi da promoviše novu kremu za cipele ili profilaktik s odloženim dejstvom, dodeljuje neku nagradu. Uverili smo se da članove žirija nije teško naći. Problem je naći dobitnike. Odnosno, ne bi bilo problema kad bi se nagrađivali mladi na početku karijere ali u tom slučaju ne bi došla štampa, ni televizija. Znači, dobitnik mora da bude bar Rubja. 18 Ali kad bi on išao da primi sve nagrade koje mu se nude, mogao bi da se oprosti od naučnog rada. Telegram koji obaveštava o nagradi mora zato imati naredbodavni ton i upozoravati na ozbiljne posledice u slučaju odbijanja: „Zadovoljstvo nam je da Vas obavestimo da će Vam večeras, kroz pola sata, biti uručen Zlatni pojas. Vaše prisustvo neophodno za postizanje jednoglasne i objektivne odluke žirija, u protivnom bićemo primorani da teška srca izaberemo drugog kandidata.” Pretpostavlja se da će primalac poskočiti iz fotelje i uzviknuti: „Ne, ja, ja!” Umalo da zaboravim. Ima i razglednica koje stižu iz Kuala Lumpura s potpisom Đovani. Koji Đovani? (1988.)

18 Karlo Rubja, italijanski fizičar, dobitnik Nobelove nagrade 1984.

FRAGMENTI IZ KAKOPEDIJE Rad na Kakopediji počeli smo osamdesetih godina u picerijama Bolonje, a oko projekta se okupio manji broj istraživača kojima će se u toku rada priključiti i mnogi drugi, ne manje značajni. Kakopedija (očigledna etimologija koja tekućem harmoničnom sistemu obrazovanja suprotstavlja jedan perverzan i naopak) je morala biti uobličena kao negativni rezime znanja ili kao rezime negativnih znanja - nismo mogli da odlučimo koja bi od dve formule bila prikladnija da istakne rušilačke namere našeg poduhvata. Saznajni zadatak Kakopedije bio je da pruži jednu sveobuhvatnu recenziju antiznanja. Kriterijumi za formulaciju jedne odrednice Kakopedije: (I) poći od naslova koji je, ako je moguće, obrnuto simetričan odrednici u normalnoj enciklopediji; (II) iz jedne tačne premise izvući, paralogistički, pogrešne zaključke ili iz jedne pogrešne pretpostavke izvući pomoću silogizma nepobitne zaključke; (III) odrednice bi na kraju trebalo da formiraju međusobno jedan sistem, bolje rečeno antisistem; (IV) odrednica treba da onemogući, ucenjivanjem i terorom, ozbiljniji razvoj nauke bar u sledećih deset godina ili da spreči svakoga ko kakopedijsku temu tretira kao prihvatljivu. Očigledno je da četvrti kriterijum ističe važnost etičkog i eugenetskog cilja celog poduhvata. Projekat je zaustavljen jer smo u hodu postajali svesni da se u raznim oblastima već dešavaju ili su se desili kakopedijski obrti: setimo se; na primer, tela bez organa, interpretacije kao nesporazuma, marksističkog neoliberalizma ili liberalističkog neomarksizma itd.

FRAGMENTI IZ KAKOPEDIJE MISAO BRAHAMUTANDE19 Svami Brahamutanda (Bora Bora 1818-1919) je osnivač tautološke škole čiji su osnovni principi naznačeni u delu „Kažem ono što kažem”: Biće je Biće, Život je Život, Ljubav je Ljubav, Šta nam se sviđa, sviđa, Ko uspe uspeće i Ništa je Ništavno. Učitelj je bio poznat kao nepopustljiv i strog (neki kažu: dogmatik) prema svojim sledbenicima koji su odstupali od njegovog učenja. Brahamutanda je bio pobornik jedne strogo suštastvene verzije svog učenja, prema kojem reći „žena je žena” predstavlja apsolutno nepromenljivu istinu, dok tvrditi kao neki da je „žena žena” ukazuje na opasnu izopačenost akcidentalista (s primesama skeptičkog relativizma). Poznat je slučaj odanog sledbenika po imenu Guru-Guru koji je, nakon što je tvrdio da su „poslovi poslovi” i da je „novac novac”, pobegao sa zajedničkom kasom. Brahamutanda je stoički podneo udarac: skupio je sledbenike oko praznog stola, tvrdeći „ko ne pobegne, tu je”. Po nekim doksografima, na vest da je nevernika na granici uhapsila policija, otelo mu se jedno „ko zlo čini, zlu neka se nada”, što je očigledno bilo u suprotnosti sa osnovnim principima njegove logike. Iz

ovog

događaja

(u

literaturi

poznatog

kao

Prekretnica

ili

Brahamutandaskebre) morala je da se rodi, zbog unutrašnjeg dijalektičkog obrta, jedna škola heterologa čiji je osnivač bio profesor Janajn Švarcenvajs, rođen u Bergtalu 1881, autor dva heterološka pregleda poznata kao „Ja je neko drugi” i „Prošla budućnost.” Kao što su čitaoci već pogodili, Švarcenvajs tvrdi: Biće je Nula, Duh je Materija, Materija je Duh, Svest je Nesvesna, Pokret je Nepokretan, sve do objave takozvanog Poslednjeg Principa: „Filozofija se završava sa presokratovcima.” Ovoj školi nisu nedostajala ekonomistička skretanja („Ko više troši, manje potroši”), a treba se podsetiti i izreka jedne heteropragmatske škole („Odlazak je mala smrt, 19 Tekst pripada postkakopedijskoj tradiciji i zasnovan je na intuitivnoj spoznaji Furija Kolomba o životu i delu velikog indijskog filozofa Brahamutande. U jednoj piceriji na Harvard skveru, septembra 1989, nastao je kao plod zajedničkog napora američkih i italijanskih mislilaca, od kojih pominje samo neke, kao profesore Paola Fabrija i Omara Kalabrezea i doktore Đanpaola Pronija i Sandru Kavikioli.

Ćutanje znači odobravanje, Bolje je neprijatelj Dobra”: ko ne vidi ne postoji, upozoravao je Švarcenvajs, preteća senka Brahamutande). Heterološka škola optuživala je tautologe da su inspirisali samo dela minorne umetničke vrednosti kao što su Topa Topa, Njujork, Njujork, Ne ne Nanet, Šta će biti biće. Heterolozi su se hvalili svojim uticajem na remek-dela kao što su Rat i mir, Crveno i crno, Imati i nemati, Bogati i siromašni. Sledbenici Brahamutande prigovarali su da ta dela nisu heterološka jer se ne zasnivaju na suprotnostima nego na logičkoj povezanosti, primećujući da bi po toj logici heterolozi mogli da traže autorska prava iz Black and White viski. Kada su u časopisu Alfazeta heterolozi pokušali da stave šape i na „Biti ili ne biti” gautolozi su ih ismejali (ne sasvim bez razloga), primećujući da je u osnovi Šekspirovog monologa stav Brahamutande i da je, sledstveno tome „ili biti je biti ili ne biti je ne biti”. „Dragi Hamlete, ili jedno ili drugo”, sarkastično je primetio tautolog Roso Rosi-Rosi i zaključio, citirajući jedan od najsjajnijih maestrovih aforizama: „Što je mnogo, mnogo je.” Ali stareći nad ovim školskim prepirkama, argumenti dve strane su se iscrpljivali pred naletom onoga što se već nazivalo Slomljena Misao: polazeći od tvrdnje prividno nerazumljive „ko rano rani, sam u jamu pada”, sledbenici nove struje zasnivali su legitimitet na poznatim paradoksima, zbog čega je izreka „ako sam ja moja mačka onda moja mačka nije ja”, tačna u svakom od mogućih svetova.

NASTAVNI PLAN ZA FAKULTET KOMPARATIVNE IRELEVANTNOSTI20 Odsek za oksimoroniku21 Ciganski urbanizam Muslimanska enologija Fonetika nemog filma Brajeva ikonografija Revolucionarne institucije Franko-germanski jezici Uralo-melanezijski jezici Ugro-romanski jezici Selenitska hidrografija Parmenidova dinamika Heraklitova statika Tibetanska okeanografija Sideralna mikroskopija Gastro-oftamologija Vizantijsko spartanstvo Devijantne institucije Institucije masovne aristokratije Institucije narodne oligarhije Istorija novih tradicija Elementi starenja u momentu rađanja Tautološka dijalektika Bulova eristika 20 Iako nastao sedamdesetih godina za vreme jedne duge sednice Saveta fakulteta, a u saradnji sa E. Raimondijem i G. Sandrijem, i projekat za Fakultet komparativne irelevantnosti je već bio u kakopedijskom duhu i zato ga ovde svrstavam. 21 Stilska figura u kojoj se duhovito spajaju dva protivurečna pojma.

Odsek za nemoguće Bogatstvo etrurskog jezika u Srednjem veku Morzeova morfematika Istorija antarktičke poljoprivrede Istorija Sjedinjenih Američkih Država u helenističkoj epohi Istorija slikarstva na ostrvu Paskva Savremena sumerska književnost Institucije montesorijanske dokimologije Psihologija gomile u predelima Sahare Fenomenologija hromatskih vrednosti Hristovog pokrova Istorija paleolitskog slikarstva Istorija poljoprivrede u jurskoj eri Istorija porodičnih institucija kod templara Anatomija afričkih tigrica Asiro-vavilonska filatelija Actečke konjske trke Tehnologija točka u predkolumbovskim imperijama Terapija aerofagije kod vešanja Sintaksičko krčanje creva Fonologija pauze Odsek vizantologije Hidraulična kefaloktomija Fenomenologija glasovnog udara u danskoj felaciji Semaforika trostruke i četvorostruke raskrsnice Mikroskopija neraspoznatljivog Psihoterapija nenormalnih celina

Teorija delova (dopuna teoriji celina) Osnovni račun (dopuna sublimnoj kalkulaciji) Rafinisani račun (dopuna integralnom računu) Zermelova istorija očiglednosti Postupak za uključivanje treće mogućnosti Neformalna logika Istorija Rajninih izvora Ars oblivionalis Istorija filozofije pre-presokratovaca Arheologija arheoloških instituta Geografija Vatikana Dopuna dopune Istorija kolonija kneževine Monako Istorija Akbara Studenti mogu da dobiju Diplomu iz Komparativne Irelevantnosti ako polože 18 ispita iz predmeta koji međusobno uopšte nisu povečani. Za ispit se traži bibliografija od šezdeset naslova po predmetu, svi sa imenom kandidata. Nije potrebno da naslovi odgovaraju raspravi niti da ona odgovara naslovu. Bibliografija treba da bude urađena u skladu sa štamparskim kriterijumima izdavača Muton iz Haga.

IGRE REČIMA Kako ste? Ovde je trebalo zamisliti kako bi različite osobe odgovorile na pitanje „Kako ste?” Ikar: „Sjajno.” Prozerpina: „Nešto sam down.” Prometej: „Nešto me nagriza...” Tezej: „Sve dok ima konca...” Edip: „Mama je zadovoljna.” Damokle: „Moglo je i gore.” Prijam: „Šta te boli k....” Odisej: „Na konju smo.” Homer: „Crno mi se piše.” Heraklit: „Ide, ide...” Parmenid: „Ne ide.” Tales: „Došla mi je voda do grla.” Epimenid: „Lagao bih kad bih vam rekao.” Demosten: „Teško je reći.” Hipokrit: „Dok je zdravlja...” Sokrat: „Ne znam.” Diogen: „Kao pas.” Platon: „Idealno.” Aristotel: „U formi sam.” Plotin: „Kao Bog.” Katilina: „Dok traje...” Epikur: „Nisam baš zadovoljan.” Julije Cezar: „Eto, živi se za decu...” Lucifer: „Kako Bog zapoveda.” Jov: „Ne žalim se.” Noe: „O kakvo more.” Onan: „Zadovoljavam se.” Sveti Antonio iz pustinje: „Imam dobar pogled.” Keops: „Dovoljno mi je jedno mestašce pod suncem.” Šeherezada: „Ukratko ću vam reći...” Dante: „Na sedmom sam nebu.” Averoe: „Ja sam dobro, ja sam loše.” Jovanka Orleanka: „Toplo je.” Sveti Toma: „ Sve u svemu, dobro.” Okam: „Pretpostavljam, dobro.” Nostradamus: „Kada?” Erazmo: „Ludo.” „Kolumbo: „Ide se napred.” Kopernik: „Nebu hvala, dobro.” Lukrecija Bordžija: „Hoćete prvo nešto da popijete?” Đordano Bruno: „Beskrajno dobro.” Lorenco de Mediči: „Veličanstveno.” Kartezijanac: „Mislim, dobro.” Berkli: „Čini mi se dobro.” Hjum: „Verujem dobro.” Paskal: „Mnogo razmišljam.” Henrik VIII: „Ja sam dobro, ali moja žena...” Galilej: „Okreće se...” Toričoli: „Imam uspone i padove.” Dezdemona: „Mirno spavam.” Vivaldi: „Zavisi od raspoloženja.” El Greko: „Sve ide naopako.” Lajbnic: „Ne može biti bolje.” Spinoza: „U suštini, dobro.” Šekspir: „Kako vam drago.” Hobs: „Vučje vreme.” Viko: „Dođe i prođe.” Papin: „Imam visok pritisak.” Mongolfije: „Imam nizak pritisak.” Franklin: „Sav sam naelektrisan.” Robespjer: „Da čovek izgubi glavu.”

Mara: „Kupam se.” Kazanova: „Završavam.” Šliman: „Negde u dubini, dobro.” Gete: „Malo je svetla.” Betoven: „Ne čujem (se) dobro.” Šubert: „Ne prekidajte me, zaboga.” Novalis: „Kao san.” Leopardi: „Rugate mi se?” Foskolo: „Posle smrti, bolje.” Manconi: „Hvala Bogu, dobro.” Saše-Mazo: „Hvala Bogu, loše.” Markiz de Sad: „Ja, dobro.” D'Alembert i Didro: „Ne može da se kaže u dve reči.” Kant: „Situacija je kritična.” Šopenhauer: „Imam dobru volju.” Marks: „Biće bolje.” Paganini: „Već sam rekao.” Garibaldi: „Imam hiljadu razloga da budem zadovoljan.” Darvin: „Čovek se prilagodi.” Livingston: „Osećam se pomalo izgubljeno.” Nievo: „Reći ću vam, kao mali...” Niče: „Izvan svakog dobra, hvala.” Prust: „Dajmo vreme vremenu.” Henri Džejms: „Zavisi kako se gleda.” Kafka: „Osećam se kao crv.” Muzil: „Tako, tako.” Džojs: „Fine, yes yes yes.” Hobel: „Pravim bum.” Larus: „U nekoliko reči, loše.” Madam Kiri: „Zračim!” Drakula: „Krvavo.” Bul: „Ili dobro ili loše.” Kroče: „Moramo priznati da je stanje duha dobro.” Vitgenštajn: „Bolje da ne pričamo.” Kantor: „Sve skupa, dobro.” Pikaso: „Zavisi od perioda.” Lenjin: „Šta hoćete da uradim?” Hitler: „Možda sam našao rešenje.” Hajzenberg: „Zavisi.” Pirandelo: „U odnosu na koga?” Hilton: „Svet dolazi i odlazi.” Sotsbi: „Divno (delo).” Mihaelštater: „Što se mora nije teško.” Bloh: „Nadam se dobro.” Galup: „Samo da pitam.” Frojd: „Kažite vi.” Poper: „Dokažite da nisam dobro.” Fuko: „Ko?” Spilberg: „Dobro, E.T.?” Kami: „Kužno.” Mišima: „Praznog stomaka.” Ajhman: „Kakvo olakšanje.” Pikantrop: „Ima još malo repa, treba vremena.” Metuzalem: „Vučem se nekako.” Mitridat: „Čovek se navikne.” Kleopatra: „Imam nešto na stomaku.” Isus: „Preživeću.” Lazar: „Mislim da sam oživeo.” Pilat: „Eh, ruka ruku mije.” Sveti Petar: „Kao da imam obruč oko glave.” Sveti Jovan: „To je kraj sveta.” Neron: „Pogledajte kakva svetlost.” Sveti Lorenzo: „S jedne strane, dobro.” Konstantin: „Stavio sam krst na to.” Muhamed: „Nije dobro, idem na planinu.” Ludvig Bavarski: „Na dijeti sam.” Savonarola: „Smeta mi dim.” Orlando: „Izvinite, besan sam.” Hieronimus Boš: „Ma kog đavola hoćete?” Sirano: „Ako me njuh ne vara, dobro.” Volta: „Manje ili više...” Po: „Krah.” De Kvinsi: „Izmišljeno.” Maltus: „Gužva je...” Vinkelman: „Klasično pitanje.” Napoleon: „Osećam se

izolovanim.” Dikens: „Teška vremena ali gajim velike nade.” Belini: „U skladu s normom.” Dager: „Stvar se povoljno razvija.” Limijer: „Pazite na voz!” Gandi: „Apetit mi ne fali.” Agata Kristi: „Pogodite.” Ajnštajn: „U odnosu na koga?” Stahanov: „Jedva čekam godišnji odmor.” Virdžinija Vulf: „Nadajmo se da će sutra biti lepo vreme.” Mek Luan: „Pola pola.” Eliot: „Žalosno.” Hajdeger: „Was heisst gehen?” Ostin: „Dobro, kunem se.” Sirl: „Da li je to pitanje?” Rols: „Nekima je još gore.” Bernar: „Dovoljno je imati srca.” Serena Grandi: „Nešto mi je teško na srcu.” Treba pitati i Leonarda koji se za sada samo zagonetno osmehuje.

MASKIRANA KNJIGA Igra za koju mi je ideju dao Omar Kalabreze, sastoji se u izbacivanju osnovnog zapleta iz nekog poznatog dela koje se zatim korektno prepriča, otežavajući prepoznavanje teksta; šta više, ostavljajući nedoumicu o kom delu je uopšte reč. Naslov treba da bude neprepoznatljiv i da udalji čitaoca od tačnog odgovora. Rešenja su na kraju teksta. 1. Zovite me Ismail Rođen u jednom selu drvodelja veštih u izradi brzih brodova, otiskuje se na more među monstrume i čudovišta i mašući zašiljenim kopljem kreće u poteru za Levijatanom. U mnoštvu neverovatnih avantura, pripremanje zasede postaje ritual na putu sazrevanja i osvajanja čovečnosti. Post fata resurgo. 2. Jedna bezbojna priča Ambiciozan, sanjao je napoleone i zlatnike. Morao je da se zadovolji time što su ga voleli sveštenici i porodica gradonačelnika. Morao je da se dobro oženi i dokopa se velikog bogatstva, ali je proigrao sve jednim neveštim hicem. Stvarno je izgubio glavu. 3. Dragi Votson Okoreli neženja, manijačno tačan, što je izluđivalo njegovog nerazdvojnog pomoćnika, upleo se u jedan bizaran poduhvat, bolje rečeno prevaru. Ženi se skoro slučajno iako zna da je to samo gubljenje vremena. Zbunjen, vraća se pre vremena. 4. Izgubljene iluzije Momak prerano sazreo, pošten, častan, preuzima očev posao i kreće da osvoji prestonicu. Iako je nasledio znatno bogatstvo, ne uspeva da dobije kredit koji mu je potreban; prema kazivanju jednog od njegovih pomoćnika, loše se kotirao na berzi

iako je imao vrlo vredne akcije. Vlada nije htela da mu pomogne, a napuštaju ga i oni koji su se zahvaljujući njemu obogatili; na kraju plaća za sve. Ali uvek je govorio da ne treba izgubiti prisustvo duha: ponovo se uzdiže i osvaja pola sveta. Iver ne pada dalje od klade i uzdaj se use i u svoje kljuse. 5. Pulicer Luta svetom idući za ženom koja ga nije udostojila ni jednog pogleda. Ali na pola puta otkriva u sebi reportersku sklonost i počinje da intervjuiše ličnosti visokog ranga, ali i one iz podzemlja. Odličan stil uprkos ponekoj provokativnoj vulgarnosti. Dobija najveće nagrade u svojoj kategoriji. 6. Mirandolina Drama ljubomore, sukob različitih interesa, sve zbog nametljivosti jednog plejboja, stranca. Porodični sveštenik, umesto da smiri situaciju, seje razdor. Srećom, njena sobarica uz pomoć svog momka (koji je stalno uvaljuje u nevolje), sređuje stvari. (Ali priča se ovde ne završava i trebaće još dvadeset godina da se svi međusobom izmire). 7. Izašao da kupi cigarete On je inteligentan, radoznao, oštrouman, s dobrim pozicijama u društvu i uglednom porodicom. Ali nije umeo da odoli iskušenjima, potpuno zaokupljen ženama, putovanjima i konjima. Ostaje do kasno u noć s prijateljima koji se ponašaju kao prasci. Kad neko tako izaziva sudbinu, ne zaslužuje da ga na povratku sačeka ni pas. A njega čeka i žena, eno je još uvek usamljena plete, a nije da ne bi imala prilike. 8. Kvizi Viskonti Bogata, razmažena, pohlepna na novac, pokušava da napravi rogove čak i svojoj snahi. Teško onom ko ima posla s južnjacima.

9. Pustinjak pokajnik Daleko od ljudske zajednice bije se u prsa, pronalazeći ponovo nepatvorenu bliskost sa Izvorom koji je dao život Adamu i njegovoj deci. Ali ne uspeva da odoli zavodljivostima civilizacije. U osnovi, imao je težak život. 10. Gladio Crni vojnik, ne odvaja se od bombe i kame, ima samo jednu fiks-ideju: „da Bog ubije Engleze.” Poražen je i zbunjen kada mu upravo ljudi koji govore engleski nude da počne novi život. Izgleda kao da pristaje, ali simulira i ne da se: uspeva da pobegne i ukrade im najdragoceniji biser. Prava zver. Negde po strani, neko puši. 11. Volstrit Pametan, oštrouman, bez skrupula, uprkos mračnoj prošlosti ide prema svom cilju, uništava sve koji mu se suprotstave i odbija da prizna svoje grehe. Ima, naravno, uspeha ali njemu ništa ne može da promakne i on shvata svoje greške, ali kasno. Da je njegov otac bio živ, stvari bi se drugačije odvijale ali majka mu je uvek popuštala. 12. Skica On, ona i neko treći. Jedan ne zna tačno šta hoće, drugi je znao ali nije mario. Odlaze, dolaze, tepaju jedan drugom, na kraju se sreću, prividno bez smisla. Ali samo prividno jer smisla ima i previše. Žena je nezadovoljna ali fantastična. 13. Kao Ričardson Lepa, mlada i nežna, bez odbrane, na izgled poslušna, sva posvećena kući i porodici, kao da ima nesmotrenu sklonost ka riziku ili je možda samo naivna. Sreće osobu dostojnu svakog prezira koja će iskoristiti njeno poverenje, a ona je bila tako nespremna. S druge strane, on ume da stekne i poverenje njenih rođaka, radi šta mu padne na pamet, ulaguje se, razmeće se i laže. Ona upada u zamku, prepušta mu se i

gubi ono što joj je najdragocenije. Ali ne treba donositi tipizirane zaključke: jedan avanturista, egoista i grabljivac, nesposoban za nežnost i samilost prema slabima, ali koji dobro poznaje fatalna pravila borbe za preživljavanje, pomaže joj da počne novi život. 14. Bistre, sveže, slatke vode On voli nju. Ona umire. Šta raditi s jednom pričom tako banalno univerzalnom? Ipak, autor ovih sladunjavih stranica napušta latinsku poeziju kojoj je posvetio život i stavlja na kocku svoju akademsku titulu. Postaje poznat jer je ispričao ovu priču. 15. Jedan običan život Strog, možda i cepidlaka, nikoga nije poštedeo kritike, ali nikada nije izrekao dve kritičke opaske odjednom. Kako je imao vrlo izraženo osećanje dužnosti i poštovao formu, da bi bio potpuno siguran u ono što tvrdi, čekao je da prvo napravi kategorički skok. Možda je njegov način bio šematizovan ali bio je sposoban za sintezu i zahtevao da se stvari saopštavaju samo na pravom mestu i u pravo vreme. Ostali su govorili da je bio praznoglav, ali on je vodio računa o svemu što ga je okruživalo, samo nije hteo ništa da radi naslepo. Iako je priznao da voli da malo digne nos, na kraju je pokazao da poseduje praktičan duh i razum. Rešenje 1. Pinokio. 2. Crveno i crno. 3. Put oko sveta za osamdeset dana. 4. Jevanđelje. 5. Božanstvena komedija. 6. Tri musketara. 7. Odiseja. 8. Prohujalo sa vihorom. 9. Tarzan. 10. Tigrovi iz Momprasena 11. Kralj Edip. 12. Uliks 13. Crvenkapa. 14. Ljubavna priča. 15. Tri Kantove kritike.

SA ŽALJENJEM ODBIJAMO (izveštaj izdavaču o pročitanim knjigama)

Anonimni autori. Biblija Moram da priznam da su me početak i prvih sto strana rukopisa oduševili. Ima akciju i ima sve ono što današnji čitalac traži od zabavne literature: seks (vrlo mnogo), preljubu, sodomiju, ubistva, inceste, ratove, masakrs i slično. Epizoda Sodome i Gomore s travestitima koji hoćc da postanu anđeli je rableovski, priča o Noe je čist Salgari, a bekstvo iz Egipta epizoda koja će pre ili kasnije završiti na ekranima... Sve u svemu, pravi roman-reka, čvrste konstrukcije, u kome se ne štedi na dramatičnim obrtima, vrlo maštovit, s toliko tog mesijanstva koje je dopadljivo jer ne prelazi u tragično. Čitajući dalje postajao sam svestan da je ovde reč o jednoj antologiji različitih autora, s mnogo, previše poezije koja često prelazi u dosadnu žalopojku, u prave tužbalice bez glave i repa. Ispada na kraju da je to jedan monstruozni omnibus koji rizikuje da se ne dopadne nikome jer u njemu ima svačega. A i biće teško doći do svih tih prava različitih autora izuzev ako ih priređivač ne vodi sve kao jednog. Nigde ne nailazim na njegovo ime, čak ni u indsksu, kao da ne želi da se za njega zna. Predlažem da vidimo da li je moguće objaviti ovojeno samo prvih pet knjiga. U tom slučaju idemo na sigurno. Pod naslovom, recimo, Očajnici s Crvenog mora. Homer. Odiseja Meni lično se knjiga dopada. Priča je lepa, strasna, puna avanture. Ima taman toliko ljubavi koliko treba, bračne vernosti i preljuba (uspeo lik one Kalipso koja stvarno proždire muškarce), ima čak i jedan „lolistički” momenat s devojčicom po

imenu Nausikaja, gde autor neće sve da kaže, ali, sve u svemu, uzbudljivo. Ima iznenađenja, jednookih džinova, ljudoždera, čak i nešto droge ali sve u granicama zakonom dozvoljenog jer, koliko je meni poznato, Biro za narkotike nije zabranio lotos. Završne scene su u najboljoj tradiciji vesterna, tuče su ozbiljne, a scena s lukom maestralno vođena, na samoj ivici da bude suspense. Šta reći? Čita se bez daha, bolje od prethodnog dela istog autora, suviše statičnog zbog insistiranja na jedinstvu mesta, dosadnog zbog viška događaja - jer kod treće bitke i desetog dvoboja čitalac već shvata kako stvar funkcioniše. A videli ste da nam je priča o Ahilu i Patroklu, s prizvukom homoseksualnosti koja baš i nije samo latentna, donela neprilike sa sudijom iz Lodija. U ovoj drugoj knjizi, naprotiv, sve teče kako treba, a i ton je mirniji, sve je smišljeno ako ne i promišljeno. A zatim montaža, igra flash back-a... Sve u svemu, visoka škola, taj Homer je zaista jako dobar. Previše dobar, rekao bih... Pitam se da li je to sve što on može. Naravno, pišući postaje sve bolji, (i ko zna da baš treća neće biti pun pogodak), ali ono što me čini sumnjičavim - i zbog čega definitivno dajem negativno mišljenje - je haos koji bi usledio zbog autorskih prava. Razgovarao sam o tome sa Erikom Linderom i shvatio da bismo to teško rešili. Pre svega, autora ne možemo više da nađemo. Ko ga je poznavao kaže da je bilo naporno s njim razgovarati i o najmanjim intervencijama na tekstu jer je gluv kao top, ne prati rukopis, čak ostavlja utisak da ra dobro ne poznaje. Citira ga napamet, nije siguran da ga je baš tako napisao, kaže da je možda prepisivač nešto umetao. Da li ga je uopšte on napisao ili je nekom pozajmio ime? Ali nije ni u tome problem, editing je postao umetnost i mnoge knjige koje nastaju direktno u redakciji ili ih piše više ruku postaju pravi izdavački poduhvati. Ali što se ove druge knjige tiče, suviše je nedoumica. Linder kaže da Homer nema autorska prava, da treba čuti i neke eolske pesnike jer bi i oni mogli imati po neki procenat autorstva. Prema jednom agentu sa ostrva Kio, prava bi išla lokalnim rapsodima koji su

navodno ovde crnčili, ali još se ne zna da li su svoj rad prijavili lokalnoj autorskoj agenciji. Jedan drugi agent, iz Smirne, tvrdi, naprotiv, da sva prava pripadaju Homeru izuzev u slučaju da je mrtav, a onda grad polaže prava na honorar. Ali njegov grad nije jedini koji pretenduje na tantijeme u tom slučaju. Ne možemo ni da se pozovemo na zakon iz 1943. o delima štampapim pedeset godina posle autorove smrti, jer nema načina da utvrdimo da li je i kada naš čovek umro. Sad se pojavlje i neki Kalino koji navodno ima sva autorska prava ali traži da uz Odiseju kupimo i druga dela koja ne vrede mnogo, neki tvrde da uopšte nisu Homerova. A zatim, u kojoj ediciji da ih štampamo? Taj svet misli samo na novac. Pokušao sam da dobijem jedan predgovor od Aristarka iz Samotrakije, čoveka od autoriteta koji zna posao. Mislio sam da će uneti malo reda u celu stvar ali tek on je sve iskomplikovao: hoće da utvrdi šta je u knjizi autentično a šta ne; to bi značilo špampanje kritičkog izdanja, a onda adio tiražu! U tom slučaju je bolje prepustiti sve Ričardiju. Njemu obično treba dvadeset godina da napravi knjižicu od 12.000 lira koju posle deli besplatno direktorima banaka. Konačno, ako se bacimo u avanturu i zapadnemo u pravne neprilike, knjigu će nam zapleniti ali to neće biti jedna od onih seksualnih plenidbi koje posle prodaju knjigu ispod tezge, već prava pravcata zaplena. Možda bi nam je za deset godina otkupio Mondadori za Oskara, ali to opet znači uložiti, a ništa ne dobiti. Vrlo mi je žao, jer knjiga zaslužuje pažnju. Ali mi ne možemo da budemo istovremeno i policajci. Zato predlažem da odustanemo. Aligieri Dante. Božanstvena komedija Iako je Aligijeri tipičan nedeljni pisac 22 koji se u esnafskom sistemu svrstava u istu grupu s farmaceutima, nesumnjivo da je ovladao tehnikom i da ima pripovedačku snagu. Delo - na vulgarnom fiorentinskom - sastoji se od stotinak dužih pesama u tercinama i jedan dobar deo se čita sa interesovanjem. Posebno mi se sviđaju delovi o astronomiji i neki sažeti, smislom bogati teološki sudovi. Pitkiji i u 22 Autor koji piše laku literaturu, uglavnom, štivo za razonodu.

narodu popularniji je treći deo knjige koji se bavi temama bližim ukusu većine i dnevnim interesima mogućeg čitaoca, kao što su Spasenje, Vizija blaženstva i molitve Devici. Nerazumljiv i nejasan je prvi deo s pasažima jeftinog erotizma, grozotama i pravim prostaklucima. Ovo je samo jedna od mnogih kontraindikacija jer, pitam se, kako da čitalac prevaziđe ovaj prvi spev koji, što se maštovitosti tiče, ne pruža ništa više od onoga što je već rečeno u priručnicima o zagrobnom životu, moralnim traktatima o grehu ili Zlatnoj legendi fra Jakoba iz Varadžine. Ali najveća kontraindikacija je izbor toskanskog dijalekta kao rezultat nerazumljivog avangardnog zahteva. Opšti je stav, i to ne samo avangardnih literarnih grupica, da treba ponovo uvesti latinski jezik. Videli smo šta se dogodilo s delima takozvanih „sicilijanskih pesnika” koje je njihov izdavač morao na biciklu da raznosi po bibliotekama i koje su na kraju prodavali budzašto. S druge strane, ako se počne s publikacijom jedne poeme na toskanskom, treba posle štampati i jednu na ferarskom, na tršćanskom i tako redom, ako hoćemo da kontrolišemo celo tržište. To je poduhvat za avangardne brošurice, u tako nešto se ne upušta s jednom monstre knjigom kao što je ova. Lično nemam ništa protiv stiha, ali kvantitativna metrika je još uvek najpopularnija kod ljubitelja poezije i pitam se kako jedan normalan čitalac može da proguta ovaj niz tercina i da u njima uživa, posebno ako je rođen, recimo, u Milanu ili Veneciji... Ostavimo avangardnim časopisima zavrzlame supermodernista. Taso Torkvato. Oslobođeni Jerusalim Kao moderna viteška poema, nije loša. Pisana je uglađenim stilom i događaji su dosta neobični. Bilo je krajnje vreme da prestane s preradom bretonskog i karolinškog ciklusa. Ali da ne bude zabune, ovde je reč o krstašima i osvajanju Jerusalima, tematika je znači religiozna. Ne možemo očekivati da knjigu prodamo

mladim vanparlamentarcima, a morali bismo i da obezbedimo pozitivne kritike u listovima kao što su Familja kristijana ili Džente. A pitam se i kako će biti prihvaćene neke erotske scene, poprilično lascivne. Moje mišljenje je pozitivno ukoliko autor pristane da preradi tekst i od njega napravi jednu poemu koju mogu da čitaju i opatice. Već sam s njim o tome razgovarao i mislim da neće imati ništa protiv. Didro Deni. Redovnica Priznajem da nisam ni otvorio rukopis ali mislim da jedan kritičar mora unapred da zna šta treba da čita, a šta ne. Poznajem tog Didroa, to je tip koji piše enciklopedije (jednom je radio korekturu za nas). Trenutno priprema jednu dosadu od dela u ne znam koliko tomova, koja verovatno neće nikada izaći. Ide okolo i traži crtače koji su u stanju da iskopiraju satni mehanizam ili dlačice na Gobelinovoj tapiseriji. Dovešće u nepriliku svog izdavača. On je jedan sporać i ne verujem da je sposoban da napiše nešto zabavno u prozi, naročito ne za jednu ediciju kao što je naša, za koju smo uvek birali fine, pomalo škakljive stvarčice. Što bi rekli u mom zavičaju ofele fa el to meste. Sad D. A. Fransoa. Justina Rukopis je bio u gomili drugih koje je trebalo da pogledam tokom nedelje i, da budem iskren, nisam pročitao sve. Otvorio sam ga nasumice tri puta, na različitim mestima, a vi znate da je za oko znalca i to dovoljno. E pa dobro, prvi put nailazim na hrpu stranica o filozofiji prirode, reprodukciji biljaka i izumiranju životinjskih vrsta, uz podrobno istraživanje fenomena okrutnosti borbe za život. Drugi put, najmanje petnaest strana o ideji zadovoljstva, o čulima, imaginaciji i sličnim stvarima. Treći put, još dvadeset strana o odnosima podređenosti između muškarca i žene u različitim delovima sveta... Mislim da je dovoljno. Nismo tražili filozofsko delo, svet danas hoće seks, seks i opet seks. I ako

je moguće na razne načine. Treba da sledimo liniju koju smo započeli s Faublazom. Filozofske knjige, molim, neka štampa Latersa. Servantes Miguel. Don Kihot Knjiga, ne uvek čitljiva, priča o španskom plemiću i njegovom sluzi koji lutaju svetom tragom viteških fantazija. Ovaj Don Kihot je pomalo lud (lik je zaokružen, Servantes svakako ume da pripoveda), dok je njegov sluga jednostavan tip, priprost i zdravorazumski, s kojim će se čitalac odmah identifikovati. On pokušava da demistifikuje fantastične vizije svog gazde. Toliko o fabuli koja se razvija uz poneki uspeli dramski preokret i zabavne i sočne dogodovštine. Ali opservacija koju želim da napravim prevazilazi lični sud o delu. U našoj uspešnoj ekonomskoj ediciji „Životne činjenice”, objavili smo s velikim uspehom Legendu o Gralu, Roman o Tristanu, Roman o Troji i Eneidu. Sada smo kupili opciju i za „Francuske kraljeve” mladog Barberinija i to će, uveren sam, biti knjiga godine. Niko nam ovog puta neće uzeti „Kampielo” 23 jer će se ovo dopasti narodnom žiriju. Ako sad štampamo Servantesa, izbacujemo na tržište jednu dobru knjigu ali biće to kao da smo pljunuli na sve ono što smo do sada objavili, bojim se da će svi oni romani izgledati kao brbljarije iz ludnice. Shvatam ja slobodu izražavanja, klimu osporavanja i slično, ali ne možemo da se lišimo ni onih takozvanih pisaca. Utoliko pre što mi se čini da će Servantesu ovo biti jedino delo; autor je upravo izašao iz zatvora, sav je zapušten, ne znam više da li su mu odsekli ruku ili nogu, ali ne izgleda mi kao neko ko ima nameru da napiše još nešto. Ne bih želeo da jureći za novitetima po svaku cenu, kompromitujemo izdavačku politiku koja je do sada bila popularna, moralna (zašto ne reći), i unosna. Odbiti. Manconi Alesandro. Verenici Romani-reke danas imaju najbolju prođu, ako je verovati tiražima. Ali ima romana i romana. Da smo uzeli Bazonija ili Kantua, sada bismo znali šta da stavimo 23 Ugledna književna nagrada.

u džepno izdanje. To su knjige koje se čitaju i čitaće se i za dvesta godina jer pogađaju u srce čitaoca. Pisane su lakim i svima bliskim jezikom, ne kriju iz koje pokrajine potiču i govore o savremenim temama kao što su opštinske borbe ili feudalne nesloge. Za razliku od njih, Manconi svoj roman smešta u petnaesti vek koji, kao što je poznato, ne prodaje knjigu. Drugo, uvodi jednu diskutabilnu lingvističku operaciju, razrađujući neku vrstu milansko-fiorentinskog dijalekta koji nije ni riba ni meso i koji svakako ne bih preporučio kao jezik za školske zadatke. Ali to još nisu krupne mane. Naš autor zasniva svoju prividno narodsku priču, stilski i pripovedački, na prilično niskom nivou - na sudbini dvoje siromašnih verenika koji ne uspevaju da se venčaju zbog spletki nekakvog lokalnog gospodičića; na kraju se ipak venčavaju i svi su zadovoljni. Jako malo za šest stotina strana koje čitalac mora da proguga. I ne samo to: držeći nam moralističko i naoko laskavo slovo o Proviđenju, Manconi koristi svaku zgodu da nam plasira svoj pesimizam (jansenistički, da budemo pošteni). Na kraju, nudi svoje melanholično razmišljanje o ljudskoj slabosti i nacionalnim manama svetu koji je željan priča o herojima mancinijevskog žara ili bar kavurovskog entuzijazma, ne sofizama poput „ropskog naroda”, koje bih radije prepustio gospodinu Lamartinu. Loša navika intelektualaca da sve problematizuju, sigurno ne prodaje knjigu i samo zamagljuje suštinu, što je pre obeležje onih s druge strane Alpa nego vrlina Latina. Videli ste u „Antologiji” od pre nekoliko godina kako se Romanjozi na dve stranice obračunao s budalaštinama onog Hegela koji u Nemačkoj uživa veliki ugled. Naš svet voli nešto sasvim drugo, a najmanje pripovedanje koje se svaki čas prekida da bi se autoru omogućilo da jevtino mudruje ili napravi tekstualni kolaž montirajući dva vapaja iz petnaestog veka između jednog dijaloga na latinskom i pseudonarodnjačkih tirada koje podsećaju pre na dobroćudnog Bertolda nego na pozitivne junake kojih je narod željan. Još pod utiskom one male i lako čitljive knjižice kakva je Nikolo de Lapi, ovi „Verenici” su me baš namučili. Dovoljno je otvoriti prvu stranu i videti koliko piscu treba da uđe u suštinu stvari: u opisu pejzaža sintaksa podseća na lavirint, sva je nakostrešena, gotovo da se ne razume o čemu je reč; a koliko bi dobio na vremenu da jednostavno kaže, recimo, „jednog jutra, tamo negde u blizini Leka...” Ali to je tako, nemaju svi

talenta za pripovedanje, a još manje za pisanje na dobrom italijanskom. A opet, nije da to delo nema kvaliteta. Ali jasno je da bi smo s mukom prodali i prvo izdanje. Prust Marsel. U potrazi za izgubljenim vremenom. Ovo je bez sumnje jedno delo koje angažuje, možda je dugačko ali u nekoliko džepnih knjiga moglo bi se prodati. U svakom slučaju, ovako ne valja. Potreban je ozbiljan redaktorski rad: treba obratiti pažnju na interpunkciju. Rečenice su suviše zamorne, neke zauzimaju po čitavu stranicu. Dobrim redakcijskim intervencijama treba ih svesti na najviše dva do tri reda svaka, a uvođenjem novih, kraćih paragrafa, rad bi se sigurno mogao poboljšati. Ako autor na to ne pristane, onda je bolje da se okanemo posla. Ovakva kakva je sada, knjiga je - da tako kažem - suviše astmatična. Kant Emanuel. Kritika praktičnog uma Dao sam Vitoriju Saltiniju da pročita knjigu i on mi je rekao da taj Kant i nije nešto naročito. U svakom slučaju, ja sam to delo pregledao na brzinu i mislim da bi u našoj filozofskoj biblioteci jedna knjiga o moralu, ne mnogo debela, mogla da prođe, makar je kasnije ustupili nekom fakultetu. Ali nemački izdavač postavlja uslove: uz ovo, morali bismo da štampamo ne samo prethodno delo, jednu ogromnu knjigu u bar dva toma, nego i ono što Kant trenutno piše, nisam razumeo da li o umetnosti ili o mišljenju. Sva tri dela imaju skoro istovetan naslov, tako da će se ili prodavati u paketu (cena neprihvatljiva za kupca) ili ih kupci neće razlikovati, misliće da je to ona koju su „već čitali”. Da nam se ne dogodi kao sa „Sumom” onog Dominikanca koju smo počeli da prevodimo, a onda ustupili prava jer je previše koštala. I to nije sve. Morali bismo, kaže agent, da štampamo i manje značajna dela tog

Kanta, jednu gomilu u kojoj ima svega i svačega, čak i astronomije. Prekjuče sam pokušao da telefoniram Kenizbergu, da vidim da li možemo da postignemo dogovor o samo jednoj knjizi, ali bedinerka mi je rekla da gospodin nije kod kuće i da ne zovem između pet i šest jer u to vreme ide u šetnju, između tri i četiri se odmara i sve u tom stilu. Stvarno ne bih da se bakćem s takvim ljudima jer posle nam ostane gomila knjiga u magacinu. Kafka Franc. Proces Knjižica nije loša, to je krimić koji u momentima podseća na Hičkoka, ubistvo u završnoj sceni, na primer. Mislim da će imati svoju publiku. Ali izgleda da je autor pisao pod pritiskom cenzure. Kako inače protumačiti te neprecizne aluzije, taj nedostatak imena lica i mesta? Kada bi se to razjasnilo i radnja smestila negde konkretno, s više činjenica, činjenica, činjenica; e, tada bi priča tekla glatko, a i suspense bi bio izvesniji. Ovi mladi pisci misle da je to „poezija” ako kažu „jedan čovek” umesto „gospodin Taj i Taj u mestu Tom i Tom”... Dakle, ako može da se preradi, u redu. U suprotnom, žao mi je. Džojs Džejms. Finegenovo buđenje Molim vas, opomenite one u redakciji da budu pažljiviji kada mi šalju knjige na čitanje. Ja sam zadužen za knjige na engleskom jeziku, a vi ste mi poslali delo napisano na nekom, đavo će ga znati, kom jeziku. Vraćam vam ovu knjigu posebnom pošiljkom.

ČUDO SVETOG BAUDOLINA

Varvari Dante prema Aleksandriji nije bio nežan, u De vulgari eloquentia: praveći pregled dijalekata na poluostrvu, tvrdi da nakostrešeni zvuci koje ispušta narod sa ovih prostora svakako nije italijanski dijalekt i stavlja do znanja da ga jedva priznaje kao jezik uopšte. Pa dobro, mi smo varvari. Ali i to je neka vokacija. Nismo Italijani (Latini), a nismo ni Kelti. Potomci smo ligurskih plemena, kosmatih i grubih; na početku svoje Istorije Pijemonta, Karlo Avale je 1856. podsetio da je o tim italskim, preromanskim narodima tako govorio i Vergilije u devetom pevanju Eneide. Avale kaže da su ti varvari bili „sasvim prosečan, fini svet, meke kože, sitnih očiju, retkih vlasi, pogleda ispunjenog ponosom, oštrog i zvonkog glasa, tako da se već na prvi pogled dobijao pravi utisak o njihovoj izvanrednoj snazi...” O jednoj majci priča da je „dobila porođajne bolove dok je radila i da je ne rekavši nikom otišla da se sakrije u jedan bodljikavi žbun. Tu se porodila i dete pokrila lišćem; vratila se na posao, a da niko ništa nije primetio. Ali dete je počelo da plače i odalo majku; a ona, gluva za nagovaranja prijatelja i kolega nije htela da napusti posao i pogleda dete sve dok je na to nije primorao gazda, isplativši joj nadnicu za taj dan. Odatle uverenje koje su ponavljali i istoričari - da ligurske žene imaju mušku snagu, a muškarci snagu divljih zveri”. To je rekao Diodoro Sikulo. Na poljima Marenga Aleksandrijski heroj se zove Galjaudo. Godina je 1168, Aleksandrije ima i nema, ili je bar nema pod tim imenom. Bio je to nekakav savez varošica, možda samo jezgro s jednom kulom. Tu su

bili nastanjeni seljaci, a možda i mnogi od onih „trgovaca” koji će, kako reče Karduči, nemačkim feudalcima izgledati kao neprihvatljivi protivnici „koji su tek juče opasali viteške mačeve o svoje debele pojase.” Obični Italijani su se udružili protiv Barbarose konstituišući Lombardijsku ligu i odlučili da izgrade novi grad na ušću reka Tanaro i Bormida, s namerom da zaustave napredovanje osvajača. Narod iz tih nepovezanih naseobina se odaziva i pristaje da ratuje, verovatno videći tu za sebe neki ćar. Izgledaju vođeni samo sopstvenim interesima ali kad Barbarosa nailazi oni se snažno odupiru i Barbarosa ne prolazi. Mi smo u 1174-oj, Barbarosa je pred vratima, Aleksandrija iznemogla od gladi. Tada se pojavljuje (legenda kaže) Galjaudo, rasni seljak iz Bertolda koji uspeva da od gradskih poglavara pokupi ono malo pšenice koju su mogli da napabirče, nahrani njome svoju kravu Rozinu i povede je da pase izvan gradskih zidina. Naravno da su je Barbarosini ljudi uhvatili, zaklali je i čudom se čudili videvši da joj je utroba puna zrnevlja. A lukavi Galjaudo ispriča Barbarosi da u gradu ima još toliko žita da moraju i stoci da ga daju. Vratimo se za trenutak Kirdučiju i zamislimo onu vojsku romantičara koja cvili, biskupa iz Spire koji misli na lepe tornjeve svoje katedrale, palatinskog grofa Ditpolda s belim perčinom koji već gubi nadu da će ponovo videti svoju Teklu; svi su očajni i mučeni mišlju da moraju „umreti od ruke trgovaca...” Nemačka vojska diže šatore i odlazi. To je legenda. Opsada je bila mnogo krvavija, izgleda da su se lokalne milicije mog grada hrabro dopune ali grad više voli da kao heroja pamti tog seljaka, lukavog i neokrvavljenih ruku, bez mnogo vojničkih vrlina ali čvrsto uverenog da su svi ostali malo gluplji od njega. Padanska24 bogojavljenja Svestan sam da počinjem ova sećanja u duhu velikog Aleksandrijca ali ne uspevam da smislim drugačiji, možda monumentalniji pristup. Verujem da je za opis 24 Geografska odrednica za oblast uz reku Po.

jednog grada tako „ravnog” kao što je Aleksandrija, monumentalni pristup pogrešan i zato radije biram one manje pompezne, kao što su priče o bogojavljenjima. Bogojavljenje (citiram Džojsa) je „kao iznenadna duhovna manifestacija, u jednom razgovoru, u jednom gestu ili krugu misli koje zaslužuju da ih se sećamo”. Jedan razgovor, jedan šetač koji izranja iz večernje magle, miris trulog kupusa, jedna stvar bez značaja koja odjednom postaje vredna pažnje, to su bila bogojavljenja koja je Džojs zabeležio u svom maglovitom Dablinu. A Aleksandrija više liči na Dablin nego na Konstantinopolj. Bilo je prolećno jutro 1943. godine. Doneta je odluka da se konačno evakuišemo, da se sklonimo u Nicu Monferato i tako izbegnemo bombardovanje, ali u onih nekoliko meseci unakrsne vatre između fašista i partizana navikao sam da uskačem u rovove i eskiviram metak iz „Stena”. Bilo je rano jutro i mi smo se približavali železničkoj stanici, cela porodica u iznajmljenoj kočiji. Tamo gde se korso Čento Kanoni proširuje prema kasarni Valfre, u tom širokom pojasu koji je u to doba obično pust, učinilo mi se da u daljini vidim drugara iz osnovne škole, Rosinija. Ustao sam, narušavajući pri tom ravnotežu kola, i glasno ga pozvao. Moj otac se ljutnu. Reče mi da sam kao i obično nepromišljen, da se tako ne ponaša i da ne urlam kao ludak za tim „Verdinijem”. Objasnio sam da je to bio Rosini, a on da je to isto, Verdini ili Bjankini. Nekoliko meseci kasnije, kada je Aleksandrija prvi put bombardovana, saznao sam da je Rosini poginuo u ruševinama zajedno s majkom. Bogojavljenja se ne objašnjavaju ali u ovom sećanju bilo ih je bar tri. Prvo, dobio sam grdnju zato što sam se prepustio preteranom oduševljenju. Drugo, verujem da sam nesmotreno izgovorio jedno ime. U Aleksandriji se svake godine prikazuje „Dželindo”, jedna pastoralna bajka o Božiću. Radnja se događa u Vitlejemu ali pastiri razgovaraju i razmišljaju na aleksandrijskom dijalektu. Samo rimski centurioni, sveti Josif i Tri sveta kralja govore italijanski (i ispadaju jako smešni). Medoro, jedan iz porodice Dželindo, sreće Tri sveta kralja i neobazrivo izgovara pred njima ime svog gazde. Kada to Dželindo sazna, razbesni se i napravi čitavu scenu. Ne govori se svakome svoje ime i ne zove se olako neko po imenu, javno, da svi mogu da čuju. Ime se ljubomorno čuva i s njim se obazrivo postupa. Kad

Amerikanac razgovara s nama, pomenuće nam ime u svakoj rečenici i dopada mu se ako i mi to činimo. Jedan Aleksandrijac može s tobom da razgovara čitav dan, a da nijednom ne izgovori tvoje ime, čak ni kada te pozdravlja. Kaže se „ćao” ili „doviđenja”, a ne „doviđenja, Josife”. Što se trećeg bogojavljenja tiče, ono ima više značenja. Ostala mi je u sećanju vizija širokog gradskog prostora, poput kaputa koji posle oca nosi sin, u kome ona sitna figura nestaje, suviše udaljena od kočije: možda je to bio susret s prijateljem koga više neću videti. Čovek se izgubi u ravnim prostorima Aleksandrije. Kada je grad zaista pust, rano ujutru, noću ili u vreme Feragosta (i nedeljom oko pola dva u podne), treba prevaliti veliki put (u tom veoma malom gradu) da bi se s jednog mesta došlo do drugog; sav je nekako otvoren i bilo ko, skriven iza ugla ili zaklonjen kočijom u prolazu, može da te vidi, da otkrije tvoju intimu, da te pozove po imenu, da te zauvek izgubi. Aleksandrija je prostranija od Sahare kojom prolaze bledolike vile Morgane. Eto zbog čega svet malo priča, razmenjuje brze signale pa se (te) izgubi. To utiče na odnose, na mržnje kao i na ljubavi. Aleksandrija, urbanistički, nema mesta za okupljanja (možda samo mali Legin trg), ali skoro uvek ima centre za raseljavanje. Zbog toga se nikad ne zna ko je tu, a ko nije. Pada mi na pamet jedna priča koja nije aleksandrijska ali bi mogla da bude. Salvatore kao dvadesetogodišnjak napušta svoj zavičaj da bi emigrirao u Australiju, gde ostaje četrdeset godina. A onda se, kao šezdesetogodišnjak, zajedno sa ušteđevinom vraća kući. I dok se voz približava stanici, Salvatore mašta: da li će naći svoje drugare, nekadašnje prijatelje, u baru svoje mladosti? Da li će ga prepoznati? Prirediće mu slavlje, tražiće da im priča svoje avanture od kengura do Aboridžina, nestrpljivi da čuju o svemu. A ona devojka koja... A apotekar iza ugla? I sve u tom stilu... Voz ulazi u opustelu stanicu, Salvatore silazi na pločnik po kome žari jako mediteransko sunce. U daljini, pojavljuje se pogureni čovečuljak u uniformi železničara. Salvatore ga pogleda malo bolje, prepoznaje ga uprkos pogrbljenim leđima i licu koje su za četrdeset godina izbrazdale bore: pa naravno, to je Đovani,

stari školski drugar! Mahnu, uzdrhtalo mu se približavajući i pokazujući rukom na svoje lice kao da kaže „ja sam”. Đovani ga gleda kao da ga ne prepoznaje, zatim podiže bradu u znak pozdrava: „Ej. Salvatore! Šta radiš? Putuješ negde?” Nikada ne preterati Doživeo sam pravi šok kada sam otišao u Torino na fakultet. Torinjani su Francuzi, Kelti u svakom slučaju, ne ligurski varvari kao mi. Moji novi drugovi stizali su ujutru u aule Palate Kampana u belim košuljama s lepim kravatama, smešili mi se i prilazili pružajući ruku: „Ćao, kako si?” Ništa slično nisam pre toga doživeo. U Aleksandriji sam sretao drugare koji su me gledali poluspuštenih kapaka i oslovljavali me, stidljivo ljubazni, sa „Ej, glupane!” Samo devedeset kilometara razlike, a već sam bio u drugoj civilizaciji. Onu svoju već sam bio toliko upio da je i dalje smatram superiornijom. Kod nas se ne laže. Kada su pucali u Toljatija, došlo je do velikog komešanja. S vremena na vreme i Aleksandrijci se uzbude. Okupili su se na pjaci Liberta koja se nekada zvala Rataci. Onda se umešao radio s vešću o pobedi Bartalija na Tur d Frans. Oholo ponašanje medija funkcionisalo je, kažu, u celoj Italiji. U Aleksandriji nije funkcionisalo; mi smo lukavi, neće nas ovom biciklističkom pričicom naterati da zaboravimo Toljatija. Ali iznenada se nad zgradom opštine pojavio avion. Bio je to valjda prvi put da Aleksandriju preleće avion s reklamnim porukama, ali se ne sećam šta je reklamirao. Nije se radilo o dijaboličnom planu, samo o slučajnosti. Aleksandrijac je nepoverljiv prema dijaboličnim planovima ali vrlo osetljiv na slučajnost. Gomila je posmatrala avion, komentarisala novi izum (dobra ideja, sasvim nova stvarčica, ma vidite šta im je palo na pamet, šta još neće da smisle). Svako iznosi svoje mišljenje, sopstveno čvrsto uverenje da cela stvar neće uticati na opštu krivulju entropije i termičku smrt univerzuma – nisu baš tako rekli ali to je ono što je proizlazilo iz svake reči izgovorene na aleksandrijskom. Na kraju su svi otišli svojim kućama jer dan više nije obećavao iznenađenja. Toljati je bio zaboravljen. Verujem da onima koji nisu iz Aleksandrije ove priče mogu delovati

zastrašujuće. Ja smatram da su uzvišene, kao što su uzvišena i druga bogojavljenja iz istorije jednog grada koji je uspeo da se izgradi uz pomoć pape i Lombardijske lige, da se iz interesa odupre Barbarosi, ali da posle ne učestvuje u borbi za Lenjano; grada o kome postoji i ovakva legenda: kraljica Pedoka je došla iz Nemačke da bi ga zauzela i odmah je zasadila vinograde, zaklinjući se da odatle neće otići dok ne popije sve vino od tog grožđa. Opsada je trajala sedam godina ali nastavak legende kaže da je Pedoka, poražena od aleksandrijaca, počinila jedan egzaltirani ritual gneva i destrukcije: prosula je sve vino iz svojih bačvi po suvoj zemlji, kao da mistično aludira na jednu veliku i varvarsku žrtvu u krvi. Pedoka, maštovita i poetična kraljica koja je sebe kaznila odričući se sopstvenog zadovoljstva da bi se opila masakrom, makar i simbolično... Aleksandrijci to gledaju, pamte i iz svega izvlače zaključak: kad je neko glup, on je kao Pedoka. ...Ako prelistate Vodič kroz Italiju; „legendarnu, misterioznu, neobičnu, fantastičnu”, (Sugar) videćete već na prvim stranicama geografske karte koje označavaju prisustvo fantastičnih bića u italijanskim severnim provincijama. Aleksandrijska regija se, naprotiv, ističe svojom nevinošću: nema veštica, đavola, vila, vampira, čarobnjaka, čudovišta, utvara, pećina, lavirinata ili blaga; prolazi s jednom „bizarnom građevinom”, priznaćete da nije mnogo. Nepoverenje u misterije. Podozrivost u odnosu na Noumen. Jedan grad bez ideala i bez strasti. U vreme kada je nepotizam smatran za vrlinu, Pije V, papa iz Aleksandrije, proteruje rođake iz Rima i poručuje im da se sami snađu. Vekovima u mom gradu postoji bogata jevrejska zajednica ali Aleksandrija ne nalazi moralnu snagu za antisemitizam i zaboravlja da se povinuje zahtevima Inkvizicije. Stanovnike Aleksandrije nikada nije ponela nijedna Herojska Vrlina, čak ni kada se u njeno ime obećavalo uništenje Različitih. Aleksandrija nije nikada osetila potrebu da silom nešto nametne; nije ponudila lingvističke modele radijskim spikerima, nije stvorila umetnička čuda na koja se treba pretplatiti, nije imala čemu da poduči ljude, ništa čime bi trebalo da se ponose njeni sinovi niti se ikada mnogo trudila da se ona ponosi

njima. Samo da znate kako je čovek ponosan kad otkrije da je sin jednog grada bez retorike i bez mitova, bez misija i bez istina. Razumeti maglu Aleksandriju čine velika prazna, dremljiva prostranstva. Ali iznenada, nekih jesenjih ili zimskih večeri kada grad utone u maglu, praznina nestane i iz mlečnog sivila, pri svetlosti fenjera, ni iz čega izranjaju uglovi, fasade i tamne prečice u jednoj novoj igri tek naznačenih oblika i Aleksandrija postaje „lepa”. Grad podignut da bi bio viđen u sumrak, ne treba da traži svoj identitet na suncu, već u magli. Kroz maglu se hoda polako, čovek treba da poznaje put da se ne bi izgubio ali se bez obzira na to uvek stiže na neki način. Magla je dobra i nagrađuje verno onoga ko je voli. Hodati kroz maglu je lepše nego hodati po snegu i gaziti ga teškim cipelama jer magla te ne okrepljuje samo odozdo već i odozgo; niti je prljaš niti je uništavaš, ona klizi nežno oko tebe i ponovo se sastavlja posle tvog prolaska, ispunjava ti pluća poput dobrog duvana, ima jak i zdrav miris, miluje ti obraze i uvlači se između kragne i brade bockajući te po vratu, stvara privid utvara u daljini koje nestaju kad im se približiš, ili pred tobom iznenada izviru možda stvarni likovi koji odmiču i nestaju. Nažalost, trebalo bi da je uvek rat i zamračenje jer samo tada magla daje najbolje od sebe, ali ne može se imati uvek sve. Magla te zaklanja od spoljnog sveta, u njoj si na ti sa samim sobom. Nebulat ergo cogilo. Srećom, i kada nema magle na aleksandrijskim visoravnima, naročito rano ujutru, jedna vrsta magličaste rose, umesto da orosi livade, podiže se da spoji nebo i zemlju, tako vlažeći lice. Vidljivost je skoro preterana, ali pejzaž ostaje i dalje jednobojan, sve se razređuje u fine nijanse sivog i ne vređa oko. Treba otići van grada sporednim putevima, najbolje stazama duž rečnog korita, biciklom, bez šala, s novinama pod jaknom da se zaštite grudi. Na poljima Marenga, gde ima i mesečine i tame, između reka Tanaro i Bormida, dobijene su već dve bitke (1174. i 1800). Biće

još bolje. San Baudolino Sveti zaštitnik Aleksandrije je Baudolino. („O sveti Baudolino, zaštiti odozgo s neba našu biskupiju i odani ti narod”). Evo šta priča đakon Pavle: „U vreme Luitpranda, u malom mestu Foro pored reke Tanaro, živeo je jedan čovek čudesne svetosti koji je uz pomoć milosti Božje činio mnoga čuda. Često je predviđao budućnost i o dalekim stvarima govorio kao o sadašnjosti. Jednom kada je kralj došao u šumu da lovi, dogodilo se da je neko iz njegove pratnje, gađajući jelena strelom, pogodio kraljevog sestrića Anfusa. Kada je to video Luitprando, koji je veoma voleo dečaka, poče da plače nad svojom nesrećom i odmah pošalje jednog od svojih vitezova kod Božjeg čoveka, Baudolina, tražeći od njega da se pomoli Hristu za spas nesrećnog dečaka.” Ovde za trenutak prekidam priču da bi čitalac mogao sam da pretpostavi šta će se dogoditi. Šta bi uradio jedan normalan svetac, a ne Aleksandrijac? Da nastavimo s pričom, dajući ponovo reč đakonu Pavlu: „Dok je vitez još bio na putu, dečak je umro. Ugledavši ga, prorok mu reče: ’Znam zbog čega dolaziš, ali to što tražiš nije moguće jer dečak je već umro.’ Kada su mu preneli te reči, kralj se uverio, iako njegove molbe nisu uslišene, da je Božji čovek Baudolino obdaren proročkim duhom.” Rekao bih da se Liutprando dobro vladao i da je shvatio poruku velikog sveca: da čuda u životu nema mnogo. Mudar je onaj čovek koji prihvati svest o nužnom. Baudolino čini čudo kad ubedi lombardijskog vernika da su čuda vrlo retka roba.

PISMO MOM SINU Dragi Stefano, Približava se Božić i ubrzo će radnje u centru ispuniti vidno uzbuđeni očevi da bi odigrali komediju godišnje velikodušnosti - licemerno se radujući čekali su momenat kada će moći sebi da kupe, švercujući ih za svoju decu, omiljene voziće, marionetska pozorišta, metu sa strelicama i kućni ping-pong. Ja ću i ove godine samo da posmatram jer još nije red na mene; suviše si mali, a Montezori igračke me ne zabavljaju naročito, možda zato što mi ne predstavlja zadovoljstvo da ih stavim u usta iako mi uputstvo za korišćenje garantuje da ih neću progutati. Ne, moram da čekam: dve, tri, možda i četiri godine. Onda će doći red na mene, proći će materinska faza odgoja, nestaće vreme medvedića i biće to trenutak kada ću početi da oblikujem tvoju građansku svest, nežno ali s neprikosnovenim pravom svoje „patria potestas” A tada, Stefano... Tada ću ti pokloniti puške. Dvocevke. Repetirke. Šmajsere. Topove. Bazuku. Sablje. Armije malih vojnika u punoj ratnoj opremi. Zamkove s pokretnim mostovima. Male tvrđave za osvajanje. Kazamate, barutane, oklopna vozila, reaktore. Mitraljeze, bodeže, revolvere. Koltove, vinčesterke, devedesetjedinicu, haubice, lukove, praćke, katapultove, džilite, granate, mačeve, koplja, harpune, helebarde i kuke za privlačenje brodova... Pištolje male i pljosnate, za frak, za potrebe lopova džentlmena ili preteške „lugere” koji deformišu džepove čim se nose pod pazuhom kao Majkl Šejn. I još pušaka. Puške kakve su imali Ringo ili Divlji Bil Hikok. Oružje, jednom rečju, sine moj, mnogo oružja, samo oružje. To će ti doneti tvoji Božići. Čudi me gospodine - reći će neko - da tako govorite vi koji ste aktivni u komitetu za atomsko razoružanje, flertujete s mirovnim pokretima i predvodite proteste. Kontradiktoran sam? Pa dobro, kontradiktoran sam. (Volt Vitmen). Ušao sam jednog jutra u veliku robnu kuću u Frankfurtu, obećao sam poklon sinu svog prijatelja i zatražio jedan lep revolver. Gledali su me užasnuti. Ne

proizvodimo ratne igračke, gospodine. Da se čovek sledi. Izašao sam postiđen i na ulici naleteo na dvojicu iz Bundesvera. Vratio sam se u stvarnost. Neće me više prevariti! Od tada se oslanjam samo na lično iskustvo i ne verujem više pedagozima. Moje detinjstvo je bilo izrazito, isključivo ratno: gađao sam kroz šiblje iz duvaljki napravljenih u poslednjem trenutku, skrivao se iza retkih parkiranih automobila pucajući iz svoje repetirke, pozivao na juriš s hladnim oružjem, nestajao u krvavim borbama. U kući sam imao male vojnike: čitave armije su učestvovale u iscrpljujućim strategijama, operacijama koje su trajale nedeljama i u kojima sam mobilisao ostarele medvede od pliša i lutke svoje sestre. Organizovao sam grupe avanturista, a nekolicina najvernijih sledbenika zvali su me „strah i trepet pjace Đenova” (danas pjaca Mateoti); raspustio sam formaciju „Crnih lavova” da bih prišao jednoj drugoj, jačoj grupi u čijem sam jezgru organizovao puč s katastrofalnim ishodom; evakuisan u Monteferato, silom sam regrutovan u „Radničku družinu” i bio podvrgnut ceremoniji inicijacije koja se sastojala od sto udaraca po zadnjici i tročasovnog zatvora u kokošinjcu; borili smo se protiv bande Rio Nica, bili su crni, prljavi i strašni; prvi put sam se uplašio i pobegao, drugi put sam zaradio kamenicu po usni, i dan danas imam jedan čvorić koji s unutrašnje strane mogu da napipam jezikom. (Zatim je došao pravi rat, partizani su nam pozajmljivali svoje šmajsere na trenutak, videli smo neke svoje drugare mrtve s rupom na čelu; ali već smo odrastali, upadali u prve mistične krize i odlazili na obale reke Belbo da iznenadimo osamnaestogodišnjake koji su vodili ljubav.) Iz ovih orgija ratnih igara izrastao je čovek koji je uspeo da provede osamnaest meseci u vojsci a da ne dodirne oružje, posvećujući duge sate u kasarni disciplinovanom proučavanju srednjevekovne filozofije. Čovek obeležen mnogim manama, koji je ostao izvan tog žalosnog zločina koji se sastoji u ljubavi prema oružju i verovanju u svetost i svrsishodnost ratničke hrabrosti. Čovek koji hrabrost jedne vojske razume samo dok je gleda kako trči kroz blato Vajonta da ponovo pronađe svoju mirnu i plemenitu građansku vokaciju. Čovek koji ne veruje u pravedne ratove i poštuje samo građanske ratove u kojima ljudi učestvuju protiv svoje volje, zato što su ih povukli za kosu, zato što je to pitanje časti i što se mora.

Svesni su rizika i opasnosti i nadaju se da neće dugo trajati. Verujem da ovu duboku, doslednu i dokazanu odbojnost prema ratu dugujem platonski krvavim, zdravim i nevinim pražnjenjima koja su mi dopuštala u detinjstvu, kao što posle jednog vesterna (posle svečanog rusvaja kada se ruše zidovi saloon-a, lome stolovi i velika ogledala, puca u pijanistu i puca staklarija) izlazimo čistiji, bolji, opušteni i spremni da se osmehnemo prolazniku koji nas gura ramenom, da pružimo pomoć vrapčetu ispalom iz gnezda. Aristotel je to dobro znao i zato je od tragedije zahtevao da pred našim pogledom maše krvavom tkaninom da bi nas pročistio do kraja, s božanskom gorkom soli završne katarze. Zamišljam da je sasvim drugačije izgledalo Ajhmanovo detinjstvo: nadnesen nad neku zagonetku-mozgalicu, pogledom knjigovođe smrti prati uputstva iz priručnika, nestrpljiv da otvori šarenu kutiju malog hemičara, sadističan u rukovanju svojim alatom radosnog stolara - strugom širokim jedan pedalj i testerom od dvadeset santimetara na šperploči. Čuvajte se klinaca koji konstruišu male dizalice. U njihovim hladnim i uvrnutim mozgovima malih matematičara kriju se teški kompleksi koji će se aktivirati u zrelom dobu. U svakom malom monstrumu koji pokreće skretnice svoje minijaturne železnice, vidim budućeg upravnika logora smrti. Oprez i kad vole kolekcije malih automobila koje strašna industrija igračaka nudi u savršenom faksimilu, s prtljažnicima koji se podižu i prozorima koji se spuštaju. Zastrašujuće! Zastrašujuća igra za buduće narednike elektronske vojske, koji će ravnodušno pritisnuti crveno dugme jednog atomskog rata! Možete već sada da ih prepoznate: krupni građevinski preduzetnici, organizatori masovnog iseljavanja usred zime, oni koji su svoju ličnost formirali na sramnom „Monopolu”, privikavajući se na ideju prodaje i kupovine nekretnina i hladnokrvno ustupanje akcionarskih paketa. To su današnji papa Grands koji su osetili ukus akumulacije i pobede na berzi s listićima za tombolu. Birokrate smrti vaspitavani kao mali konstruktori. Birokrate na samrti koji su označili početak svog duhovnog umiranja na listićima i pečatima igrajući se male pošte. A sutra? Šta će doneti jedno detinjstvo kome industrijski Božić poklanja

američke lutke koje pričaju, pevaju i same koračaju; japanski roboti koji skaču i igraju a da se baterija ne istroši; teledirigovani automobili čiji mehanizam nikada nećemo shvatiti... Stefano, sine moj, pokloniću ti puške. Jer jedna puška nije igra. Ona je samo polazna tačka, ti moraš sam da osmisliš situaciju i odnose, jednu dijalektiku događaja. Mopaćeš sam da kažeš „bum” i otkrićeš da igra vredi zbog sadržaja koji ti uneseš, a ne zbog lepo pakovanih igračaka. Zamišljaćeš kako uništavaš neprijatelje, zadovoljićeš jedan atavistički impuls i nijedan autoritet to neće moći da ti oduzme, a da od tebe ne napravi neurotičara spremnog za interni ispit u firmi u organizaciji Roršah kompanije. Ali uverićeš se da je uništenje neprijatelja jedna ludistička konvencija, igra nad igrama, naučićeš da igra nema mnogo veze s realnošću i da samo igrajući se spoznaješ njene granice. Pročistićeš se od besa i pritisaka i bićeš spreman da primiš drugačije poruke u kojima nema ni smrti ni destrukcije; veoma je važno da ti smrt i destrukcija izgledaju uvek kao elementi fantazije, kao vuk iz Crvenkape koga je svako od nas mrzeo, a da iz toga nije proistekla nerazumna mržnja prema vučjacima. Ali možda to nije i neće biti sve. Neću ti dozvoliti da iz tvojih koltova pucaš u ime oslobađanja od napetosti i ludističkog pročišćenja od prvobitnih instikata, odlažući za kasnije pars construens, učenje o osnovnim vrednostima. Trudiću se da neke predstave o tome stekneš dok pucaš skriven iza fotelje. Pre svega neću te učiti da pucaš u Indijance. Učiću te da pucaš u trgovce oružjem i alkoholom koji uništavaju indijanske rezervate. I u južnjačke robovlasnike, što znači da ćeš pucati kao Linkolnov vojnik. Neću te učiti ni da nišaniš na ljudoždere iz Konga, već na trgovce slonovačom, a u trenutku slabosti možda ću te naučiti da skuvaš u loncu doktora Livingstona, I suppose. Borićemo se na strani Arapa protiv Lorensa koji mi nikada nije delovao kao uzor vrline dobroj deci, a ako se budemo igrali Rimljana, bićemo na strani Gala koji su bili Kelti kao i mi Pijemonćani, i čistiji od onog Julija Cezara; odmah ćeš naučiti da u njega ne treba da imaš poverenja zato što se ne oduzima sloboda jednoj demokratskoj zajednici ostavljajući joj za uzvrat, posle smrti, samo vrtove kojima može da šeta. Bićemo na strani Bika koji sedi protiv one odvratne individue kakva je bio general Kaster. Na

strani Fantomasa pre nego na strani Živea, suviše odanog dužnosti da bi odbio, ako zatreba, da prebije jednog Alžirca. Sad se šalim: naučiću te, naravno,, da je Fantomas bio loš, ali ti neću pričati da je Primula Roza bio heroj. Bio je prljavi Vandejac koji je dosađivao dobrom Dantonu i nevinom Robespjeru, i ako se toga budemo igrali ti ćeš osvajati Bastilju. Biće to fantastične igre, pomisli samo, igraćemo se zajedno! Aha, hteo si da jedemo brioš? Napred, gospodine Santer, neka se čuju doboši! Danas se igramo odrubljivanja glave Mariji Antoaneti! Perverzna pedagogija? Ko to kaže? Vi gospodine koji snimate film o junaku Fra Đavolu, razbojniku koga su plaćali velikoposednici i Burboni. Da li ste ikada učili svog sina da se igra Karla Pizakane ili ste dopustili nastavnicima i onom stihoklepcu Merkantiniju da ga našoj deci predstave kao plavokosog idiota koji se uči napamet? Vi gospodine koji ste antifašista, može se reći od rođenja, da li ste se ikada igrali partizana sa svojim sinom? Da li ste se ikada pritajili iza kreveta, vičući pazi, s desna ti dolazi Crna brigada, u strelce, u strelce, pucaj, raspali po nacistima? Vi poklanjate svom sinu drvene kocke i šaljete ga s kućnom pomoćnicom da gleda rasističke filmove koji zagovaraju uništenje indijanskog naroda. Zato ću ti, dragi Stefano, pokloniti puške. I naučiću te da se igraš vrlo složenih ratova u kojima istina nije nikada samo na jednoj strani, u kojima, ako je neophodno, treba opet organizovati osmi septembar. Izduvaćeš se dok si mlad, neće ti sve baš biti jasno, ali ćeš postepeno sticati sopstvena uverenja. Kad odrasteš poverovaćeš da je sve to bila bajka, Crvenkapa, Pepeljuga, puške i topovi, čovek protiv čoveka, veštica protiv sedam patuljaka, vojske protiv vojski. Ali ako zbog ukusa avanture, kada porasteš i dalje bude monstruoznih likova iz tvojih dečjih snova - veštica, šumskih duhova, armija, bombi i mobilizacija - možda ćeš već imati formiranu kritičku svest prema bajkama i naučiti da se kritički odnosiš prema stvarnosti. (1964.)